Унутар истог система, може ли бити суштинске промјене власничких односа? Не би се рекло да може, са чим је сагласан и проф. Антонић, да постоји шанса да се за анђели и демони договоре око изборних услова
Можда тамо, вербална инсталација (Фото: Н. М.)
С нулте надморске гледано, Срби којекуде само губе вријеме. Нити један потез да било ко учини, у Србији или Црној Гори, да се вадимо из живог блата. Република Српска се гица као змијом угризен миш. Македонија оде, са све немањићким црквама и манастирима. Крајина је етнички очишћена. Једина нада, једини пијемонт лежи у здању Народне скупштине Републике Србије, здања окруженог чадорима у Ћациленду
Политиколог Милан Миленковић, који годинама путем властитог радијског и онлајн медија на дневном нивоу из Београда тумачи српску стварност, премда циничан према Русима, Црногорцима, свим „православшчујушчим“ Србима (читај: обичајним православцима који не познају суштину али су заодјенути формом), бескрајно ми је, упркос свему, симпатичан, јер хладне главе тумачи свакодневицу руковођен неколиким премисама око којих нема спора: политика је питање рација а не срца, независни су медији оксиморон, избори служе да једну храњиву базу, зовимо је народ, музе данас једна, а сутра друга власт…
Милан Миленковић је циник, особа коју карактерише опште неповјерење према туђим мотивима, која има генерални недостатак вјере или пак наде у људску врсту. Али и од хладног зрелог циника може да се научи, можда више него од острашћеног јуноше, који није стигао да нагомила образовање и искуство.
Слушајући и гледајући Миленковића човјек схвата да је овај свијет бесповратно покварен и да је узалудно трудити се и поправљати га, премда пременито јесте, као кад онај врабац из басне узме да водом из кљуна гаси шумски пожар. Вођи се више исплати лично богаћење него гадафијевска утопија, да голога обуче, гладнога нахрани, неукога описмени, а паметнога и честитога доведе да управља државом.
Миленковић посједује изузетно опште и политиколошко образовање, кад и снагу да многе без утемељеног идентитета преводи у стање хладног рација и у атеизам.
Милан је, не једном, причао гдје потиче из свештеничке породице у којој је, као дијете, увијек када се једни с другима нађу насамо, слушао како причају понајвише о парама. Да ли јесу, да ли нису, да ли су сви свештеници такви, не знам, али сви имамо очи, и сви имамо уши, и видимо да, ако се овако настави, оде православље на колосијек папизма. Није ли ономад, а записано је у књизи, која, истина, није Свето писмо, али није мјесто за шалу са патријархом, Свети Павле рекао, када је ушао у луксузни епископски аутомобил да се њиме превезе до Патријаршије: „Шта би тек било да се ниси, сине, заветовао на сиромаштво“. Ту чак није било мјеста ни за знак питања. Него се у цијелој упитаности очитавао мир свеца који је сам себи крпио ципеле и шио мантију.
Милан Миленковић сваког дана креће с тумачењем српске стварности тако што узме да на нету отвара насловне странице дневне штампе. Он је први установио да једна глава уређује све режимске новине, јер је немогуће да – ако је опозициони Милош показао извијесну слабост – крене машинерија да меље, идентичним насловима с незнатним веријацијама: Фашиста Милош, Усташа Милош, Блокадер Милош… ухваћен како ради то и то… Цртање мете на чело било ком не иде спонтано, већ се генерише, путем медија главног тока, хајка на сваког ко је опозициона пријетња, или који је одлучио да искочи из владиног воза што хита ка политичкој провалији…
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
И сад, ми бисмо мислили – да нема тумачења политиколога Милана Миленковића – да се сваког дана догодило нешто историјско и значајно, да се ствари одвијају у правцу коначне побједе Русије, успону Брикса и Кине, али је његов рефрен, што се домаће политике тиче, скоро сваког дана исти: Ништа се битно не догађа. А представља нам се медијски као да врви од догађаја. Истина, догађа се, на улицама је устанак, има пребијених, али есенцијалних помака из геополитичке клопке нема.
