Знајући да је отац Георгије Максимов био противник канонизације светог Цара Николаја и светих Царских Мученика, не чуди ни негативан однос према Григорију Распућину, али чуди ипак острашћен тон
Григориј Распућин (Фото: Getty Images)
Поводом текста о. Георгија Максимова „Однос царске породице према Распућину“, Стање ствари, 11. 3. 2026.
Прочитах на братском сајту “Стање ствари” текст оца Георгија Максимова о старцу Григорију Распућину и осећам потребу да напишем неколико речи о том тексту, то јест, пре свега о Григорију Распућину и кнегињи Јелисавети и њеном духовнику игуману Серафиму Кузњецову, старцу Николају Гурјанову и епископу Теофану Полтавском. Морам рећи да ми се веома допадају многе проповеди на читање Јеванђеља оца Георгија Максимова, заиста има мисионарског талента, доста његових проповеди сам и лично превео и волео бих када би се нашао издавач да штампа књигу са његовим проповедима на србском језику. Међутим, знајући да је отац Георгије био противник канонизације светог Цара Николаја и светих Царских Мученика, не чуди ни негативан однос према Григорију Распућину, али чуди ипак острашћен тон и занемаривање многих другачијих сведочанстава о старцу Григорију.
Отац Георгије Максимов: Однос царске породице према Распућину
Цитат из текста оца Георгија:
“На пример, шире мит да се Света мученица Јелисавета током погубљења од стране бољшевика, лежећи у јами, својим последњим речима покајала због свог односа према Распућину. Ово није достојно коментарисања”.
Пре свега, храброст је тако олако називати “митом који није достојан коментарисања” виђење тако великог и поштованог старца какав је био Николај Гурјанов о томе да су се старац Григорије и кнегиња Јелисавета “измирили” уочи њене смрти. Николај Гурјанов је старац о коме постоји мноштво сведочења да је био истински сасуд Духа Светог (многи га идентификују са старцем из чувеног филма “Острво”).
Али пре него што наставимо о томе, да се запитамо од кога је кнегиња Јелисавета стекла тако лошу слику о Григорију Распућину? Зар се може створити права слика о некоме из клеветничких уста каква су била уста развратног хомића-убице Григоријевог, Феликса Јусупова или мрачних ликова Џунковског, царског издајника Родзјанка, Гучкова и сличних из блиског окружења Велике Кнегиње Јелисавете? Она никада није видела живог Григорија Јефимовића Распућина него је представу о њему створила од људи који су мрзели старца. На жалост и поштовани теолог и духовни писац Михаил Александрович Новоселов, као и тада још млади и духовно неискусни епископ Теофан (Бистров), дозволили су себи да их занесе дух слепог непријатељства и неоснованих тврдњи појединих људи и придружили су се критикама старца Григорија у које је између осталог поверовала и кнегиња Јелисавета. Она је писање Новоселова прихватила здраво за готово, као искрена и вероватно помало наивна особа. Под утицајем отровних информација које су у изобиљу стизале са свих страна, Јелисавета Фјодоровна у случају Распућина није могла да превазиђе наметнути осећај гађења и да се уздигне изнад отровног облака трачева и гласина, није могла да превазиђе себе и лично се сретне са сибирским сељаком Григоријем, као што је то учинила у вези са убицом свог мужа кога је посетила у затвору. Тада би се сама уверила да испод митског непријатног лика Григорија Распућина, како су јој га приказивали, лежи сасвим друга особа од оне коју је замишљала по причама из свог окружења. Али она то нажалост није учинила.
Света мученица Јелисавета Фjoдоровна (Фото: Википедија)
Штавише, њен долазак у Санкт Петербург и њен неуспешан покушај да убеди своју крунисану сестру о “злочиначком старцу” кога никад није видела у животу, телеграми и писма убици Феликсу Јусупову и Зинаиди Јусуповој уз благослов „патриотског чина” сведоче о недостатку здравог расуђивања кнегиње у том периоду њеног живота.
Поставља се питање, како спојити праведност и најтежи грех неоправданог, бруталног убиства, са чиме се Јелисавета Фјодоровна ментално сложила благосиљајући “патриотски чин” убиства драгог пријатеља Царске породице и њене рођене сестре? Благосиљајући убице, она је постала добровољни саучесник у злочину према праведном старцу Григорију Распућину. Душа хришћанина не може да прихвати оно што је неприхватљиво – саучесништво (чак и мислено) у гнусном убиству. То су свакако мисли које су заокупљале и старца Николаја Гурјанова који се молио Богу да му открије Истину. Да ли је тако нешто могуће у животу православног светитеља? Може ли се спојити неспојиво? Да ли је кнегиња Јелисавета отишла у вечност, а да није прекинула окове које јој је ђаво лукаво бацио? Било је то питање вечног живота и смрти Велике Кнегиње, – признати неправду или истрајати на лажима које јој је натурало окружење и тиме одбацити спасење?
Наравно да су духоносни старци попут Николаја Гурјанова имали виђење у коме старац Григорије са оног света опрашта кнегињи Јелисавети њену грешну заблуду. Само тако је, добивши време за покајање и измирена са старцем Григоријем, кнегиња Јелисавета могла примити истински венац мучеништва Христовог, само тако је могла постати истинска светитељка. Мени је искрено жао што то не види отац Георгиј Максимов као што је то видео старац Николај Гурјанов и као што је то у познијем добу као већ искусан духовник, схватио и велики аскета и молитвеник Теофан Полтавски, бивши духовник Царске Породице.
Наравно да се не може сумњати у искреност и частан живот Свете Мученице Јелисавете Фјодоровне, у чистоћу идеала, у њену добронамерност и љубав према Царској породици, Русији и њеном народу. И најчистије душе могу у окружењу болесне маште гомиле, поверовати да је неко кога околина клевеће заиста монструозно чудовиште, иако то у стварности свакако није. Међутим, неспремност да поверује својој рођеној сестри и њеном мужу свакако је теже оправдати и можда се управо ту и крије разлог зашто је Господ оставио кнегињи Јелисавети још времена за покајање и измирење са старцем-мучеником Григоријем Распућином.
Био сам у Алапајевску, изнад јаме у коју је бачена света кнегиња Јелисавета са још неколицином припадника рода Романових, међу њима тада је пострадао и наш србски зет Иван Константиновић, муж кћерке краља Петра I.
