У нацистичком бомбардовању Народне библиотеке 6. априла 1941. уништен је готово целокупан национални библиотечки фонд, око пола милиона књига
Последице бомбардовања Београда 6. априла 1941. (Извор: Историјски архив Неготин)
Први пут објављено 6. 4. 2023.
Извођењем „Ниња сили небесније“, најпознатије и најдуже песме првог српског композитора Кир-Стефана Србина, започео је уметнички програм свечаног отварања нове зграде Народне библиотеке Србије у здању и на адреси где се и данас налази.
Као што није случајно нова зграда Народне библиотеке отворена 6. априла 1973. године, тако није случајност ни што је свечаност започела певањем композиције кир-Стефана Србина.
Око пола милиона књига, безмало цео национални библиотечки фонд, изгорео је у бомбардовању зграде Народне библиотеке на Косанчићевом венцу 6. априла 1941. године. Међу небројеним српским културним благом које је заувек нестало био је и оригинал најстаријег српског познатог музичког рукописа из друге половине 14. века: „Ниња сили небесније“ – небеске силе.
Бомбардер из правца Великог ратног острва
Нацистичко бомбардовање Београда почело је у зору 6. априла 1941. године и посејало терор међу цивилним становништвом: око половине Београђана побегло је из града пред налетима немачких бомбардера који су неколико дана засипали град бомбама.
Према историјским записима национална библиотека гађана је у три налета тог 6. априла: у раним јутарњим сатима, око поднева и поподне. Тај трећи налет, када су бомбардери дошли из правца Великог ратног острва био је погубан.
На библиотеку је бачена запаљива бомба која је разгорела пожар унутар зграде у којем је уништено све што се у фондовима чувало. Један од житеља Косанчићевог венца Сава Величковић причао је касније да је пред његовом кућом на броју 26 у пола ноћи било „светло као у подне“ од пожара Народне библиотеке на броју 12.
Пожар је данима гутао књиге и вредну грађу. Зграда је била закључана, а покушаји житеља Косанчићевог венца да дозову ватрогасце, уђу у зграду и покушају да спасу што се спасти могло, нису уродили плодом. Скрхан и очајан чувени управник Музеја Српске православне цркве Радослав Грујић описао је у својим сећањима како је два дана беспомоћно долазио на Косанчићев венац и окамењен гледао како гори библиотека узалуд покушавајући да нађе неког да помогне у спасавању грађе и гашењу пожара.
Трећег дана „када сам дошао на згариште, већ је све било изгорело и видела се само велика наслага од жара народног духовног блага, скупљаног и чуваног у Народној библиотеци више од једног века“.
Национални фонд нестао у пламену
У извештају стручне комисије из јануара 1942. године о томе шта је све уништено у нацистичком бомбардовању Народне библиотеке наводи се да су уништене све збирке, осим музикалија и сви инвентари на основу којих би могла да се процени штета. Речју, никада није у потпуности установљено шта је све нестало у пожару.
О годишњицама, као што је ова, подсећа се да је у овом културциду, како га је прошле године на овај дан назвао данашњи управник Народне библиотеке Србије Владимир Пиштало, уништен скоро читав национални фонд.
А он је почетком 1941. обухватао око 345.000 наслова монографских публикација у око 500.000 свезака, 1.365 рукописа, 226 раних штампаних књига, око 6.260 бројева часописа и новина, око 3.770 писама и 1.447 јединица картографског материјала, графика и фотографија.
Радио „Тамо далеко“: Јутро које Београд неће заборавити – 6. април 1941.
Између осталог, заувек су изгубљени рукопис из прве половине 15. века који је садржавао „Слово љубве“ деспота Стевана Лазаревића, дела старе српске књижевности, збирка турских докумената о Београду и Србији, рукописи са коректурама писаца, међу њима „Зона Замфирова“ Стевана Сремца и „Приче“ Боре Станковића, као и писма Карађорђа, Доситеја Обрадовића, Симе Милутиновића Сарајлије, Вука Караџића, Ђуре Даничића. Стручњаци кажу да је избрисан и траг о српском новинарству у Краљевини Србији јер је изгорео велики број комплета новина и часописа који су излазили од 1880. до 1941. године.
Овде треба ставити три велике тачке јер је списак предугачак и никада неће моћи да буде до краја закључен.