Ко год чита насловне дневне штампе, или ако на сајтовима који ажурирају вијести из земље и свијета сваког сата, попут сајта Ђорђа Вукадиновића, могу да виде, мање-више, да је Миленковић у праву.
Нама се чини да је српска револуција питање мјесеца, ако већ није дана. Понекад су стотине хиљада на улицама, понекад су десетине хиљада, незадовољство средње класе реже се на коцке, али је по Миленковићу, све то незанимљиво, из угла хладне главе.
Зашто, мајку му? – питао би млади устаник, не мора под обавезно да буде студент – зар није евидентно да српски коњ хоће да са грбаче збаци свога јахача јер га сада већ превише мамуза?!
Све је тако, али унутар истог система, може ли бити суштинске промјене власничких односа? Не би се рекло да може, са чим је сагласан и проф. Антонић, иначе хришћански оптимист, да постоји теоретска шанса да се – слиједи моја пошалица – за истим столом анђели и демони договоре око изборних услова.
Од избора којим путем, зависи српство од Мора до Дунава, с границама описаним у стиховима Светосавске химне.
С нулте надморске гледано, Срби којекуде само губе вријеме. Нити један потез да било ко учини, у Србији или Црној Гори, да се вадимо из живог блата. Република Српска се гица као змијом угризен миш. Македонија оде, са све немањићким црквама и манастирима. Крајина је етнички очишћена. Једина нада, једини пијемонт лежи у здању Народне скупштине Републике Србије, здања окруженог чадорима у Ћациленду…
Падне ли Београд дубље на новим изорима у шаке исте власт, падне ли унутар истог система, као 2020. године Црна Гора још дубље под власт наводно опозициону – чему ће и коме онда послужити оберпослушнија нова власт?
Све се своди, без мрве емоције казује Миленковић, на то ко ће да узраста једући исту базу, као Суперхик у стрипу Алан Форд, отимајући од сиромашних да би се богати обогатили још.
Био сам и ја студент, није згорег подсјетити се, и ја сам био манихејски располућен 90-их година, Милошевић је лош, а проевропска опозиција окупљена око 18 странака под називом ДОС је добра. Нисам, истина, тако мислио пред изборе који су кулминирали пучем 5. октобра. Него сам, леђима ослоњен на даске којим је тога дана била замандаљена Народна Скупштина након што је пожар унутар здања био угашен, установио исто што и Андрић, да су код свих покрета и преврата једни који ствари покрећу и воде, а други који је остварују и изводе.
Ускоро ћемо бити свједоци – разваљени по свим равнима, национално смртно рањени – да ће на власт, парадоксално, нашим гласовима, доћи Мурта.
Никола Маловић: Црна Гора заиграла шоту с врагом, Србија се спрема да се ухвати у НАТО-танц
Политиколог Милан Миленковић, будући атеиста, не нуди друкчије рјешење од оног што би га и вјештачка интелигенција опазила да је когод запита у вези с тим каква је судбина државе Србије. Рекла би да је Србија у самртном ропцу.
Срећом, па се срце Србије не налази у здању прекопута Ћациленда. Гдје је срце Србије? У Патријаршији, прекопута Саборне цркве? У Двору патријарха нашего?
Срце Србије, па и Црне Горе, је у сваком од нас, од мора до Дунава, иако би Милан Миленковић одмахнуо руком и цинично се насмијао, руковођен заиста чињеницом да политика није ствар нечије пуке колективне жеље већ меркантилни износ корпорацијског интереса у чијем је пакету трудна, овога пута наша, серијски силована држава.
Да ли је на крају првог кварта 21. вијека устанак могућ, показаће вријеме. Лазара и Карађорђа нису потказивале камере и мобилни телефон, Лазар и Карађорђе нису били у дигиталном логору.
А ми јесмо.
