Поп Ђујић је показао жал за толико насилно угашених српских живота под чизмом фашистичких и комунистичких тоталитаризама у 20. веку. Макар му зато треба одати признање

Момчило Ђујић као свештеник и као четнички војвода

Док скупљам умну снагу за нови књижевно-стваралачки подухват, пролазе ми кроз главу моменти из живота. Делио сам годину дана (2012/2013) собичак у поткровљу са Јојкићем, студентом из Бечеја, две године млађим. То је била моја „мансарда“. Као што је Данило Киш имао своју мансарду, у којој је умовао и стварао своја делца, тако сам имао и ја своју. Не баш потпуно своју, јер сам је делио с цимером Тозом из Бечеја. Цимер је био пун прича националне тематике. Зачудо, нисам имао прилике да разговарам с њим о војводи Момчилу Ђујићу. Причао ми је о војевању свог оца под Вуковаром 1991, о Милораду Улемеку Легији, уништавању америчких Апача у Албанији 1999. (како је специјалац погодио албанског чувара самострелом у главу)… Можда бисмо стигли и до те теме да га нисам изнервирао.

Међутим, кад упоредим оно што је нас миленијалце интересовало и о чему смо дискутовали са оним што се сада врти као актуелно и ин на друштвеним мрежама за младе (Инстаграм, ТикТок), схватам да је у међувремену дошло до премена у погледу тема за разговор. Укратко, кога више интересују националне теме, па и поп Ђујић? Потпуна американизација је наступила изненада и без упозорења. А ја, изгледа, припадам генерацијама које се налазе с оне друге стране јаза. Припадам, другим речима, старој школи, која чита и пише саставе, уместо да саставља кратке видео записе. Тешко ми је да замислим себе како с једним зумером (ген зед) начињем једну историјску па и политичку тему. Те генерације бије лош глас да су скроз аполитичне, генерално незаинтересоване за садржаје „матораца“. Чак и кад се баве политиком чине то из крајње нужде и за добар рачун. А реагују конкретно једино онда кад падне крв. Анимирати зумера – тешка је то работа. Имао сам прилике да 2014. предајем зумерима још док су били у основној школи. Мислим да су они прве генерације које су селфи (или себић, како се једно кратко време звао) практиковале нашироко. Пре тога сликати себе телефоном сматрало се ненормалним понашањем. Како се само све мења…

Бумери, миленијалци, генерација Z…

Поп Ђујић је у својим тридесетим предводио до 15.000 војника, који су били млађи од њега – младићи у двадесетим годинама. Делили су већински једнаке идеале као он. Ја пак нисам сигуран да делим једнаке идеале као они који су десет година млађи од мене. Штавише, често се не слажем ни са вршњацима, који такође урањају у дубоку незаинтересованост за политичко, историјско, упадају у једну свеопшту друштвену апатију. И такви мисле да ће својим нечињењем, својом индиферентношћу боље проћи, даље одмаћи у животу од једног попа Ђујића, коме је само одлучност спасла главу од страшне погибељи. Такви ће – чак и ако уложе минималан напор да открију ко је тај поп Ђујић, шта је он хтео – обично застати крај прве „препреке“ коју су дигли комунистички подлаци, као какав својеврстан Берлински зид. Покрај препреке, другачије речено замке, фалсификата „званичне Титове историографије“ патентираног искључиво да се одврати пажња од истине. „Аха, то је контроверзна личност, није ово за мене.“ Шта данас није, у сада већ постглобалистичком свету, контроверзно? Уосталом, толике небитне личности уживају публицитет у ужој и широј јавности, а један поп Ђујић и даље је контроверзна фигура?! И то за љубав давно почивших комуниста и њихових биолошких потомака! Зар је то реално? Наравно да није.

Историографија ће морати кад тад да скине са попа Ђујића „ознаку тајности“ и остале етикете наслеђене из комунистичког периода („злогласног“, „контроверзног“ итд.). Мораће се уважити неоспорна чињеница да је он у првом реду легитимна историјска личност – исто као Карађорђе Петровић, Петар Мркоњић, цар Јован Ненад – а не грешка историје, националистичка подвала, мит, легенда, провокација, персона нон грата и слично. Учествовао је у историјским догађајима – и то не као обичан редов, већ као војни командант, четнички војвода. И није само предводио војску, него и народ. Комунистичка историографија функционише тако што противнике партизана проглашава као опскурне. Наиме, умањује им сваки значај, означава их као чисте злочинце, оспорава им све заслуге за народ, па их као такве потпуно деградиране брише из националног сећања. Комунистичка партија, та авет која је усмеравала све друштвене процесе пуних пола века, сада је сведена на прилично девијантну Социјалистичку партију Србије, која се неким чудом, ваљда подршком Путина и Русије, и даље одржава на површини. Она је превише заузета својим интерним проблемима да би се бавила четницима.