Највећа ломача књига
Бомбардовање Народне библиотеке 6. априла 1941. године највећи је појединачни ратни злочин над културним наслеђем током Другог светског рата који никада није санкционисан нити правно квалификован.
Полагање цвећа и књига на месту библиотеке на годишњицу бомбардовања (Фото: ATA Images)
Указујући на ово, дугогодишњи управник Народне библиотеке Србије, историчар Дејан Ристић, који је грађу и сведочења о страдању библиотеке на Косанчићевом венцу преточио у своју књигу „Кућа несагоривих речи“, истиче да је овим чином начињена ненадокнадива штета српском културном наслеђу и нашем идентитету, али не само њему.
„Имајући у виду да се у фондовима и збиркама Народне библиотеке чувало не само оно што је било српске провенијенције, мада је пре свега било то, већ и шире југословенске и с друге стране европске, штета је причињена и ширем европском културном наслеђу. Ломача која је запаљена 6. априла горела је до 9. априла и била је највећа ломача књига коју су нацисти запалили било где у Европи“, истиче Ристић за РТ Балкан.
Он додаје да је читав град био прекривен пепелом насталим на згаришту Народне библиотеке Србије, највећом, најбогатијом и најзначајнијом збирком покретног културног наслеђа српског народа.
„Нешто попут спаљивања моштију Светог Саве крајем 16. века у симболичком смислу, када је тај пепео са ломаче светитеља био развијен не само широм Београда, већ у симболичком смислу и широм српских земаља“, каже Ристић.
Сто двадесет лимених сандука
Данас се наводи да је ломачу књига, пуким случајем, избегао тек мали део фонда, остаци остатака – Збирка музикалија која је била у библиотеци Музичке академије и једно житије из друге половине 14. века које је било на позајмици.
Књижевно вече на месту некадашње библиотеке на Косанчићевом венцу (Фото: ATA Images)
Тужно је и упозоравајуће да су у бомбардовању Народне библиотеке највероватније последње страдале највредније књиге и рукописи – они који су се налазили у подруму библиотеке. Бомба је пала на кров здања и ватра се одатле ширила на доње спратове. Да је библиотека била откључана, да је било ватрогасаца, можда би барем део културног блага могао бити спасен. Али то није био случај.
Као што ни највреднија грађа спакована у 120 лимених сандука и спремна за евакуацију никада није измештена на безбедну локацију.
Министар просвете и црквених дела Милош Трифуновић је 3. априла наредио обустављање мера евакуације не само када је Народна библиотека Србије у питању, већ и Државни архив Србије, Етнографски музеј, Народни музеј Србије и Књижевна штампарија, указује Ристић.
„Тог 3. априла Трифуновић позива директоре националних институција да им наложи обустављање евакуације, а када су они кренули да протестују, он изговара ону срамотну реченицу: ‘Метните у подруме, збрините како знате’. И фактички грађа је само чекала да буде уништена“, напомиње наш саговорник.
Он истиче да је без икакве сумње примарна одговорност на нацистичкој Немачкој, али да део одговорности сносе и југословенске власти које се нису старале о Националној библиотеци у међуратном периоду.
„Трећи ниво одговорности, најмањи, али постоји, то је неорганизација унутар саме Народне библиотеке, да се оно највредније, што је могло да се дислоцира претходних недеља или месеци, јер је било јасно шта ће доћи, да буде дислоцирано на безбедне локације. Оно највредније је могло да буде измештено на време упркос игнорантском и неодговорном ставу и југословенских власти“, истиче Ристић.
Желели да униште културни идентитет народа
Генерал-пуковник нацистичке авијације Александер Лер у првом истражном исказу датом официрима Народноослободилачке војске Југославије средином маја 1945. године навео је да му је лично Хитлер издао наређење за потпуно разарање Београда, као и да је у првом налету требало да униште Народну библиотеку.
На питање зашто баш библиотеку, одговорио је: зато што чува оно што је вековима чинило културни идентитет тог народа.
У појединим медијима и на друштвеним мрежама може се наћи извештај који потире ову тврдњу и наводни оригинал записа са саслушања у којем Лер каже да није имао наређење за бомбардовање објеката који нису ратни и цивилног становништва.
Народна библиотека би, према томе, била некаква „колатерална штета“.
