Јован Качаки: Хартвигова улица? У Београду?!

nikolaj-hartvig-240

Николај Хенрихович Хартвиг

Ових дана је у “Политици“ оживела дебата о (пре)именовању неких београдских улица које полазе од трга Славија, што је пренео и овај сајт[1]. На потпуно погрешно аргументован захтев г. Миће Чичаревића да се Макензијевој улици (за коју је г. Мићо Чичаревић тврдио да носи име по немачком фелдмаршалу Фон Макензену?!) врати “старо“ име совјетског маршала Толбухина, реаговао сам, износећи и случај предратних (када кажем предратних, мислим пре Другог светског рата) улица Цара Николаја II, којој је недавно “враћено“ име – али је пресељена у некадашњу Приштинску улицу, и Хартвигове улице. Ова друга је сасвим нестала са мапе Београда (сада се по трећи пута апсурдно зове Београдска, мада су све улице у Београду по дефиницији “Београдске“).

Занимљиво је да се ова дебата временски и садржајно укршта на неки начин и са припремама за обележавање 100-годишњице Великог (Првог светског) рата 1914–1918,  у коме и око кога су и император Николај II и Николај Хенрихович Хартвиг (овај други, наравно, на далеко скромнији начин) играли улоге од историјског значаја за Србију. Улога првог од њих је више него добро позната – али, ретко ко данас зна ко је био, и какву улогу у историји Србије је играо овај други човек, и зашто је после његове смрти донета одлука да дотадашња Београдска улица понесе његово име. Због тога је потребно о њему казати неколико речи – без амбиције да то буде комплетна биографија. 

Николај Хенрихович Хартвиг (Гори, 1853 – …†Београд, 1914) рођен је у породици лекара, племића немачког порекла, чија је породица давно пре његовог рођења прешла у православље. Завршио је студије на Императорском новоросијском универзитету у Одеси и ступио 1875. у службу у Министарство спољних послова Руске империје (Азијско одељење), где му се каријера брзо почела кретати узлазном линијом. Био је два пута жењен, о првој супрузи се не могу наћи подаци и из тог брака је имао једну кћер. Други пут је био ожењен Александром Павловном Карцовом, којој је ово био други брак, и нису имали деце. Зли језици су тврдили да му је она била од велике подршке у каријери, јер је добро познавала императоровог стрица, великог кнеза Николаја Николајевича, који јој је био веома наклоњен. Без обзира на то, а пре свега захваљујући својој способности, Хартвиг се стално истицао у служби, добијао бројна домаћа и страна одликовања (између осталих, поред низа црногорских, и српских, још 1901. године одликован је и српским Орденом св. Саве I реда), а уз то је у свом Министарству стекао и многе колеге, конкуренте-непријатеље, али је ипак у Министарству 1900. године постао директор Првог (Азијског одељења) и добио чин “хофмајстора Императорског двора“ – што је био цивилни еквивалент војном чину генерал-лајтнанта. Од 1906. до 1909. био је руски посланик у Персији (веома значајном попришту сукоба руских и енглеских интереса оног времена), а од 12. септембра 1909. године до своје смрти био је руски посланик у Србији.

О његовој биографији и раду, иначе, има релативно мало детаљних података у историјској литератури[2]. За нашу сврху, мислим да је довољно навести да је, без икакве сумње, био убеђени панслависта, србофил, англо- и аустрофоб, и још из млађих дана добар пријатељ Николе Пашића, а као посланик Русије у Србији један од најважнијих архитеката Балканског пакта Србије, Бугарске, Грчке и Црне Горе, који је на крају Србију довео до победоносних ратова 1912-1913. и ослобађању Старе и Јужне Србије од турског ропства. Увек је са добродошлицом био приман на Двору, у политичким круговима и војним круговима и омиљен у српској јавности (слика1):

hartvig-1

Слика 1: Први ред, четврти с десна престолонаследник Александар. Први лево од њега Н. Х. Хартвиг (није био барон!), а други пуковник (тада још није био генерал!) В. А. Артамонов, руски војни аташе. (КЛИКНИТЕ ЗА ВЕЋУ СЛИКУ)

