Ако улазимо у еру у којој ће стратешка далековидост и организација економије бити пресудни, хоће ли у таквом свету бити улоге за хероје какве смо опевали, или ће хероји мање личити на Синђелића а више на Теслу
Александар Вујовић (Извор. Јутјуб/Говори Србија)
Доносимо извод из, рекло би се програмског, текста главног уредника „Новог стандарда“
Крај херојског доба?
(…)
Ово нас доводи и до питања каква је будућност народа попут српског, којима је херојство служило као кључна монета сопствене државотворности? Ако глобално улазимо у еру у којој ће стратешка далековидост и организација привреде и економије пресудно утицати на исход сваког политичког одмеравања снага (укључујући и ратно), шта ће се десити са нама? Хоће ли у таквом свету бити улоге за хероје какве смо опевали, или ће хероји сутрашњице мање личити на Стевана Синђелића, а више на Николу Теслу; мање на Ахила, а више на Венфенга? И хоћемо ли њих знати да препознамо, задржимо и опевамо?
У српској колективној свести већ вековима снажно одјекује народна изрека да „бој не бије свијетло оружје, но бој бије срце у јунака”. Полако се ближимо тренутку у историји кад ће светлост оружја бити неупоредиво важнија од храбрости срца јуначког. Али не треба очајавати. У Горском вијенцу, као крунском делу српске ратничке епике, али и ризници универзалних филозофских мудрости, можемо наћи читање које нам оставља зрно наде. Стих да „нове нужде рађу нове силе”, заједно са ширим фрагментом овог дела који се односи на дијалектику акције и реакције у природи и друштву, дубоко је филозофски примењив на ситуацију пред којом се данас налазе све мање државе чији народи негују култ јунаштва. Њих ће историја поштедети уколико буду успели да свој културни и политички кôд прилагоде нужди надирућих околности.
Кад је реч о Србима конкретно, треба ићи корак по корак. Да би научио да чита и пише, човек прво мора научити сва слова. Наш најважнији тренутни задатак јесте да изађемо из менталне конфузије која исходи из немогућности да се оријентишемо у либералном поретку који својом терминологијом циљано замагљује границу између пријатеља и непријатеља.
(…)
ЦЕО ТЕКСТ ПРОЧИТАЈТЕ ОВДЕ
Наслов, скраћивање и опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
Ослобођење
Ослушкујемш
Цвркут птица
У зору
Уочи слободе
Бришем у глави
Лекције из демократије
Коју робови
Изградише
Узимам чекић
Умјетне интелигенције
Да разбијем
Љуштуре заблуда
Излазим из затвора
Миришем ваздух
Послије кише
Гледам у небо
Момчило
Инересантан текст. У великој мјери тачан. Ко је пратио сукоб (рат) између Азербејџана и Јерменије, може наћи потврду написаног. Залуд храбри добровољци против дронова и напредне технике. Али ту су се могле видјети и неке друге чињенице.
Азербејџанци су дисали као један. Стрпљиво су се припремали 30 година. Нашли су моћног савезника у Турској. То можда и не изгледа тешко, јер су им исти етнички коријени и иста религија. Ипак, можда и није тако. Турци су сунити, а Азербејџанци шиити. Могло је ту нићи сјеме раздора. Али није. Није се то потенцирало. С друге стране, ојачали су економију и моћну Русију учинили, ако не савезником, бар неутралним фактором.
Јермени су све чинили супротно. Турцима су гурали прст у око лобирањем да западне земље признају геноцид. У томе су успјели, али шта су добили? Да ли је било икавих конкретних акција Запада против Турске? Није. Покварили су и односе са својим, реално, јединим савезником. Русијом. Није ми намјера бранити Русе, али… Кога је молити, не треба љутити. Што је најгоре, дошло је до подјела међу њима. Влада Јерменије је, због унутрашњо-политичких разлога напала тзв. Карабашки клан. Можда се тај клан и није држао закона, али они су били бедем према Азербејџану. Без подршке Јеревана, тај бедем се урушио.
Резултат: Политички су се приближили Зспаду, али су изгубили Карабах. А ни Јереван не изгледа баш сигуран. Ипак, мислим да ће опстати.
Закључак: Политика је умјетност могућег. Треба се држати провјерених пријатеља. Јачати с њима и политичке и економске везе. И јачати унутрашњу снагу, економску и војну. А још више унутрашње јединство базирано на здравим основама, на моралу, традицији, религији. А не покушавати се додворити непријатељима, прихватајући њихов систем вриједности. Наравно, ни њима не треба ићи у кост.
А ми имамо и сада своје Обилиће, Синђелиће и Тесле. На спортском пољу су то Новак Ђоковић, Немања Видић, Александар Јовановић… На пољу науке и културе Алек Кавчић, Мило Ломпар… Има их и на пољу политике. Неки обећавају, али их нећу наводити. Нека се прво докажу.
Треба се вратити коријенима. Дрво ће израсти, ако је коријен дубок и здрав. А ако је коријен плитак и труо, дрво се мора сасушити. Прије или касније. Али не треба чекати, Труловину одстранити. И коров. Да нас не би загушио.
“… Њих ће (мање државе чији народи негују култ јунаштва) историја поштедети уколико буду успели да свој културни и политички кôд прилагоде нужди надирућих околности.”
За мале државе које су кроз историју често страдале, које имају демографске и економске озбиљне проблеме, најважније је (уз праћење и развој нових војних технологија) да избегавају војне сукобе кроз сплет стратешких, дипломатских, економских и друштвених мера које смањују ризик од ескалације.
Наведимо само неке мере:
Превентивна дипломатија (неутралност, преговори, поуздани канали комуникације и прагматична дипломатија)
Економска и технолошка превенција (развијање трговинских путева који чине рат неисплативим, заједнички инфраструктурни пројекти, културне и спортске размене …)
Друштвене и психолошке стратегије (борба против дезинформација, образовање о миру и програми о ненасилној комуникацији)
А онда
Војно-стратешке мере („Одвраћање“, кредибилна одбрана, довољно јак и савремен војни капацитет да одврати нападача, поуздани савезници)
„Рат почиње када дипломатија престане” или када трговци војне опреме и банкари пожеле да почне!