Неважно је да ли је исказ генерала Лера о небомбардовању цивилних објеката прави или лажан. Последице бомбардовања Београда 6. априла 1941. године показују јасну и недвосмислену намеру.
Само првог дана бомбардовања на Београд је бачено 218 тона експлозива, током тих неколико априлских дана укупно око 440 тона. Оштећена је готово половина целокупног стамбеног фонда града, односно 9.365 зграда, а потпуно су уништена 682 објекта. Међу њима је била и Народна библиотека на Косанчићевом венцу: редак злочин над идентитетом и културним наслеђем једног народа.
Предраг Марковић: Немци 6. априла 1941. нису желели да бомбардују Народну библиотеку Србије
Да Народна библиотека није била случајан циљ, показује и то што је гађана у три налета. Штавише, то чак и није био први пут да је бомбардована. Била је на мети Аустроугарске и током бомбардовања Београда у Првом светском рату.
Тада се налазила у Капетан-Мишином здању и део њеног фонда је већ био евакуисан, па размере уништења нису биле тако неповратно катастрофалне као непуних тридесет година касније.
Јелена Чалија
Опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
Nijedan komentar ispod ovog članka. Sramota.
U nemačkim medijima osvanuli su članci u kojima se osuđuju istaknuti srpski intelektualci, zbog evociranja uspomena na nacističke zločine nad našim narodom. Toj antisrpskoj kampanji su se pridružili i prozapadni mediji u Srbiji.
Govore: Bokan, Borojević i Dević. Fenomenalna emisija!
https://youtu.be/qCY4P5-P5n4?t=3465
Ако се сутра понови 6. апрѣл, зар ће резултат бити другачији? Или још поразнији?
Нѣје све до нѣпријатеља. Он је, за разлику од „пријатеља“ посвећен свом послу.
Немачко бомбардовање Београда је било директна последица пуча 27 марта кога су извели неодговорни и бахати српски официри. Пуч је изненадио и разбеснео Хитлера, који је одгодио напад на СССР и наредио напад на Југославију.
Треба додати да су и Енглези били заинтересовани да смање притисак на њихово острво и да су све учинили да Југославију увуку у рат.
“Срби су поново пронашли своју душу” – узвикнуо је Винстон Черчил, 27. марта, негде око поднева, када му је посланик Кемпбел јавио да је пуч дефинитивно успeо. То усхићење Србима неће дуго трајати. Већ крајем те исте године, Ситон Вотсон, британски професор универзитета, рећи ће нешто друго: “Ми смо улазак Југославије у рат платили пола милиона фунти, па не дугујемо Србима ништа.”
Нешто доцније, огласиће се и Вилијам Донован, амерички генерал, обавештајац, отац Централне обавештајне агенције (ЦИА), човек који ће се у јануару 1941. наћи у Београду и упознати кључне пучисте: “Срби се не могу позивати на 27. март 1941. године, јер смо ми ту револуцију купили.”
Данас постоји довољно непобитних доказа и аутентичних докумената о томе да су британске тајне службе у Београду биле ангажоване на припреми и извођењу пуча. Тог дана, 27. марта, у британском посланству слављена је победа, уз пуно шампањца и повике “Успели смо”.
Следећи пут оставите пуно име и презиме, јер овако је лако измишљати и потурати титоистичко-усташко-ознашку причу, па сведочите да стојите из тог текста. Наравно, увек упозорим па ћу и вас, име ће бити корисно за наплату одштете по већ пресуђеној ствари, на основу сведочења под заклетвом тих које наводите. Сумица је лепа и округла, штошта се са њоме може, иако је пресуда из времена када су те паре заиста вределе. Уосталом, када се шири та Косићева љотићевштина, човек би морао стати лично, па истрпети и кривичне консеквенце.
Врло добар опис нестанка Народне библиотеке. Као што пише у чланку, библиотека је погођена запаљивом бомбом која је изазвала пожар у подкровљу. Ватра се полако спуштала на доње нивое. Током три дана. Нико од оних који су викали “Боље рат него пакт”, нико од оних што су демолирали немачки културни центар и испљували немачког амбасадора, нико од оних који су славили “Косовско опредељење за царство небеско” . . . НИЈЕ ДОШАО ДА ГАСИ ПОЖАР.