Строго поверљиво: „Шешељгејт“ или Како се организује гласање у Србији

Једини – да тако кажем – организовани отпор четницима, па и попу Ђујићу у историји представљају поједини историчари, нпр. Миливој Бешлин, који гостују по разним емисијама (нпр. у „24 минута“ код Зорана Кесића) и практично настављају учење старе школе. Доказују како четници не заслужују не само једнак третман као партизани (епитет антифашиста), него чак ни место у историји. О њима, дакле, не треба ни говорити. Тврде да сва историчност припада само агентима Коминтерне – југословенским комунистима, који су се, како историја учи, на крају окренули против сопствене матрице, тј. отуђили се од своје централе у Москви. Да се горе споменути Данило Киш врати из мртвих и види Миливоја Бешлина, констатовао би да је узалуд писао „Гробницу за Бориса Давидовича“ и да се исто тако узалуд излагао критикама и оптужбама за плагијаризам. „Гробница“, истини за вољу, садржи дословне преводе тада главних антикомунистичких књижевних ауторитета. Међутим, она има своју вредност. Објављена је 1976. као одговор на свеопште незнање Југословена када је реч о совјетском систему преваспитања одраслих (тзв. гулази). Просто речено, Југословени (а ни француски левичари!) 1976. нису знали за гулаге, у којима су робовали и неки Срби, све тамо до смрти Стаљина. Бешлин, настављач комунистичке историографије, рођен је три године касније, 1979. године. Имао је дакле све услове да се идеолошки формира на темељу нових научних резултата и садржаја, на темељу – између осталог – Кишовог отклона и скептицизма према комунистичкој, левичарској индоктринацији. Међутим, Бешлин и његове колеге су, изгледа, ретро типови. Њима су, чини се, мили специјалитети старе комунистичке кухиње. Породично наслеђе или…?

Како год било, размишљања и дилеме „комунистичких“ историчара, специфичног типа „деце комунизма“ (деце, које се нису одрекле својих стаљинистичких, титоистичких, маоистичких, полпотовских узора), њихови су интерни проблеми и не треба, барем не овде, даље залазити у тај домен. Поп Ђујић је добро познавао комунисте још из времена пре Другог светског рата. Тада је поп Ђујић био само стрмички парох и борац за радничка права, а комунисти само агенти (илегалци), који се инфилтрирају међу раднике и сељаке. Поп Ђујић се још онда трудио да сузбије њихов утицај. Можда најбољу илустрацију предратног антикомунистичког деловања попа Ђујића представљају сами његови интервјуи за НИН, који су објављени у јулу 1990. године. Поп Ђујић је за споменути лист испричао један догађај из 1937. године.

Мим са друштвених мрежа

ПОП ЂУЈИЋ: Сад ћу вам рећи како сам постао вођа штрајка. Градила се пруга Книн-Бихаћ,  кроз моју парохију је ишла двадесет километара. Извођачи радова су били француско друштво „Батињал“ и Хрват Батушић, два предузећа која су се спојила у једно. Неки Болтић, председник Комунистичке партије, јавно уз Живка Топаловића, био је задужен да контролише држи ли се предузеће уговора. У ствари, требало је да води рачуна о интересима радника, а ништа није радио него му је предузеће плаћало најлуксузнији стан у Книну: живио је као лорд, гањао курве, а радницима су закидали. Ја сам гледао ту биједу, тежак живот, неправду. Рекао сам радницима: ако хоћете да добијете трећину плаће више, треба да идете у штрајк! Ако хоћете да организујете штрајк, ја ћу вам бити вођа. (НИН, 6. јул 1990, стр. 50)

Дакле, из приче попа Ђујића види се да се комунисти уопште нису трудили да унапреде положај радништва у книнском крају. У даљем излагању, поп Ђујић објашњава како је успео да натера компанију да испуни права радника. То, међутим, није било лако остварено. Компанија се служила силом. Жандарми су опалили из пушака у знак упозорења и „убили једну дјевојчицу која је чувала овце у брду и гледала шта се дешава“. Наравно, комуниста тада није било да помогну раднике. Ту је био поп Ђујић. Активизам за радничка права донео му је широку популарност. Због тога му није било тешко да током 1941. формира четничке јединице.

ПОП ЂУЈИЋ: То је било уочи рата и ту се родила Динарска четничка дивизија. Јер, сви они радници су били из сусједних села и сви су они знали ко сам ја и зато мени није било тешко после мјесец дана устанка формирати на Динари дивизију која је најприје бројала три хиљаде људи, па пет хиљада, па десет хиљада, па петнаест хиљада и двјеста наоружаних људи, 1944. године. (НИН, 6. јул 1990, стр. 51)

Током ратних година 1941–1945. поп Ђујић је био сведок сарадње усташа и партизана, коју „комунистички“ историчари попут Бешлина категорички, догматски одбацују.

