Бока, Косово и Метохија и Ловћен су златне тачке српског свијета. Ми смо велики народ који није имао срећу у глобалном мијешању карата, каже српски писац
Никола Маловић у Благодарју (Фото: Шијан)
Со бокељска
Један сте од најнаграђиванијих српских писаца: колико је то Вама значајно и да ли сматрате да сте заслуженим наградама такође добили и бреме одговорности према читалачкој публици, али и себи?
Понекад помислим да ми награде везују руке, колико само обавезују.
Будући да живим на најудаљенијој тачки од нашег књижевног епицентра, то моје књиге морају да машу умјесто мене и читаоцу скрећу пажњу. Чиме? Темом, стилом, онеобиченошћу. Добар је писац онај који не личи на друге.
Ви сте Бокељ. Шта бити Бокељ заправо подразумева?
Подразумијева искуство живота уз море, али и на мору, током многих генерација, подразумијева медитеранску културу, вишевјековни суживот доминантних конфесија, поморачки брак у многим кућама, рибу и вино и маслиново уље често, не само петком, обални менталитет, море у оку сваког дана, живот у два ритма, вансезонски спором и живот у сезонском пресингу.
Ко је Бокељ с великим Б, осим што је од пописа 2011. то постала и националност? То је особа која је у Заливу најмање 150 година. Нису ријетка наша презимена старија од 300, а има их и да у Боки, тој повлашћеној географији, живе и преко 500 година.
Аутор сте романа „Лутајући Бокељ“ који је добио многе награде и освојио многа срца. Такође, „Једро наде“, „Пругастоплаве сторије“, „Бокешки берберин“, „Бог у боци“, „Бока Которска и Србија“, „Догодине на мору“, „Ја, Медитеранац“, „Галеб који се смеје“, „За читање на плажи“, „Андрић и đavo“… Такође, поред награда, Ваши романи преведени су на руски, енглески и кинески језик. Читаоце водите у приморски свет који описујете толико живописно да готово нема човека који не пожели да је у неком тренутку у Вашој кожи. Како изгледа бити у „вашој кожи“?
Као писац који је уједно и књижар, почесто се у херцегновској Књижари Со дружим с онима који су пожељели да ме упознају, јер интригантни склопови знају да буду привлачни, у оба правца. Вјерујем да је ипак боље вољети нечије дјело него обавезно познавати и аутора јер се ради о два свијета.
Галеб који се смеје (Књига комерц, 3 издања)
„Лутајући Бокељ“ објављен је годину након референдума о независности Црне Горе 2006, а писан је пет година. Реченица којом роман почиње гласи: „Још увијек мислим на српском.“ Колико је „тешко“ у тим тренуцима било мислити на српском?
Било је лакше него данас, јер Срби из Црне Горе и Боке још увијек нису прошли кроз монтенегринског идеолошког топлог зеца. Чинило се да се браћа Монтенегрини шале, да ће се уразумити, да „неће чињет“ историјске глупости, мијењати језик, вјеру, писмо, заставу, химну… али су наставили, до мјере без повратка.
Српски мислите, а бокешки пишете. Ваши романи пуни су романизама. Због чега сматрате важним коришћење таквог речника и да ли је то што радите нека врста чувања идентитета?
Моји романи јесу пуни романизама, ријечи заосталих на обали иза Млетачке републике, али не бих рекао да пишем бокешки, него српски. Романизмима само солим многима веома симпатичан језик обалних Срба.
До појаве Лутајућег Бокеља имали смо само прстохват романизама код Сима Матавуља (сјетите се „Поварете“) и нешто широј јавности мање познатих писаца, а од појаве Лутајућег Бокеља ми савремену српску књижевност имамо обогаћену и романизмима. У новогодишњем броју тада још увијек цијењеног НИН-а, у рубрици која резимира књижевну годину 2007, нашла се само насловница Лутајућег Бокеља, јер је књижевна критика то дјело доживјела, желим да вјерујем, и као језичко изненађење.
Лутајући Бокељ (Лагуна, 12 издања, 6 награда)
Мора као таквог нема много у нашој књижевности до изласка Ваших романа. У књизи „Бока Которска и Србија“ наводите да треба прво упознати своје горе и море, пре туђих. Има ли Србија море?
