Чудно је како сви ми тек на самрти спознамо праву вредност живота и схватимо колико је живот леп и чудесан. Тако смо и ми – Срби, заточени у „енклавe” спознали праву вредност слободе, тек кад смо је изгубили
Фото: ФБ Дејана и Јоване Баљошевић
Кратка прича, написана на захтев пријатеља Петера Давидова из Москве, на задату тему: „Да ли живот у окупацији, на својој земљи у неслободи, има и неку корист за душу Хришћанина и каква је корист од тога?“
Готово да нема Срба чија генерација није доживела окупацију. Од пада под турско ропство у XIV веку па до данас, практично смо више живели у окупацији него у слободи а нарочито ми – Срби на Косову и Метохији, који би први бивали поробљени а последњи ослобађани.
Да би преживели садашњу окупацију, наши нас монаси позивају на трпљење и покајање и очински подсећају да су нам све окупације долазиле као Божија казна због грехова наших. Созерцавaју како смо и у ову садашњу окупацију доспели зато што смо се одрекли Бога и поверовали у Комунизам. Одрекли смо се Бога а поверовали у модерно западно друштво и његове вредности, па нам је од истог и стигла окупација. Теше нас како ће и ова, као и све друге окупације, једном морати да прође али да је предуслов томе да се и ми поправимо и вратимо Богу, јер је Он рекао: „Не бој се мало стадо, Ја сам са вама …”. По њима, за нас Хришћане, тренутно нема бољег места и времена за спасавање душa од нашег данашњег страдања на Косову и Метохији.
Зато сада, ми – преостали малобројни Срби на Косову и Метохији, сатерани у тзв. енклаве, остављени и све више заборављени од свих, јасније увиђамо тежину ропства у које смо запали и све више постајемо свесни вредности слободе коју смо изгубили, попут болесника, који вредност свога здравља почиње да цени, тек када га изгуби.
Фото: ФБ Дејана и Јоване Баљошевић
То ме је подсетило на дане када сам као младић оболео од карцинома и због лечења, са малим шансама за оздрављење, се обрео у Београду. Тек тада сам, идући од лабораторије до лабораторије, од једног до другог кабинета и мучних чекања на резултате налаза, спознао праву вредност здравља и имао само једну жељу – да оздравим. Зато молим читаоце да ми не замере што ћу у наставку испричати једну кратку причу о својој тадашњој борби за живот, која ме у многоме подсећа на ситуацију у којој се мој грешни народ нашао на окупираном Косову и Метохији.
Био сам са још једним пацијентом смештен у малој двокреветној болничкој соби, намењеној најтежим болесницима, у коју су медицинске сестре улазиле само да би нам мењале боце са течним лековима и кратко се задржавале, како не би предуго биле у додиру са средствима од којих опада коса. Имао сам срећу да ми допадне кревет до прозора, па сам са постеље могао да посматрам небо, дању сунце и облаке а ноћу месец и звезде. Примао сам хемотерапију. Лекари су ме уверавали да ће ми цитостатици, који се из боце, кап по кап уливају у вену моје руке, помоћи да оздравим. А ја сам, док сам гледао у боцу, из које је течност полако истицала а мени од ње бивало све горе и горе, замишљао да гледам у пешчани сат у којем песак полако цури а да са њим, истом брзином, истиче и мој живот. Чекао сам смрт. Безуспешно сам покушавао да скренем мисли са болести, да их изведем из болничке собе и одведем негде далеко, на неко лепше место, припремајући себе за онај свет. Прикован за кревет, пребројао сам све керамичке плочице на зиду, неонске светиљке на плафону, ребра на радијатору, шипке на металном болничком кревету испод својих ногу и погледом тражио било шта чиме бих свој ум додатно упослио, само да не би размишљао о смрти. Како свом уму нисам налазио нови „посао”, погледао сам кроз прозор ка небу. Било је плаво и чисто, било је пролеће. Боже, рекох у себи, како је небо лепо а ја се никада нисам тако дубоко и дуго загледао у његово плаветнило. Шта би све по овако лепом времену могао да радим напољу, да сам здрав, запитах се чежњиво. Поред прозора је било неко дрво, чија је једна од грана допирала до прозора. Гледао сам пупољке на њој, примећујући са сваким јутром како све више олиставају и како се из њих рађа цвет. По први пут у животу пратио сам долазак пролећа. По први пут у животу имао сам времена за то. На прозор су слетали врапци, па пошто нисам био у стању да једем, остављао сам им мрвице хлеба на симсу, те се брзо спријатељисмо. Веселио ме је њихов цвркут, раздрагано скакутање и очаравало њихово шарено перје. Посматрајући кроз прозор расцветалу крошњу дрвета и та дивна Божја створења, ожалостио бих се увек када би се присетио да их ускоро можда више нећу гледати а нисам их, док сам био здрав, ни примећивао.