Наше су нас владе заточиле,. Оне исте владе које су нам ставиле корона-бугакије. На мјесто најбољих дошли су најгори. Сваки свога имамо капа од бараке, па неко бараку зове ето Србија, неко ето Црна Гора, дочим већина вјерује да се ради о самосталним и сувереним државама и да се на изборима нешто може да промијени. Замишљам Милана Миленковића како стоји изнад стакленог Раја за мишеве, огромног и експерименталног тераријума пуног хране, воде, топлоте… свега рахатлука за глодаре – како гледа гдје се бештије унутра повремено бију на смрт зарад боље женке или боље позиције. У затвору. Те тако и ми, људи, несвјесни да смо заточени унутар вјештачких граница, чинимо слично. Изборима ћемо добити исто што би добиле и которске пантагане кад би поводом нечега гласале. Добили би ти пацови un bel niente. Ништа.
Да ли то значи да Срби немају право на устанак? Наравно да имају.
Заправо, право на устанак је једино што је Србима преостало.
Да ли да тражимо благослов ода патријарха? – питање је које ће сигурно изазвати смијех код политиколога Милана Миленковића. Он јесте паганин, али је паганска и политика.
Опрема: Стање ствари
(Печат/Фејсбук страница Николе Маловића)
Categories: Гостинска соба
Из горе приложеног умовања недвосмислено следи да нам ништа друго не преостаје него да се САМОУБИЈЕМО, па онда хајде, да кренемо, наравно прво аутор текста, па онда Милан Миленковић, па онда….
Поменути политиколог је професионални аналитичар и коментататор опште праксе, од римске историје до спорта и разоноде, и ради за Јутјуб. То је страна фирма која има своју уређивачку политику, своје уреднике и своју цензуру. На тој интернет платформи може свако да прича шта хоће али ако то није у складу са ,,говором љубави“, прописаним од стране неиндентификованих добронамерних људи и њихових алгоритама, онда нема реклама за ,,Тему“ и нема пара за монетизацију. Рецепт за успех је јасан: о Русији и Русима све најгоре, о Србима исто. Историја, традиција, религија, стваралаштво, међуљудски односи, свакодневни живот, све је код нас лажно и бесмислено, као и код Руса, а сви други су бољи. А има и народа чије име не сме ни да се помене, због алгоритма, угасиће се канал и оде зарада у пропаст. Платформа је слободна, свако привлачи публику својим талентом и поштеним радом али паре су наше, па ако нам се свиђа шта причаш биће и за тебе.
Страшно! Још један преметнути или искрени ћаци. Што би рекао Младен Делић „људи па јели то могуће“.
Постоји ли неко осим брата Владе Димитријевића који се неће искомпромитовати сад кад је тешко.
Ужас ништа ме није толико ударило у стомак као Никола и Пера Божовић.
Или је ипак проблем у мени јер сам имао превелика очекивања….
А може и овако као брат Влада
https://pravda.rs/2025/9/11/delomparizacija-srbije-se-nastavlja-ustaski-unuk-u-dejstvu/
Ја и даље имам она три питања за Ломпара али
ОН подржава студенте па му и ја верујем ако му брат Влада верујем
Порука аутору:
Никола, што шта се битно догађа али се не види са 0 метара надморске висине.
Лично, о поменутом јутубер ветерану, не бих ни реч написао а теби ето испаде баш занимљив.
Тачке гледишта су битне, Маловићу.
Изгледа је туристичка сезона у Херцег-Новом на измаку, ако већ није и замрла, па аутор има и прековише времена, чим се бави домишљањима интернет анонимуса. Отеше ми обојица неких пет минута за ништа, а ево сад још пар више да ово укуцам. Има ли Стање Ствари књигу жалби, осим цензурисане коментарске секције? :))))
На страну све Миленковићеве политичке анализе, мање или више смислене, али његови ставови о владици Николају?! Одгледах читав тринаестоминутни видео предложен у горњем тексту и остадох запањен и затечен! Буљук клевета (директно из ђаволовог кревета) изречен у том видеу заслужује надугачку анализу за коју у овом тренутку немам времена, стога ћу се осврнути само на неколико кључних момената.