Деда Ђоле
Немачко бомбардовање Београда није било последица 27. марта, него последица немачке агресивне намере и злочина над сувереном државом и њеном престоницом која је неколико дана пре бомбардовања проглашена “отвореним градом” без одбране. Била је то и последица бахате квазидипломатије нацистичког министра спољних послова Јоахима фон Рибентропа који је харао Европом системом уцена и притисака помоћу претње немачке освајачке ратне машине. Нешто слично данашњој САД и ЕУ квазидипломатији и уценама и претњом НАТО.
Демонстрације од 27. марта, не само у Београду, биле су спонтани израз народне воље (јавног мњења), јер је за већину народа било незамисливо да се као народ и држава удружимо са непријатељима који су нас побили и попљачкали само двадесетак година раније. Нешто слично као што би и данас народ изашао на улице уколико би неко из Београда потписао чланство Србије у НАТО. Дакле, никакве паре нису то могле купити, па су речи именованих беспредметне. Ви сте ти који им дајете на значају.
Такви као ви показују своје непознавање српског народа и његове историје. То је историја традиционалног слободарства по којем смо се одувек разликовали од околних народа. Отуд и речи Ламартина поводом његовог утиска о Ћеле-Кули на коју је случајно набасао: „Нека Срби сачувају овај споменик! Он ће научити њихову децу шта вреди независност једног народа, показујући им по какву цену су је платили њихови очеви.“
Несрећа коју је пуч од 27 марта донео српском народу, види се и у паду престонице. На данашњи дан, 12 априла 1941 год, седам Немаца су освојили Београд :
https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:787560-SUSRET-SA-ISTORIJOM-Sedmorica-Svaba-osvojila-Beograd-bez-ispaljenog-metka
Тога дана поподне неколико људи из градске управе и председник београдске општине Иван Милићевић предали су Немцима “кључеве града”. Војници присутни у граду положили су оружје.
Шачица Немаца заробила је више од 1 300 војника и освојила град од 200 000 становника.
Деда Ђоле, још једном Вам понављам да је народни отпор пактирајућој политици владе Цветковић-Мачек био спонтани израз народне воље који је последица српске слободарске свести. Сусрет са историјом, са српском историјом, мора ову чињеницу прихватити да би се и та историја разумела. Али, аутор текста који сте приложили и који се потписује иницијалима В.Н. то не разуме. У складу је и са неким другим текстовима Новости који својим ревизионизмом данас паметују о нашој прошлости.
Какав је то уопште аргумент против 27. марта и тадашњих народних демонстрација? Читамо о злочинима нацистичких силеџија и њихових сателита, као и о издаји домаћег кукоља којег у сваком народу има. Београд је неколико дана пре описаних догађаја проглашен „отвореним градом“, дакле без одбране. Крвнички напад на Краљевину извршен је без објаве рата, мучки, зликовачки са свих страна. Немачка и Тројни пакт били су на врхунцу победа и славе у том тренутку, али су заувек изгубили своју част. Ипак, ратна срећа је промењена. Пропали су и Рајх, и Пакт, а и онај есесовац Клингенберг који је закићен Хитлеровим орденом погинуо. А народ који је целом свету показао и доказао своје слободарство из рата је изашао у редовима антихитлеровске коалиције тј. ратног победника.
Можемо бити поносни (и) на тај део своје историје, а не да пљујемо по сопственом лицу истерујући неке квислиншке мудролије. Што се жртава тиче, оне су неизбежне када је једна земља нападнута. Биле би мање да није било нашег грађанског рата, а догодио се због малодушности, дефетизма и неке врсте дезертерства оних који су поклекнули пред утиском немачке бруталне силе.
Неки други околни народи истичу своју прошлост и онда када је срамотна, јер налазе разне изговоре. А неки Срби међу нама изврћу и оно најсветије што имамо и по чему се разликујемо од околних народа – спремност да поднесемо сваку жртву у име народне части и државне слободе. Од наших предака не можемо да будемо паметнији, упамтите то. Ако то покушамо, ето како пролазимо – држава нам се смањује, а у питање долази чак сам њен опстанак.
Чувајмо и поштујмо нашу историју, поготово онда када је показала своје часно лице и победничку славу.
@Деда Ђоле
Са или без 27. марта у Београду, Хрвати у Загребу
дочекују Хитлеровце, нацисте и Фашисте као ослободиоце.
Прилог:
Поштовани @Зеко,
Потпуно те разумем.