С времена на време погледивао сам ка болеснику на другом кревету собе да бих проверио да ли и он гледа ка прозору и опажа ли пролећно буђење природе.
Дејан Баљошевић (Фото: Печат)
Међутим, када сам окренуо главу ка њему спазио сам сузе у његовим очима. Брзо сам вратио поглед ка прозору правећи се да их нисам видео. Мушкарци ретко плачу и то углавном у самоћи, када су сигурни да их нико не види, јер се стиде својих слабости. Зато сам склонио свој поглед са њега и окренуо се на другу страну кревета, да бих га оставио самог са својим болом. У себи га, по грешности својој, осудих помислима: какав слабић, мушкарац а плаче, па и мене ускоро чека смрт, па не плачем, а и млађи сам од њега, већ се ево радујем и овом малом врапцу на прозору, којег нам је Бог послао да нам улепша дан и бар нас мало утеши.
Иако окренут леђима, осећао сам како се непомично загледао у једну тачку испред себе, док му се низ лице сливају сузе. Кад сам, после краћег времена, поново погледао у њега, погледи су нам се срели. Више није хтео да скрива сузе и да их брише руком, већ је попут грешника на самрти, одлучио да ми отвори душу и оправда сузе.
Опрости брате, почео је: сетио сам се свог синчића, кога ћу можда ускоро морати да напустим. Жао ми је њега а не себе, веруј ми. Пре неки дан се са својим вршњацима играо на игралишту испред наше куће и деца су се посвађала. Један од дечака, да би га увредио, добацио му је: „Твој тата ће умрети, твој тата има рак”. Мој синчић је покуњен дотрчао кући и ушавши у собу у којој сам лежао на постељи, довикнуо ми са врата: „Молим те тата немој да умреш!” и брзим неспретним покретима почео по наткасни, у којој сам, поред кревета, држао лекове, нешто да претражује и када је пронашао неку пилулу, узео ју је у ручицу и принео мојим устима, речима: „Ево, узми пиј!” Морао сам да прогутам пилулу и да му обећам да нећу умрети, али се плашим да ћу га изневерити и да он, тако мали, то неће моћи да разуме.
Дејан Баљошевић: Педа Агуш (1971–2023) или Живот једног Србина у Ораховцу
Заиста, тужна прича сапатника мог. У болници сам чуо много таквих тужних и искрених прича од болесника на самрти, одсутно загледаних у даљину. Човек је најискренији према себи и другима пред смрт.
Чудно је како сви ми тек на самрти спознамо праву вредност живота и схватимо колико је живот леп и чудесан.
Тако смо и ми – Срби, заточени у „енклавe” спознали праву вредност слободе, тек кад смо је изгубили. Зато сам се и присетио ове своје приче, јер ме је моје чежњиво и беспомоћно посматрање неба са болничке постеље, подсетило на нашу послератну загледаност у околна пространства, из „гета“ у који смо, немоћни да се одбранимо, сатерани од наших окупатора.