Критикује Миленковић „бег“ владике Николаја у Америку, намерно превиђајући да Светитељ у Америку није „побегао“ из Србије, него је у међувремену, гле чуда, био у Аушвицу, управо на Голготи! Када Миленковић преживи Аушвиц или нешто слично, нека из те позиције слободно критикује неког ко је отишао у Америку а није себе положио на тацни комунистима (или неким савременим радикалним левичарима). Уосталом, ми православни знамо меру страдања: када те снађу, не избегавај их, кад ти нису дата, не изазивај их. Дакле, Владика није директно напустио Србију, већ се у Србију није вратио – огромна је разлика између та два поступка. Уосталом, значај Владике за српски народ је (био) толики да би његова прерана смрт, након свих страдања у Другом светском рату, за Србе био превелики ударац и верујем да га је Господ због тога спасао од страдања под комунистима.
Друго, са којих позиција Миленковић овде говори? Час наступа као атеиста, час глуми некаквог „(не)православног староседеоца“ који „надахнуто“ разобличава „нововернике“ који се „замајавају глупим изрекама“ Светог владике Николаја. Невероватно! „Атеистички староседелац“ који је „превазишао“ православље (глупо му је да верује у Бога, он је „паметан“?!), али кад критикује „нововернике“, не чини то из атеистичког угла, већ из „паметне“ позиције „мудраца“ који, рецимо, не памти да су Солунци цитирали владику Николаја?! И тако у читавом тринаестоминутном видеу Миленковић на основу два врло сумњива цитата „руши“ ауторитет Светог Владике Николаја! И тако зарађује паре од ју-тјуба, јер је „паметан“. Аух, заиста се чуда наслушах данас! А да је Миленковић макар привирио у Охридски Пролог, најмудрију књигу у српској историји (по оцени Светог Јустина Ћелијског), пронашао би беседу која би Миленковићу можда могла послужити као духовно огледало (кад би му се којим случајем отворио слух за самопосматрање и унутрашње созерцање):
„Нико, па ни сам Господ Бог, не поучава радо гордељивога. Нико не мари да даје поуке ономе ко виче да он зна све. Кроткима се откривају тајне, вели мудри Сирах (3, 19). А Давид опет говори да Бог наставља кротке истини, учи кротке путу своме (Пс. 24, 9). Гордељив је онај ко хоће свакога да учи а сам се не да ни од кога поучити; а кротак је онај ко не жели никога да учи а жели непрестано да буде ма од кога поучен. Празан клас са издигнутом главом изнад све њиве, и пун клас са главом обореном! О гордељиви човече, кад би некако ангел хранитељ твој скинуо завесу с твојих очију и показао ти бескрајну пучину свега онога што ти не знаш. Ти би клекнуо пред сваким човеком пред којим си се гордио и кога си подништавао и узвикнуо плачевно: опрости. опрости! ја ништа не знам!“ (Свети Николај Охридски, Пролог, Расуђивање за 12. март.)
Укратко, Миленковић је у тринаестоминутном видеу цитирао једну или две мисли Светитеља, и то прву да би, неправилно, устврдио како је његов живот у опреци са том мишљу, а други цитат је нејасан, вероватно погрешно наведен и затим, упоређен са нивоом мишљења Ане Брнабић?! Светог владику Николаја – који је у Русији трећи најчитанији православни мислилац (ако ме сећање не вара, иза Светог Филарета Московског и Светог Теофана Затворника) и који је највећи Србин после Светог Саве (по мишљењу Светог Јустина Ћелијског, који је, ако ћемо по Миленковићевим критеријумима да доказујемо – остао у Србији након Другог светског рата), Миленковић упоређује са Аном Брнабић?!
Да закључим, Миленковић је, без икакве сумње, празан клас!
