Био сам заговорник опстанка Срба у Ораховцу по сваку цену, па су сви чекали да виде да ли сам након овог напада променио мишљење и коначно схватио, као многи други пре мене, да нам нема живота на Косову и Метохији

Дејан Баљошевић (Фото: Лична архива)

Када је у јулу 1998. године тзв. УЧК напала Ораховац, многи Албанци су се разбежали из града како не би сулудо страдали током тродневних уличних борби, вођених између припадника тзв. УЧК и наших снага безбедности. По ослобађању града од опсаде тзв. УЧК и смиривању ситуације, тадашње општинске власти су покушале да нормализују живот и с`тим у вези позвале сва привредна предузећа да наставе са радом поновним покретањем својих производних процеса. Исто је то од нас затражио и директор нашег предузећа, наређујући нама – руководиоцима да будемо толерантни према албанским радницима ако се наредних дана не појаве на послу, јер се знало да су услед жестоких борби морали да напусте Ораховац и да се многи од њих са породицама нису још вратили својим кућама. Међутим, нагласио је да та толеранција важи за период од месец дана и да свима онима који се у том року не врате на посао припремимо отказе а њихова имена ће затим бити достављена надлежним полицијским органима који би се надаље бавили њима.

Ова мера је донета због тога што се оправдано сумњало да би разлог њиховог дугог одсуства са посла могла да буде нека њихова ангажованост у илегалним активностима тзв. УЧК. Oни који се нису одметали у борце најчешће би, свој допринос борби за „албанску ствар“ давали копањем ровова и траншеа за потребе УЧК-бораца.  Осим тога, била је јавна тајна да су многи албански мушкарци ноћу облачили униформе тзв. УЧК а ујутру би се преоблачили у цивилну одећу и током дана настављали да воде уобичајен грађански живот, па је заиста било тешко открити ко је од њих потајни борац тзв. УЧК а ко није. Колико се сећам, нико од албанских радника нашег предузећа није добио отказ по основу примене ове мере. Додуше, за разлику од нас, Албанци нису тако трагично гледали на добијање отказа у друштвеним предузећима, јер су скоро сви остваривали алтернативне приходе бавећи се неким приватним породичним бизнисом. Ми Срби им никад нисмо оспоравали ту радиност и пословну сналажљивост.

По ступању на снагу ове мере, скоро сви радници којима сам био непосредни руководилац су се вратили на посао у периоду од наредних десетак дана, изузев Х. К. Пролазили су дани а он се и даље није појављивао на радном месту. Нико од радника није знао или није хтео да ми каже шта је са њим. Био сам сигуран да није погинуо, јер би се то у малом граду, какав је наш, брзо прочуло. Помислио сам да је можда отишао у иностранство, јер су тада многи Албанци немире на Косову и Метохији користили као изговор да лакше остваре право на азил код западноевропских земаља, позивајући се на угроженост личне и колективне безбедности.

Већ сам почео да помало заборављам на њега и престао да рачунам на његов повратак док једног јутра, неколико дана пре истека поменутог рока, нисам отишао неким послом до радионице и затекао га како са се осталим радницима припрема за посао, облачећи радно одело пред својом металном касетом. Изненађен што га видим рекох му збуњено: „Где си, бре, да ли знаш да данас ниси дошао на посао требао сам да ти дам отказ, јер ми је тако наређено?“ Погледао ме је љутито и закључавајући своју касету одговорио: „Ти мени да даш отказ, па је л’ знаш да кад се промени време да ћу ти откинути главу!“ У радионици је настао тајац. Сви радници наједном су заћутали и правећи се заузети својим послом, скретали погледе у страну, док смо се нас двојица међусобно одмеравали гледањем у очи. Изашао сам из радионице и затворио врата. Знао сам да рекавши ми ово „кад се промени време“ значи, да кад дође њихово – „албанско време“, за које су тада због огромне подршке моћних западних земаља, осећали да им се неумитно приближава. Према реакцији осталих радника уверих се у оно што сам и од раније знао: да има велики утицај међу њима, да им је некакав вођа и ауторитет већи од мене, мада никада нисам успео да сазнам да ли је био припадник тзв. УЧК.

