Са новцем су дошли и многи изазови. Са запада су донети гуруизам и месијанизам, у коме се кроз наводну мудрост и трикове долази до открића и спознаја које обећавају овоземаљско благостање, душени мир и успех

Илија Пјешчић

Тако је почело

Рат и санкције…  Нажалост ова прича тако почиње: мада, искрено говорећи, она је почела много раније, али ово поглавље – баш ово – почело је с ратом и санкцијама и младим људима. Прича подсећа мало на стрип Астерикс и Обеликс, али ми баш и није јасно ко је смешао тај супер напитак. Недостаје стари друид Панорамикс. Можда је он увек недостајао а ми смо га измислили да бисмо себе оправдали. Јер – како ти Гали да буду толико храбри и неустрашиви а да немају чаробни напитак који их учини непобедивим?! Ако немају напитак то би значило да сам ја једна обична кукав... Ма нема шансе, морали су имати напитак!

Неизречена лаж постаде истина

Него, да се вратимо на тему. Замислите следећу ситуацију: На пиједесталу пре двадесет година стоји човек, улицкан, у оделу, вози нов ауто са кожним ентеријером и изговара речи: „Сутра, већ сутра, ће наш ИТ сектор имати 100.000 запослених у свим сферама услужне индустрије и развоја технологије, а просечне плате ће им бити у хиљадама евра!“ Тако је било. Од свих силних лажи које су могли смислити, она једна коју нису изговорили постаде истина. И тако нико од њих није могао да каже: „Видите, ја сам био у праву!“ Живот има понекад леп смисао за хумор. Данас постоји преко 100.000 радних места у ИТ сектору у Србији. Тачан број не знам, а и није битан. Битно је да су радна места ту, да људи раде, зарађују и да могу себи да приуште пристојан и достојанствен живот. Да имају све оно што њихови родитељи нису могли имати. Мало ли је успеха за једну генерацију?!

Да ли се ту радило о визији, која ће бити романтизована историја будућих српских Безоса у њиховим бестселерима „од паштете до кавијара“, или о очајању и борби за опстанак, или о пукој срећи, то најбоље само могу да кажу они који су то започели. Било би и лепо да се о томе пише чешће, јер далек смо пут превалили, а нисмо ни свесни свог успеха.

Илија Пјешчић: Вежбајте мозак – можда ће вам затребати

(Важно је да напоменем да направите разлику између ИТ сектора и аутоиндустрије. Да, има преклапања, али прво је настало једним спонтаним процесом а друго делимично плански.)

А није било лако

Знам да није било лако. У загушљивим малим собама из којих су били физички израсли (да је нормално време, већ би живели у својим становима сами, са девојкама или женама), уз срдачну подршку родитеља и породице, учили су, радили и стварали неко ново место за себе у дигиталном свету. А и нису имали другог избора. Свет је одлучио да казни Србе (већ виђено) за све учињено и неучињено, да постанемо дежурни кривци. Санкције и бомбардовање су уништиле индустрију, а оно што је остало је „приватизовано“. Са силним школама и радом стеченим дипломама није могло много шта да се уради. Све је било стегнуто, круто и безизлазно – осим интернета. Он је тада био слободан, много слободнији неголи данас. Оно што границе нису дозвољавале, кретање људи и робе, интернет је на себи својствен начин дозвољавао, размену информација без ограничења.

Илија Пјешчић: Дигитална деменција, лондонски таксиста и образовни систем Србије

Корак по корак, линија по линија кода, убеђивали су друге да нису толико лоши у свему томе. Сајт, неки мали виџет, нека скица/дизајн, музика, неки џингл… Паре би донео неки рођак, легле на Пејпал, трансфер новца у облику дознаке (искрено баш ме интересује како је то тад функционисало!)… Није битно, битно је да се почињало. Клупко се ваљало, потенцијал је чамио годинама неискоришћен, млади људи жељни доказивања/славе/стабилности, све је полако узимало маха. И као што кад варите млеко, чим се окренете оно нарасте и прекипи… Тако је и ИТ нарастао и прекипео.

Промена

Ти клинци, а сада већ маме и тате, прошли су кроз школе припремајући се за један систем који жели раднике без превише иницијативе, и без да много питају „зашто и како“ – да се уклопе (на ову тему препорука за читање је Драган Крстић, „Психолошке белешке“, издавач Балканија). То би могао бити један од главних разлога зашто смо толико успешни у корпорацијама, јер комунизам и корпорације имају јако много тога сличног (ово ни у ком смислу није комплимент). Мада руку на срце у овој другој радите мање за себе а много више за друге, али то је тема за неки други пут.

Драган Крстић: Универзитет и Академија као упоришта колонијалног духа (1968)

Они појединци који су мењали и стварали ИТ сектор нису могли себи да приуште такво размишљање. Они су морали  у континуитету да преиспитују себе, своја схватања и своје навике. Морали су да постану бољи у преговорима, у продаји,  у буџетирању, у кадровским решењима, да прате најновија догађања или да просто буду срећне руке. Дошавши из друштва које није имало слуха за предузетништво (па до скора реч предузетник имала је значење „преварант“ или „штеточина“, ту штафету су сада преузели „инвеститори“), они су морали не само да опстану, него и да изграде и у свему истрају. Овај успех је утолико већи имајући на уму да све наведено нису имали од кога да науче.