Као личност, био је енегричан и одлучан у спровођењу политике за коју се залагао, а зли језици у његовом министарству – због његове србофилије – говорили су да он делује више као да је представник Србије на руском двору него као посланик Русије на српском[3]. Његово пријатељство са Николом Пашићем је било познато свима у Београду, а они су се у тренуцима криза свакодневно састајали и разматрали новонастале околности и начине реаговања на њих. Хартвигов најближи сарадник, В. Н. Штрандман, о томе и 1914. години пише[4]: “Пашић је настављао да се непрестано саветује с Хартвигом. Српски чиновници министарства иностраних дела говорили су ми: `Наша брада се опет саветује с вашом брадом`. Њихова блиска сарадња је била очигледна свима и нико од странаца више није хтео да верује да су између Русије и Србије могућа било каква прећуткивања око политичких циљева којима обе теже!“

После Хартвигове изненадне смрти у просторијама аустроугарског посланства, током разговора са послаником Гизлом о кризи насталој после Сарајевског атентата, Београдом су почеле да се шире гласине да је Гизл отровао, или на неки други начин убио Хартвига. За то, ипак, нису нађени никакви докази.

На молбу српске владе да се Хартвиг сахрани у Београду, и уз пристанак покојникове супруге и кћери, император Николај II је ту дозволу дао (изузетан случај да се један шеф руске дипломатске мисије сахрањује у иностранству). После свечане сахране – како каже Штрандман[5]:

„Као знак очигледне привржености и сећања свог народа на покојника, градска општина је на ванредном заседању донела одлуку да се једна од београдских улица назове Хартвиговим именом. Избор је пао на Београдску улицу, једну од главних артерија која спаја Славију са улицом краља Александра.Услед почетка рата, 1914. године, ова одлука није била одмах технички спроведена. По окончању рата, мање се мислило на Хартвига. У Русији је настала ера непријатељска према целој царској прошлости наше земље, и Београдска улица је задржала стари назив. Трећи послератни немачки посланик, наследник Фон Келера и Олсхаузена, доктор Кестер је умро у Београду после кратке болести. Он је припадао крајње левим елементима. Одушевљено је говорио о бољшевичкој Москви, и на тој основи је вршио вешту и опасну пропаганду. Немачка мисија је служила као центар за све опозиционе кругове, који су светлост видели само у крајње левој политици. Честим и много посећиваним пријемима у немачкој мисији, присуствовали су многи београдски општинари, који су се дивили унутрашњем уређењу просторија и црвеном салону посланикове супруге, а она је волела и да се појављује у црвеним тоалетама. У трпезарији су на зидовима висиле порцеланске украсне чиније из бивше руске царске фабрике порцелана, али сада украшене и осликане од стране бољшевичких мајстора и са одговарајућим совјетским симболима. Када је др Кестер умро, његов погреб је био свечан, и београдска општина је одлучила да Београдска улица понесе његово име. На то је устао и свој глас подигао један од старих општинара, који је подсетио на одлуку општине о Хартвигу из 1914. године. Одлука је промењена и именом др Кестера је назван део улице од угла Крунске улице до улице краља Александра[6]. Сазнавши о томе Краљ Александар је, наљутивши се, наредио да се сместа на свим угловима бивше Београдске улице постави нови назив, посвећен успомени на Хартвига.

Међутим, до самог убиства краља Александра у Марсељу, 1934. године, на гробу Н. Х. Хартвига није било никаквог споменика, па чак ни најскромније камене плоче. Вишекратна подсећања на то, његове кћери, Људмиле Николајевне, која је била блиска двору[7], а и моја [Штрандманова – прим. ур.], била су безуспешна. Када је руска емиграција у Београду сазнала за осећања Срба према покојном посланику, почели су да ме подстичу да започнем сакупљање новца за подизање споменика. То нисам могао да сакријем од краља, али он није био у могућности да владу натера да оствари његову давну жељу да се Хартвигу подигне достојан споменик, како је то било одлучено пред рат. Тек у периоду регентства кнеза Павла, када је за председника београдске општине био изабран Влада Илић, који је увек свето чувао дубоку захвалност према Хартвиговој успомени, кнез регент је успео да ову ствар реализује, упркос владине равнодушности према овом питању. Подигнут је достојан споменик у облику капеле у руском националном стилу.

