О непоколебивој оданости владике Варнаве Настића Христу и учењу православне цркве сведочи ова његова проповед, која је објављена после његовог хапшења и осуде, и то далеко од Југославије

Свети исповедник Варнава Настић (Извор: Православље)

Свети исповедник Варнава Хвостански (Настић) оставио је, значајан траг у релативно кратком времену свог деловања у православном животу Сарајева и околине. Већ уочи Другог светског рата, он је био запажен у активностима, у Омладини Братства Св. Саве у Сарајеву и као члан Главног одбора Братства Св. Саве (тада је, као јеромонах, живео у Сарајеву). У том својству је за 27. октобар 1940. најављено његово присуство као представника на освећењу Дома Братства Св. Саве у Борики (Борикама), о чему је известило сарајевско Братство, лист за вјерско и народно просвјећивање, у броју 9-10, за септембар – октобар 1940. Током Другог светског рата, Варнава Настић је одбио понуду да изда своју Цркву и преступи у неканонску, од Павелића створену лажну црквену организацију тзв. Хрватску православну цркву. После Другог светског рата изабран је (20. маја 1947) за викарног епископа патријарха српског, с титулом епископа хвостанског, с тим што му је одређено да буде у Сарајеву. Међутим, новоустоличени владика Варнава је у то тешко време наставио да јавно непоколебиво исповеда истину Христове вере, супротстављајући у проповедима безбожништву. Тиме је на себе привукао пажњу и бес нових власти и органа репресије, УДБ-е и других. Убрзо је, почетком 1948. године, ухапшен и затим изведен пред суд. Како Варнава Настић није био никакав „сарадник окупатора“, може се претпостављати да је пред суд изведен због поистовећивања са неким другим високим црквеним личностима (не из СПЦ), који су заиста били блиски окупатору и њиховим помагачима (усташама), али и као освета због јавног супротстављања атеизацији. Вероватно није случајно да је Александар Ранковић, говорећи на свечаној академији поводом петогодишњице УДБ-е споменуо владику Варнаву као непријатеља власти, а већ у следећој реченици споменуо је случај Алојзија Степинца (Борба, 14. мај 1949, стр. 2); покушај доказивања „кривице“ владике Варнаве изједначавањем његове осуде са случајем Степинца је више него очит. Осуђен је на 11 година затвора, а после одржане казне, његов овоземни живот завршио је, под неразјашњеним околностима (претпоставе о тровању од стране УДБ-е) 12. новембра 1964. у манастиру Беочин.

Глас канадских Срба, бр. 885, епископ Варнава Настић, О плановима здраве државе

О непоколебивој оданости владике Варнаве Настића Христу и учењу православне цркве сведочи ова његова проповед, која је очито написана 1947, после доношења првог Петогодишњег плана Југославије (1947 – 1941), тзв. прве петолетке, усвојеног марта 1947. Проповед коју доносимо је објављена после хапшења и осуде владике Варнаве, и то далеко од Југославије. Истражујући српску емигрантску штампу тог доба, нашао сам ову проповед у два броја Гласа канадских Срба (почетак у броју 885, од 29. јула 1948. стр. 1, а завршетак у броју 888 од 19. августа 1948. стр. 1). Како је текст проповеди достављен у Канаду нам није познато; то је свакако учињено илегално.

У време када су се Броз и комунисти хвалили планом електрификације, по узору на Совјетски Савез (до Информбироа и сукоба долази следеће, 1948. године), владика Варнава Настић је у проповеди рекао, алудирајући на велику хидроелектрану Дњепрострој на Дњепру: „Електрифицирајте ваше душе, браћо и сестре, протерајте из њих таму неверја и атеизам. Силом Христовог електрицитета оснажите свој ума и свој разум, и свој карактер. Електрифицирајте њиме своју вољу да буде брза и покретна на добро, и непокретна на зло. Ако то не учините, узалуд ћете зидати електричне централе и градити моћне дњепростроје“. За јавно изрицање горе цитираних речи у Сарајеву 1947. године била је потребна непоколебива вера.  Проповед доносимо интегрално, по наводима из Гласа канадских Срба.

