Наслов филма на енглеском гласи „By Far Kajmakchalan“ и по изјави аутора, остављен је у тој форми архаичног да би се наговестило да је реч о нечему из давнина – „Поред или покрај далеког Кајмакчалана“

Фото: Блог Весне Капор

Све су приче некад биле живот и стога се, и кад су прећутане, у неком тренутку историје врате. У складу са протоколима вишег реда него што су то људски закони и политика, верујем да се оне, те затурене приче и у њима многи животи – врате у тренутку у коме су рођени људи способни да их прихвате, осветљавају и на концу, на неки начин и сами преживе. Тако је Први светски рат код нас, свом својом силином и несрећом личних живота надмашио штуре и контролисане податке друштвено-политичких оквира историје. После целог века – отварају се и очи и уши за, углавном, неиспричане судбине многих људи. Филм „Кајмакчалан“ по књизи историчара Бојана Пајића а у режији Бориса Трбића и Драгана Гавриловића једно је таквих поглавља. Прича о аустралијским и новозеландским војницима и санитетским радницима, углавном женама, била је скоро непозната у свим државним историјама. У Србији, по Пајићевим речима, стога што су се сви добровољци са подручја енглеске круне сматрали енглеским, а у Аустралији и Зеланду забележене су сторије о Галипољу и западном фронту као део велике епопеје – као да се другде ништа није збивало. Томе је допринела, ипак, по његовим речима, а и објективно, и ситуација са претапањем Србије у Југославију – тако да је то као некакав удаљени сегмент и света и историје прошло испод радара. Цео век мировали су ти догађаји – чекали су да се роде и сазру људи који ће их изнети на светлост. Испоставило се да је око 1500 аустралијско-новозеландских добровољаца ратовало или било уз српске снаге током Првог светског рата. Задивљујуће и запањујуће је то што је, велики број жена био у санитетским корпусима и то да су неке од њих прешле и Албанију са српском војском.

Трбић и Гавриловић су филм режирали пажљиво, кроз комбинацију материјала снимљених у Аустралији, Србији, Грчкој и Северној Македонији, и црно-белих архивских фотографија са фронта – што аутентично осликава два времена, два века – а истовремено уноси емотивну динамику и гледаоца доводи у активно стање, стање присутности у свакој речи и слици. Према речима Пајића, у архивима се налази само четири фотографије аустралијских добровољаца и Срба. Трбићева колегиница, специјалиста за визуелне ефекте Бетани Јанг, осмислила је и визуелним ефектима дала дубину архивском материјалу, камера Драгана Гавриловића унела динамику у сцене снимљене широм Аустралије, а глас Александре Акер и музика ансамбла Ања и Златна, од литургијске ’Тебе појем’ до љубавне ’Мој голубе’ уноси емотивни набој у причу о савезништву два народа и љубави између Олив Кинг и Милана Јовичића.

Крупни кадрови кајмакчаланских предела и лица наратора Пајића, и документарних субјеката (аустралијских потомака), говоре о трагици једног времена и о жртви. Трбићев и Пајићев сценарио је испратио неколико одабраних упечатљивих личних прича преко којих се преноси завештање о људској несебичности. Начин на који у филму потомци, често не по првој линији, причају о својим прецима веома је занимљив. Прво, сведоче о њима као да су савременици, у једну руку, без патетике, али сасвим извесно као о незаобилазним породичним јунацима, а друго, осећа се и велика љубав и поштовање према њиховим необичним одлукама да напусте свој привилеговани живот и постану саборци непознатог народа. Овај филм, даје им потпуно нову димензију – ширу историјску перспективу, и у томе је његов значај. Рецимо, нарочито је упечатљива прича о ћерци сиднејског пословног човека Олив Кинг која се не прикључује ниједној војно-хуманитарној мисији него купује санитетско возило и долази на Солунски фронт. Њена праунука (по бочној линији) каже да је то последица васпитања и става њеног оца, да друштвени положај сам по себи није никаква привилегија. Занимљиво је да, иако потпуно аутентична, побуњенички расположена, одгојена на тај начин, ипак, своју везу са српским официром Миланом Јовичићем претвара у целоживотно пријатељство, и оданост. Питање брака не поставља се ни у једној породици, каже шармантна праунука. Кроз читање дневника и писама приближава се далеко време, начин живота, карактери и дух људи који су делили ратну коб на истој страни. Филм је дирљив документ преко ког се публици која је мало знала о Србији приближава страдање и величина жртве српске војске и народа. Пратећи пажљиво биране сегменте из живота одабраних јунака, сазнајемо да је најпознатија аустралијска списатељица тог времена Стела Мајлс Френклин написала поему о Србији, да је једна од тамошњих првих лекарки водила болницу на Острову подно Кајмакчалана.

Владимир Коларић: Дело љубави – филм „Кајмакчалан“

По прози Френклинове наслов филма на енглеском гласи By Far Kajmakchalan – и по изјави аутора, остављен је у тој форми архаичног да би се наговестило да је реч о нечему из давнина. Поред или покрај далеког Кајмакчалана, како би звучао превод, одиста звучи као позив на откривање приче. На српском је Кајмакчалан – довољно и подразумевајуће. Свакако, овај подухват је доказ да где год је и у ком год колену био изван завичаја – човека привлаче теме и приче, историја и мит земље порекла. То говоре, не само овај, већ и досадашњи радови тројице аутора који су радили на филму.

Свакако овај филм јесте један од мостова двају култура које се слабо дотичу и познају. После пројекције човек помисли на то како је мало подвига из тог времена у српској кинематографији, па и у уметности уопште обрађено. Колико неиспричаних прича, и живота чекају да изађу на видело. Под утиском речи Олив Кинг из писма Милану Јовичићу: Молим те да заборавиш да сам те молила да заборавиш, после пројекције у пуној сали Дома омладине – наврзла ми се, по ко зна који пут, мисао да прошлост увек долази у време које је спремно да јој отвори врата.

Опрема: Стање ствари

(Блог Весне Капор, 6. 10. 2025)

Categories: Гостинска соба

Tags: Борис Трбић, Весна Капор, Кајмакчалан, филм