П.С. Мноштво интелектуалаца можда јесте Вучићево, нема никакве сумње, али Маловић сигурно није у тој групи! Он овде говори из личног убеђења, па иако се можда не слажем у свему са њим, сигуран сам да ово што говори није из интереса или зато што се „продао Вучићу“. Маловић је, несумњиво, ретко частан човек (сем тога, нема додира са Вучићем и у том смислу, верујем да нема ни искушења и понуде које муче наше „унутрашње“ интелектуалце. Потребан је опрез!
Ništa se bitno ne dogadja u ovom članku. Sholastička rasprava o izgubljenom umu nekog opskurnog paganskog analitičara, koga verujući hrišćanin ne bi trebalo ni da pominje zbog bogohuljenja koja izgovara i patetična relativizacija „dogadjanja naroda“, jer je IN moderno reći „da se ništa ne dogadja i da se ništa ne menja“.
A ceo svet u dogadjanju i stvaranju istorije. Baš prazni zaključci, čisto da bi se nešto napisalo.
Nešto nije u redu sa davanjem pozitivnih ili negativnih poena kod ovog teksta, šta se događa? Gospodin Dragon oštro je napisao a i g. Jovan P.Antović se sa pravom zapitao oko delovanja nekih takozvanih patriota. Tu i jeste suština, godinama ljudi misle da su patriote Malović, Bećković, Antonić, Brdar, Ković, Antić Čeda…..ili Ratko Ristić, Malaguski, Duško Kovačević, Radoslav Zelenović, Ljubomir Simović….Ne, ljudi u pitanju su lažnjaci, vešti i prepredeni likovi. To znači da je Srbija okupirana i da nevidljiva mreža, ekipa odrađuje poslove i radi za strane centre moći tj.društva. Narod je konačno sagledao glumatanja i prosipanje patriotskih govora, prodavanje magle. Samo što nam Malović, Milan Milenković ne poruče samo vi aplaudirajte i sliušajte nadahnute govore, ali iznošenje love iz zemlje ide uspostavljenim kanalima. A da se priključim i ja oštrim komentarima. Svaki pošten čovek nije mogao ni da sanja da će Malović poosvetiti tekst takozvanom novinaru Milanu Milenković koji koristi podmukle trikove, izokreće istinu i redovno izlazi sa trabunjanjima a glavno mu je da pljuje po srpstvu i ruskoj strani. Iz aviona se vidi da čovek to odrađuje po zadatku. Da ne postavljamo pitanja kako su živeli ti likovi, kako materijalno stoje. To znači da se udbaški prsti Staneta Dolanca i danas provlače kroz Srbiju i ne daju mira srpkom narodu.Još veći apsurd je što Malović nije spomenuo ni reč ko je takozvani novinar Milan Milenković i zašto se redovno pojavljuje i pljuje srpstvo. I takvog lika Malović analizira. Ni reč o tome koliko je stranaka Milenković promenio i gde je sve odrađivao zadatke. Kakav apsurd neko bi pomislio da uopšte posvećuje tekst nekom Milenkoviću. Ali ima ovo dobru stranu, izlazi sve na čistinu. Smetaju im studenti i narod. Smetaju jer su prozreli njihova prodavanja magle. Narod vraća državu i Ustav, zato su mnogi „trojanski konji“ potreseni.
Katehon je zadrzavanje buducnosti i iz nje nuzno dolazeceg Zla, dakle odgadjanje buduceg. Ali, zadrzavajuci Zlo, odgadja se i Dobro – drugi Hristov dolazak. Zadrzavajuce-odgadjanje buducnosti je sustina hriscanske politike i etike (ne religije). Ono je odgadjanje-uprkos-neizbeznosti-dolaska! U tom „uprkos“ ono je preko svakog cilja – teleologije, svakog kraja (eshatologije), ono je u sebi, ali samo kao „uprkos“ sebi! To je krug u kojem nije nista pomireno ili prevazidjeno, vec je odgodjeno! Nasuprot etici su-protiv-stavljanja, o kojoj se pisalo na „Stanju stvari“, ovo je upkos sebi, Zlu i Dobru! Odgadjanje je uslov dogadjanja!