Алапајевск – аутор изнад јаме у коју је бачена света кнегиња Јелисавета и остали чланови Царског дома Романових (Фото: Лична архива)
Околности погибије Алапајевских мученика (убијени сутрадан по убиству Светих Царских Мученика) су више него ужасни, али такође и тајанствени и чудесни, поготово смрт кнегиње Јелисавете која је жива бачена у дубоку јаму. Логично је било очекивати да се сва поломила приликом пада у тако дубоку јаму, али није се поломила – пала је на избочину у зиду јаме и остала жива. Притом је још и помогла нашем поменутом зету, рањеном кнезу Ивану Константиновичу, који је пао у близини, и превила му рану делом свог апостолника. Убице су потом у јаму бациле неколико бомби и сва логика говори да је њихова смрт неминовна. Сељаци из околних села касније су сведочили кад су „бели” ослободили тај део Сибира од црвених звери, како је током неколико дана из јаме допирало божанствено песмопојање. Верујући човек не може веровати да је тај продужетак живота кнегиње Јелисавете био случајан, њен живот свакако није продужен због тога да би сељаци могли да чују њено певање из јаме. Јелисаветин живот је био испуњен љубављу према Богу и поставља се питање зашто би Господ продужавао њено мучење?
Тачан одговор историјска фактографија нам не може дати, али може ВЕРА. А та ВЕРА може да наведе на помисао да ли је кнегиња Јелисавета у тренутку хапшења била свесна своје заблуде и да ли је принела плодове покајања у периоду боравка у затвору уочи одвођења до јаме на погубљење.
Аутор покрај споменика свете кнегиње Јелисавете у Алапајевску (Фото: Лична архива)
Моја вера ме приклања мишљењу старца Николаја Гурјанова а не оца Георгија Максимова, верујем да је пре испуштања своје чисте душе у руке анђела Господњих, Велика кнегиња Јелисавета рекла старцу Григорију – Мучениче Христов, опрости ми! Сагрешила сам пред тобом! – и тиме стекла мученички венац.
Другог објашњења продужетка њених страдања у Алапајевску нема, а то објашњење није нам дао било ко, него један од највећих сасуда Духа Светог у Русији са краја ХХ и почетка ХХI века – старац Николај Гурјанов. Огромна је заслуга овог духоносног старца за канонизацију Светих Царских Мученика.
Користим прилику да кажем нешто више о још једном великом духовнику, епископу Теофану Полтавском, манастир Рукумија издао је дивну књигу о њему. Поново бих позвао у помоћ великог Николаја Гурјанова који је изузетно цењен међу истинским верујућим православним људима у Русији. Једном приликом питали су старца да изнесе своје мишљење о односу старца Григорија Распућина и духоносног владике Теофана Полтавског, који је прво са одушевљењем причао о Распућину, да би га потом критиковао, а пред крај живота поново о њему говорио као о “старцу” што је свакако израз поштовања.
“Владика Теофан је био помало изгубљен, збуњен, верујући клевети и прљавштини, због чега је и прогонио Распућина, није га разумео. Али тако се то дешава, по Божјем допуштењу… И Бог је касније открио епископу Теофану да је погрешио у вези са Григоријем, и он се покајао. На крају крајева, обојица су били велики молитвеници!”
Фото: Саборник
О чему се ради, зашто је такав духовник чиста срца прво био одушевљен старцем Григоријем и његовом молитвеношћу, потом га покушао оклеветати и пред Царицом и тиме завршио каријеру духовника Царске породице и на крају, како рече старац Николај, после се покајао због тога. Теофан је тада био још млад богослов са недовољно опита у духовном монашком животу. Тако да се и он приклонио тој религиозности коју је друштву диктирало духовенство аскетског типа. Наравно, аскетство је велика ствар, аскетство нам је подарило мноштво истинских бисера хришћанске благочестивости, али без трезвеног расуђивања велике ствари се претварају у велике промашаје. На пример, Теофан, који се дивио невероватној духовној проницљивости Григорија и његовом молитвеном духу, ипак није могао да му опрости чињеницу да он није тако јако ценио сву аскетску праксу на коју су монаси били толико поносни. Пре свега, као да млађани епископ Теофан није узимао у обзир да старац Григорије ипак није био монах него световно лице, а видео је његове огромне духовне дарове. Опис заједничког путовања са старцем Григоријем по Уралу указује нам да је епископа Теофана љутило то што је старац наручивао себи храну у возу и крцкао орахе док су монаси строго постили идући у Верхотурски манастир. Замерио му је и што је једном приликом у време службе Григорије изашао “некуд у град”. Младом аскети Теофану сметало је и то што је видео да Григорије радо комуницира са женама једнако лако као и са мушкарцима. Кад је дошло до отвореног непријатељства од стране епископа Теофана, Григорије пише телеграм писмо Теофану: “Ако сам вас увредио, помолите се и опростите ми: сетимо се доброг разговора, а заборавимо лош и помолимо се. Ипак је Божија милост већа од демонског греха. Опростите ми и благословите ме као свог бившег истомишљеника”. Одговора није било.
Треба добро познавати Теофана па схватити откуд таква немилосрдна гордост код овог великог аскете у тим младим данима? Митрополит Венијамин који га је добро познавао, схватао је да је дотакнута најрањивија, најболнија жица душе владике Теофана, ноншалантан и шаљив разговор Григорија са женама. О тој жици говори опис случаја када су мајка и сестра младог монаха Теофана дошле да му честитају монашки постриг. Мајка му је већ била удовица и он је њу примио, а када је код њега дошла и његова сестра, још увек девојка – он није желео да је прими. Или случај када је једна матушка, свештеникова жена, послала оцу Теофану везени појас за његову мантију – али он је појас бацио у ужарену пећ. Тако је почео његов монашки живот у коме је он људе, а посебно жене, гурао даље од себе. Може се рећи да је аскетски проживео цео свој живот, али свакако да млади епископ Теофан није имао довољно духовног искуства да на прави начин схвати старца Григорија Распућина. И управо је њему, који је обично избегавао жене и који је као што смо видели имао тако ригидан став према дружењу са женама, жена на исповести оклеветала старца Григорија. Она је „открила” владици „лоше понашање” сибирског старца које се тако лепо поклопило са његовом љутњом због разговора Григорија са женама приликом заједничког путовања на Урал.