„Браћо и сестре,

Уобичајено се у наше дане, један човек или једна организација, или једна политичка партија, или ма ко преузме једну нову дужност, изложи свој план, кога се мисли држати обављајући ту своју нову дужност. То је добар обичај, а онај ко ради по плану, ради паметно и мудро. Разуме то, то је добар обичај, једино у томе случају ако свечано постављен план не остане само мртво слово на хартији. Али и осим овога, човечанство у нашим данима живи у знаку плана. Многи и разни планови многих и разних страна објављени су данас широм земаљске кугле. Почевши од великих планова о економском и социјалном преуређењу света. Од дивних планова о вечном миру и страшних планова о вечном рату, па све до малих и мањих планова о усавршавању једног села, или расподели цигарета једној групи радника, све је устало на ноге да по плану отпочне свој рад, и по плану га завршава. Зар и овде, браћо и сестре не живимо у знаку једног таквог великог плана? Зар један такав велики план, петогодишњи план, није проглашен чак и законом нашег државног живота. Ето, због свега тога, одлучио сам и ја, приликом преузимања једне велике дужности, да изложим пред вас план, које испуњење намеравам ставити у задатак и самом себи, као вашем архипастиру, и вама као својој пастви.

Изглед текста у штампаном издању Православља

Државни петогодишњи план, поставља електрификацију наше земље као један од главних стубова нашег будућег богатства и моћи. И збиља, електрификација једне земље представља моћ те земље. Она значи јефтину погонску снагу, јефтина погонска снага значи много фабрика, мноштво електричних централа и мноштво бљештавог електричног сјаја. Ко једну такву сјајну ствар не би желио својој земљи, браћо?

Електрификацији, мислим и у своме плану, дати једно почасно и важно место. Али електрификација на коју ја мислим, није сила којом се покрећу машине од гвожђа, она је моћ, којом се побеђује духовна тама, и она је енергија којом се покрећу живе душе – људи. Електрификација на коју ја мислим, хришћанима је светлост Христовог Еванђеља. То је сила којом је Христос победио свет.

Електрифицирајте ваше душе, браћо и сестре, протерајте из њих таму неверја и атеизам. Силом Христовог електрицитета оснажите свој ума и свој разум, и свој карактер. Електрифицирајте њиме своју вољу да буде брза и покретна на добро, и непокретна на зло. Ако то не учините, узалуд ћете зидати електричне централе и градити моћне дњепростроје. Јер, кад би изградили дњепрострој до дњепростроја, од Дњепра до Дунава, и од Дунава до Саве, и кад би упалили све многобројне милионе духовних сијалица а кад душе своје не би просветлили Христом, на вашим би улицама царовала смртна тама и непрозирна ноћ. Ово осветљење, то је план који стављам данас пред вас. Његово испуњење остављан вама, Хришћани, као нови закон вашег живота и као најсветлији циљ који човеку може бити дат.

Индустријализација наше земље мезимче је нашег државног петогодишњег плана. То није ни чудо, јер без продуката савремене индустрије нема ни стандарда савременог живота. Наша прва петољетка ставља нам у задатак ликвидацију привредне заосталости, који смо наследили од старе Југославије, а ако се у својим петољеткама будемо борили само против привредне заосталости, а не и против моралне, онда ће нама од саме индустријске културе – пре доћи зло, него добро. Зар Хитлер и Немци нису били индустријализирали Немачку, па ипак се та иста индустријализирана Немачка показала као људождерка, и њене фабрике ни за један милиметар нису је удаљиле од њезиних људождерских пећинских предака. Индустријализација је ништа ако су људске душе под теретом злобе и греха. Јер узалуд ће трактори орати ваше њиве, ако покајање не узоре ваше душе. Узалуд ће сејач бацати семе у ваше оранице, ако ви не избаците семе греха из свог срца. Благослова неће бити и мира неће бити. Добри су трактори, али је боља правда. Без трактора се може, а без правде се не може. Најпре ослободите душе од примитивних страсти, да би тек онда могли с успехом ослободити своје друштво од примитивних начина производње. Тако гласи наш план, о Хришћани!

Државни петогодишњи план тражи да до краја 1951. г. имамо 99.000 квалификованих радника више него данас. План који ја стављам пред вас тражи да до тога рока имамо девет пута по 99.000 више истинских и правих хришћана. Јер, квалификовани радници врло су нам потребни, али истински хришћани су нам неопходни. Ако наша омладина не буде знала управљати кочницом својих страсти, срушиће се њена кола у провалију и поред све њене стручне и техничке културе. Зар Хитлерова омладина није одлично знала да тера аутомобиле и авионе? Али, при свем томе отерала је и себе и свој народ у пропаст и срамоту! Да, јер није имала моралне културе.