Душан Буковић: Узроци и последице нашег националног слома у трагичном двадесетом столећу

МИЛО ГЛИГОРИЈЕВИћ: Господине Ђујићу, вама је јасно да ће све ово што говорите бити грађа за историју. И тачне и нетачне приче биће сведочанства о људима који су причали и о времену у коме су причане. Ово је, уосталом време сумње и време одбацивања лакиране прошлости. Много се сада говори, у Југославији, о сарадњи усташа и неких комуниста. Помиње се да постоји тајни документ, споразум направљен само седам дана после оснивања Независне Државе Хрватске. Наводно, у преговорима су учествовали са једне стране Миле Будак и Младен Лорковић, а са друге стране Владимир Бакарић и Андрија Хебранг. Комунисти су обећали да неће предузимати никакве акције против новостворене државе, а заузврат њима је обећана легалност, обећано им је стварање комунистичке партије у НДХ. Да ли ви знате нешто о контактима усташа и комуниста?

ПОП ЂУЈИЋ: Ја знам да је на терену, у области ђе сам ја оперисао, постојала координација напада усташа и комуниста. Они су истовремено нападали: једни с једне стране, други са друге. Затим, усташа је било много а никада нису покушали напад на Дрвар и Титове јединице у Дрвару. Нити је Тито из Дрвара нападао њихове јединице и њихове гарнизоне тамо дубље према Хрватској. Наше је увјерење да су они имали везе, радили договорно. Не може се без договора десити да нас једне исте ноћи, у један исти сат, нападну усташе и комунисти. (НИН, 13. јул 1990, стр. 51)

Поп Ђујић је одбацио комунистичке тврдње о сарадњи четника и усташа. Објаснио је како је успео да обмане непријатеља и измакне из обруча 1945. Преко посебних курира је пуштао у народ лажан глас о правцу свог кретања.

Лазар Тркља: Откопана истина

МИЛО ГЛИГОРИЈЕВИЋ: Реците ми сада како коментаришете тврдњу да је Павелић вама и вашим борцима, на крају рата омогућио пролаз према Словенији?

ПОП ЂУЈИЋ: То је чиста измишљотина! Мене је спасила опрезност и спасило ме је то што никада нијесам правио никакве компромисе, никакве нагодбе, ни са комунистима ни са усташама. Ја сам, са њима, само кроз пушчане цијеви разговарао.

МИЛО ГЛИГОРИЈЕВИЋ: Добро, како сте се ви извукли из обруча?

ПОП ЂУЈИЋ: Ја сам сретно прошао од Динаре до Словеније зато што сам знао да у зони Босанског Грахова и Петровца има доста комунистичких породица. Кад сам дошао у Срб, послао сам патроле у комунистичке куће да псују Ђујића лудака. Куд ће сада за Босански Петровац и за Гламоч, шта ћемо тамо, убио га Бог, шта ћемо сада по зими и снијегу?! Одмах су то њихови курири јавили па су снаге њихове брзо концентрисане на погрешном правцу. Ја окренем према Лапцу. Кад сам дошао у Лапац, онда сам фингирао да идем за Босански Петровац, а они су се концентрисали према Босанском Петровцу. За то вријеме ја сам стигао у Бихаћ, прешао Корану, и када сам стигао у Личке Јасенице, онда сам пуштио глас да идемо за Плитвичка језера. И они су се концентрисали на правцу Плитвичких језера, а ја сам кренуо ка хрватском Приморју. (НИН, 13. јул 1990, стр. 51)

Поп Ђујић је био примљен међу Словенцима и њиховим свештенством. То разбија све представе комунистичке историографије о четницима. Обични Словенци пружили су четницима коначиште. Поп Ђујић о томе каже: „Они су се из својих соба, из постеља дизали да легну моји вашљиви људи, да се одморе у њиховим кућама, у луксузним одајама и креветима. Они су нас толико братски примили, да ја са запрепашћењем пратим њихово данашње држање.“ (НИН, 13. јул 1990) Такође, поп Ђујић се састао са бискупом Рожманом, који га је примио у свој дом. О томе Ђујић каже: „Бискуп Рожман је мене примио у свом двору, са двадесет свештеника, око једанаест сати ноћу. Дочекао ме је са крстом на улазу у кућу, пољубили смо се, пољубио сам се са свим свештеницима, сјели смо и разговарали.“ Бискуп Рожман је примио и патријарха Гаврила и владику Николаја, који су се вратили из немачког заробљеништва. Послао је двадесет свештеника на освећење четничких застава у Словенији (долина Випаве).

