Садашњи режим довољно траје да је имао времена да из себе избаци све што му институционално смета – управо оне који су показивали осећање одговорности

Драган Крстић, Матарушка бања, Сабор психолога Србије, 17. 4. 1975. (Фото: Приватна архива/Стела поларе)

7. V 1964. Не могу да мимоиђем опажање инфантилности многих које срећем око себе, а као да помало сумњам и у инфантилност барем неких делова свог понашања. Није угодно то рећи ни за друге, ни за себе. Па ипак, неизоставно ми се намеће утисак да има нечег инфантилног у нашем понашању, јер и сам се крећем у тој средини и у тим условима није могуће јасно разликовати да ли та врста понашања потиче од других или од мене, или из неког заједничког извора „варијансе“. Не мислим овде, наравно, на опште друштвено понашање, које јесте инфантилно и сасвим је у датим условима и „нормално“ очекивати управо такво понашање. Изненађује ме извесна доза инфантилности у индивидуалном понашању, и то код људи код којих се то не би могло лако очекивати. Трансфер друштвеног инфантилитета је тако снажан да обухвата и личности које су на први поглед добро интегрисане. Тако пренесена инфантилност је у начелу добро скривена и „прерађена“ кроз личности које имам на уму, попут обраде неке информације, која у output-у мало личи на првобитни input. Свеједно, ипак ме то узбуђује и узнемирава, делом због тога што су ми те личности блиске, а помало и због тога што се и сам плашим да сам жртва тих општих механизама, мада то не видим, што и јесте најопасније у целој тој збрци.

Драган Крстић: По први пут у историји Срба људи на власти немају никакву представу о историји и њеним могућим циљевима (1966)

Појава инфантилности у нашем понашању тешко да би се уклопила у стандардне схеме психолошког објашњења. Стандардна објашњења путем фрустрације и регресије не би била само неправична, већ би толико поједноставила ствари и била толико недиференцијална, да би била нетачна. Врста инфантилности коју овде разматрам нова је у психологији и не може се објашњавати никаквим аналогијама, а још мање индивидуалним случајевима из стандардне клиничке праксе. Извори инфантилности не морају произлазити из индивидуалне динамике, а могу се развијати и насупрот њој. Нешто од те нове врсте инфантилности спомињано је у студијама о ауторитарној личности, али посредно и у склопу других обележја ауторитарности. Међутим, инфантилност као таква и у датом облику од врхунског је значаја за објашњење не само појединих секвенци понашања у нашем времену, већ и нас самих као личности, условљених у датом времену.

Као основни извор инфантилности одраслих и часних људи мора се видети постојећи ауторитарни и тврдо хијерархијски друштвени систем. Кад се појединац нађе у тако детерминисаном систему, онда је он, макар и одрастао, у истом психолошком положају у ком се налази и дете, подређено унутарпородичној хијерархији. Једина ‒ али битна ‒ разлика је у томе што одрасли појединац улази у ту ситуацију са већ формираним егом, док је дете без ега, или је у фази његовог формирања. Постојање ега, с једне стране и, с друге стране, постојање чврстог односа хијерархије и послушности са програмираним моделима понашања, неминовно ствара конфликтну ситуацију. Исход тог конфликта унапред је одређен, будући да се ради о сукобу двају неједнаких потенцијала. Појединац сукобљен с општим потенцијалом механизама ауторитета и послушности неизоставно мора мењати свој систем понашања и мора се прилагођавати, готово по сваку цену. Изузетно добро интегрисане личности, које су већ и по самој дефиницији изузетне и сасвим ретке, могу се из ситуације извући повлачењем, или учешћем свог ега у друштвеној интеракцији само мањим делом свог понашања – углавном оним делом који су саме изабрале и који је неутралан у односу на структуру њихове личности, тако да корупција тог дела понашања не доводи у питање саму личност појединца. Такав појединац не „позајмљује“ его од тоталитарног друштва, а ако је на то принуђен, онда то чини само на оним местима која га не погађају и у оној мери која је заиста неопходна, ни мало чешће и ни мало више него што се то мора, а знамо да помало и понекад ипак мора. Најпогубнији је улазак у идеолошко-политичку интеракцију, која и јесте извор ауторитарности и послушности, што непосредно води у замену сопственог ега замраченим, надређено-подређеним и у основи инфантилним друштвеним егом.

