Тимок се опет повезује са Јадром, али на једној депримирајућој и равни без светлије будућности. Хидроним Тимок, представља парадигму свих угрожених вода али и других животних ресурса
Горан M. Јанићијевић (Извор: bibliotekazajecar.rs)
Етноним Тимочани древна је одредница народа који насељава подручје пет водотокова са овим именом (Сврљишки Тимок, Трговишки Тимок, Бели Тимок, Црни Тимок/Црна Река и Велики или једноставно – Тимок) проистекле из раније – Тимахи (Timachi) као ознаке за трибалско племе, које је уз Мезе, Целегере, Дарданце и Трачане насељавало наведене просторе. Живот уз дивље Мезе није никада био лак; још је Филип II Македонски ратовао са њима а представљали су и један од повода Александровог северног похода. Након Красове победе над Мезима 28. г старе ере, ови крајеви, као провинција Мезија (Moesia) ушли су у састав Римског царства a касније ће римски историчар Плиније, међу осталим народима са овог подручја споменути и Тимахе. На једном жртвенику из Равне (Timacum Minus) уочен је натпис ратног ветерана Седмe Клаудијеве легије, који је себе назвао Тимочанином (Lucius Petronius Timachus VII Claudia Severiana Alexandrina). Тимочани су као племе забележени и у устанку Људевита Посавског против Франака, премда су на овај далеки пут са племеном Гудусканаца, предвођени заједничким кнезом Борном, 818. године потегли како би измолили заштиту од терора бугарских владара. Овај етноним „здраво за готово“ прихваћен је до данас, па ће цело подручје понети назив Тимочка Крајина а православна црквена дијецеза 1834. основана на овим просторима – Тимочка епархија док су бројна удружења, јавна гласила и установе културе користила и користе ову одредницу у својим називима. Неки урбани центри такође су идентификовани одредницом Тимок, попут Равне код Књажевца (Timacum Minus) као и насеља названог Већи Тимок (Timacum Maius) код данашњег села Нишевца у општини Сврљиг.
Тимок (Фото: Фејсбук)
Сâма река Тимок, свој назив изводи из античког – Timacus (тамна река) и за наведено становништво има готово митски значај. Свима оним Тимочанима, који буду читали овај текст, вратиће се пасторалне слике детињства на бројним кривинама, јазовима и тишинама Тимока, пробудиће памћење риболоваца и сећање на призоре са акварела Константина Чубкова. Са друге стране, Тимок не представља значајан водени ресурс, будући да са свим својим притокама у Дунав улива 22 кубна метра у секунди. Истовремено, ово подручје је богато плићим и дубљим изданима питке воде, што представља животно питање Тимочана а досадашњи показатељ представља акумулација Грлишког језера. Истоветно је са обиљем термалних и лековитих вода те су сви ови извори повезани са хришћанским светилиштима, хидрографија са одређеном сакралном топографијом. За Тимок још ваља рећи да је Вук Караџић на једном месту забележио песму „На Тимоку златноме потоку“ у којој се помиње као златоносна река. Овај податак има аналогију у топониму „Краљевица“, називу за брдо које се простире уз јужне ободе Зајечара, насталом на основу мита да је на том месту нека краљица закопала своје благо да не буде похарано од освајача. На овом месту престаје мит и појављује се проблем – обилна рудна богатства у овим крајевима одувек су привлачила освајаче како ратне тако и мирнодопске услед лакомислености Тимочана али и нашег народа у ширем смислу. Већ је у касноантичком раздобљу развијена мрежа експлоатације разних руда: богатство рудом каменог угља дугује се формирању слојева разних седимената (лапорци, кречњак, пешчар, глина) током Мезозоика, када се су се на овим просторима налазили ободи плиоценог мора тј. великог океана – Тетиса а истоветно обиље важи и за руде метала, особито племенитих. Нема ко није рударио у овим крајевима: Римљани, Ромеји-Византинци, Французи, Немци, Руси итд. само су нам „недостајали“ Кинези али и то се догодило. Изгледа да су они „повукли ногу“ па се у виолентним рударским истражним процесима у последње време појављују канадске и аустралијске корпорације.
Доспели смо, дакле, до теме велике распродаје не само рудног богатства и територијалних поседа већ и до значајне угрожености животних ресурса. Интензитет рударења подразумева огромне количине сумпорне и других киселина и још којечега на домаку бројних и међусобно повезаних издана и подземних акумулација питке воде. Да ли је пресушивање извора термалне воде у Николичеву 18. августа прошле године било повезано са истражним рударским бушењима? Не знамо, будући да нас надлежно Министарство не обавештава не само о томе већ ни о чему. Сви пројекти, који угрожавају јавно здравље за ову државу су тајни, будући да власт послује као приватна корпорација. Оно што није успело Римљанима и инима успеће, изгледа, новим освајачима. Буши се на све стране, без најаве, без обзира на приватну својину а нетранспарентност и мимикрија таквих истражних пројеката не обећавају ништа добро. За то време „племе“ Тимочана „сном мртвијем спава“; Богом дана вода са артерских чесама захвата се у бројне посуде јер је питка, здрава и џабе и делује као да ће заувек таква да тече. Шта се њих тиче ко (?) шта (?) и где (?) буши? Лакомисленост цвета без правог увида у чињеницу да се поента изреке „Село гори а баба се чешља“ не открива на телевизији, којом су хипнотисани као сопственом стварношћу већ у правој реалности између две предизборне поделе елементарних животних намирница из државних резерви. Хоће ли Тимочани заувек остати у историји (?) јер се њихови потомци, расељени и без сећања на опустело место свог порекла, више неће тако звати ни осећати.