Некако упоредо, без неког доброг разлога, појавили су се неки нови момци и девојке. И док је тројка Ђорђевића нама дала наду да није баш све безизлазно и да се у најгорој ситуацији може успети и победити (кад год се сетим те тројке, осмех ми је на лицу), нови нараштаји су показали и ново лице успеха: Новак Ђоковић, Ивана Шпановић, ватерполисти, кошаркашице, кошаркаши, одбојкашице, Никола Јокић… И какве ово има везе са ИТ-јем, питате се? Па, све док се није појавио Ђоковић, нико на Западу није знао где је Србија… А после њега? Сви! Што Ђоковић није урадио, то је Јокић сад притврдио. И тако широм планете. Осим што су  показали једно ново лице Србства, много важније – показали су нама да можемо и да верујемо у себе!

Навике

Пре неки дан сам пожелео да ми је отац жив и да ме онако лепо ошамари. Камо среће да је жив, сигурно сам и коју заслужио а лепо би ми легао! Јер, у поређењу са онима које живот дели, родитељски шамари су миловање. Године угодног живота, стабилног тржишта увеле су један висок ниво комфора и сигурности у нашу ИТ индустрију (ово се не односи на све, али на један добар део). Јурио се буџет тек месец два пред истек претходног буџета, ишло се месецима на летовања, јављало са егзотичних дестинација, радници су били криви ако шта крене наопако, а море топло… Живело се пуним плућима.

Мада ово звучи као нека игра која се можда неславно завршила, механизми на којима је ИТ грађен је перфидно постао део подсвесног начина рада, на једно много дубљем нивоу од очекиваног. Видите, ИТ се развио као услужна грана индустрије, и томе се нема шта замерити. Тако је ваљда и морало. Узмемо ли у обзир да – иако није за поређење јер рударски хлеб је неупоредиво тежи – ви седите у вашем дигиталном руднику и рударите за неког другог. Да, бићете плаћени за ваш труд, и примићете плату. Ваш клијент, наручилац, услуге ће целог животног века производа зарађивати на истом. Исти производ, две различите димензије прихода. И тако рад за друге, који је некад био нужда, временом је постајао очекивање, једна врста менталног комфора и навике. И нема ништа лоше у томе да човек ради за другог све док је начисто са собом и својим очекивањима – и последицама.

Звучаће грубо али овај наслеђени менталитет сам упознао у књизи Албера Мемија “Портрет колонизатора и портрет колонизованог“ (Андрићев институт, Вишеград, 2015). Иако је ситуација у књизи далеко драстичнија, преклапања су запањујућа. Осим друштвених аспеката из књиге, услужна делатност у ИТ сектору са собом носи још једну опасност. Ми живимо у капитализму, и постојање капитала у једном предузећу је предуслов стабилности и дугорочног пословања. Ако се буџет кроји из године у годину, и сваки пут мора да се нађе нови производ/пројекат, шта се догађа са предузећем ако нема нових пројеката? Отпуштања. А шта мислите који је онда мотив некоме да ради ако је прошао кроз тај циклус рецимо три пута? А шта мислите о мотиву оних који су сведоци свега тога?  А шта се дешава са  стеченим знањем,  освојеним технологијама и процесима, новим увидима? А уиграни тимови где су таскови као од шале били завршавани?

Слободан Антонић: Разумети шта смо

Борба

Данас је модерно написати мотивациону књигу по принципу „Само веруј и успећеш!“ Прочитао сам једну такву књигу и покушао да применим тај савет на страним језицима. Прво сам јако веровао да говорим шпански, али није функционисало. Помислио сам да се ради о грешци, можда није добро да почнем од тих мени познатих језика, можда нешто апстрактно. И онда сам прешао на мандарински! И није успело, као да нешто није било довољно. Нешто је недостајало. Нисам сигуран шта. Јавићу вам се кад провалим и ту фору. Мора да сам прескочио неку фусноту!

Са новцем су дошли и многи изазови. Са запада су донети гуруизам и месијанизам, у коме се кроз наводну мудрост и трикове долази до великих открића и спознаја које обећавају овоземаљско благостање, душени мир и успех. Свеопште је прихваћена употреба неуро-лингвистичког програмирања  НЛП-а, једна методологија репрограмирања човека чији је утицај на појединца и његово ментално здравље упитно. Преводе се књиге које садрже романтизоване биографије финансијски успешних људи, где се изостављају кључни детаљи наводећи људе на погрешне закључке, странпутице и евентуално самоуништење (Безос – радио за Волстрит и од њих добио неограничен кредит, Гејтс – мајка у управном одбору ИБМ-а, Маск – oтац мултимилионер од продаје смарагда, … ). Можда и највећи изазов јесте, у том мору идеја и понуде, наћи и препознати оно што истински вреди и има смисла (један добар корака у правом правцу јесте књига “Design Thinking”, издавач FINESA).

Него, онај шамар о коме сам причао. Дошао је. И то неколико њих. Од једног територијалног рата, почиње један свеобухватни економски рат на светском нивоу: санкције, тарифе, технологије, производи и тржишта. Нешто што се јуче подразумевало, данас више не важи. Све указује на то да човек бар у некој мери мора (!) да буде сам свој (препорука за читање: књига „Мед“, Слободан Деспот).

За наше проблеме неопходна су наша решења. А да бисмо дошли до доброг решења, проблем мора ваљано да се постави. А да бисмо поставили проблем, морамо да причамо о свему, отворено и искрено.

Categories: Гостинска соба

Tags: Илија Пјешчић, Србија, ит сектор