У организацији Града Источно Сарајево и Православног центра за младе Митрополије дабробосанске „Свети Петар Сарајевски“ отворена изложба радова полазника Школе иконописања – ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ 2025.
Са изложбе (Фото: Лична архива)
Назив једне од најпознатијих слика Салвадора Далија (La persistència de la memoria, 1931) тек је згодна аналогија да се пажња усмјери ка сада већ редовном годишњем обиљежавању Погрома Срба на Косову и Метохији (17. март 2004) на подручју Републике Српске али и у другим дијеловима БиХ у којима живи наш народ. Овогодишња духовна сабрања усмјерена су ка теми светих мученика на основу поклапања са јубилејима: 1700 година од Првог васељенског сабора (Никеја, 325) и 850 година од рођења Светог Саве (Рас, 1175). Истовремено, дан раније – 16. март узима се као датум обиљежавања Егзодуса сарајевских Срба 1996. што додатно усмјерева пажњу ка мартиролошком аспекту теме наведене годишњице. Раздобље одржавања Првог васељенског сабора означава и престанак великих прогона под Диоклецијаном и његовим савладарима и до овог доба Црква Христова украсила се вијенцем светих мученика и исповједника вјере. Тиме је дефинисан и хришћански мартиролошки етос, како ће се кроз историју показати – као трајна карактеристика правовјерне тј. православне Цркве. Годишњица рођења Светог Саве, са друге стране, евоцира тему духовног рођења српског народа у свјетлу „умирања за свијет“ и рађања за Царство Небеско. Претпостављање „небеске отаџбине“ свакој земаљској власти наћи ће свој конкретни израз у страдању видовданских хероја са Светим великомучеником Косовским кнезом Лазарем, након чега отпочиње други значајан мартиролошки период православних хришћана у којем ће се потврдити примордијални контекст, утемељен на постулатима одупирања превјеривању, истрајавања у вјери и страдања за Христа. Ни савремено раздобље није прошло без мученичког свједочења вјере, те ће у XX вијеку страдање православних хришћана, најприје у Русији а потом и на просторима утицајне сфере Српске православне цркве, током Другог свјетског рата и након њега, према броју светих мученика готово превазићи мартиријум првих вијекова хришћанства. Да нас то очекује и у будућности не указује једино визија Светог Јована Богослова у његовом Откривењу већ и знаци времена, који се могу ишчитавати на основу историјског искуства. За нас, православне Србе од посебног је значаја тема светих мученика са подручја Косова и Метохије, што представља и звијезду водиљу ка контексту обиљежевања мартовског погрома из 2004. године.
Салвадор Дали, La persistència de la memoria, 1931.
Предавање на тему „Континуитет правовјерја и мучеништва кроз историју црквене умјетности“, одржано 15. марта о. г. у Културно-административном центру „Патријарх српски Павле“ у Брчком, темељило се на дјелима црквене умјетности као извору за разумијевање истрајавања у вјери и њеним православним смјерницама, најприје на основу аналогности са писаним садржајем Светог Писма а потом и са дјелима ранохришћанских апологета и отаца Цркве. Значајна партикуларноист приказа светих мученика у фреско ансамблима ранохришћанских гробница, почев од апостола-мученика Петра и Павла као заступника вјерних пред Лицем Божјим те апостолских ученика од којих је већина пострадала мученичком смрћу до неименованих мученика приказаних на фрескама, који се једино на основу наведеног контекста као такви могу идентификовати, представљала је окосницу тумачења теме на основу примјера са наших простора. Трагом навода из дјела Светог Виктрикија, епископа Руанског – De laude sanctorum: „An aliter in Oriente Constantinopoli, Antiochie, Thessalonicae, Naiso, Romae in Italia misteris porrigunt medicinam“ (Мирковић 1974:19) доспијело се до примјера нишких мученика тј. до каноантичког Ниша (Naissus) као и других налазишта ранохришћанске културе (Viminacium, Romulianum, Taliata…) са наших простора, особито у контексту реликвија тј. моштију светих мученика. При томе, праћене су херменеутичке смјернице литургичара – протојереја др Лазара Мирковића, значајног тумача ове теме, којем су дјеца такође мученичком смрћу пострадала током Другог свјетског рата. Мартиролошка повијест српског народа током дугог периода османске