Драган Крстић: Страх становништва од откривања понора понижења као један од бедема моћи система (1977)

Тај процес је најочигледнији код „руководилаца“. Инфантилност њиховог понашања је очигледна, а допуњена њиховим детињастим говором – заокружена слика постаје застрашујућа.

Док су они који су „монтирали“ инфантилну реалност регресибилнији, то се никако не би могло рећи за оне који су били принуђени да уђу у ту реалност ‒ што би иначе следило као закључак ако би се њихово понашање пратило и објашњавало у оквиру садашњих психолошких рецептура. Сви остали који учествују у датој регресибилној и инфантилној реалности и улазе у неку интеракцију уоквирену том реалношћу јесу феноменолошки детињасти, али они сами као личности нису регресибилни, барем не у уобичајеном смислу. Они су само ушли, и то под принудом, у једну регресибилну и инфантилну раван понашања, али никакав процес регресије није се у њима одиграо.

Говорим о већини људи, занемарујући психолошке механизме оних који су активно учествовали ‒ активно не само по понашању, већ и психолошки ‒ у грађењу баш те инфантилне равни мишљења и понашања. Већина се кретала унутар институционалног система и по радним операцијама учествовала у његовом функционисању, али је та већина психолошки била пасивна, без иницијативе и – то је оно што је овде психолошки и морално кључно – без осећања одговорности за оно што је урађено. Мада је формално такав однос био „тачан“, психолошки он није могао проћи без последица. Није могуће одговорити да ли је у питању страх од одговорности, јер би њено осећање неизоставно било кажњавано, будући да је етичка одговорност долазила у супротност са институционалном неморалношћу понашања. Један део популације вероватно је био вођен тим страхом у показивању одсуства одговорности и у психолошким настојањима да се ослободи тог осећања. То би могао да буде онај део становништва који је био образованији и као такав концептуални противник текућег политичког система и постојећег режима. Али границе те популације су сасвим неодређене и тешко би их било утврдити чак и када би била могућа одговарајућа психолошка истраживања (режим их, наравно, не би допустио). Други део популације једноставно не мисли ни о чему када се понаша онако како то захтева институционални систем и његова хијерархија. Садашњи режим довољно дуго траје да је имао времена и могућности да из себе избаци све што му институционално смета, а то су били управо они који су не само осећали, већ и показивали одређено осећање одговорности. Велики део садашње институционализоване интеракције одвија се са људима који нису имали прилике да се развијају у условима друштвене одговорности или да сазнају за такве концепте. Они не знају ни за идеологију, нити познају садржаје политичког програма, већ једноставно обављају оно што се од њих тражи, не размишљајући о моралним импликацијама своје делатности.

Драган Крстић: Србија у статусу окупиране земље, али историја показује да су Срби у часовима својих великих криза показивали историјски смисао (1966)

Без обзира на унутарњу природу тих односа, механизам је увек исти и своди се на позајмљивање ега у најширем смислу тог термина, што значи да је том позајмицом обухваћено и оно што се у психоаналитичкој терминологији подразумева под суперегом. Као што су деца у положају да се између њих и реалности налази родитељски его, тако се и многи данас налазе у положају да се између њих и реалности налази режимски его. Већ та околност била би довољна да уведе опште инфантилне садржаје у мишљење и понашање тих субјеката. Замена ега доводи до својеврсног „савршенства“ инфантилности и до гротескних слика одраслих субјеката са детињастим садржајима најважнијих димензија личности, што је све неретко праћено и типичном дечијом снисходљивошћу. И сам режим сматра да је тај ниво „савршенства“ заиста савршен у његовој изградњи.

Драган Крстић, Психолошке белешке 1960-67, Балканија, Нови Сад, 2014.

Categories: Гостинска соба

Tags: Божић 2025, Драган Крстић