Постављено питање публиковања интерпретације једног локалног проблема, своје одговоре проналази у бројним аналогијама широм Србије. На једној ктиторској плочи остало је забележено да је Кнез Милош јула 1833. обишао ослобођена и Србији поново припојена места и крајеве: Крушевац, Параћин, Ражањ, Гургусовац (Књажевац), Црну реку (област данашњег Црног Тимока) Крајину (Неготинску) Јадар и Рађевину. У наше дане Тимок се опет повезује са Јадром, али на једној депримирајућој и равни без светлије будућности. У нашем излагању хидроним Тимок, заправо, представља парадигму свих угрожених вода али и других животних ресурса. Друго питање је за самог аутора текста: шта се постиже једним оваквим указивањем на проблем(?); умиривање савести, очекивање било каквог ефекта, буђење успаваних и хипнотисаних, покушај одговора на себи постављено питање… Све то помало али најпре – одговор на вечито питање знаменитог тимочког лекара Петра Пауновића: „Шта сте Ви данас учинили за своје здравље?“
Categories: Гостинска соба
Славе, прела, вашари и панађури, скупови под заоисима и црквама – са темом дана, или више тема на дан.
Не траћити време празним причама. Звати госте да говоре на теме које се иначе само у дубинама интернета налазе.
Позвати људе на славу, а протраћити време у површним темама и гозби – није сврха састанка.
Угошћавати на ручкове и закуске. Али да тежиште иде на тему и госта предавача, а не на дивљу вепровину и рујно вино.
Изгледа да имамо на делу навијача за „продор на исток“. Претрага ми даје податке да је први запис Тимочана из преписа Франачких хроника где је изворна била написана у 9. веку. Претрага ми даје податке да је запис реке Тимока из преписа где је изворни спис пореклом из првог века. Дакле тамна, заДИМљена река није добила име по народу или племену „Тимочана“, већ су становници Тимока записани много касније од познатих нам „античких“ преписа. Т’мних тумених (магловитих) имена места има свуда наоколо, но „индоевропска“ породица језика у себи има најбоље очувано гранање и изворно значење задимљења и затамљења кроз срБски језик и рођаке. Дакле, имамо много основа да укоримо писца због увода о повести Тимока.
Трибали, (дивљи???) Мези, Целегери, Дарданци, Трачани…? Шта се десило са њима? Још је Херодот (5. век пне) писао да су Трачани највећи народ на свету после Индијаца. Какве везе они имају са данашњим Тимочанима? Којим језиком су они говорили?
Мало је чудно да аутор у тексту о Тимоку није поменуо можда најпознатијег Тимочанина, српско-римског императора Галерија који је поред Тимока у свом родном месту изградио читав град, Феликс Ромулијана.
Он је био август и Диоклецијанов зет који је покушао да наметне свог зета, цезара Севера, за наследника преминулог Константиновог оца, тетрарха. Чак је претходно испровоцирао младог Константина да се као гладијатор бори са лавом у Арени. Ипак војска је извикала Константина за новог императора док је његов зет погинуо у бици са управником Рима, Максенцијем, будућим Констатиновим шураком, кога је зет поразио у бици на реци Тибар када је Константин видео знак на небу и чуо глас – овим побеђуј.
Галерије је прво прогањао хришћане али је касније издао Едикт о толеранцији хришћана, две године пре него што ће Константин и Ликиније легализовати хришћанство на свадби у Милану, где је Ликиније (родоначелник Немањића) женио Константинову сестру. Неко злобан би могао рећи – српска посла, јер су сви поменути били Срби који су тада владали Римском империјом.
Ако се још једном пажљиво прочита у тексту се нигде не тврди да је етноним (Timachi, Тимочани) старији од хидронима (Timacum, Timok). Осим тога у излагању се за антички период примењује латинска одредница, каква се уочава код Плинија Старијег (Naturalis Histioria) као и латински назив за Тимок и то је поменути писани извори из I века. Плиније описује Мезе као „дивље и ратоборне“, склоне борбама „прса у прса“. Од „франачког устанка“ може се примењивати одредница Тимочани, што је јасно у тексту назначено. Први део наслова „Тимочани без Тимока“ такође реферише на апсурдност будуће ауто-идентификације народа на основу назива реке. Реч је, дакле, о метафоричном указивању на еколошки проблем у културолошком контексту излагања. Из тог разлога ни Галерије није поменут. Једино што би се о томе могло додати јесте да се у време подизања царске палате (III-IV в.) корито Црног Тимока (садашњи назив) налазило знатно ближе западним бедемима него данас и да се претпоставља да је овај водоток био пловна река у то време. У контексту теме – пронађена рударско-топионичарска опрема (пећи) као и гео-магнетно снимање указали су на урбану структуру испод царске палате и тиме подгрејали тезу о тамошњој убикацији Аурелијанума. Рударство, дакле.