Moj otac ustaje svako jutro u 5:30, opere sudove, kupi hleb i seda na „biciklu“, pa u „Lidl“. Pre neko jutro ja ga posetim posle 6, on se ne javlja. „Ili se uspavao ili je umro“, pomislih. Dodjes u neke godine, kada svaka tvoja najobicnija svakodnevna radnja dobije alternativu u smrti: predugo zadrzavanje u wc-u (ujak), lupa posudja – toliko bi puta mami ispalo neko posudje, tanjir, ali tada… Sve postaje X v (logicki veznik „ili“) smrt.
Kazem prijatelju da je sinocni izlazak bio dobar, sedeli, ispricali se, popili koje pivo, ali da je pivo bilo preskupo, da smo mogli negde na domace. Kazem mu da dolazi jesen i da krecemo sa setnjama, izlazimo samo leti, a da je sledece leto X v smrt! Nisu X jos svakodnevne radnje, vec nesto duzi vremenski razmaci, ali smrt je tu, sve bliza i neodloznija!
Uvek se nesto dogadja ili odgadja!
Ne znam zašto mi komentar nije objavljen? Ovaj tekst ustvari pokazuje da je i Malović kao i ostali tu da glumataju patriotizam a da pri tom odlazi kapital kroz napravljene kanale i da kontrolu ove Srbije drži nevidljiva ekipa, mreža, strani centri moći. Otkud toliko redova posvećenih takozvanom novinaru Milanu Milenkoviću. Dobro je poznato da se tkz. novinar Milenković javlja redovno i ******,i da mu je zadatak da pljuje srpstvo i rusku stranu. Prema tome stiže se do suštine, da nismo imali pravu i iskrenu nacionalnu snagu. Nisu nikakve patriote ni Duško Kovačević, Ljubomir Simović, Božidar Zečević,Brdar, Ković, Antić, Radoslav Zelenović, kao ni Ratko Ristić, Malagurski. Sve je to razotkriveno i sada se lažne patriote potresaju izlaze iz zaklona i sada im ne odgovara situacija jer ne mogu da kontrolišu studente i narod. A narod vraća državu i Ustav.Srbija je postala razgrađena avlija. Lažnjacima ne odgovara da narod vrati državu Srbiju
И да се поновим и допуним један од мојих коментара изнад.
Може и овако:
Иди бре брате Владо расплака ме
https://pravda.rs/2025/9/17/srecni-ti-okovi-bogdane-jovicicu-obracanje-jednom-studentu/
Ипак си ти заиста једини остао у овој каљузи пуној скотова међу „националистима“
Хвала ти!
@Јован П Антовић
Није обичај да се исти коментар ставља испод више текстова, али сам сада начинио изузетак.
А. Л.
Благодарим! Ја сам и написао ако ми буде дозвољено. Мислим да су сви текстови на исту тему „понашање националних интелектуалаца када је тешко и када се (опрости ми Боже грешном на слободи изношења тврдњи) и судбина државе на неки начин одлучује.
А и овај као и претходни текстови брата Владимира Димитријевића су на исту тему.
Праштајте а ја би волео да и други под пуним именом покрену дискусију прво да видимо на доказима засновано понашање свих о којима говоримо (и моје наравно) а онда причу како даље. Затварање очију пред очигледним и мешање воде и уља (најмање од октобра 1944 а вероватно и много раније) нас је и довело до овде.
И да опет као и у ковиду цитирам великог Жарка Видовића:
„Препород Српства не може да почне ако не будемо јасно рекли ИСТИНУ. Без ИСТИНЕ нема ПРЕПОРОДА. Без ПРЕПОРОДА нема стварања ЕЛИТЕ. Нема нам спаса док се не појави ИСТИНОЉУБИВА елита. А ту ЕЛИТУ може да подигне само Бог.“
ПРАШТАЈТЕ!