Лазар и његове убице су два космоса, авељевски и каиновски. А Србија данас, показује да је наступио час бесповратног онтолошког раздељења у Васељени – између Студената и Ћација

Испричавши пре седам година своју дивну филмску причу о Лазару Блаженом (Lazzaro felice, Happy as Lazzaro, 2018), Алиса (Алиће) Рорвахер свакако није могла имати у виду данашњу Србију. Али када се створи истинско уметничко дело, оно се као надвременски и надпросторни акт словесности, иконица или зрцало Истине, може односити на свако време и на сваког човека. И то је лако видети – уколико само има истине у њему, времену и човеку, наравно. Јер, истина је, као и лепота, у оку посматрача.

У нашем времену истина је оскудела до крајности. Али јеванђељски Лазари, блажени у ранама и у сиромаштву богати, увек су међу нама.

За оне који филм нису гледали – огромну већину, претпостављам – синопсис (оним који би могли да га погледају, што топло препоручујем, упозорење: “спојлер”).

Филм је жанровски хибрид, управо жанровски неодредив, као дело превиспреног духа који се не да сврстати у калупе схоластичких категорија: то је бајковита многослојна алегорија, осликана у раму (нео)реалистичног историјског контекста, истовремено социјално-политичка драма као суптилни холограмски инсерт из епске трагедије савременог човечанства; са преплетеним мотивима из Житија Светих али и прехришћанске митологије, и комичним елементима нежног црног хумора (аланфордовског, тачније, али заправо црног, ка’ што нам је све црно).

Повест започиње у пасторалној атмосфери (Србима најближа асоцијација: живкониколићевској) сеоцета одсеченог од цивилизације негде далеко у планинама Италије, где се још увек живи у архаичном поретку, двоструко заосталом: случајно заосталом од италијанског феудализма (који је тамо званично умро тек 1946, али сахрањен тек средином 80-их, када се и збио догађај који је аутентични стожер наратива); и неповратно заосталом за савременом цивилизацијом. Име села је, симболично, Инвиолата (латински inviolatа: неповређена, неповредљива, нетакнута, неоскврњена, ненасилована). Невелика заједница неписмених сељана живи и работа у традиционалном режиму наполичара на земљи негдашње маркизе а актуелне трговкиње дуваном, која их, преко управитеља и попа који повремено долазе да покупе плодове, експлоатише као робове – без плате (новца) и без могућности да село напусте.

Млађани Лазар, главни јунак, послушник свима, личност је као из архетипских Житија, или Лествице. Једног лета Маркиза долази у село, доводећи са собом, на силу, и свог ветропирастог наследника. Љубазни Лазар се зближава с њим, својим вршњаком, што покреће ланац догађаја који доводе до тога да Држава полицијским хеликоптером стиже у село, шокирана открићем људи за које није знала, једнако као што ни они, блажени, нису знали за њу.

У тренутку наиласка хеликоптера, Лазар замајан призором који никад није видео, пада са литице и гине (детаљ извесно непознат ауторки: када је почетком ХХ века први авион надлетео Свету Гору, један од најугледнијих атонских аскета, старац Данило код ког се подвизавао Јосиф Исихаста, потресен призором стао је и изговорио: “Шта је ово? Ово је крај света, пропашће свет!”). Полиција евакуише село, и све сељане, скупа са стоком, прегони у град – да се сви “идентификују” (приме ЈМБГ), и да деца крену у школу (претходно вакцинисана, наравно).

Лазара, ког нико није видео кад је са литице пао, проналази вук (или вучица, мајка Ромулових потомака?), али оњушивши што никад није – “мирис доброг човека” – не уди му, него га буди. И Лазар устаје, као Седам младића у Ефесу, у времену приближно данашњем, отприлике 25 година доцније, једнако млад као кад је уснуо. У пустом селу наилази на пар лопова који су дошли да из Маркизине руиниране куће покупе ствари од вредности, помаже им да утоваре и однесу и оно што нису нашли, а затим за њима, пешке, креће у град. Тамо се среће са групицом својих сусељана који живе као гладни бескућници у напуштеној цистерни крај железничке станице, хранећи се од ситних крађа и прекрађа, и придружује им се – поново као слуга, наравно, који чак не тражи ни да једе.

Перипетије у граду чине други, трагикомични део филма, и показују да је сељанима покојна лопужа-маркиза заправо била добра Мајка, а Држава која је Маркизу ухапсила и њену шему свенародно прогласила за “Грандиозни Швиндлерај” (“il Grande Ingano!”, “робовласништво у наше дане!”, са оптужницом за: “удружени злочиначки подухват, рекетирање, тешку превару, избегавање фискалних обавеза, илегалну трговину дуваном, и држање у ропству педесет четворо људи, укључујући жене и децу”) – зла маћеха. И завршавају се Лазаревим страдањем и смрћу.

А у његовој кончини, заправо, наступа и коначна смрт старог поретка света.

И ту, вратимо се на почетак и помен неслућене везе са данашњом Србијом, поенту овог текста: ко је убио Лазара Блаженог?

Или, у преводу алегорије: ко је убио Правду, која држи села и градове (име Лазар значи Божја помоћ; у преводу метафоре имена: у правди/праведнику је Божја помоћ – то јест, мртав је Лазар и Бог више нема коме да помогне)?

Лазара убијају, како би Срби данас рекли – ћаци.

Када је видео да је његов “(полу)брат” Маркиз у међувремену постао стара пауперизована пропалица, и од његове жене чуо да је узрок томе “Банка, монструм, узела нам је све!”, Лазар одлази у банку, храм нових господара света, да аутентичне Велике Швиндлере замоли да, пер фаворе, врате Маркизу патрону Инвиолате све што му припада.