Старац Николај Гурјанов и свештеник Валеријан Кречетов (Фото: Православие.ру)
Прича је била апсурдна, очигледно измишљена, али епископ Теофан, који никада није ни помислио да неко може да лаже у исповести, поверовао је у ту причу, и кршећи тајну исповести, испричао је синодалним митрополитима шта је чуо, а потом отишао да се лично пожали Царици на Распућина (Касније се та несрећна жена покајала због клевете, да је била подмићена, али дело је било учињено). Царица га је пажљиво саслушала и са жаљењем му рекла да он апсолутно не разуме ни ситуацију у земљи, ни њу, ни Распућина. Теофан је тада са ужасом схватио да је сам пресекао танку нит која га је повезивала са Царицом. Одбила је да је он и даље исповеда, а млади и духовно неискусни Теофан тада то није праштао ни њој, а камоли Распућину, који је после тог сусрета дошао код владике Теофана да се помире.
Старац Григорије није волео да се свађа, био је спреман да себе понизи, само да би се помирио са добрим али наивним владиком Теофаном. Ево сећања самог владике Теофана: “Распућин је пао пред моје ноге молећи ме да му опростим… али ја сам га истерао и наредио да никад више не долази”. На жалост, млади Теофан оптужује старца Григорија да се налази у духовној прелести иако се сам у том моменту налазио у том стању духовне опсене о чему касније и сам сведочи овим сећањем на сопствену немилосрдност.
А старац Григорије са тугом али и молитвеношћу у свом дневнику записује следеће речи: “Дубоко сам погођен лажним оптужбама. Ствари које пишу су застрашујуће, Боже! Даруј ми стрпљења и ућуткај моје непријатеље! Или ми даруј небеску помоћ, то јест, припреми ме за вечну радост Твог блаженства”. Сачувано је мноштво записа старца Григорија и поставио бих питање оцу Георгију Максимову (са најбољим намерама и жељама да и он на време схвати оно што су накнадно схватили и кнегиња Јелисавета и епископ Теофан и духовник кнегиње Јелисавете игуман Серафим Кузњецов и многи други) – да ли може развратник овако писати? Подсећам и на страшну судбину певача групе “Бони М” која је снимила одвратну песму о наводно развратном Григорију Распућину. Наиме, због заказаног концерта допутовали су у С. Петербург, град у коме су сатанисти са Феликсом Јусуповом на челу убили старца Григорија. И управо на дан убиства Григорија Распућина, у хотелској соби “из чиста мира” умире певач те групе.
Више је него интересантно и размишљање игумана Серафима Кузњецова, аутора књиге “Православни Цар-мученик” и уједно духовник кнегиње Јелисавете који је пренео њене мошти од Алапајевска (тамо се затекао приликом протеривања црвених и привременог ослобађања тог краја од стране белогардејаца), преко Кине до Јерусалима.
Ево како он описује шта се десило између епископа Теофана и старца Григорија:
“Григориј Распућин је потом имао проблема са владиком Теофаном. Потоњи је као кривицу Григорија Распућина навео то да му је током исповести једна жена открила његово непримерено понашање. Владика Теофан је овде показао своју духовну незрелост, верујући овој жени на реч, која је, како се касније испоставило, све то измислила. Али то није све, он је известио Царицу да му је током исповести та и та открила лоше понашање Григоријево. Како је само морало бити тешко дубоко религиозној Царици слушати од свог духовног оца оно што му је откривено у исповести! Овим чином, неприхватљивим за духовника, он је одлучно отуђио своју до тада тако одану духовну кћер, Царицу, која је готово потпуно изгубила веру у такве епископе-духовнике. А одрицање те жене од њених речи које је изговорила епископу Теофану на исповести (о узнемиравању од стране Распућина), учврстило је уверење Царице у вези са [неправедним] поступањем њеног исповедника владике Теофана према Григорију Распућину.
(Цитат из књиге “Православный царь-мученик” игумана Серафима (Кузнецова), страна 161).
На крају овог осврта, не могу да се не сетим једног посебног душевног стања, скоро физичке благодати и радости у срцу које сам осетио приликом посете спомен-крсту у Царском Селу код Петрограда где је првобитно био сахрањен старац Григорије. Тај спомен-крст налази се на месту некадашње капеле посвећене преподобном Серафиму Саровском где је био сахрањен Григорије Распућин. Пошто је то место постало стециште верујућих хришћана, бољшевици су откопали његов гроб и спалили мошти мученика Григорија (тешко да би црвена олош тако поступила са неким развратником) а после пада комунизма верујући људи су на том месту подигли спомен-крст.
Фото: Саборник
Том приликом у Царском Селу сам купио две мање књижице, једна је “Акатист светом мученику Григорију Новом” а друга је “Вериге љубави” у којој су сабрани сви текстови, писма, размишљања и изреке које су остале записане иза Григорија Јефимовића. Тумачење Јеванђелских Истина у мислима и беседама полуписменог сибирског сељака које су записане у овој књизи, могле би да посраме многе мудраце овога века.
Царско село, 2017. године – аутор покрај спомен-крста Григорију Распућину са главним уредником Руске Народне Линије Аанатолијем Степановим (Фото: Лична архива)
На свом боготражитељском путу Григорије Распућин је опробао многа средства, као што су поклоништво, посете манастирима, отшелништво, ношење верига… Текст завршавам једним његовим цитатом из те књиге који у доброј мери нуди кључ за разумевање његове личности: “…Нашао сам још једну радост радоснију од других, – свакодневно сам помало читао Јеванђеље, мање сам читао а више размишљао. Потом сам се учио да три године носим вериге, али враг ме смућивао… Много сам се борио али оне ми нису донеле користи, али сам нашао вериге љубави”. Дакле, духовни опит Григорија Јефимовића изграђен је на три крајеугаона камена – молитви, љубави и страдању. Ту љубав коју је стекао Григорије Јефимовић, није могао да схвати млади аскета епископ Теофан иако је приликом првог сусрета са њим био просто опијен његовим духовним стањем. Ту љубав нису могли да схвате ни многи други његови савременици. Али ко прочита његове записе са поклоништва у Кијев и у Свету земљу, ко прочита његове мисли испуњене Јеванђелском љубављу, не може поверовати у развратност овог човека.
Фото: РУНЕТ
Опрема: Стање ствари
(Саборник србско-руски, 11. 3. 2026)
Categories: Гостинска соба
Изванредан текст господина Гојковића. Право у срж. Иако се никад нисам бавио животом Григорија Распућина, оне мрвице информација које су успут допрле до мене, свједоче о његовој светости. Ниједна чињеница не указује на његову злобу и поквареност.