Ово је карактеристична епизода: Хартвиг, ако је и грешио у односу на Русију, искрено је волео и поштовао српски народ и понекад му је на жртву приносио чак и интересе своје отаџбине, док је др Кестер стекао популарност својим ручковима, уз неограничену конзумацију алкохолних пића, под заставом јарко црвене боје која је постала симбол крви, суза и пустошења“.

Горе наведено сведочи да је Београдска улица (стављањем уличних табли) физички преименована – мада је одлука о томе “спавала“ од 1914. године – у Хартвигову вероватно тек око 1930. године. О томе сведочи и исечак плана Београда (дела око трга Славија) из 1936. године (Слика 2):

hartvig-2

Слика 2: Славија и околина 1936. године (КЛИКНИТЕ ЗА ВЕЋУ СЛИКУ)

Овде се види да је преименовање Београдске улице у Хартвигову извршено релативно недавно у односу на издање плана, јер старо име (Београдска) се налази у загради, уз новије име: Хартвигова. А и онај др Кестер, кога Штрандман помиње, види се – ако се боље загледа – паралелно наведен са ул. Краља Милутина.

Тако је остало све до 1941. године. Слика 3:

hartvig-3

Слика 3: Славија и околина пред рат, 1941. године (КЛИКНИТЕ ЗА ВЕЋУ СЛИКУ)

Прошла је немачка окупација (1941–1944) , комунисти су приграбили власт, збрисали “мрачњаке“ Николаја II и Хартвига (узгред, “страдао“ је и комунистички симпатизер др Кестер). Уместо цара Николаја II је његову улицу запосео совјетски маршал Толбухин (уз низ других совјетских високих официра и појмова који су буквално преплавили старо језгро Београда), а на Хартвиговом месту је остала Београдска (њега су, колико знам, избацили још немачки окупатори). Али, не лежи враже, један од “очева“ слављеног Првог Петогодишњег плана, комунистички буџа Борис Кидрич је сагорео у стваралачким напорима (зли језици тврде: од алкохола), па је Београдска улица добила његово име, а догодиле су се некако у то доба и мало веће фамилијарне размирице између Тита и Стаљина, па су све “совјетске“ улице по хитном поступку биле збрисане – преименоване. Тако је, по први пут, “страдао“ и Маршал Толбухин. Ни њега, ни Београдске улице нема на плану Београда из 1962. године. Слика 4:

hartvig-4

Слика 4: Славија и околина 1962. године (КЛИКНИТЕ ЗА ВЕЋУ СЛИКУ)

На Толбухиновом месту видимо ул. Ратних инвалида, на месту Београдске улице поносно “сија“ име друга Бориса Кидрича, а уместо др Кестера на том месту заседа неки осредњи (не)умрли комунистички буџица Ђуро Салај. Штета што г. Чичаревић не зна да је маршал Толбухин већ једном био “деградиран“… Али, сумњам да би он “во времја оно“ имао петљу да против тога дигне свој глас (тада су се за такве ствари давали подужи, доста некомфорни, службени путеви на једно јадранско каменито острво без много вегетације).

Прошле су године, комунистичке страсти се примириле, ратни инвалиди избледели, другови и товаришчи се помирили – и тако се маршал Толбухин вратио… до нешто после 2000. године. Тада су градски оци одлучили да врате предратна имена улицама у градском језгру – али и то су учинили на себи својствен шлампав и недоследан начин – тако је цару Николају II “враћена“улица тамо где је није ни имао: одгурнут је у бившу Приштинску улицу, а Хартвиг – а ко му је сад па тај (?) – остао је да лежи на Новом гробљу, под лепим спомеником који му је београдска општина са великим закашњењем подигла, али који је неодржаван и у жалосном стању, како се види на снимку из почетка 2000-их година: Слика 5:

hartvig-5

Слика 5: Гроб Н. Х. Хартвига на Новом Гробљу у Београду

Треба се надати да се ипак неко у међувремену сетио да га обнови?

