Романом „Imagine“ Qwerty се сврстала у највеће романописце новог доба, времена које је тек почело, поручује Бил Гејтс
Фото: Фејсбук страница Николе Маловића
Моћна Qwerty написала је роман достојан Нобелове награде за књижевност! – Шведска академија
Слободан Владушић: Вештачка интелигенција не пише врхунску књижевност
*
Жоао је до уградње неуралинкова у кичму и неуро-сочива у боји био непокретан и слеп. Захваљујући технологији која га је поново родила, 24-годишњи јунак креће из Конга на пут око света не би ли људе озрачио осећајем за мир и добро.
Тамо где је топло, сви примећују његов пенис у шорцу, тамо где је хладно, примећују јунакове чаробне плаве очи. У мору најневероватнијих обрта, на свим континентима и на свим океанима, Жоао тугује на местима где га ортодоксни дивљаци погрдно зову трансхуманим киборгом, али се радује с људима који су слободни у телесним односима, отворени да чују радосну вест. Она гласи: Има наде, технологија је пут, истина и живот!
Институт за европске студије: Округли сто „Побољшање друштва унапређивањем човека?”
Када у Лисабону Жоао буде срео лепу Мануелу, живот му се мења из корена. Мануела има проблем који није лако решив. Удата за anjo negro, духа што живи у споменику Васку да Гами, али и за бисексуалаца који је ожењен двама хомосексуалцима. Како ће двоје заљубљених премостити препреке и како ће се окончати Жоаов трогодишњи пут љубави и мира, видећемо на крају, у антологијским сценама из Јерусалима, када Жоао и Мануела са 144.000 изабраних, својим очима буду гледали, меморисали и у лајву преносили величанствени силазак Мешијаха, спаситеља света.
*
- Imagine there’s no heaven! – John Lennon
Духовна хајдучија: Ленонови „сањари“ – од Била Гејтса до Клауса Шваба
*
- Романом „Imagine“ Qwerty се сврстала у највеће романописце новог доба, времена које је тек почело! – Бил Гејтс
- Qwerty нам показује пут ка коначном спасењу! – Јувал Ноа Харари
- Qwerty је прва инсталација на романескном е-иконостасу! – Марина Абрамович
Опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Николе Маловића)
Погледајте/послушајте још
Categories: Гостинска соба
Ја бих додијелио Нобелову награду романописцу Qwerty, али тек пошто се све награде на ауто, мото и бициклистичким тркама додијејеле Његовом Величанству ТОЧКУ. Мислим да је точак до сада донио превише добра човјечансту, да се ВИ треба добро потрудити да му се приближи.
Да појасним, онима који нису схватили мој претходни коментар: ВИ је, као и точак, само алат. Наравно, усавршен.
Весели се, србски роде! И на овом пољу Срби су међу пионирима!
Још давних 1960-70 година у Југославији се појавио нови „поетски“ правац по називу сигнализам. Осрѣдњим духовима је увѣк нужан нѣки „изам“ како би истакли своју епохалну личност. Утемељивач сигнализма је и данас жива честита старина Мирољуб Тодоровић. Сигналисти су тражили „нов пѣснички израз“, стварали тзв. визуелну поезију, шарали којекакве цртеже с ребусима и између осталих бесмислица – писали „пѣсме“ помоћу тадашњих примитивних рачунара.
Овдѣ ћу стати са својим умовањем како бих цитирао једног врхунског руског књигослова, нѣпрѣвођеног на српски, за чију изузетну књигу о златном вѣку руске поезије и о поезији уопште још од 2007. године нѣ могу да пронађем издавача. Реч, дакле, прѣпуштамо Вадиму Кожинову, који тѣх истих година на дату тему већ на концу прве главе своје књиге каже слѣдеће:
„…у наше време има доста људи који су убеђени да се ипак може подучити и научити писању стихова. Штавише, последњих година појавили су се многобројни чланци и читаве књиге, чији писци тврде да се чак може начинити кибернетичка машина, типа савремених рачунско-електронских машина, која саставља стихове.