Суштинска грешка, свих који га пањкају, је што занемарују чињеницу да он није био монах. Био је лаик, човјек из народа и искрен хришћанин. Дакле, без монашког пострига, он је имао право да живи пуним плућима. Он је то и чинио. Аскетске норме се на њега не могу и не смију примењивати. Али људска злоба и завист не траже чињенице.
Нека ми Бог опрости на поређењу, али и Христос се суочавао са сличним клеветама.
Суштинско питање је кога од његових непријатеља је водио нечастиви дух, а кога обична глупост и незнање.
Христос рече: Орости им Боже, не знају шта раде. Ни ђавоимани, ни охоле незналице.
Хвала за овај дивни текст лепо ми је разјаснио чинјенице које су ми биле неспојиве. У дому старца Николаја Гурјанова сам међу иконама видела и фотографију Распућина, а опет сам знала и за став свете Јелисавете о њему и нисам могла да повежем се ствари, верујући у светост и старца Николаја и књегиње и царске породице. Сад је све кристално јасно.
Јелисавета Фјодоровна је светитељка с обзиром на околности своје мученичке смрти од руку слугу непомјаникових. Тако је одлучио Синод РПЦ.
Али, давати средишњи значај њеном наводном покајању због Григорија Распутина, и то док је издисала у најстрашнијим мукама, при чему је на крају била раскомадана експлозијом бомби, је у домену уобразиље, дакле маште/фантазије. Неприлично је у нечију агонију умирања учитавати своја сасвим произвољна тумачења и то после стотину година. Боље је ћутати. То јест, не написати. А светитељима, укључујући Царске Мученике, Свету Јелисавету као и оне небројене који пострадаше после 1917-те, се можемо помолити. У тишини и без јавног показивања.
@Владислав. Не знам разлоге, али нека злоба вири из Вашег писања Владиславе, јер је очигледно да пишете о стварима о којима једноставно немате појма.
Дакле, као прво, света кнегиња Јелисавета није била раскомадана експлозијом бомби, њено тело и тело нашег зета Ивана Константиновића зауставило се на избочини знатно изнад дна дубоке јаме. Ускоро после тог убиства у Алапајевску «бели» су ослободили тај део Сибира од црвене олоши и изнели су тела свете кнегиње Јелисавете и Ивана Константиновића и схватили да је својим апостолником кнегиња чак превијала рањеног Ивана Константиновића. Промисао је тако хтела да се управо њен духовник који се помиње у тексту, игуман Серафим Кузњецов, није одвајао од ковчега са телом кнегиње док га није допремио у Јерусалим.
Као друго, и старац Григорије Распућин је мученички пострадао од руку слугу непомјаникових.
Као треће, неприлично је да називате уобразиљом, маштом, фантазијом или произвољним тумачењем расуђивање двојице можда највећих сасуда Духа Светог с краја ХХ и почетка ХХI века – духоносних стараца Николаја Гурјанова и Кирила Сахарова. Поготово ако се има у виду да су све оптужбе против старца Григорија Распућина биле само одвратне клевете морално ништавних људи, што је данас апсолутно доказано. У тексту је наведен велики број књига људи од несумњивог ауторитета које то непобитно потврђују.
Као четврто, Господ је мироточењем прославио икону коју је у својој келији држао старац Николај Гурјанов, на којој старац Григорије Распућин држи у наручју царевића Алексеја.
Уместо да се радујете милости Господњој што је кнегињи омогућено да спозна и окаје свој грех пре мученичке кончине и чисте душе прими мученички венац, Ви мудрујете ниподаштавајући размишљања великих духоносних стараца.
На крају, драго ми је да се текст допао Момчилу и Јелени, па им препоручујем други део размишљања на исту тему:
http://sabornik.rs/index.php/kolona-urednika/3580-svecasenestavljapodposudu
@Ранко
Кажете мени: „…очигледно…. немате појма….као прво, света кнегиња Јелисавета није била раскомадана експлозијом бомби..“
А у тексту је написано:
„…Убице су потом у јаму бациле неколико бомби и сва логика говори да је њихова смрт неминовна.“
Дакле, пре ће бити да примедба „немања појма“ иде на адресу аутора, у смислу да „нема појма“ шта је сам написао, или преписао. Јер, немогуће је да сте устврдили да Кнегиња није била рањена од експлозије. С друге стране, моја формулација у некој мери јесте хипербола, али то није поента мог коментара.
Моја примедба је против спекулисања да се кнегиња Јелисавета у самртним мукама кајала због свог односа према Распутину. To је произвољна спекулација, машта без икаквог основа и веродостојности.
Што се тиче злобе, то се Вама учинило, јер је нема уопште, само хладноћа логике насупрот истицању непотребних, и надасве неумесних замишљања о душевном стању некога ко страдава мученичком смрћу.
Иначе, ја сам давних година био да се поклоним сенима Царских Мученика на месту где су били бачени, у Гањину Јаму, тамо је у то доба била само мала дрвена часовња. За поверовати је да сам тада понешто и сазнао на ту тему, прочитавши или чувши директно од мојих домаћина познавалаца историје тих страшних догађаја (укључујући ту и масакр у Алапајевску). Тако да и по том основу Ваша опаска о „немању појма“ не стоји. Али, то је већ питање културе опхођења, коју нисте довољно савладали.
@Владислав. Ономе ко је у стању да пажљиво и са разумевањем чита текст, јасно је да аутор пише о својеврсном чуду Божијем како је кнегиња остала жива и мени искрено није јасно како се из тог текста може закључити да је кнегиња „била раскомадана експлозијом бомбе“. Поента и јесте у томе како је само Бог могао уредити да остане жива јер је желело спасење њене душе, да добије могућност да окаје тежак грех клевете и оправадавања убиства пријатеља Царске породице, њене рођене сестре и њене деце. Наравно да нема појма о томе онај ко напише да је кнегиња раскомадана експлозијом бомбе и то што сте „давних година били да се поклоните сенима Царских Мученика“ само Вам додатно увећава кривицу, да не знате ни толико да је кнегиња остала жива и неколико дана по учињеном злочину и да њен духовник није из јаме извадио никакво раскомадано него целовито тело мртве кнегиње.
Међутим, мој одговор није уследио нити би уследио да сте Ви увредили мене лично, реаговао сам јер сте увредили уистину духоносне старце, називајући њихова духовна виђења „уобразиљом, маштом, фантазијом или произвољним тумачењем“. Ма немојте ми рећи, Владислав ће да држи предавање Николају Гурјанову и Кирилу Сахарову који су имали виђења измирења светог старца мученика Григорија Распућина и свете кнегиње мученице Јелисавете Фјодоровне.