Има само на симболичној равни, у нади да Србија неће престати да потражује оно што јој припада, а то је излаз на море, али у актуелној геополитичкој констелацији Србија не само да нема мора, не само да је landlocked држава, земља заробљена копном, него је и окружена сусједима који Србији нису нимало наклоњени, при чему више мислим на квислиншке режиме него на народ у тим државама.
У књизи „Бока Которска и Србија“ читамо да је Бока нелегално припојена Црној Гори пре сада већ 80 година и да се директно ујединила са Србијом 1918. године?
Тако је. Бока се као једна од аустроугарских покрајина директно ујединила са Србијом 1918. На Подгоричкој скупштини, на којој се Црна Гора исте године ујединила са Србијом, није било представника из Боке.
Године 1945, без референдума, с 11 гласова виђених Заливљана против, укида се оно што се, почев од 1813, с прекидима, звало Црна Гора и Бока Которска.
Бока Которска и Србија (Књига комерц, 3 издања)
Шта Бока Которска представља Србима? Шта Бока представља Вама као њеном изданку, Ви сте 11. генерација Бокеља?
Бока представља ваљда једину географију на којој српски народ већински, у суживоту с другима, живи на мору.
Моји су преци, као и многи Бокељи, поријеклом из старе Херцеговине (данас је то дио Црне Горе), али се не осјећам Херцеговцем, Црногорац свакако нисам, него сам Србин из Боке Которске.
Зли језици би рекли, да, али мајка му је Словенка! Јесте, моја мајка је Словенка, но припадност нацији није записана у генима него у култури.
Шта је „Бокељско питање“?
По једнима, Бока Которска треба да има културну аутономију, по другима статус регије с ограниченим обликом самосталности, по трећима, Црна Гора треба да буде уређена као конфедерација Црне Горе и Боке Которске, позив на број историјске године 1813.
Бока Которска предуго трпи колонијални однос Црне Горе према себи.
Црна Гора није приморска држава, осим у јуну, јулу и августу, када инспекцијске дахије силазе с брдах да на обали покупе сезонски харач. Чувеним школским бродом „Јадран“, Црна се Гора обрукала шверцујући кокаин. Црна Гора нема морнарицу, на црногорским вијестима нећете чути колика је температура мора кад мине сезона, итд.
Зашто, по Вашем мишљењу, и даље постоји јаз између Срба и оних који се називају „чистокрвним“ Црногорцима?
Из два разлога. Зато што нико не може да забрани Србима да памте што су били преци „чистокрвних“, како их назвасте, Црногораца, а били су Срби, и што Монтенегрини, ти тзв. чистокрвни, свој идентитет не граде на новој вриједности, него на антисрпству. Умјесто на креацији, идентитет стварају на негацији.
Свет је суочен са ратовима, глобалним променама које су неминовне. У том будућем, новом светском поретку, где видите Србију и Црну Гору?
Нисам превише оптимистичан. Црна Гора је заиграла шоту с врагом, Србија се спрема да се ухвати у НАТО-танц.
Књижара Со (Извор: ФБ Николе Маловића)
Шта значе Бока, Косово и Метохија и Ловћен за српски идентитет?
То су све златне тачке српског свијета. Ми смо велики народ који није имао срећу у глобалном мијешању карата, нити му је Бог дао велике државнике, од Карађорђа и Милоша наовамо.
Књижара „Со“, за коју не дозвољавате да кажемо да је Ваша, подсећајући на земљотрес из 1979. године када је све за шта се мислило да је нечије постало прах, постала је место сабирања мудрих глава. Такође, она је и издавачка кућа. Шта је оно што Ви објављујете?
Херцегновска Књижара Со објављује књиге са морском, поморском и бококоторском тематиком. Никад у историји није било обалне књижаре са већим избором књига на ове теме, што ме као уредника издавачке дјелатности чини веома поносним.
Спомен-печат Књижаре Со, 2024.
По дозволи насљедника првог заливског књижара, Јова Секуловића (1879-1950), Књижара Со баштини традицију 126 година дугог регионалног књижарства, 145 година од рођења првог књижара и 20 година Књижаре Со.
Хоћете ли и убудуће мислити на српском?
Како бих друкчије?
Јована Цакић
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
Док је нама Издајника из Уже Србије,прети нам пропаст. Али, док је нама Оваквих, бокељских Срба,има наде. Српско царство има излаз на море, то је најзначајнија српска победа за последњих триста година…