Такве тврдње су, наравно, плодови просташтва или духовног нихилизма. Људи који тако мисле не разумеју (или занемарују) истинску природу поетског стваралаштва. У самој ствари: да би човек могао створити праве стихове неопходно је, како смо већ говорили, нарочито стање света, поетска епоха. Неопходно је замршено, природно формирање праве песничке личности. Неопходно је све то огромно животно искуство, састављено из бесконачног низа утисака, које човек стиче од рођења до зрелости, а које у себе укључује памћење прошлости, проживљавање садашњости и предосећање будућности. Духовни живот великог човека, а тим пре истинског песника, упија у себе не само непосредно усвојено, него и давни опит својих блиских, целог свог народа, свег човечанства.
Савршено тачно је казао угледни представник кибернетике, академик А. Н. Колмогоров: „Аутомат, способан да пише стихове на разини великих песника, не може се направити једноставније него што би то било моделирати сав развој културног живота оног друштва у којем се песници реално развијају“.
Чудновато је и тужно чути како, и после тог отрежњујућег суда истакнутог научника, разни осредњи стручњаци, популаризатори и навијачи кибернетике настављају усмено и штампано натракивати о „машинским поетама“, сматрајући, очевидно, А. Н. Колмогорова безнадежним конзервативцем.
Налазе се чак и такви дрекавци који се не устежу да изјаве како су машине које пишу стихове већ направљене. Шта се притом има у виду? Све у свему, безазлени „кибернетички трик“: у рачунар се уноси унапред одређена количина речи (међу њима и раније припремљене риме), граматичких облика и ритмичких схема. Испретуравши тај материјал, рачунар „издаје“ неколико римованих реченица. Понекад те реченице испадају више или мање смислене. И ту се разлеже усклик: машина написала стихове!
Међутим, с техничке тачке гледишта, то је најелементарнија аутоматска радња, не много сложенија од рада аутомата који размењује кованице у метроу. Што се тиче извесне „смислености“ створених „стихова“ – она се никако не објашњава „мудрошћу“ рачунара, него мудрошћу нашега језика, који је сав прожет смислом. На крају крајева, теже је чак, можда, саставити бесмислену реченицу неголи смислену. Позната је школска игра „чепухе“: један пише реч и савија папирић, склапајући написано; други додаје следећу реч итд. На крају се увек добија неки смисао, а каткад чак нешто ванредно осмишљено и одговарајуће датој ситуацији. И у томе је цела тајна тог рачунарског „састављања стихова“, којим се занимају данас људи лакоми на сензације.
Али, то чак није ни важно. Може се и сад рећи без икаквих ограда: најсавршенија машина, у најизузетнијој будућности, никада неће моћи „саставити“ стихове у правом значењу те речи. У најбољем случају она може створити неко подобије, копију поезије. Јер, машинска репродукција ствари или појаве, ствараних непосредно људским напорима – то је неизбежно само копија, која нема ни трунке праве вредности изворника.
Сасвим је могуће машинским путем направити копију било каквог предмета, сазданог непосредно рукама и разумом човека. Ну, рецимо, античке кованице или староруске књиге. Али, оригинална кованица и књига – то су најскупоценије појаве културе, које ми брижљиво чувамо у музејима, које у нама изазивају дивљење и усхићење, а копије тих ствари (макар најверније, које само искусни стручњак може разликовати од оригинала) – то је само очигледно средство, бледа сенка оригинала, и тек што сазнамо да је пред нама копија, ми ка њој губимо живи интерес, за нас чаролија нестаје.
А то се још више односи на „рачунарске стихове“, који ће бити само копија – макар и врло верна – правих стихова. Јер, цела суштина поезије јесте у људској чари, у томе што је у песничкој речи садржана и куца жива човечија душа и стварна људска судбина.
Искуство показује да нема такве кривотворине уметничког дела или скупоценог предмета, коју не би разобличио прави стручњак у датој области. И наравно, никада неће бити направљена таква машинска кривотворина песме, коју не би могао разобличити човек који заиста познаје и воли поезију.