Али мени је јасно да онај ко истиче сопствену „хладноћу логике“ не може схватити речи из текста да нам „тачан одговор историјска фактографија не може дати, али може ВЕРА. А та ВЕРА може да наведе на помисао да ли је кнегиња Јелисавета у тренутку хапшења била свесна своје заблуде и да ли је принела плодове покајања у периоду боравка у затвору уочи одвођења до јаме на погубљење“.
Моја вера мене приклања мишљењу старца Николаја Гурјанова, верујем да је пре испуштања своје чисте душе у руке анђела Господњих, Велика кнегиња Јелисавета рекла старцу Григорију – Мучениче Христов, опрости ми! Сагрешила сам пред тобом! – и тиме стекла мученички венац, а Вас Ваша „хладноћа логике“ приклања мишљењу оца Георгија Максимова.
Међутим, требало је да схватите да овај текст и генерално било који други, овај аутор не пише зарад оних којима влада „хладноћа логике“ него зарад оних којима влада топлота ВЕРЕ.
@Ранко
Нејасно је шта је израженије код Вас, упорност или аматеризам, то јест незнање. Могло би се рећи краси Вас упорност у незнању. Пијанац се држи плота (по инстинкту самоодржања) а незналица се слично њему придржава својих претходних изјава. Он себи не сме да дозволи могућност да је погрешио, негде подбацио или претерао, па само понавља једну те исту причу.
У случају @Ранка, његово (не)познавање чињеница из историје масакра дела Царске Породице (у Алапајвску убијено шест чланова, уључујући преподобномученицу Јелисавету) очигледно потиче из сумњивих извора типа препричаних препричавања. Ту је укључен и мит о песмоопјенију из јаме, превијању Књаза Ивана, итд…
Насупрот томе, озбиљни истраживач на основу проучавања оригиналних докумената тврде да је следеће најприхватљвије тумачење форензичког материјала и изјава сведока, мада нема апсолутног доказа.
Није се чуло певање Херувимске химне из јаме.
Прво су убили Кнегињу па су је бацили у јаму.
Није било превијања рањеног Књаза
Да се @Ранко овим не би саблазнио него, напротив, уверио како су његове замисли о овом историјском догађају на нивоу рекла-казала, може да помогне (за почетак) читање барем две књиге, које му љубазно препоручујем.
Куликова Людмила Крестный путь преподобномученицы Великой княгини Елисаветы Феодоровны на Алапаевскую Голгофу“ (2019)
Соколов Н.А. Убийство царской семьи. Тула, 1990.
Мени је у Ранковом писанију највише засметала просто чудовишна идеја о навдном мучењу још живе Кнегиње, на 15 метара под земљом, и да се она у то време кајала због свог непријатељског односа према Распутину!!! Као да иначе не би имала о чему другом да мисли, јер је живела 13 година као да је монахиња (али нема доказа да се заиста замонашила) после смрти њеног мужа кога је бомба дословце разнела у терористичком нападу 1905-те. Познато је да је Кнегиња посетила убицу у затвору, рекла да му опрашта смрт мужа, и чак упутила молбу Цару Николају да га помилује (али то није било испуњено). Кнегиња се позабавила оснивањем сиротишта и служила је као болничарка рањеницима у Првом Рату. Један задивљујућ живот који је немогуће препричати или описати агонију душевних мука кроз коју је пролазила Кнегиња Јелисавета…
Сада се јављају неки анонимуси који су могуће били блиски са неким од молитвених стараца као што је Николај Гурјанов (верујем да ће бити прослављен као свет) и распредају неке приче. Једна од њих је да је старац имао „виђење“ помирења Кнегиње и Распутина! Кад се неко макар мало обавести о трагедији коју је тринаест година проживљавала Кнегиња да би дочекала мученичку смрт, увиђа да овакве идеје само вређају успомену на светитељку. Каква је веродостојност тих прича? Танка или никаква, али чак и да прихватимо да је старац заиста имао виђење (да ли је од Бога!) зар је потребно виђење једнога старца о таквом (невероватном и по свој прилици измаштаном) догађају, да нас утврђује у вери!? Каква ли је то вера или невера ако јој требају „виђења“? Поготово, ко смо ми да одређујемо какво је покајање Кнегиња принела е да би се посветила. Какав нонсенс!
Овде се пројављује много значајнији проблем, а то је паганизација Православља где се пропагирају чуда и виђења науштрб живе праксе Цркве и учешћа у њеној служби кроз Тајинства. Циљ хришћанског живота је задобијање Духа Светога, делом кроз аскетски подвиг искорењивања сопствених страсти, али у оквиру Цркве, а никако радозналост и поводљивост према чудима (или „чудима“). Та жеђ за чудима је знак инфантилности, неразвијености личности која треба да буде Христоподобна и Христољубива, а не чудоповодљивост. Клонимо се фасцинације и поводљивости према чудима које је у основи форма идолопоклонства што је антитеза хришћанству. Пост се приближава крају, па и ја да окончам свој покушај да се, на основу веродостојних сведочанстава, унесе макар мала жишка светлости расуђивања у ову тешку и трагичну тему.
@Владислав. Ладно Владислав, ономе ко је упућен у питање страдања Светих Царских Мученика Ваше знање је очигледно, избија буквално из сваке реченице 😊. Од раскомаданог тела до сиротишта уместо манастира Марте и Марије и посвећења сестара у њему и чина ђакониса… Нико није доводио у питање њено страдалништво, Ви наводите у коментару као аргумент да понешто знате из живота свете кнегиње нешто што сам ја већ навео у тексту – убиство мужа и посету убици свог мужа у затвору. Али то не пориче чињеницу да је услед неморалног окружења она начинила тежак грех – не само осуде него малтене и благослова убиства БЛИСКОГ ПРИЈАТЕЉА СВЕТЕ ЦАРСКЕ ПОРОДИЦЕ И ЊЕНЕ РОЂЕНЕ СЕСТРЕ. Сам владика Теофан пише да је старац Григорије СВОЈИМ МОЛИТВАМА спасао Царевића Алексеја, а царичина сестра благосиља његово убиство.