Свети Варнава Хвостански Исповедник

Епископ Варнава Настић рођен је 31. јануара 1914. године у Гери, Индијана (Сједињене Америчке Државе). У Америци је живео до своје осме године када је, по завршетку другог разреда основне школе, заједно са родитељима дошао у Сарајево где је на ставио своје школовање и, са одличним успехом, завршио основну школу и гимназију са вишим течајним испитом. Затим је, заједно са оцем, отишао у Охрид код владике Николаја (Велимировића) да затражи благослов за упис на Богословски факултет у Београду.

Иначе, отац Епископа Варнаве, Атанасије је, по сведочењу Владике Николаја, активно учествовао у српском верском богомољачком покрету и материјално подржавао путовања њихових проповедника. После краћег разговора и добијеног благослова, Атанасије је упознао Епископа Николаја и са синовљевом жељом да постане монах. Владика се овоме обрадовао и рекао: За сада нека иде и студира, а ја ћу се молити Господу да му испуни и другу жељу. Тако се Војислав уписао на Богословски факултет Српске Православне Цркве у Београду, са жељом да свој живот целокупном својом личношћу посвети Богу.

Међу најсветлијим ликовима у страсној четрдесетогодишњици, како је време од 1945. године па наовамо назвао ава Јустин Поповић, свакако је лик Епископа Варнаве Настића који је знао да су хришћани по звани да се обуку у новог човека, сазданог по Богу у праведности и светости истине (Еф. 4, 24), а то значи, да се обуку у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост и, поврх свега, у љубав (Кол. 3, 12,14), да иду за правдом, побожношћу, вером, љубављу, трпљењем и кротошћу (1. Тим. 6, 11), да се уклањају од зла и чине добро (Јн. 5, 29; Рим. 12, 9; 1. Сол. 5, 22; 2. Тим. 2, 19), да мисле све што је истинито, поштено, праведно, чисто, достојно љубави, што је на добром гласу, што је врлинско и достојно похвале (Фил. 4, 8), јер који чини добро, од Бога је (3. Јн. 1, 11), а плод Духа је у свакој доброти, праведности и истини (Еф. 5, 9; Гал 5, 22–23). Дакле, Епископ Варнава је знао и био свестан да Господ љуби правду и неће оставити пре подобне своје и да ће их довека сачувати. Он је смерно носио свој крст петогодишњег робовања у комунистичким казаматима Сарајева, Стоца, Зенице и Сремске Митровице, а потом и још дванаест година у кућном притвору у манастирима Ваведење, Гомионица, Крушедол и Беочин. Увек се у својим страдањима бо рио да љубављу и смирењем победи зло и оне који су том злу тако предано и верно служили. А побеђивао је, јер је, по речима протосинђела др Стефана Чакића, био једна изузетна личност, једна несаломљива енергија, један бескомпромисан борац за истину и правду, један ватрени родољуб, један свети архипастир Цркве Христове, једна неугасива звезда водиља нараштајима који долазе, један скоро недостижан пример доброте, честитости и поштења. Комунисти му нису дозволили да се врати на своју епархијску катедру. Умро је 12. новембра 1964. године под сумњивим околностима у манастиру Беочину.

Морална култура је оно што мој план од вас тражи. Јер, ако уз фискултуру не буде ишла и морална култура, онда фискултура неће служити на физичко здравље, него и на физичку и духовну смрт младих генерација које расту. Здрав дух у здравом телу и наша је парола, али ми стављамо дух изнад тела. Има много примера у историји да је здрав дух у болесном телу стварао генијална и бесмртна дела, али никад нисмо чули ни за један једини случај да је болестан дух у здравом телу икад ишта створио велико и добро. Ликвидирати моралну заосталост и усавршити моралну културу, то је циљ нашег плана, браћо и сестре.

Петогодишњи план тражи ослобођење жена од економског и социјалног ропства. А план који ја данас стављам пред вас, тражи ослобођење жене од још већег и кудикамо страшнијег ропства. То је ропство прљавим, људским страстима. Да, то је најстрашније, најпрљавије ропство од свих осталих, којима је жена била заробљена од почетка света до наших дана. Узалуд ћете се борити да ослободите достојанство жене све дотле док оно буде заробљено у канџама овога њеног најнедостојнијег ропства. Уништење блуда, прељубе и оргија, то је захтев пун језовите претње, који мој план ставља пред вас, о хришћани!