А – шта рећи о улицама у околини Славије? Од шест улица које улазе/излазе са тог трга, само су три (Немањина, Светог Саве и Делиградска) својим именима надживеле све буре историје и хирове властодржаца током последњих сто година…

Било би лепо, али наивно, надати се да ће се они који одлучују о (пре)именовањима београдских улица – данас, у предвечерје обележавања 100-годишњице Великог (Првог светског) рата најзад досетити да исправе неправду према Николају Хенриховичу Хартвигу и “вратити“ му улицу. Али, за то је потребно имати осећања према историји и моралну одговорност – то је данас веома дефицитарна роба, па због тога, нажалост, и не гајим неке илузије да ће то тога доћи.


[1]Како је Шкотланђанин Макензи постао немачки фелдмаршал Фон Макензен“, Стање ствари, 25.12.2013.

[2] Марко (псеудоним црнорукца Божина Симића): Никола Хартвиг, Нова Европа, Загреб, 17, 39, 1928

Ю. А. Писарев: Российский посланник в Сербии Н. Г. Гартвиг (1909 – 1914). История СССР, 182 – 190, 1991

[3] Ј. Качаки: Василиј Николајевич Штрандман – живот и прикљученија (Предговор књизи Балканске успомене, Василиј Штрандман, Жагор, Београд 2009, стр. 16)

[4] В. Н. Штрандман: стр.249, у књизи Балканске успомене.

[5] Исто, стр.279-281

[6] Примедба ЈК, преводиоца Штрандманових Успомена: Штрандмана овде вара сећање – Улица др Кестера се налазила у делу улице Краља Милутина, од ул. Краља Александра, до Крунске улице.

[7] Људмила Николајевна Хартвиг (1885-1931) је била на служби у Двору, као лектор краљици Марији.

Advertisements


Категорије:Аз и буки

5 replies

  1. Изузетан чланак господина Качакија! Нисмо се ми ослободили комунизма и комуњара ни за мрвицу…..

    За оне који нису упознати препоручујем рад Јована Качакија на историографском пољу и посебно књигу која се чита као шпијунски роман „Краљубиство у Марсеју“, о убиству краља Александдра Карађорђевића.

    Свиђа ми се

  2. Горњи део улице Краља Милутина, између Крунске и Булевара (Хартвигова, Ђуре Салаја итд) се сада зове Десанке Максимовић.

    Свиђа ми се

  3. За @Matić Milanа, који каже: „Горњи део улице Краља Милутина, између Крунске и Булевара (Хартвигова, Ђуре Салаја итд) се сада зове Десанке Максимовић“. Не, тај горњи део улице Краља Милутина који се сада зове ул. Десанке Максимовић (верујем да је тако – давно нисам био у Београду), се звао улица др. Кестера, а Хартвигова улица се звала она дугачка – садашња Београдска улица, која иде од Славије до улице краља Александра («булевар» је, мислим, ипак мало претенциозно име – али, нека).

    Свиђа ми се

  4. DER ZEITGEIST
    Читајући хвалевредни прилог г. Јована Качакија о жртвованим именима београдских улица присетио сам се једне шаљиве појединости. Било је то средином шестдесетих година прошлог века, усред штеточинске најезде српских следбеника брозовлука, за коју се слободно може рећи да ни данас у много чему не јењава. Иако је црни хумор можда само прибежиште очајника, Београђани су тада улицу Ратних војних инвалида тајно крстили именом „Цара Николе Толбухина, ратног војног инвалида“. [,]

    Свиђа ми се

  5. Da li ste vi gospodine Stefane Borota iz Ljubljane?

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s