владавине, која своје темеље такође има у истрајавању у правој вјери, посматрана је на основу само једног споменика – цркве Богородице Љевишке у Призрену. Њено постојање као базилике сеже до ранохришћанских времена а обнове из времена краља Стефана Првовјенчаног и особито – краља Стефана Уроша II Милутина („подигнута из темеља“) карактеришу особености живе Цркве Христове у раздобљима њихове владавине. У османском периоду црква је претворена у џамију, у XX вијеку рестаурисана да би у мартовском погрому 2004. као и друге српске светиње претрпјела извјесну девастацију. Богородица Љевишка, са друге стране, схваћена је као одређени путоказ и индикатор Светосавља: „О старању равноапостолног духовног родитеља нашег Саве Немањића за вјеру и њено очување у роду српском написани су томови и ту се нема шта додавати. У свјетлу овогодишњег јубилеја, међутим, поред захвалности Богу за сва добра па и за појаву ревнитеља вјере и просветитеља који нас је „засадио као стабла маслине у мисаоном рају“, ваља подсјетити да је Свети Сава превео византијски кодекс правила вјере – Номоканон (Законоправило) и коначно саставио за духовне потребе свог православног рода под називом Крмчија. Овај колоквијални назив потиче од свесловенске ријечи кръмъ са значењем – храна, у најширем контексту појма, који, као код свих класичних и „коријенских“ језика, у широком пољу дубљег смисла, подразумијева и оно „што нас чини живим“ као и оно „што ће бити (са)чувано“. Из овог појма проистекао је и епитет Христа – Кръмителъ на знаменитој фресци из XIII вијека у цркви Богородице Љевишке у Призрену тј. њене обнове за вријеме Светог Стефана Првовјенчаног, на којој Пресвета Богородица на рукама држи Христа-дијете који из плетене корпице нешто вади и раздјељује. Упркос оштећењима нема сумње да је у питању хљеб као тјелесна храна али и као симбол хране духовне, јер је сам Христос „небески хљеб“, према дихотомији, изражаваној на равни текста молитве „Оче наш“. Касније ће нови обновитељ и градитељ Богородице Љевишке – Свети Краљ Милутин у XIV вијеку поновити овај смисао, овога пута користећи епитет Хранителъ (Призренъскъи). Првобитни израз очувао се у нашем народу до данас једино означавајући сточну храну, међутим, садашње сјећање на првобитно значење, у свјетлу спомена Светог Саве, повезује евокацију путева праве вјере, која је своју прву побједу извојевала на Првом васељенском сабору и која се у Цркви православној и народу српском очувала управо захваљујући чињеници да је наш духовни предак указао на истину да је од зависности нашег живота од хљеба житног знатно важнија повезаност Вјечног живота са Христом као Хљебом Небеским“ (овде). Нема сумње да Косово и Метохија за српски народ и вјеру православну представљају реликвијар повјесног истрајавања у правој вјери и њеног исповиједања.
Свети Вукашин Јасеновачки (Фото: Лична архива)
Са изложбе (Фото: Лична архива)
У таквој атмосфери, у организацији Града Источно Сарајево и Православног центра за младе Митрополије дабробосанске „Свети Петар Сарајевски“, 17. марта о. г. отворена је изложба радова полазника Школе иконописања при овом центру – ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ 2025. Велика заступљеност дјеце, како кроз ликове светих новомученика српских тако и на основу најмлађих аутора њихових икона те чланова дјечјег хора наведеног центра са хоровођом Стефаном Мојсиловићем, обиљежила је ово духовно сабрање. Из вијенца ранохришћанских мученика издвојени су Свети апостоли Петар и Павле, према аналогији имена светих и аутора њихових икона – Свети архиђакон и првомученик Стефан, Свети мученик Виктор те свете мученице Текла Равноапостолна (чији су дијелови моштију похрањени у кивот у цркви Светих архангела у Сарајеву), Недеља, Варвара, Катарина и Параскева Римска. Такође су приказани свети мученици Илирика – Београдски (Singidunum) Ермил и Стратоник као и Липљански (Ulpiana) – Флор и Лавр. Ову групу са мученицима османског раздобља повезују ликови Светог Стефана Новог, пострадалог у Константинопољу у одбрани светих икона током VIII вијека те Свете мученице Људмиле Чешке, бабе светог Вацлава, која је била српског рода. У средишту групе икона светих мученика османског периода налази се икона Светог великомученика