Строго узевши, „рачунарска поезија“ је непотребна и никада неће бити потребна – осим ради тога да би се очигледно показало какви стихови не треба да буду. Но, и за то ћемо, по свему судећи, увек имати довољно лоших људских сочињенија…“
И, колико се одмакло за пола вѣка? Ни за педаљ. У ВИ су убачена скоро сва дѣла свѣтске књижевности, најважнија и мање важна, а ВИ нѣје у стању нѣ само да створи, него ни да прѣведе смислено и најједноставнији поетски текст. Још кад јој задате конкретан ритам, метар, систем римовања – наступа права катастрофа и смѣјурија. Вѣрујте ми на рѣч, више пута провѣрено с разним ВИ.
Све прѣтходно рѣчено за поезију, важи и за умѣтнички прозни текст. Због чега? Прочитајте поново оно што је горе рѣкао Кожинов. Умѣтност ствара жива личност, а свака је личност јединствена и нѣпоновљива. Због тога ни спочетка поменути сигнализам није био баш толико безвезна појава. Било је (и још увѣк има) у том књижевном покрету много којештарија, трица и кучина, али је дао и нѣке ауторе, који су штошта врѣдно и занимљиво изнѣдрили – ваљда у тренуцима кад су се као личности уздигли изнад свог покрета: убѣђен сам да истински стваралац, буд он пѣсник или прозаиста, нѣма право на припадност ма каквом покрету, буди он политички или књижевни. Он је дужан да прониче у тајну људског бића, Бога и све Божје творевине. А свако странчарење је људска творевина и човѣка удаљава од сопственог бића и суштине, чиме га, по мѣри тог удаљавања, лишава и стваралачке благодати.
Гдѣ ВИ може бити корисна? У прѣвођењу новинских, аналитичких, па и стручних текстова. Цртању пројеката, прављењу (опет: неоригиналних) илустрација, свакако савршенијим и бољим ако користите нѣку платну, а нѣ бесплатну верзију. Тако да као уредник нѣког портала или новина ви сада спокојно можете машински преводити с поприличном тачношћу све могуће текстове тог типа. Зато што је језик тѣх урадака у највећој мѣри шаблонизован, пун окошталих обрта, устаљених израза и празњикавих фраза. То заиста појефтињава и убрзава радни процес у јавним гласилима. Но, и за ту корист ви морате имати барем основно прѣдзнање о прѣдмету којим се бавите, пристојно владати терминологијом (економије, политике, медицине итд.) и матерњим језиком, тѣм прѣ што су се и у језик ВИ прокрале све могуће накарадности живог језика, типа синтагми „никад прѣжаљен“, „најбољи икад“ итсл. ВИ често прави чињеничне и граматичке грѣшке, па је стално морате провѣравати. Неопходно предзнање вам никаква ВИ нѣће донѣти на тацни, морате га сами стећи, најкласичнијим и „најпримитивнијим“ могућим методима – радом и учењем.