Човек се на све навикне, каже наш народ, па смо се тако и ми временом привикли на живот у изолацији, омеђен непријатељским окружењем. У таквој ситуацији, човек развије нека своја нова чула и види много даље него што би се то од њега могло очекивати. Попут дугогодишњег затвореника у самици или осамљеног монаха у келији, дубље сагледава ствари око себе и постаје мудрији, јер му самоћа шапће одговоре на питања која сам себи у тишини поставља.
Ухвати те понекад чамотиња и савлада чежња за нормалним слободним животом, који се, мимо тебе, одвија изван „енклаве“, па их мораш одгонити стварањем свог „света”, који ти се, временом, учини бољим од оног спољњег. Само што он одмах ишчезне кад изађеш из „енклаве”, па га изнова мораш стварати када се у њу вратиш. Пре тога, мораш да савладаваш депресију и меланхолију, који те, као верни пратиоци, дочекају по повратку у „енклаву“. И опет изнова започињеш борбу. И тако годинама. Наш пријатељ монах Антоније теши нас како се спољни свет толико искварио да нимало не треба да жалимо за њим, већ да живот у изолацији схватимо као Божји благослов.
У „енклави” време зна да стане, па да те притисне свом својом тежином, јер га наједном има више него што ти треба а по први пут у животу не знаш шта ћеш са њим. Та статичност највише убија, зато се мораш непрестано занимати нечим, како се временски точак не би зауставио.
Али, можда је најважније „оружје” у борби за преживљавање у окупацији, стрпљење. Мораш да научиш да чекаш, дуго, дуго … И да се надаш. А за то време мораш да живиш, јер ко издржи до краја, тај ће се спасти …
Господе Боже наш помилуј нас грешне. Амин.
Новембар 2024.
Опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Дејана и Јоване Баљошевић)
Categories: Гостинска соба
Стрпљење, заиста, није честа особина у Срба али нађе Господ начин да научи неке од нас и томе. Деки и Јована су међу тим, малобројним одабранима, као и о. Антоније који, и њима и нама, једину утешну ствар прича непрестано већ 9 година на улицама Београда- спољашњи свет се толико искварио да је, заиста, бесмислено жалити за њим. Ако ћемо смисао, има га на светој литургији у било ком храму, а најдубљи је баш у косовскометохијским светињама. „Нико постао свет није, ко није био роб“, написао је Данило Тешановић у књизи „Мученица Текла“
Изврсно питање брата Руса, а потресан и диван одговор господина Баљошевића. Оно кроз шта пролазе и шта су прошли Срби на Косову и Метохији не може да се издржи без јаке Божје благодати.
Сетих се сведочења Милана Ракића, кад је пред Први балкански рат чуо жељу једног старог Србина са Косова да се војска на Косово врати и да то његове старе очи виде, коју му је Ракић испунио обукавши српску униформу и дошавши до њега чим смо након борбе ослободили Косово и Метохију у Првом балканском рату.
Један део мене желео би да зна шта је било са цимером господина Баљошевића на онкологији, други део слути.
На жалост, као што је Јања Гаћеша у последњем тексту написала, тежак Крст носите а нема никога да вам Крст ни за мало задржи.
Огроман део нашег народа је остао без Косова у души, а куда нас је то довело можемо да видимо само када погледамо на шта нам ововремени народ личи.
Толико је на Косову прича које као ова сличе на јеванђелске приче, али бадава, слепи смо и глуви… На крају није запад неинтелигентан па нас тако јако удара баш на Косово.
Подсетићу на оно што сви знају а праве се луди, запад је само у прошлом веку два пута покушао да нас истреби као Индијанце.
Да су први или други светски рат имали другачији исход нас сада неби било. Они нису одустали, а народ ништа не разуме – не желе они да нам отму Косово него да нас униште као народ. А отимање Космета и још више отимање Косова из наших душа је најсигурнији пут ка том циљу.