Питали су ме после, колико сам дуго био на Хиландару? Један дан, једну ноћ и читав живот!

Момо Капор у хиландарској порти (Извор: Фејсбук)

150. ХВАЛИТЕ БОГА У СВЕТИЊИ ЊЕГОВОЈ,
ХВАЛИТЕ ГА НА ТВРЂАВИ СЛАВЕ ЊЕГОВЕ.
2. ХВАЛИТЕ ГА ПРЕМА СИЛИ ЊЕГОВОЈ,
ХВАЛИТЕ ГА ПРЕМА ВИСОКОМ ВЕЛИЧАНСТВУ ЊЕГОВУ.
6. СВЕ ШТО ДИШЕ НЕКА ХВАЛИ ГОСПОДА.
АЛЕЛУЈА. АЛЕЛУЈА. АЛЕЛУЈА.

Све што дише нека хвали Господа (Псалам 150)

Млечносиво праскозорје, што је све више продирало кроз прозоре кубета, растварало је обрисе стубова, иконостаса и монаха у море бледе светлости – црква се лагано претварала у брод који бешумно плови у сусрет обали новог дана. Псалтир је по ко зна који пут и ове ноћи био дочитан.

Лица и предели, улице и историја града Сарајева губили су се и нестајали у бледилу раног јутра, стапајући се заувек са зидовима, каменим плочама и стубовима, вративши се поново у куполу, која се, чинило се, надима као дирижабл.

Све што сам некада поседовао и волео, гледао сам као у стакленој кугли судбине, обасјаној светлошћу воштаница, и све је ишчезло доласком јутра, попут блиставог мехура од сапунице, растворивши се у небу Хиландара.

Остављам их заувек овде, на Светој Гори, где се сва утапа у вечност у времену што стоји и никуда не отиче…

Збогом слатке сени изгубљенога града! Изашао сам ћутке из цркве заједно са монасима који су се разилазили за својим свакодневним пословима.

Славољуб Мирковић, Прилаз Хиландару, акварел (Извор: Стање ствари)

Пошао сам за онима што обрађују манастирски врт. Задигли су мантије, подвукавши их испод кожних опасача да им не сметају у раду. Онако погнути, окопавајући и плевећи поврће, настављали су да се моле у себи. Има ли усрдније молитве од оне упућене нежним биљкама што расту из свете хиландарске земље?

Како сам им само завидео на њиховом спокојству и миру! Али свет коме припадам нестрпљиво је чекао да му се вратим и наставим издржавање своје доживотне казне. Ипак, осећао сам да више никада нећу бити исти. У глави ми је непрестано колала, кратка, полутихо изговорена реченица оца Митрофана:

„Наше је само оно што дамо другима!”

Одлазећи из манастира прашњавим излоканим путем према обали мора, осврнуо сам се и још једном видео Хиландар, који као да се повлачио у себе док су га заклањали високи густи кипариси, попут одреда витезова одређених да штите светиње.

Славољуб Мирковић, Хиландар (Извор: Стање ствари)

Монах Пантелија стајао је на истом месту, на тераси, загледан ка пучини, као да се све ово време није ни померао.

Покупио ме је поново бродић „Неарода”, чије су палубе биле црне од калуђерских риза. Легао сам испод степеница што воде на командни мост, ставивши торбу испод главе, и гледао јато галебова који су кричећи и понирући све до запењених таласа, пратили брод. Покушавао сам да их пребројим у лету, али је то било тешко. Ипак, заклео бих се да их је било двадесет шест, и да су то били они које сам срео код манастира Зографа, верујући да су некада давно погубљени калуђери чије су се душе уселиле у птице. И гле, чуда! Када допловисмо до граничног каменог бедема, што Свету Гору одваја од остатка полуострва Атоса, где почиње световна земља, као на какав прећутни знак, галебови застадоше у ваздуху; као да се сударају са невидљивим зидом, окренуше се, и одлетеше ка југу.

Ускоро пристадосмо у луку Уранополиса, из које су се дизали облаци дима, печеног меса на жару сувлакија, пајдакија и гироса, кроз које се пробијао буљук разголићеног света, омамљеног летом, што је продавао и куповао све чега би се дохватио.

Сишао сам са брода, носећи на леђима торбу која је била много лакша него када сам долазио. Вероватно због тога што сам на Светој Гори оставио свој претешки сарајевски пртљаг.

Небојша Јанковић: Хиландарско ходочашће

Док ме је обмотавао лепљиви лелек оријенталне музике малоазијских Грка из звучника, сетих се приче о хиландарском игуману Данилу, коме се у лето 1924, док се усрдно молио, јавила сен Георгија Хиландариоса, ктитора разореног манастира на чијим су темељима Срби подигли Хиландар: као да види будућност, Георгије је тада, кажу, изговорио седам речи пророчанства монаху Данилу:

„Полумесец поново прети крсту… Биће великог плача.”

Питали су ме после, колико сам дуго био на Хиландару?

Један дан, једну ноћ и читав живот!

(1996)

Хроника изгубљеног града, Књига комерц, 2024, стр. 239–242.

Categories: Гостинска соба

Tags: Момо Капор, Хиландар