Графит у Ораховцу (Извор: Фејсбук)

Наставио сам да обилазим погон не придајући велику пажњу изреченој ми претњи, сматрајући да ми је упутио у афекту изазваним озлојеђеношћу што му је можда неко у фамилији погинуо током борби за Ораховац, што тада није био нимало редак случај међу запосленима. Умиривао сам себе да уосталом, нигде на свету однос између шефа и радника није идеалан, а поготову не код нас на Косову и Метохији где вековима владају сложени међунационални односи и где смо тих дана сви напети због све чешћег сукобљавања тзв. УЧК и наших снага безбедности.

Од тога дана никада више нисам успоставио нормалну комуникацију с њим, мада смо се и ми и Албанци трудили да макар у предузећу наставимо са сарадњом, подозревајући једни од других због додатно нарушених међунационалних односа, насталих након неуспелог напада тзв. УЧК на Ораховац и погибије великог броја и Албанаца и Срба. Није нам ни била  дата прилика за некакво помирење, јер је на Косову и Метохији убрзо започео рат, односно НАТО агресија на тада Савезну Републику Југославију.

* * * 

Рат се завршио несрећно по нас. Дошло је, како Албанци кажу, њихово време. Њихов савезник НАТО, маскиран у КФОР, загосподарио је Косовом и Метохијом и заједно са припадницима тзв. УЧК сатерао преостале Србе у „енклаве“. У једној од њих нашао сам се и сâм.

Већина Срба је отишла са Косова и Метохије, па тако и многи из мог града. Упркос томе одлучио сам да останем у Ораховцу, без обзира на последице.

Убрзо смо сви ми – преостали Срби постали „легитимна“ мета Албанцима, охрабреним доласком КФОР-а и жељним освете. Наједном смо се нашли у потпуном албанском окружењу, те нам тако изолованим од остатка света није било тешко да закључимо да смо отписани од свих. Уследила су, као и што се очекивало, масовна киднаповања и убиства мојих суграђана и паљење и узурпирање њихове имовине. Осећао сам како је са албанским стезањем обруча око наше „енклаве“ расла и угроженост нас преосталих и све малобројнијих Срба. Да је и моја лична безбедност непосредно угрожена постао сам свестан када сам једног дана у центру „енклаве“ затекао Х.К. како на тракторској приколици продаје неке пољопривредне производе и сетио се његове претње. Било је то у време када је КФОР одлучио да са својих пунктова постављених око српског дела града уклони бодљикаве жице и први пут након рата дозволи Албанцима да се крећу кроз наш део града. Многи Албанци су то искористили као прилику за лаку зараду тако што су изолованим и заточеним Србима продавали животне намернице по ценама знатно вишим од оних у осталом, Србима недоступном и забрањеном, делу града.

Дејан Баљошевић: Из „енклаве“ се небо боље види

Х. К. ме је спазио и наши се погледи сусретоше. Гледали смо један другог право у очи као да смо наставили тамо где смо стали онога дана кад смо се међусобно нетремице одмеравали у радионици нашег предузећа, с тим што је сада ситуација потпуно другачија, прилике су се промениле у његову корист. Обојица смо се збунили, али смо то покушавали да сакријемо један од другог. Својим хладнокрвним држањем покушавао сам да покажем да га се нисам уплашио, док се по изразу његовог лица јасно видело да је затечен сазнањем да сам остао у Ораховцу, јер је очигледно очекивао да сам, као већина Срба, по завршетку рата пребегао у остатак Србије. Видео сам злокобну мржњу у његовим очима и схватио да ми се ништа добро не пише и да ми поред опасности од угрожавања колективне безбедности у „енклави“ прети и конкретна опасност од једног човека и да само он и ја знамо зашто. Обојица смо тога дана схватили да се ово међу нама не може завршити само на међусобним мрким погледима.

На моју несрећу, живео је у близини српског дела града, па смо се често сретали у пролазу. Увек би ме одмеравао претећим погледима, мрштећи се у лицу. Имао сам среће што су се ти наши сусрети дешавали увек на улици препуној, њему незгодних, сведока. Терет те неизвесности почео ме је све више притискати, али сам осећао да сам временом и ја њему постао велики терет на души. Видело се да га то ломи. Дао је реч пред својим сународницима да ће ме убити када дође њихово време и то време је дошло а он, на своју срамоту, и даље не извршује своју освету иако га ништа у томе не спречава. Понекад би се запитао да ли се икад покајао што ми је тако олако изрекао јавну претњу и тиме обавезао себе да одржи дату реч, што се код Албанаца веома цени.

Да ствар буде гора по обојицу, уопште нисам ни намеравао да му дам отказ, па чак и да се много касније вратио на посао, јер се моја реч у предузећу није много ни уважавала – с обзиром да нисам био припадник владајуће политичке партије која је тада о свему одлучивала, па би одлуку о његовом евентуалном отказу вероватно доносио неко са више инстанце у предузећу. Знао је то и он па је зато одабрао мене као лаку мету, знајући да нико не стоји иза мене. Због тога је оно његово: „Ти мени да даш отказ…“, значило: ти који си нико и ништа у предузећу. Било како било, тешка реч је пала, не може се повратити назад, загорчала је живот обојици и сада се мора опрати крвљу. Једино што он није знао јесте да сам за тадашњу власт ја био већи непријатељ од њега и да сам од ње био под већом присмотром него он сам.

Размишљајући о нашем односу, сетих се једне старе приче покојног оца која говори о замршеним српско-албанским односима у нашем крају. Једном давно у турско време један Албанац је стално загорчавао живот неком потлаченом Србину чинећи му велики зулум. Србин је то трпељиво подносио али је говорио да ће му се кад-тад осветити и да само чека повољну прилику за то. Када је српска војска ослободила Косово и Метохију и протерала Турке из наших крајева, пријатељи и комшије су упитали овог Србина: „Што га сада не убијеш, зар си заборавио колико ти је зла нанео?“ Овај им смирено одговори: „Нисам заборавио, али је требало да га убијем у турско време, када је за то била потребна велика храброст, тада би испао јунак, ако то сада учиним, када је лако и када га имам у шаци, испашћу кукавица.“

Дејан Баљошевић: Педа Агуш (1971–2023) или Живот једног Србина у Ораховцу

Можда је и он чуо за ову причу, јер су је касније комунисти за потребе братства и јединства преуредили учинивши је неутралном, тако што су из ње избацили националну и верску припадност актера приче, како би могла бити применљива и српској и албанској страни када би желеле да свака из своје перспективе укажу да је храброст и част универзална људска врлина током свих историјских епоха на Косову и Метохији.

Из таквог разлога нисам хтео да га, због изречених ми претњи, пријавим нашим органима безбедности, јер би то било кукавички са моје стране, обзиром на тадашње бројно присуство наше војске и полиције на терену, па и у близини нашег предузећа.

* * *

Једном сам се спуштао низ улицу када сам га спазио како ми иде у сусрет водећи пса на ланцу. Ишао је право ка мени и када ми се приближио на пар корака, на брзину се осврнуо иза себе да провери има ли још кога на улици или смо сами. Разочаран што на улици има још пролазника, нервозно је пљунуо на плочнику испред мојих ногу, ваљда да би ме, ако ништа друго, барем понизио и цимнувши пса љутито прошао покрај мене. Тада сам схватио да дефинитивно није одустао од освете, само нисам знао каква ме „казна“ чека. Да л’ ће ми запалити кућу, да л’ повредити или шта друго учинити. Може ми учини било шта, може ме чак и убити, јер је за то тада у Метохији за Албанце била идеална прилика. Медији су свакодневно извештавали како је у тој и тој српској средини од стране непознатих нападача убијен тај и тај Србин и ја бих био само један од њих, био бих само вест. Нико се због тога не би потресао. Албанци би мог убицу славили као хероја и човека од бесе (човека који је одржао дату реч) и вероватно га никада не би одали. За мене би рекли да сам праведно и заслужено убијен као неко ко је пре рата злостављао недужне Албанце. КФОР би формално осудио убиство и правдао га оправданом фрустрацијом Албанаца, а богами ни наше власти у Београду не би томе придале велику пажњу. Вероватно би само неки наш државни апаратчик јаловим фразама, реда ради, упутио протест међународној мисији на КиМ оптужујући је за неефикасност у заштити Срба, водећи рачуна да им се превише не замери.

Осетио сам да сам због свега тога у великој опасности. Чекао сам намењену ми судбину и ником о томе нисам причао. Да ми је живот у опасности нисам открио ни својој мајци да је не бих забринуо, мада сам осећао да није поштено од мене што је на неки начин унапред не припремим за тако нешто. Знам да би ме преклињала да првим хуманитарним конвојем напустим Ораховац или да свог прогонитеља пријавим КФОР-у. Ни једна од ових двеју опција није долазила у обзир. Да напустим Ораховац – спасем себе а остатак породице оставим у „енклави“ било би крајње кукавички са моје стране. Да свог прогонитеља пријавим КФОР-у и затражим њихову заштиту, себи би још више погоршао ситуацију тиме што би дао додатни повод Х.К. да ме нападне, а на себе би само непотребно привукао пажњу КФОР-а и УНМИК-полиције, који су тада по разним оптужбама Албанаца, беспоговорно им испуњавајући жеље, били у потрази за „српским ратним злочинцима“. Они би у чињеници што ме један Албанац прогони видели сумњу да сам заиста нешто дебело скривио Албанцима пре или за време рата, па би своју истрагу усмерили ка мени. Схвативши да се ова ситуација може разрешити само између мене, њега и Бога, одлучио сам да ћутим и чекам, па шта ми буде.

Деца у Ораховцу (Архивска фотографија)

Додуше, било је тренутака када би ме чамотиња ограниченог простора „енклаве“ савладала и бацила у очај да сам помишљао да једног дана сам станем пред Х. К. и замолим га да коначно заврши са мном оно што је наумио или да ме остави на миру, јер више нисам могао да поднесем живот под сталном стрепњом у изолованој „енклави“, где је живот сам по себи неподношљив.

* * *

Лежао сам те вечери у кревету и читао књигу „Житија светих“, коју су ми из црквене библиотеке позајмили наши монаси када су приметили да сам дубље почео проницати у свете тајне наше вере православне, док је мајка пратила ТВ-програм у дневној соби. Одједном је нешто грунуло, кућа се затресла а мене прекрила кречна прашина са собне таванице. Био сам сав бео од креча. Не сачекавши да се прашина слегне одмах сам истрчао из собе да видим шта је са мајком. Натрчах на њу у ходнику јер је и она била кренула ка мени да провери да ли сам жив. Хвала Богу, обоје бесмо неповређени. Проверисмо остале просторије у кући и када се уверисмо да је и у њима све у реду закључисмо смо да се експлозија вероватно догодила негде у близини наше куће а да се наша кућа затресла само услед јаке детонације. Помислио сам да су албански екстремисти опет минирали неку од напуштених српских кућа, али сам због јачине детонације посумњао да се овога пута радило о кући неког од мојих најближих комшија који су недавно пребегли у централну Србију.

Изашао сам опрезно из куће да осмотрим околину и тек када је пристигла ноћна патрола КФОР-а привучена снажном експлозијом и када је један од војника моћном батеријском лампом осветлио моју кућу, видео сам да ми на кући недостаје пола крова. Ујутру су стигли припадници УНМИК-полиције да би извршили увиђај на лицу места и на тавану затекли кратер мањег пречника на бетонској плочи на месту где је пала граната након што је пробила кров. Тек тада сам схватио да смо имали велику срећу што граната није погодила зид куће који би лако пробила обзиром да је изграђен од не баш чврстог материјала и да би у том случају настрадали или ја или мајка, у зависности од тога коју би од соба граната погодила.