Лазара Косовског, окружена ликовима Светих мученика Авакума и Пајсија, Светог Ђорђа Кратовца, Свете Николине Нимничке, Светог Станка Острошког као и косовско-метохијских мученика – Свете Босиљке Пасјанске, Светог Василија Пећког-пекара, Светог преподобномученика Григорија Пећког те новомученика, чији су култови у фази народног прослављања – Светог преподобномученика Стефана Будисавског, Светог преподобномученика Харитона Призренског и Свете мученице Милице Батајничке, невино пострадале у NATO бомбардовању, која представља убједљиво најмлађу мученичку појаву и према мартиролошкој хронологији и према узрасту страдања. Томе је прикључен и лик Светог новомученика Слободана Доњокаменичког, невино пострадалог на подручју данашње Митрополије дабробосанске као и низ свештеномученика српских – Светог Петра Дабробосанског, Светог Будимира Добрунског, Светог Миладина Биљешевског, Светог Момчила Челебићког, Светог Јована Жичког-свештеномученика Блажујског и Светог свештеномученика Реље Блажујског. Шире подручје страдања српске јерархије током Другог свјетског рата означено је и ликовима Светог Платона Бањалучког и Светог Саве Горњокарловачког. Више насликаних ликова Светог Петра Сарајевског-митрополита дабробосанског и Светог исповједника Варанаве Хвостанског, којем је посвећена и једна црква на подручју града, указују на трајну наклоност овдашњих православних Срба својим духовним родитељима и заступницима пред Престолом Господњим. Ова изложба, по први пут продајног карактера, изведена је у сарадњи са фондацијом „Срби за Србе“, те ће дио средстава доспијети до потребитих на Косову и Метохији. Сам град Источно Сарајево обавио је аквизицију неколико радова док су остале откупљивали неки од многобројних житеља, присутних на свечаном отварању изложбе.
Свети свештеномученик Реља Блажујски (Фото: Лична aрхива)
Преносећи благослов Митрополита дабробосанског Г. Г. Хризостома, протојереј-ставрофор Младен Дрбњак на сâмом отварању изложбе скренуо је пажњу на чињеницу да је у сâмо једном дану страдало двадесет осморо људи: „У једном дану је срушен и запаљен велики број цркава и манастира како би се уништило српско насљеђе. Горијели су вијекови културе и духовности српског народа – подсјетио је Дробњак“ (овде). То је била и прилика да се пошаље и одређена порука: „Вечерас се сјећамо тог немилог догађаја, желећи да пошаљемо поруку да нисмо заборавили нашу браћу и сестре на Косову и Метохији, да смо с њима и да дијелимо њихову патњу коју они већ дуго времена пролазе и да им пожелимо да и они што прије стекну основне људске услове, људска права којих су тренутно лишени, нарочито у енклавама у којима живи наш народ“ (овде).
Отварајући изложбу, градоначелник Источног Сарајева Љубиша Ћосић указао је на паралелу Погрома Срба на КиМ и Егзодуса сарајевских Срба додавши: „Основна порука које увијек треба да се држимо као народ рачунајући на то да ће нове генерације и нова покољења обновити српски род, то је да без страдања нема спасења. Српски народ је највише и најзначајније искусио ту реченицу и ако смо већ морали да је искусимо онда треба да будемо и народ који вјерује у истинско спасење“ (овде). До отварања ове изложбе у ваздуху лебдило је питање није ли тема сјећања на свете мученика „прејака храна“ за најмлађе иконописце и присутну дјецу (?), међутим, видјевши начин на који су приступали садржајима житија и страдања личности, изображаваних на њиховим иконама, увјерили смо се да су кроз сочиво и сито вјере пронашли своје заступнике пред Дародавцем свих добара и Спаситељем Исусом Христом. Што се њихових вршњака са Косова и Метохије тиче, и они су им постали блиски кроз редовна годишња сусретања у оквирима пројекта „Спојимо дјецу Косова и Метохије и Републике Српске“ а њихова међусобна љубав и вјера, могу нас само надахњивати и поучавати.
Коришћена литература и електронски ресурси:
- Јанићијевић. Горан М. Јанићијевић (2025): Вера наша хришћанска кроз јубилеје и трајање
- Мирковић. Лазар Мирковић (1074): Иконографске студије. Нови Сад: Матица српска.
- Отворена изложба иконописа поводом 21 године од погрома Срба на Косову и Метохији
- У Источном Сарајеву отворена изложба иконописа „Да се не заборави“
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар