Ако ништа нисмо успели да срушимо да ли смо кадри да сачувамо свете остатке онога што су нам други срушили? Зграда Генералштаба то заслужује и за тим вапи
Зграда Генералштаба (Извор: N1)
Против Београда на води борили смо се храбро, одважно, са духом и са лепим сликама будућих дана у нашим главама лепим и продуховљеним. Слике нашег покрета од пет милиона душа обишле су свет. Чак и са нашом патком. Можда је, да не претерујемо, уместо целог света то била само међународна заједница, односно, још прецизније назначено, колективни Запад, који нам је редовно и несебично слао поруке подршке некад моралне, некад тапшањем по рамену.
И на крају – ништа. Београд је на води а да се није ни помокрио.
Онда смо рушење намеравали да, као поправни испит, покажемо на фонтани на Славији. Постојали су сви разлози: прво, фонтана је била на води као и онај Београд, а вода је знала, чим дуне благи поветарац, да попрска недужне пролазнике иако се зна да се прави и рођени Београђани грозе воде у сваком облику. Музика, која је долазила из фонтане, била је простачка и неподобна за фине уши. Парала је наше осећаје за лепо. Музика је, додуше, могла и опстати, али под условом да, као када су Турци, дахије и бегови, смилујући се на молбе локалних хришћана, издавали дозволе за постављање звона на манастирима и другим богомољама, захтевали, бар како Андрић пише у свом докторском раду, да звона звоне тихо јер гласна хришћанска звоњава смета турским осетљивим ушима.
Александар Јовановић Ћута: Влада поклања Генералштаб америчким офшор фирмама
Ех, да смо имали аге и бегове, а не ове килаве западњаке, фонтана се на Славији никада не би изградила ни са водом, ни са тихом музиком.
И опет – ништа. Фонтана и даље свира и прска тек колико да се Београђани осећају – упрскано.
Следећи наш рушилачки поход требало је да буде споменик Стефану Немањи кога су посадили код главне железничке станице иако Немања никада није путовао возом или долазио у Београд, ни као туриста ни као комуниста. И поред тога што су ови други одувек били радо виђени гости у српској престоници.
Владимир Димитријевић: Штета што није виши или Споменик Стефану Немањи као знамење времена
Ништа из историје, и оне античке и ове глобалистичке, нисмо научили.
Када је, рецимо, Филип Македонски поручио Лаконцима: „Ако уђем у Лаконију, сравнићу је са земљом“. Лаконци су одговорили: „Ако!“
И ми са сравњивањем у Београду прођосмо као Филип. Ако.
А када су Персијанци запретили Лаконцима поручивши им: „Толико имамо стрела да ћемо, када их одапнемо, замрачити сунце.“ На то су Лаконци одговорили: „Барем ћемо се борити по хладовини.“
Нама, дакле, из приложеног се да видети, владају лапонци, излапетиси, дементни бајдени и буздовани… Није чудо што је Филип свом сину наденуо име – Александар. И још дотурио Велики да не би било забуне о коме се ради.
Сада, ти исти лапонци, намеравају да Београд, опет на води, пребаце и на другу страну реке Саве, па чак и на Чукарицу. Са нескривеном радошћу прете да ће да сруше здања Београдског сајма тек да се види шта значи рушење када се тога дохвате искусни и доказани рушитељи са докторском дисертацијом из Сава махале. Још нам поручују да се „паметни уче на туђим грешкама, што је њихов случај, несрећни на сопственим, што је наш усуд, а будале не уче никако“, јер, док је памет ограничена, глупост не познаје границе. Али, не препиримо се са будалама јер посматрач са стране неће уочити разлику у мишљењу.
Ширење Београда на води? (Извор: Друштвене мреже)
И сада, уместо закључка, постављамо питање: ако ништа нисмо успели да срушимо да ли смо кадри да сачувамо свете остатке онога што су нам други срушили? На пример, зграду Генералштаба војске Србије, ремек дело архитекте Николе Добровића – чије нас име подсећа да би пре сваке одлуке морали добро да размислимо, да не дозволимо неком новом Филипу Американском да ће, ако уз нашу дозволу дође у Београд, сада под именом Кушнер, остатке рушевине сравнити са земљом и на том светом месту изградити велелепни облакодерски хотел из чијих ће апартмана гости моћи да уживају са погледом на Београд на води, а они далековидији, чак и са погледом на суседно иностранство: Срем, Банат и Бачку.
И баш због тог и таквог имена (докле ти Кушнери?!) сваки даљи разговор са том фирмом би морао бити прекинут.
Неко је већ написао да би уступање локације и остатка Генералштаба баш онима који су га немилосрдно рушили уз две невине жртва и око 40 рањених и повређених, било исто као када би Спомен парк у Крагујевцу дали Немцима да на том месту изграде савремени концлогор са de lux спаваћим собама са купатилима на гас.
Зар се и ОНИ и МИ не бисмо могли сложити, бар у заједничкој муци, болу и непрестаним понижењима које нам далеки незнанци несебично нуде и, уместо њихових ситнорачунџијских намера, сложно и лаконски одговорили: АКО.
Порушена зграда Генералштаба у Београду (Фото: Драган Кујинџић/Танјуг)
Зграда је 2005. године проглашена за споменик културе. То би морала и остати а наша несрећна култура страдања током целе историје могла би бити адекватан садржај маузолеја који би значио морални капитал и путоказ генерацијама.
Ето, шта зграда Генералштаба заслужује и за чим вапи.
Не да(ви)мо Генералштаб. Оправдајмо четири оцила, СССС.
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар