Временом ће и легло пилића порасти, бити пребачено у простор с одраслим кокошима и петловима, и завршити као ручак за породицу
Фото: olx.ba
„Тотош, тотош, слатки мој тотош!“
Враћајући се из школе, три-четири куће низ улицу већ чујем своју мајку како тепа пилићима. Донела је тридесет малих жутих пијукала, ставила у већу картонску кутију, у кутију ставила црепуљу са рупама у коју сипа воду и мало троугласто кориташце у које додаје храну. Кутија је покривена неком крпом, а над њом је стално упаљена сијалица, да се пилићи греју кад већ немају мајку-квочку да се под њеним крилима утопле.
Од пре пар година у селу је прорадио инкубатор, у њему се у великим бројевима легу пилићи које домаћинства купују и односе кућама. Народ је особу која ради са инкубатором прозвао, можеш већ погодити, квочком. Стога се већ неко време не чује права квочка како хода по дворишту квоцајући полако али без престанка, па пилићи више следе њено нарочито квоцање него фигуру, док гледају у тло тражећи какво зрно хране.
Временом ће и ово легло пилића порасти. Онда ће из првобитне кутије бити пребачени у нешто већу, потом у посебно ограђен простор у дворишту, а на крају у двориште, где већ кљуцају одрасле кокоши и два петла. Па ће онда мајка ухватити које одрасло пиле или стару кокош и, држећи је за скупљене ноге и крила левом руком, одсећи јој секиром главу на пању. Затим ће је ошурити, почупати перје, избацити црева и направити ручак за породицу.
Заборавиће оне дане кад су то још били ситни жути пилићи којима је, насмешена, тепала:
„Тотош, тотош, слатки мој тотош“.
Categories: Гостинска соба
Јес клао?
Помагао сам за џепарац у кући у којој се много зидало. Бејах 15-20 година.
И тако ја кренуо кроз двориште, гурам неки малтер, кад бака, повијена, поштапа се са секиром, у другој руци жонглира са кокошком коју је држала за крила, приђе ми и тресне ко гром: „Јес’ клао“?
Ја млад, преплануо, пун снаге, полета и младалачког стида, одговорим искрено: не бако нисам никад. Мрско ми и бојим се. Родитељи ми до сада никада нису давали да кољем кокошке а камо ли друге животиње. А и не морам“. Бака слеже раменима и оде.
Хе, хе – није било тако.
„Јесам“! Слажем без размишљања. (Ко бре није клао кокошке?). Иако су обе моје бабе клале секиром, мени се некако уврежило да се коље са ножем, као моја мајка. Где је нож, питам баку.
Сикиром! Одговори баба, сретна да не мора да се под старе дане млати са матором и жилавом кокоши, одгајеној на 10 хектара дворишта, са батацима ко у ноја – која после клања зна да одскаче и у комшијско двориште.
Ја узе ону секиру, њој чини ми се 10 кила, права она маљина од секире, за зимско цепање пањева, а са ушицама широким за ударање у клин. Ја сам и лакше секире са две руке држао, а ову сад треба да подигнем једним руком. А јоој. Да само не жвајзнем сам себе у ногу. Ил бабу.
Узмем ја кокош некако (а бојао сам се иначе и руку турити под кокош да извадим јаје), и … мислим да не причам сад која је перипетија кокошју главу ставити на пањ, а држиш кокош за ноге. Кокош се гица, батрга. Остављам то вашој машти. Баба ме одмах провали и преузе команду: стави је целу на пањ, не само главу, чекај да се смири.
Сад… дижем ону гиљотину од секире. Ооооп… не иде даље од колена. Ја је заклатим у намери да је подигнем до рамена- стан стан, каже бака: где си ти тако кокошке клао? Узми секиру на сред држаље, још више у вис, ко сатару.
И ја некако спустим секиру на кокошији врат. Једну половину врата.
Шикља она крв, кокошка се млати, крешти. Ко закла – закла. Сад требају тројица да доврше. Или само бака. И ја.
Узе баба смејући се ону кокош из моје руке развуче врат и тело на пањ, и каже: тучи. С обе руке и из близине. Не замахуј осећеш ми шаке. Полако само.
Оцвикари ја онај врат. Нисам могао после јести. Било ми мука, а и жао.
Данас, кад купимо пилетину у продавници, моја жена и ја седнемо са децом да једемо. Ћерка ме пита „тата јел пилетина од малог пилета. Ако јесте нећу да једем“. Није ћеро, кажем ја.
Била једна огромна матора кокош, и живела је на планини на највећем храсту. Терорисала је 10 села, и од ње није нико смео проћи ни планином ни путем. Нападала је и људе и псе и дивље свиње, па је и на кола насртала, да их преврне, ко носорог. Много бре била зла. И скупе се ловци једном и после дуге потере, успеју да јој уђу у траг и да је утепају.
Деца се смеју, а жена: једите охладиће се, и ти човече, гори си од ове деце. Де се само таквих будалаштина сетиш.
Ја се као али баш изненађен и запањен, окренем жени и кажем у чуду: МАЦО?!? Онда према деци:
Она ми стварно не верује!!!
С времена на време запалим свећу за душу животиња које су нам послужиле за јело, и захвалим се и њима и Богу.
Да, тотош. Хранили смо их као пилиће у конзервама од месног нареска, преко кога су биле сапете црвене гумице за тегле.