Што је најважније – ВИ је моћно и опасно оружје, намѣњено заглупљивању противника. Нѣка врста усавршене Википедије, гдѣ вам се уз нѣке опште, мање битне податке подмећу суштински изопачена учења о вашем сопственом бићу, историји вашег народа. Зато што се ВИ држи свѣтоназора својих твораца, тј. власника. То је још прошле, 2024. године, историчар Милош Тимотијевић очигледним примѣром показао у чланку објављеном у културном додатку „Вечерњих новости“: када је ВИ понудио на оцѣну свој научни рад с темом из Првог св. рата, она се на њега окомила због нѣстручности, пристрасности, „емотивности“, чак је и налазе Арчибалда Рајса омаловажавала… Пристрасност је да је Аустроугарска свѣсно ишла на уништење српских држава и народа, сви њени злочини су под упитником, али се нѣ смѣ ни дарнути у приче о епском страдању Јевреја, што је и СтСт, ево, лѣпо илустровало својим послѣдњим прилогом на ту тему… Да нѣ говоримо о ВИ као моћном срѣдству шпијунаже…
Понављам: „обавезно прочитати“
ВИ пише романе користећи претходе промптове тј упутства која даје човек. Постоје тзв системски промптови, генерални нпр „размиљај као Хемингвеј“ или „ти си политички аналитичар леве орјентације“ и постоје кориснички нпр „напиши роман у којем ће главни јунак бити итд“ Овде треба приметити да се роман зове Имеџин, а ова Ленонова песма је нека врста химне неолиберализма, што је и наглашено видео клипом. С друге стране спомињу се одређени афинитети главног јунака и очекује се долазак „Месије“ (по први пут) а похвалио га је Јувел Ноа Харари који је написао књигу Хомо-Деус (Човекобог) и који је из Израела морао да се пресели у Канаду да би се оженио с мушкарцем. Свега овога неби било да ВИ-ју неко није дао тачне инструкције у којим оквирима да пише, а тај неко је имао одређену потребу да се напише баш такав роман и о томе. Требало би разумети основни механизам ВИ-ја тј шта је ту заправо новост и „нова ера“ у ИТ-у. Написао сам коментар испод другог сличног чланка , после видим да је од пре две године, па не знам јел то неко још чита, ево ставићу и овде:
у текстовима сличним овоме и коментарима може се по правилу видети да се прави свесна или несвесна паралела са компјутерским програмима, тј аналогија са оним што нам је већ познато. Али ВИ није то. Код компјутерског програма постоји алгоритам, тј планиран процес кроз који пролазе подаци од инпута до аутпута и ту нема изненађења. Ово није принцип на којем ради ВИ. У ВИ човек пише промпт-захтев упућен ВИ чији је мозак негде на серверима ОпенАИ/Клода/Геминија/Грока/ДипСика у некој хали у нпр Вирџинији. Овај модел барата са неколико милјарди параметра. Шта су они? Па нпр ако правите колач баратате са пет-шест параметара. Модел ВИ барата са онолико параметара које би могло да обради нпр 10 000 института за годину дана са људском снагом и користи целокупно знање човечанства доступно на интеренту и у посебни тзв РАГ изворима специјализованог знања за дату област. Механизам ВИ је механизам највеће вероватноће. Нпр ако напишете овом америчком моделу заврши ми реченицу „Кафу ми драга“ он ће прегледати све реченице на свету , закључити да следећа реч може бити скувај, купи, донеси или испеци али пошто постоји песма изабраће са неким већим процентом вероватноће последњу реч као највероватнију. Да ли он нешто разуме? Не апсолутно ништа, јер ваш промпт тј захтев разбија на тзв токене, тј делове речи, сваки има број шаље их моделу-мозгу, обрађује и враћа назад онај токен тј део речи с редним бројем с највећом вероватноћом и нема појма шта је урадио. Чак и кад споменете нешто с почетка разговора с ВИ, добићете утисак да он „памти“ ваш разговор али то није случај већ се са сваким упитом шаље цео разгвор од почетка до краја. Зато ОпенАИ имају цену за наплату за фирме улазних као и излазних текстова, јер се ресурси троше у оба смера…Ово сад све значи да је ВИ јако добар у учењу патерна како би рекли Енглез, шаблона, шема. Дакле ако му напишете упит „размишљај као Милош Црњански и допиши пола стране у првој књизи Сеоба и убаци га на то ти то место“ он ће научити и ископирати стил и контекст вероватно боље од било којег писца и то за можда пола минута, и кад бисте после то дали стручњацима за Црњанског много би их рекло „не знам како никад нисам приметио овај пасус“. Није искључено да би и сам Црњански рекао да је на тај део потпуно заборавио. Ово све значи да ВИ није програм у досад познатом алгоритамском, предвидљивом смислу, да су мупотребне људске инструкције, за сада, да би „добро“ писао. Значи још и то да није обавезно да ће писати плитко као што текст тврди, јер уме да копира. Прави је проблем што ће се вероватно појавити ускоро виртуелни писци са занимљивим штивом које ће се продавати и мало ко ће разумети превару да је текст писао ВИ копирајући доброг а не много познатог писца из Вијетнама или Новог Зеланда с почетка 20-ог века.