Српски преводилац који је радио при УНМИК-полицији касније ми је открио да је у званичном извештају полиције стајало да је експлозију изазвало непознато ватрено оруђе или ручна бомба које сам сакрио на тавану куће и који су се из непознатих разлога сами изненада активирали. Пријатељ из Београда ми је јавио како је у дневном листу „Политика“ прочитао кратку вест да је гранатирана једна српска кућа у Ораховцу и да на срећу није било људских жртава. Вест су пренели радио-аматери из Метохије који су тада, услед прекинутог телефонског саобраћаја и недостатка других средстава комуникације, били једина веза српских „енклава“ са остатком света.

КФОР у Ораховцу (Фото: Лична архива)

После оваквог напада албанских екстремиста на неког Србина, он би, уколико преживи напад, обично покупио основне ствари од свог покућства и са породицом се или премештао на безбеднију локацију унутар „енклаве“ или би пребегао у централну Србију. Моји нападачи су очекивали да и ја исто тако поступим, а богами и неки Срби. Пријатељи су ме наговарали да хитно напустим кућу, јер је у мојој улици исељавањем околних српских породица, она постала најистуренија српска кућа према албанском делу града и да је стога мој даљи боравак у њој веома ризичан. Неки су ми наглашавали да овај, срећом преживели, напад на себе схватим као последње упозорење албанских екстремиста који су показали да се нимало не шале.

Био сам заговорник опстанка Срба у Ораховцу по сваку цену, па су сви чекали да виде да ли сам након овог напада променио мишљење и коначно схватио, као многи други пре мене, да нам нема живота на Косову и Метохији. Знао сам да ћу, ако се повучем из куће, угрозити свог комшију, чија ће кућа у том случају постати најистуренија, па ако се и он повуче, онда ће најистуренија постати кућа његовог првог комшије или рођака и тако редом. Тај „домино ефекат“ би се брзо ширио ка унутрашњости „енклаве“ уколико га неко не заустави. Схватио сам да неко од нас мора коначно да преузме ризик да прекине тај низ уколико желимо да „енклава“ опстане.

Испуњен почетном Божјом благодаћу и инспирисан мучеништвом раних хришћана из прочитаних духовних књига, на изненађење свих одлучих да останем у кући. Поправио сам кров и прекрио га цреповима које ми је поклонио један пријатељ а испред зида куће који гледа ка албанском делу града подигао ограду од дебелих дасака, како би, уколико би ми кућу поново гађали гранатом, иста се раније активирала ударом о даску и тиме се умањило њено кумулативно дејство пре удара о зид куће.

Никад нисам сазнао да ли је те ноћи моја кућа била главна мета напада или су нападачи из албанског дела града насумице испалили гранату ка српском делу и случајно је погодили и да ли је Х.К. имао неке везе са овим нападом.

* * *

Седео сам тог сунчаног преподнева замишљен за баштенским столом у дворишту, док је супруга нешто радила по кући и све време гунђала, подесивши висину гласа тако да и ја напољу могу да чујем. Изгледа да јој је тако било лакше да уређује кућу. Жалила се на свој тежак живот и женску судбину пребацујући ми кроз отворен прозор што, за разлику од ње, по ваздан само седим и одмарам се.

Спаљене српске куће у тзв. тампон зони, која раздваја српски и албански део Ораховца

Да бих је мало орасположио, добацих јој шалећи се да се ја никада не одмарам већ да, кад овако седим и ућутим се, заправо размишљам о узвишеним стварима и да сам своје мисли управо узнео толико високо да их не може досегнути, па је зато боље за обоје да свако настави да ради свој посао, уверавајући је да је психички рад много тежи од физичког. Да бих је додатно изнервирао својим мудровањем још удобније се завалих у столици са намером да наставим да је задиркујем али је нашу препирку прекинуо хоџа када је са минарета почео да објављује салу* (сала* – хоџина објава нечије смрти).