И ценим оба твоја коментара поводом 27 марта.
Ти помињеш “оно најсветије што имамо и по чему се разликујемо од околних народа – спремност да поднесемо сваку жртву у име народне части и државне слободе”.
И ја сам у школи учио да је 27 март 1941 славан дан.
Старећи, променио сам мишљење. Схватио сам да је тај дан Србима донео огромне жртве и дуготрајно страдање.
Данас је Велики петак, дан жртвовања и страдања.
@Зека
И да се није догодио Пуч 27. марта 1941. , због потписивања
Тројног пакта са Хитлером, догодио би се неког другог датума,
а свакако на дан Хитлеровог објављивања рата СССР-у .
Разлика би била једино у томе, што би Хитлер извршио
бомбардовање градова мањег обима, са мањим ангажовањем
(немачких) копнених снага ( из објективних разлога), али би то
надоместио ангажовањем савезника Бугара, Румуна, Мађара и
неизоставних Хрвата/усташа.
Дакле, историјски, пуч је морао да се догоди, да ли због Тројног
пакта, или напада Хитлера на СССР /Русију – свакако је морао
да се догоди.
Под претоставком да се Срби не би побунили због напада
Немачке на СССР, свакаке би се побунили да ратују против
Русије као НАЦИ савезници – Бугари, Румуни, Мађари и
неизоставно Хравати/усташе.
„Трећи ниво одговорности, најмањи, али постоји, то је неорганизација унутар саме Народне библиотеке, да се оно највредније, што је могло да се дислоцира претходних недеља или месеци, јер је било јасно шта ће доћи, да буде дислоцирано на безбедне локације. Оно највредније је могло да буде измештено на време упркос игнорантском и неодговорном ставу и југословенских власти“, истиче Ристић“
Зашто је ово трећи а не први ниво одговорности? Нису те натерали, нису те платили – а ти опет пазиш.
Шта је рекла црква? Да ли су покушали да благовремено дођу до мреже која ће у датом моменту отрчати по 1, 10, 100 књига? Нису? Шта су научили из библије? Рецимо баш из старог завета.
Па ништа онда. Направимо данас таблу, и наведите шта је изгорело. Нек барем на табли вечно постоји. Обавезно написати да су специјалне бомбе бачене, да боље гори. Можете написати „Немци“ ал је боље „људска жеља да влада и поседује“ – јер је то сушта истина.
Обавезно напишите на табли да смо се погубили као пилићи кад упадне ласица у пилићарник. Да је заказала и власт, и црква и народић.
И да смо данас коначно основали друштво које се бави решавањем питања „како смо требали урадити“. И да се баве анализом свих наших добрих и лоших потеза. То је КЉУЧНО.
Шестоаприлска Католичка Немачка Ваздухопловна Ничим Изазвана Агресија на ИСКЉУЧИВО Београд и Србију 06.04.1941 године у 06.45 минута.
450 различитих Католичких Немачких Крвожедних Птица Грабљивица је са неба изнад СРБСКЕ ПРЕСТОНИЦЕ избацивало
свој дуго припремљени СМРТОНОСНИ товар на још увек успаване Србе и Србкиње и Србчад у својим кућама и становима.
Тог 6 априла 1941 године у сусрет у НЕРАВНОПРАВНУ борбу ПОЛЕЋЕ
Шести Краљевски Ваздухопловни Пук
део са аеродрома Земун.
10 авиона МЕ-109-Е (немачки произведен авион месешмит) и
6 авиона ИК-3 ( србски произведен авион ).
И део са аеродрома Прњавор код манастира Крушедол у Срему.
27 авиона МЕ-109-Е .
У борбама 6 и 7 априла од јутра па до мрака у оба дана Шести Краљевски Ваздухопловни Пук СКИДА ЗАУВЕК СА СРБСКОГ НЕБА 13 Католичких Немачких Крвожедних Птица Грабљивица и ТЕШКО РАЊАВА 23 Католичке Немачке Крвожедне Птице Грабљивице.
У борбама 6 и 7 априла на СРБСКОМ НЕБУ ЗАУВЕК ОСТАЈУ ДА ЛЕТЕ БЕЗ КРИЛА
13 Пилота Шестог Краљевског Ваздухопловног Пука.
11 Пилота Шестог Краљевског Ваздухопловног Пука је било лакше и теже рањено.