После повлачења из Југославије, поп Ђујић је пребегао у Француску. У Француској је поп Ђујић имао пуну заштиту система. Шеф париске полиције му је рекао да га Енглези траже, али да му неће фалити длака с главе. Дошао је у везу са Де Голом, француским председником, и постао интиман пријатељ с њим. Био је често код њега на ручку, вечери. Де Гол је био за Дражу Михаиловића, али није му могао помоћи. У Америци је поп Ђујић добио понуду да ради у Пентагону и школује децу (ваљда будуће агенте). Међутим, услов је био одрицање „сваке политичке активности и веза са српском емиграцијом“. Уместо тога, поп Ђујић се запослио као чиновник Светског савета цркава. За шест година довео је 23.000 избеглица из Европе у Америку. Хтео је да изврши атентат на Тита у Њујорку. О томе је рекао следеће:

ПОП ЂУЈИЋ: Кад је Тито долазио у Америку, у Њујорк, покушао сам да га убијем. Нијесам о томе досад причао али зашто да не, и то је сада историја, и то може да се објави. Придобио сам једног Ирца из обезбеђења и он ми је сигнализирао у којим се колима налази Тито. Пробио сам се, са још двојицом, између полицајаца на коњима, дошао до аутомобила, потегао револвер и онда су ме оборили.

ГЛИГОРИЈЕВИЋ: Да ли су вам судили због покушаја убиства страног државника?

ПОП ЂУЈИЋ: Испитивали су ме, један полицајац ми је рекао да са том справом, коју сам ја имао, не можеш на блиндирани ауто. Требало је, вели, да узмем бомбу, магнетну, и да је бацим. Испратили су ме на авион и сачекали у Чикагу. И рекли да једно време не излазим из куће. Тако се то завршило.

Поп Ђујић је надживео и Титову смрт, па чак и распад Југославије и грађански рат. НИН га је интервјуисао 1993. године. То је било 3-4 године након што је прогласио Војислава Шешеља, бившег комунистичког дисидента, четничким војводом. Међутим, поп Ђујић је био разочаран у Шешеља 1993. године. Осуђивао је Шешеља зато што се приближио Социјалистичкој партији Србије, зато што се понашао како не пристоји оном „који претендује да води једну странку и народне масе“ и зато што је почео да даје „недоличне изјаве“.

Ђујићево проглашење Шешеља за четничког војводу

ГЛИГОРИЈЕВИЋ: Да ли сте се у неког разочарали?

ПОП ЂУЈИЋ: Да, у Војислава Шешеља, који отворено иступа са Социјалистичком партијом Србије, са комунистима који су само име променили и тиме је Шешељ упрљао име четништва и српског национализма којим се у почетку окитио... Постоји међународна завера против Срба и православља уопште. Шешељ није дао повода за сатанизацију Срба, али није ништа ни учинио да разувери Запад у њихову погрешну политику. Понекад је давао недоличне изјаве и понашао се како не пристоји оном који претендује да води једну странку и народне масе, а поготову њему којем сам дао назив четничког војводе. (НИН, 14. мај 1993, стр. 21)

Кликните на слику за увећање

Кликните на слику за увећање

Кликните на слику за увећање

Поп Ђујић, премда није био на победничкој страни историје као комунисти, не може се сматрати ни губитником. Он се повукао из Југославије, али је наставио борбу у слободном свету. Он не може важити за опскурног, контроверзног типа, како га желе представити „комунистички“ историчари, у пакету са осталим четницима. Ђујић је основао у Америци Покрет српских четника Равне горе и покренуо 1959. месечни лист „Србија: глас српских бораца“, који излази чак и данас, после толико година. Дакле, у српској емиграцији у Америци играо је велику улогу, која још није проучена, нити позната ширим масама, укључујући и најмлађима. Допринос попа Ђујића антикомунизму је био велик. Наравно, илузорно је очекивати од историчара „комунистичке“ провенијенције да истраже тај сегмент историје. Они уместо да, по узору на Киша, барем раскринкавају „комунистички рај“, они ће као вергл вртети исту стару мелодију, коју су вероватно слушали као Титови пионирчићи. Антикомунизам и декомунизација, као де факто и де јуре карактеристике и тенденције модерних друштава и процеса, њих уопште не занимају. Они после више од сто година од Октобарске револуције о комунистичкој идеологији пишу као о напредној идеологији. Тако они називају идеологију која почива на гомилама систематски тлачених и посечених живота иза бодљикавих жица сибирских гулага. Поп Ђујић је – ако ништа друго – барем показао жал за толико насилно угашених српских живота под чизмом фашистичких и комунистичких тоталитаризама у 20. веку. Макар му због тога треба одати признање.

Погледајте још

Categories: Гостинска соба

Tags: Момчило Ђујић, Ненад Бајић, војвода Момчило Ђујић, деца комунизма