Нико не пориче светост кнегиње Јелисавете али наравно да без искреног покајања пре своје смрти не би била удостојена мученичког венца ни светости коју је стекла. И свети Владимир Крститељ Русије је имао по 200 наложница али нико не пориче његову светост услед истинског покајања, наравно да без његовог покајања не би било ни његове светости. И то о покајању кнегиње Јелисавете нису фантазије неког Ранка него великог старца Николаја Гурјанова. Колико човек треба да је далеко од хришћанства па да не може да схвати да се такав грех морао окајати јер је кнегиња пљувала по истом таквом мученику Христовом што је касније и сама постала. Али то не чуди када су за великог зналца Владислава анонимуси убедљиво најкомпетентнији људи по том питању које сам навео у свом тексту, на челу са Олегом Платоновим. Господ је кроз старца Григорија показао да и обичан скоро неписмен сељак може бити духовно изнад многих аскета јер је стекао „вериге љубави“ а често и највеће аскете потцене љубав у корист свог аскетизма, као што се десило и младом епископу Теофану Полтавском. Знак инфантилности је када се поричу очигледне ствари а то управо Ви радите Владиславе…
Čudi me da ni autor ni komentatori nisu pomenuli mišljenje vladike Mardarija Uskokoviča o Raspućinu, dato u njegovim memoarima „Nedokučiva Rusija“ (str. 206 -2012), relatvno nedavno objavljenim. Vladika se lično susretao sa „svetim starcem“. Evo samo nekih njegovih reči: …“Jedna od Raspućinovih revnosnih obožavateljki, žena visokog ranga, bila je supruga generala Lohtina. Ona je napustila muža i decu i svuda pratila ovog lažnog starca. Već sama njena pojava privlačila je pažnju gde god da se pojavi, jer ona ne samo što je nosila haljinu ukrašenu verovatno stotinama traka svih mogućih svetlih boja nego je osim toga bila prekrivena ikonama različitih veličina. Rečju, Lohtina je ostavljala utisak žene koja je pomerila pameću, kao i mnoge druge Raspućinove pratilje. Te nesrećnice živele su u šumama kod Verkotura, u najprimitivnijim mogućim uslovima. Upravo su osećanja koja je u meni izazvala ta zbunjenost i to bedno psihičko stanje ovih izgubljenih žena bila podsticaj da kažem ono što sam rekao u manastiru Verhtursk. Želeo sam da razbijem taj mahniti zanos koji je on nekako uspevao da nametne svojim mistično naklonjenim sledbenicama….“ Takođe bih skrenuo pažnju na knjigu Rene Filep-Milera – „Raspućin i žene“, u izdanju Narodnog Dela, objavljenu pre II sv. rata, a repint izdatu 1991. g
@Slobodan Milojević
Циљ аутора је величање лика и дела Г.Распутина по основу своје слабости према митоманији, тако да није чудно што је ту књигу избегао да помене. Нпр, произвољно тврди да су „…све оптужбе против старца Григорија Распућина биле само одвратне клевете морално ништавних људи, што је данас апсолутно доказано.“
„Апсолутно доказано“!? Ево Св.Мардарије каже нешто супротно. Да ли и његове речи спадају у „клевете морално ништавних људи“?
Слободану и Владиславу. Не може се ни у два текста а камоли у коментарима навести мноштво детаља и доказа из књига које сам навео али и многих других, треба то прочитати па стећи слику расуђујући и узимајући у обзир величину два поменута духоносна старца, Николаја Гурјанова и Кирила Сахарова. Прво, ја сам у једном тексту (у једном коментару сам навео линк за још један текст на ту тему, на СС је објављен само први текст) поменуо Мардарија Ускоковића и навео да је можда један од разлога његовог негативног става према Распућину и чињеница да је црногорским принцезама због Распућина био забрањен долазак на Двор. Сачувано је мноштво сведочења о њиховом не само неморалном понашању него и о бављењу езотеријским пословима и свакако Мардарије није морао бити упознат са тим и није велико чудо да је могао поверовати лажима кћери краља Николе. Дакле, у тим књигама које сам навео о тексту указано је на много доказа да је масон Џунковски користио неког двојника Распућина какао би га компромитовао и апсолутно је могуће да је и Мардарије Ускоковић наишао на једног таквог лажног Распућина. Масон Џунковски је био изузетно моћан и опак човек, био је једно време губернатор Москве а министар иностраних послова му је био близак пријатељ, тако да је та банда заједно са стрицем Цара Николаја и љубавником једне од две црногорске принцезе Николајем Николајевићем, радила своје црно дело како би се у јавности преко Распућина компромитовала Света Царска Породица. О томе има много сведочења у записима и сведочењима Ане Вирубове али и у многим другим документима из ових књига јасно и недвосмислено је доказано да су неки скандали који су се приписивали Распућину одигравали у моментима када је Распућин био стотинама километара далеко од Петрограда. Мноштво доказа потиче из полицијских архива не само сведочења Вирубове које ја поменух. Али понављам, то све не може да стане у један или два текста, кога интересује нек се заузме па прочита ту литературу као што сам ја урадио, а не да пише којештарије као Владислав о раскомаданом телу свете кнегиње Јелисавете. Пошто се одиграла друга велика „обојена револуција“ то јест рушење монархизма у масонској Фебруарској револуцији, чак ни влада Керенског није била толико морално посрнула да после истраге која је спроведена због наводне шпијунаже Царице Александре у корист Немачке, укаже да се око Царице и њене наводне шпијунаже и наводног неморала Распућина радило о најобичнијим клеветама које немају везе са Истином. Нисам случајно написао да је то била друга обојена револуција, јер се прва одиграла у Србији као генерална проба тог сценарија. Наравно, мислим на Мајски преврат 1903. године када је масонска штампа покренула праву сатанизацију Драге Машин што је резултирало убиством краља Александра Обреновића, јер је он прекинуо русофобну политику свог одвратног оца. Александар је вратио протераног Митрополита Михаила (наравно да је Митрополит био русофил, због тога га је Милан и протерао), откупио дугове Хиландара, штампао Мирослављево Јеванђеље и Руски Цар је требало да буде кум детету Александра и Драге. Наравно да су то англосаксонци спречили, на жалост данас у Србији има и таквих несрећника који за убиство краља Александра Обреновића оптужују Русију.
Препоручујем текст о томе како пролазе они који дигну руке на православне монархе поводом убиства краља Александра и краљице Драге:
http://sabornik.rs/index.php/kolona-urednika/1772-kakoprolzeubicemonarha
Ко зна руски, ово је веома темељно написано. Ко не зна, интернет преводилац зна.
https://azbyka.ru/video/chto-svyatye-govorili-o-rasputine/
Што се тиче нпр. оца Николаја Гурјанова, чак ни светитељи у појединачним питањима нису непогрешиви (нпр. Свети Пајсије, отац Тадеј, обојица верујем не мањи од оца Николаја Гурјанова). Само Бог је непогрешив и зато се у несугласицама прима саборно мишљење Цркве (у прилогу су сведочанства многих светитеља, верујем да одражавају исто).