У Београду 6 и 7 априла Католичке Немачке Крвожедне Птице Грабљивице убијају 2271 Србина и Србкињу.
20 октобра 1944 године Београд је ОСЛОБОЂЕН.
25 октобра ОСЛОБОДИОЦИ КОМУНИСТИ пизивају ПРЕОСТАЛЕ ПИЛОТЕ КРАЉЕВСКОГ ВАЗДУХОПЛОВСТВА да се јаве у Команду Ваздухопловства Земун и Панчево.
72 Пилота ПРЕОСТАЛА И ЖИВА од Краљевског Ваздухопловства из 1941 године су се ОДАЗВАЛА.
ОСЛОБОДИОЦИМА.
КОМУНИСТИМА.
Сви су ОДВЕДЕНИ на помоћни аеродром
Лисичији Јарак.
ИСПИТИВАНИ И МУЧЕНИ ОД
ОСЛОБОДИЛАЦА КОМУНИСТА.
Ноћ на 29 и 30 новембар 1944 године у атару села ЈАБУКА ОПШТИНА ПАНЧЕВО
свих 72 ПИЛОТА КРАЉЕВСКОГ ВАЗДУХОПЛОВСТВА СУ УБИЈЕНИ.
СТРЕЉАЊЕМ.
72 ПИЛОТА КРАЉЕВСКОГ ВАЗДУХОПЛОВСТВА СУ ЗАУВЕК СЛОМЉЕНА ОБА КРИЛА.
Католици Немци њих 450 Крвожедних Птица Грабљивица у БОРБИ 450 НА 1
су УБИЛИ 13 ПИЛОТА КРАЉЕВСКОГ ВАЗДУХОПЛОВСТВА НА СРБСКОМ НЕБУ.
Комунисти Срби БЕЗИМЕНИ ВОЂЕНИ Католиком Крватом Маршалом Грозним и Католиком Крватом ( до 1943 године Генералом Крватског Зракоплоства у Овисној Држави Крвата и „присеги“ датој поглавнику Анти Павелићу априла 1941 године ) Фрањом Пирцом а ПОСЛЕ (мимоходним тихим преласком у „ослободиоце“) са титулом Генерал ОСЛОБОДИЛАЧКОГ Ваздухопловства
УБИЈУ 72 ПИЛОТА КРАЉЕВСКОГ ВАЗДУХОПЛОВСТВА НА СРБСКОЈ ЗЕМЉИ.
НА ПРЕВАРУ.
КОМУНИСТИЧКУ.
Данас је 6 АПРИЛ 2026 године.
72 ПИЛОТА КРАЉЕВСКОГ ВАЗДУХОПЛОВСТВА ЈОШ УВЕК НЕМАЈУ
ЗАЈЕДНИЧКИ ГРОБ.
ЗАЈЕДНИЧКИ КРСТ.
ЗАЈЕДНИЧКА СЛОМЉЕНА ОБА КРИЛА.
ЗАЈЕДНИЧКИ ОБЕЛЕЖЕНА.
У СЕЛУ ЈАБУКА.
У ОПШТИНИ ПАНЧЕВО.
У ГРАДУ БЕОГРАДУ.
У СРБИЈИ.
82 године 72 ПИЛОТА КРАЉЕВСКОГ ВАЗДУХОПЛОВСТВА ЈОШ УВЕК ВИСОКО СЛОБОДНО ЛЕТЕ СЛОМЉЕНИХ КРИЛА ИЗНАД СРБСКЕ ПРЕСТОНИЦЕ.
И ГЛЕДАЈУ.
ДОЛЕ.
У.
КОМУНИСТИЧКЕ ЦРНЕ ВРАНЕ.
6. април 41.
На небу
Сјена
У мени
Бијес
Момчило
Драгослав Зеленовић бивши директор Кинотеке у једном интервјуу на ТВ каже да је Леру суђено у тој згради јер је једина била цела и могла да прими публику и каже да је гледао снимак где је Лер рекао да је добио од Хитлера наређење да гађа библиотеку. Како онда историчар Предраг Марковић не зна за тај снимак? Можда он ХОЋЕ да наши европски пријатељи НИСУ ХТЕЛИ да гађају и сматра да је та његива жеља врло европска, демократска, неговоромрзачка, толерантна, југословенска, даживимокаосавнормалансветовска .