На уласку, на аутоматским вратима грешком се активира аларм, настаје мала збрка, службеници банке питају Лазара који им преко реда прилази да ли можда има нешто у џепу, он каже: “Да”, маша се руком за џеп а неко од пацијената из реда врисне: “Има пиштољ! Видео сам!”. Службеник га пита: “Имате оружје?”, Лазар одговара: “Да” – невино мислећи на сломљену дрвену праћку (алегорија: сломљени крст), коју је увек носио у џепу, а коју му је даривао млади Маркиз, као свештени залог витештва и “оружје заветне борбе против свих маркиза света”. Сви пацијенти из реда око Лазара дижу руке у ваздух, дрхтећи од ужаса. А затим, чувши његов смерни захтев (“молим вас, испуните захтеве”) и схвативши да у џепу нема пиштољ него праћку, губе пацијенцију и крећу на њега са речима разумног укора (“Овде си дошао да тероришеш људе!”, “Ја имам четворо деце и не идем около да пљачкам људе!”), затим са речима разумевања и љубави (“Bastardo!”, “Pezzo di merde!”), и на концу, охрабрени његовим непружањем отпора, обарају га на под, газе и јуначки линчују до смрти.

Заправо, Лазара убија служба обезбеђења банке: парадоксално, јер у банци, парадоксално, нема униформисаног обезбеђења (NB: магијски реализам!).

Ту је скривен суптилни симболизам, чији је смисао да покаже да су најсигурније обезбеђење банке њени клијенти. Перфектна симбиоза: банке и странке, које желе да узму своје паре – паре банке су власништво странке, док су паре странке заправо власништво банке (у Србији не само банке и странке, него и банке Странке – којој су сви грађани обавезни бити странке!). То су дискретни хероји нашег доба, који својим такозваним бићем не само омогућују банци (=савременој банкократији) да уопште постоји и функционише, него су и кадри да разбију блокаду “блокадера” и “терористе” Лазара, који је у свом безумљу дошао да наруши ред и мир у врховној светињи света, и да опструишући нормалан платни промет изврши терористички напад на Државу.

Униформисаним полицајцима који после линча стижу на лице места, преостаје само да уклоне тело безумног блокадера – након што су га бездиханим, тј. без душе, оставили савесни ћаци-јунаци, челична крила ОНОиДСЗ.

И да не питају: ко је убио Лазара?

Ко је Лазар блажени?

Он је икона идеалног колективног Ђака (ђак, ђакон=служитељ) и Студента (од studeo: трудити се), слуге слугу Божјих и свима слуге, који се труди за ближњег, брата и полубрата. Који хода, по мразу, киши, ветру, да дође до угњетеног и опљачканог и олаганог и пониженог брата свог, да се бори и избори за његову правду (чак и кад је сумњива правда у питању, а и брат је можда ничим није заслужио). Он је индивидуално оваплоћење колективне личности свих чистих и невиних ђака, слугу Бога Правде – па данас и србских – који живе правдом, ходе за правдом и траже правду, спремни да приме ране и да умру за правду. Он је ипостазирана правда. И corpus delicti, доказ да су ћацијима руке крваве.

А ко су ћаци, што Лазара убијају?

То су људи људима налик који су дошли у храм бога свог, да из његове руке добију блага – приме плату своју (Беседа на гори, Матеј 6:2,5,16). Они су верни и послушни клијенти разбојничког картела који је завладао целим светом (Србијом по преимућству – и не по преимућству лукавства и суптилне обмане, него по преимућству мрзости и гнусобе која се безумно бахато руга истини и правди). Својом било активном, било пасивном подршком клептократској Држави (држави лопова, кратос=држава) они су или агенти или кукавни саучесници удруженог злочиначког подухвата (континуираног злочина над народом Божјим чије је кодно име у Србији “Напредна Србија”).

Они су народна армија Државе лопова. Јер, Држава лопова у пуном смислу подразумева да су и владари и поданици њени лопови. Разбојници, тачније, и убице – кад заједнички бизнис пође по злу, или буде угрожен.

Лазар и његове убице су два космоса, авељевски и каиновски.

А Србија данас, у коју будућност прво долази (Асанж), показује да је наступио час бесповратног онтолошког раздељења у Васељени – између Студената и Ћација, правдотражитеља и слугу царства Антихристовог.

+

И шта је једино утешно наравоученије ове дубоко дирљиве светлописне приче, у црној светлости овога што нам се данас дешава?

Не то што и данас међу нама има Лазарā (шта нам вреди кад нисмо кадри да их препознамо, ни достојни да их упознамо?).

Не ни то што кад Лазар у својој гетсиманској ноћи, пред смрт, од ћација који желе да уче (музику) изгнан из црквеног ћациленда излази на улицу, ангелска музика излази из опустелог храма скупа с њим и Небеса настављају да на улици поју славу над његовом главом (јер не поју нама, него над нама плачу!).

Нити то што душу сиромаха Лазара по обављеној мисији узимају Анђели и носе га у наручје Божје (јер нама тек предстоји умрети, и не знамо који ће нас анђели срести).

Једино утешно је то што ће међу нама и њима – господарима, војницима и слугама Државе лопова што из њене кесе, кесе Кесара овога света, примају “добра своја у животу свом” и убијају Студента Лазара, “блокадера нормалног живота” и “терористу”, који их својом праведношћу и немирењем са злом неподношљиво подсећа на властиту мизерију – у Вечности бити “постављена провалија велика, да они који би хтели одовуд к њима прећи, не могу, нити они отуда к нама прелазе” (Лука 16:19-26).

Хвала, Алиће, паметнице.

Categories: Гостинска соба

Tags: Алиса (Алиће) Рорвахер, Евсевије Петровић, Лазар Блажени