Пре рата, у ужурбаности свакодневног живота, нисам обраћао пажњу на хоџино објављивање смрти, јер ионако нисам познавао преминуле албанске суграђане али након рата, да л’ због вишка слободног времена проузрокованог статичним животом у „енклави“ или због тога што су почели да умиру и моји вршњаци од којих сам неке познавао, одслушао би до краја објаву „сале“.

Из неког разлога одлучио сам да то и сада учиним. Хоџа је на крају сале са минарета објавио да је преминуо Х. К. Скочио сам са столице, нисам могао да верујем, замолио сам супругу да за тренутак ућути, начуљио сам уши да боље чујем салу, знајући да хоџа по правилу два пута изговора име преминулог и време сахране. Хоџа је још једном са минарета џамије доњег албанског дела града гласно поновио: „Kadek H. К., është xhenaza në orën 14:00.”*  (*Умро је Х. К., сахрана je у 14:00 часова).

Спустих се на столицу и даље не верујући у оно што сам чуо. Није ваљда он! Кад сам се мало прибрао од шока, помислио сам да можда ипак није он, јер у граду са око 25.000 хиљада становника, вероватноћа да још неко носи то исто име и презиме је велика. Осим тога Х. К. је релативно млад и није још доспео у године када је смрт очекивана. Због овакве сумње одлучих да наставим да будем опрезан и да се не опуштам све док не проверим ову вест.

Неколико месеци касније када смо ми Срби коначно почели опрезно да излазимо из „енклаве“, пре свега ради набавке намирница, срео сам у тржном центру Н. Ј. коме сам такође био шеф у бившем предузећу и који је био колега са овим Х. К. Добри и скромни Н. Ј. био је један од ретких албанских познаника са посла који ми се након рата редовно и без икаквог устезања јављао кад год би се негде срели. После уобичајеног међусобног распитивања о нашем здрављу и здрављу чланова наших породица, упитах га на крају, као узгред, за Х. К. Рекох: „Чуо сам како је оџа пре извесног времена са џамије објавио да је умро неки Х. К., па је л’ то наш Х. К.?“ Иначе, Н. Ј. је био један од присутних када ми је Х. К. упутио претњу која је изродила ову причу.

„Јесте“, одговорио је и примакнувши ми се ближе додаде: „Једног се дана  изненада раније вратио кући и затекао жену са другим, па је од тог шока и стреса добио рак на мозгу и од тога, недуго затим, преминуо у тешким мукама“.

„Ух, штета“, рекох и рукујући се растах се од њега.

Изађох збуњен из тржног центра препуног људи и тек кад на паркингу седох у свој ауто и осетих интиму затвореног простора, дубоко уздахнух. Осетио сам велико олакшање, као да ми је са срца пао велики камен, као да сам поново слободан, ако се Срби на Косову и Метохији уопште могу тако осећати.

Литија око ораховачке цркве током обележавања храмовне славе Успења Пресвете Богородице – Велике Госпојине

Седео сам тако неко време непомичан у ауту и размишљао о свом животу. Још једном се уверих како је Бог велик и милостив према мени недостојном. Растужих се кад се сетих својих грехова и обузе ме покајање као никада до тада. У том покајничком расположењу, периферним пољем свога вида осетих како ме изблиза посматрају нечије очи. Пођох погледом ка њима и нађох их на иконици прилепљеној на командној табли аута на којој су ме дочекале тужне очи Светог Архиђакона Стефана заштитника моје породице и као да ми њима поручивао: „Опет ми ниси веровао. Хајде крени, шта чекаш, идемо даље.“

Ко претрпи до краја, тај ће се спасти. (Јеванђеље по Матеју, 24:13)

Господе Исусе Христе, сине Божји, помилуј ме грешног.

Ораховац,
Лета Господњег 2026.

Categories: Гостинска соба

Tags: Дејан Баљошевић, КиМ, Ораховац