Државни петогодишњи план захтева ликвидирање неписмености у нашој држави. Збиља, неписменост једне савремене државе велика је срамота те државе. И зато је борба против неписмености у таквој држави потпуно разумљива и потпуно на своме месту. Без писмености нема културе. А без културе нема напретка. У нашој држави има нажалост висок број неписмених. А у чему је проблем? Научити двадесетак писмених знакова, запамтит који знаци одговарају којим словима. Етo, у томе је сав проблем. Како мален кључ а колику превелику и пребогату ризницу отвара. Заиста, велика је срамота и непроцењива је штета ако једна савремена држава не ликвидира неписменост у своме народу. И мој план, браћо, захтева ликвидирање једне неписмености у нашој држави. Једне неписмености која је до недавна била код нас само реткост. Од скоро, на нашу велику срамоту и на нашу непроцењиву штету, та је неписменост почела код нас узимати све већег и већег маха. Азбука због чијег се незнања људи називају аналфабетама има двадесет осам или двадесет девет или тридесет слова, како која. А азбука на коју ја мислим када захтевам ликвидирање једне неписмености, много је простија и лакша. Она нема тридесет, него само три слова. Та три слова јесу: Бог. У чему је проблем? Научити свега три слова. И гле, многи се још нису описменили. Та три слова налазе се исписана свуда око нас. Она пламте у природи. Њихов сјај обасјава историју. Та три слова осветљавају лични живот свакога појединог човека. Њихов блесак јачи је од сунца и њихова видљивост већа је од видљивости дана. И ипак, још се многи нису описменили! А неки који су до јуче знали да прочитају та три слова, данас су заборавили да читају. Као ударени неким штапом глупости, они су се преко ноћи обесписменили. То је неписменост на коју мислим. Штета од ове неписмености непроцењиво је већа, него штета од оне прве неписмености. Од свих неписмености које постоје у људском друштву ово је најштетнија, најгаднија и најопаснија.

Заиста, много је разних аналфабета на овом неписменом и примитивном свету. Али они, који не умеју да прочитају она три слова, највећи су до свих аналфабета који се сунчају на овој планети. Сви су остали аналфабети, у поређењу са овима, аналфабети мали, а ово су аналфабети велики. Читање она три пламена слова први је корак у стицању мудрости. Без те основне писмености, све су остале писмености као зграда без темеља. Ако се човек не описмени најпре њоме, сва остала писменост, ма како звучна, оставиће га у мраку неписмености. Да, нека мисли како ко хоће, а ми хришћани, користимо се слободом мишљења, коју је ова држава свечано прокламовала, изјављујемо своје мишљење да ће и ова и свака друга држава остати неписмена све дотле док у својој средини не ликвидира ту основну и главну неписменост. Ликвидирати ову душевну неписменост, браћо и сестре, то је план који данас стављам пред вас. Ликвидирајте ту неписменост Бога ради, аналфабета великих ради, и себе ради. Бога ради, ради славе божије, аналфабета великих ради, ради спасења њиховог и себе ради, ради части коју ћете стећи пред анђелима божјим. Организујте аналфабетске течајеве за те неписмене душе. Сваки онај који својим животом и својим делима слави Бога, одржава један такав велики аналфабетски течај. Нека људи виде добра дела ваша, и хвале Оца вашег који је на Небесима. На тај начин хришћани учините да она три велика слова јарко запламте. Да њихов јарки пламен моћно засветли пред људима, да у светлости тога пламена слепи прогледају и мртви оживе. И да се неписмени описмене. То је план чије испуњење ја стављам пред вас.

Драгана Ј. Јањић, Горан М. Јанићијевић: Периодизација и идеологија затирања СПЦ у југословенским оквирима из хагиографске перспективе

То је наш план браћи и сестре, план јучерашњи, данашњи, сутрашњи, план петогодишњи, стогодишњи, вечни. План Јеванђелски. План Христов. Овај добри план не сукобљава се ни са којим другим добрим планом на свету. Напротив, он све друге планове надопуњује и употпуњује. О зато ми, из пуног срца које само добро жели, поручујемо свима да све своје планове сазидају на камену овог Христовог Плана, ако желе да им се кућа одржи, и да се не сруши под навалом многих вода.“

Опрема: Стање ствари

(Православље, новине Српске патријаршије, бр. 1424, Београд, 15. јул 2026, стр. 26-30)

Categories: Гостинска соба

Tags: Никола Милованчев, СПЦ, свети Варнава (Настић)