@ Бојан
То смо већ посрбили:
https://stanjestvari.com/2025/09/17/o-raspucinu/
Драги Бојане, очигледно сте се касно укључили, управо због тога видеа које је посрбило СС ја сам и реаговао и написао ова два текста, један је објављен на СС, као критику на овакво расуђивање оца Георгија Максимова 🙂 Дакле, уопште се не ради само о мишљењу стараца Николаја Гурјанова и Кирила Сахарова, него о подорбним истраживањима врхунских стручњака који непобитно доказују страшну клевету на Распућина. Клевета није организована због њега, него због Царске породице. Због тога сам у претходном коментару навео исти сценарио који је масонерија одрадила у Србији са убиством наших краља и краљице, Александра и Драге Обреновић. Како је лепо рекао Жилијар, учитељ Царевића Алексеја, „њима је требао неко да оклеветају Царску породицу, да нису нашли Распућина можда би оклеветали мене“. Многи од тих светитеља уопште нису износили критички став према Григорију Распућину а доказа о непочинствима екипе око масона Џунковског, расчињеног монаха Илиодора, великог кнеза Николаја Николајевића, црногорских кнегиња и других заинтересованих лица за компромитацију Свете Царске Породице имате на тоне…
@Стање ствари, Ранко
Поплава информација прави бућкуриш у глави, не бих се зачудио ни да сам тај чланак коментарисао па заборавио.
Мимо руских сведочанстава за и против, мишљење Светог Мардарија ипак има нарочиту тежину.
Осим тога, сто пута је боље не канонизовати светог, него канонизовати несветог. А „у Господа Бога средстава је много“ (Св. Амвросије Оптински). Зашто би ико трчао пред руду? Св. преподобномученик Јефрем Нови канонизован је 400 година после страдања, сам се лепо јавио коме је требало и то више пута, показао где да копају и све… Зашто потцењивати силу Господа Бога Сведржитеља да било кад уради нешто слично? Макар и за још 300 година. Дотад, боље се држати сигурног и утабаног пута.
@Бојан. Поштовани Бојане, моја реакција на ставове оца Георгија Максимова није била зарад неке личне промоције, нити су одговарања у овим коментарима прожета жељом за полемиком или победом у полемици, моја реакција је настала из жеље да се одбрани Истина. Осећам да Ви нисте сујетан човек и да можете трезвено расуђивати, а дугујем одговор и појединим читаоцима који су духовним очима увидели да је Распућин оклеветан старац. Тако да ћу од тога кренути, мој текст није настао у сврху промоције канонизације Распућина како би неко могао закључити из Вашег коментара, него једноставно да се изнесе Истина о клеветама које су нанете том човеку. Наравно да се нечија светост и светлост не може сакрити, наравно да ће Господ прославити Распућина ако је био свет, али наравно да треба тежити и Истини и сведочити је и борити се против клевета и лажи ако имате солидан увид у ситуацију. Узгред, старац Николај Гурјанов јесте сматрао да је направљена грешка што и он није канонизован заједно са Светим Царским Мученицима.
Благодаран сам Господу и Његовој милости што сам удостојен многих дивних тренутака заступништвом Светих Царских Мученика. Када је 2017. године поводом стотину година од пада монархизма и несрећних Фебруарске и Октобарске револуције снимљен срамни филм Матилда, у србском јавном пространству бранио сам светли лик Светог Цара Николаја и Светих Царских Мученика. Писао сам о томе за Печат, на свом сајту «Саборник србско-руски», говорио на многим трибинама, у мастиру Сланци, на ТВ Храм, радију Слово Љубве, БУМ-БУМ радију и другим. И у тренутку кад сам остао без посла, кад је на захтев АВетиње укинут дивни руско-србски ресурс Фонд Стратешке Културе за који сам радио десетак година, добио сам у новембру 2017. године позив и плаћене карте и боравак на Уралу. Као да су ме призвали свети Царски Мученици, приликом прве посете Храму на крви (величанствен храм у Јекатеринбургу изграђен на темељима Ипатијевског дома где су сурово убијени Свети Царски Мученици) видео сам невелику икону Тројеручице на сточићу десно од олтара. Питао сам козака о тој икони и на моје огромно изненађење сазнао сам да је ту икону Свети Цар добио од једне Србкиње и да се пред том иконом молио у ноћи убиства. На том путовању посетио сам и Алапајевск и место страдања Свете Кнегиње Јелисавете и осталих чланова Дома Романов, који су пострадали сутрадан по страдању Светих Царских Мученика. И у самом Алапајевску, у манастиру посвећеном управо Светој Кнегињи Јелисавети, од игуманије Смарагде добијам на поклон тек издату књигу»Цар и Русија». Игуманија ми пише посвету у којој стоји «Сербском народу на подарок» (србском народу на поклон) и предајући је даје ми благослов да преведем књигу на србски језик. После благослова мог духовника, та изузетна књига се већ у мају 2018. године нашла пред србским читаоцима и прва промоција је била у Храму Светог Саве. Није нескромно ако кажем да је то најзначајнија књига о Светом Цару Николају на србском језику, јер су то сведочанства истинских верујућих људи, руских патриота-монархиста, који о тој епохи нису говорила из рекла-казала приче него су сви и лично познавали Светог Цара Николаја и били блиски Двору. Нећу да дужим на ту тему, из овог текста за који ниже приводим линк, можете се упознати са историјом настанка храма у част иконе Тројеручице у Сибиру. Само ћу рећи још једном да сам бескрајно захвалан пре свега Богу а потом и заступништву Светих Царских Мученика јер сам са иконом Тројеручицом прошао цео Крсни пут који су прошли и Свети Царски Мученици (чега сам тек накнадно псотао свестан) и предао Икону Тројеручицу у Тарску епархију у Сибиру и ако Бог да 3. јуна ове године учествоваћу у свечаном освећењу првог храма у Русији посвећеног икони Тројеручици.
http://sabornik.rs/index.php/kolona-urednika/3586-ocudesnojistorijisikonomtrojerucicom
Дакле, није нескромно ако кажем да нисам последњи човек који може нешто да каже о руској историји и култури, а поготово о епохи Цара Николаја. Не само да сам прочитао брдо литературе о «случају Распућин», у великој мери ПРИМАРНЕ, него сам озбиљно време посветио том периоду и хиљаде страница не прочитао него и превео о епохи Светог Цара Николаја II. Због тога имам смелост да се супротставим мишљењу оца Георгија Максимова. Да, можда сам у обраћању са Владиславом могао бити кроткији, али једноставно ми је прекипело када сам прочитао о раскомаданом телу Свете Кнегиње Јелисавете. Прочитате не хиљаду него вероватно и десетину хиљада старница о епохи Цара Николаја и онда вам неко ко напише ноторну глупост и докаже своје непознавање теме, паметује да немате појма о томе. Али то није разлог да се прекипи, морао сам остати смирен и извињавам се ако сам некога повредио у љутњи. Мени никада ни у помисли није долазило да негирам светост Свете Кнегиње Јелисавете, наравно да се ради о светитељки Господњој, али забога зар и светитељи нису имали право да погреше? Наравно да су имали, наравно да је грешила и света Кнегиња Јелисавета, али зашто отац Георгиј Максимов верује да Света Кнегиња Јелисавета није могла погрешити а да су Свети Царски Мученици могли погрешити? Притом су Свети Царски Мученици добро познавали старца Григорија Распућина, а Света Кнегиња Јелисавета га никада није видела очима. Притом су Свети царски Мученици имали на располаагњу све податке од тајне службе ОХРАНА, а Кнегиња Јелисавета је добијала податке од истинских хуља и крвника Светих Царских Мученика.
Надам се да Вам је после овог објашњења јасно да имам и разлог и морално право да и сам изнесем своје мишљење о епохи Светог Цара Николаја па и да се супротставим мишљењу и појединих клирика РПЦ. Мало већи клирици РПЦ су били Николај Гурјанов и Кирил Сахаров од оца Георгија Максимова.
И на самом крају, наравно да не желим да на било који начин омаловажим Светог Мардарија, али не бих се сложио да његово мишљење о Распућину има посебну тежину. Грешио је и он и у многим озбиљнијим темама али ако је имао свету кончину ја у његову светост не бих сумњао. Али сумњам да је он видео истинског старца Григорија Распућина како се недостојно понаша, допуштам могућност да се радило о двојнику. Лично верујем, изучавајући живот и дело духовника Свете Царске Породице, епископа Теофана Полатвског, да ће Господ и њега прославити светитељским ореолом. Изузетан поштовалац предања и велики аскета. Али и он је као млад и још неискусан духовник био прелешћен, поверовао у лажи неке жене на исповести. Није страшно погрешити, страшно је остајати у греху не приносећи плодове покајања. Када је та жена признала да је била подмићена да на исповести лаже о недоличном понашању Распућина, и владика Теофан је постао свестан своје грешке и свог греха и несумњиво да се кајао због свог поступка. Треба имати у виду да је 1911. године дошло до те лажне исповести и неспретног и несрећног покушаја епископа Теофана да пред Царицом оклевета старца Григорија Распућина, где је пренео и оно што је духовнику забрањено да преноси, детаље са туђе исповести, што је довело до тога да епископ Теофан више није био духовник Свете Царске Породице. Када је касније, после убиства Распућина (крајем 2016. године) та несрећна жена признала да је била подмићена и да је лагала на исповести епископу Теофану, овај духовник није био, слава Богу, понет осветољубивошћу, него је схватио сопствену грешку и у исказу коју је дао Комисији владе Керенског, владика је потврдио веродостојност тог свог исказа, јасно навео да је СТАРАЦ ГРИГОРИЈЕ СВОЈИМ МОЛИТВАМА спасао од смрти Царевића Алексеја када званичан медицина није могла ништа да уради. Дакле, у Фебруарској револуцији 1917. године пада монархизам, власт врши Привремена влада Керенског која је формирала специјалну комисију да истражи гласине да је Царица Александра наводно била немачки шпијун. Та комисија је одбацила све оптужбе против Царице Александре а између осталог саслушала је и епископа Теофана и он шест година после лажне исповести те жене и прекида веза са Царском Породицом у јавном исказу чију је веродостојност потврдио, истиче да је старац Григорије Распућин СВОЈИМ МОЛИТВАМА спасао живот Царевића Алексеја. После тога у више наврата ја Григорија Распућина називао старцем што указује на поштовање и у својим сећањима је забележио да је старац Григорије Распућин клечао пред њим и молио за опроштај али понављам, није исто духовно стање младог епископа Теофана из 1911. године и каснијег великог молитвеника и аскете и верујем светог човека Теофана Полтавског. Наравно да је епископ Теофан као зрео духовник морао схватити да енглески шпијун нипошто не би из свог пиштоља оверавао убиство старца Григорија Распућина да је он уистину био онакав каквим га је приказивала масонерија под руководством управо тих истих англосаксонаца. Дакле, људски је грешити, али како каже владика Николај, судите људима по њиховом крају. Грешили су и наши велики Немањићи али су се и кајали. Грешили су многи светитељи али су се и кајали. Зашто је незамисливо да није могла погрешити и Света Кнегиња Јелисавета а да је Света Царска Породица истовремено лако могла да погреши у погледу старца Григорија Распућина? Наравно да је грешила и света Кнегиња Јелисавета али наравно да је њена чиста душа била способна и за то покајање. Зашто онда бацати дрвље и камење на духоносне старце који су духовним очима видели оно што и јесте било једино могуће како би и кнегиња Јелисавета постала света?
Ако се ово има у виду, морате признати да није коректно приказивати епископа Теофана Полтавског као некога ко је осуђивао старца Григорија Распућина.
Опростите на опширности, понављам, мој циљ није победа у полемици, мој циљ је Истина о Светим Царским Мученицима којима сам бескрајно благодаран за многа добра која сам доживео пишући и проучавајући њихов живот. У том смислу мој циљ је и Истина о Светој Кнегињи Јелисавети и о драгом пријатељу Светих Царских Мученика старцу Григорију Распућину кога је моћна масонска пропаганда оклеветала. Господ не дозвољава да клевета победи Истину.
Молитвама светих Царских Мученика и свих светих, Господе Исусе Христе спаси и помилуј.
А ви опростите што сам вам одузео толико времена.
Без потребе за одговором, размишљам наглас… Београд је био центар руске емиграције, многи су лично познавали учеснике пресудних догађаја. Зар не би било логично да су баш ту, док је све још било свеже, настала нека сведочанства која би расветлила ту личност?