Прошле су 83 године од када су усташе у бањалучким приградским насељима Дракулић, Шарговац и Мотике, у једном дану, убиле 2.315 Срба, од којих је 551 био млађи од 15 година

Јован Б. Душанић – Липљански (Фото: Милан Тимотић/Печат)

Поводом 80 година од стравичног усташког злочина у посавском месту Трњак (код Оџака у БиХ), када је у једном дану (7.12.1944) од укупно 611 убијено 601 становника (углавном стараца, жена и деце – више од трећине убијених (203) била су деца узраста до 8 година), објавили смо први део породичних сећања из књиге Јован Б. Душанић-Липљански: Страдање у Другом светском рату парохијана Стевана и Косте Душанића.

Други део породичних сећања из ове књиге објављујемо данас поводом 83 године од када су усташе у бањалучким приградским насељима Дракулић, Шарговац и Мотике, такође у једном дану (7.2.1942), убиле 2.315 Срба, од којих је 551 млађих од 15 година. Био је то најмасовнији покољ Срба на њиховом кућном прагу извршен у само једном дану.

Оба ова усташка злочина нису представљали одмазду за неки од поступака Срба, који за то нису дали било какав повод.

Корице књиге Страдање у Другом светском рату парохијана Стевана и Косте Душанића

На почетку наведене књиге аутор наводи изреке Светог Василија Острошког Чудотворца (Зло побеђујемо добром, те Зло се злом исправити не може) и Патријарха Павла (Зло које је заборављено, сакривено и неокајано, постаје извориште нових зала), а на крају предговора пише: „Мада сам одавно имао сав материјал сакупљен и за ову књижицу дуго сам одлагао да је припремим. Било ми је изузетно тешко да ова ужасна сведочанства забележим и двоумио сам се да ли да то на једном месту изложим. Ипак, на крају, чиним то са уверењем да је неопходно памтити све невине жртве и гајити културу памћења, те уз жељу и наду да оваква подсећања неће подстицати мржњу и освету него ће деловати опомињуће како се ништа слично нигде и никоме више не би догодило.“

Јован Б. Душанић – Липљански: Породична сећања на Други светски рат и време непосредно после њега

* * *

Млађи син проте Косте Г. Душанића (1835-1911), који је по оцу добио име, рођен је у Прибинићу 1879. године, а преминуо у Бањалуци 1965. године и сахрањен на бањалучком Српском православном гробљу Свети Пантелија. После школовања у Бањалуци, уписао је Рељевску богословију, коју је завршио 1903. године. За ђакона је рукоположен 6. децембра 1903, а за презвитера 21. септембра 1905. године. Црвеним појасом одликован је 1. маја 1921. године.

Коста К. Душанић – Млађи ће, по завршетку Рељевске богословије, у Бањалуци бити ђакон првом бањалучком митрополиту Евгенији Летици, а од 1905. године (све до пензионисања, 1958. године) свештеник бистричке парохије у Бањалуци. Ова парохија је обухватала и приградска насеља Дракулић, Мотике и Шарговац. У релативно кратком року (за годину дана, 1911–1912) прота Коста је успео да са својим парохијанима изгради Храм Светих апостола Петра и Павла у Бистрици Бањалучкој на Бранковцу. Он је био и први вероучитељ православне веронауке у основној школи у Бањалуци и то у Трећој народној школи која вуче корене из Девојачке основне школе.

На почетку Другог светског рата усташка власт хапси проту Косту К. Душанића – Млађег и интернира га у логор Цапраг код Сиска (касније ће бити пребачен за Србију и ратно време провести на служби у Кикинди). Следеће године (7.2.1942) у три приградска насеља његове парохије (Дракулићу, Шарговцу и Мотикама) догодио се стравичан усташки злочин над мирним српским становништвом. Када се по завршетку Другог светског рата прота Коста К. Душанић, млађи брат проте Стевана, вратио у Бањалуку, на своју бистричку парохију (у чијем саставу су била и приградска насеља Дракулићи, Шарговац и Мотике где су пре рата живели помешани Срби и Хрвати), уверио се у страхоте које су његови парохијани преживели у рату.

Прота Коста К. Душанић (1879–1965), супруга Јелена и деца Радојка, Рајко, Добрила и Меланија – Ленка

У књизи Приче из Васиљеве баште Радмиле Кујунџије је забележено сећање професора Николе Зељковића да је „Коста Душанић био дугогодишњи парох у Бистрици Бањалучкој (1905–1958) и сељаци су га много волели. После рата, кад су комунисти бранили крштење, венчање и опело, све што је везано за цркву, они који су желели да и даље живе као православни хришћани, долазили су њему кући из Бистрице у Бањалуку и он их венча у својој спаваћој соби, трпезарији крсти дете или кришом служи опело. Ангажовао се у Бистрици да се обнови црква и добио је право ношења црвеног појаса.“ 

* * *

Немачки напад на нашу земљу у Другом светском рату почео је 6. априла 1941. године бомбардовањем Београда. Сутрадан (на Благовести) немачки авиони бомбардовали су и Бањалуку. Само неколико дана после напада Немачке на Југославију, окупаторске трупе улазе у Загреб и истог дана (10.4.1941) проглашава се НДХ. Два дана после тога (на Лазареву суботу) извршени су напади немачке авијације на Бањалуку, када је озбиљно пострадала и Саборна црква. Авионска бомба погодила је кров олтарске апсиде, пробила кров и експлодирала у олтару. После тога усташке власти су Саборну цркву потпуно разрушили. Од укупно три православне цркве у Бањалуци две су порушене, а трећа је претворена у римокатоличку.

Немачке јединице 13. априла улазе у Бањалуку, које омогућавају усташама да (17. априла) успоставе своју власт. Убрзо после тога (у другој половини априла 1941) Анте Павелић одлучује да у Бањалуку пренесе потпредседништво своје владе (с потпредседником Османом Куленовићем на челу) са неким одељењима. То је и учињено неколико дана после те одлуке (4. маја), и том приликом потпредседник владе НДХ Куленовић је изјавио: „Ускоро ће се у Бању Луку преселити ветеринарски и шумарски одјел, а онда ће нешто касније пријећи и сва хрватска државна влада.“

За стожерника и великог жупана постављен је Виктор Гутић који у Бањалуци (и целој новоформираној Великој жупи Сана-Лука) преузима сву власт. Он већ 19. априла издаје наредбу којом се Срби изједначавају са Јеврејима, и којима се забрањује ћирилица и одузимају сва права. Нови стожерник и велики жупан је био доследни следбеник такозване Будакове идеологије у решавању српског питања – једну трећину убити, другу протерати, а трећу похрватити (покатоличити). Гутић је тада говорио: „Ове српске цигане послаћемо у Србију, једне жељезницом, а друге Савом без лађа. Непожељни елементи биће искоријењени тако да ће им се затрти сваки траг и једино што ће остати биће зло сјећање на њих. Сву српску гамад од 15 година па навише ми ћемо поубијати, а њихову дјецу смјестити у клостере и од њих ће бити добри католици.“

Његове изјаве одмах по преузимању власти у Бањалуци јасно су указивале на то шта ће се ускоро дешавати српском становништву, које је било већинско на тој територији – на територији Врбаске бановине, према попису из 1931. године живело је 1.037.382 становника, од којих су православци чинили 58%, муслимани 24%, католици 17%, а 1% Јевреји, Роми, протестанти и остали. Гутићеве изјаве, као и изјаве његових сарадника, (преузећемо из књига: Виктор Новак, Magnum crimen и Драгоје Лукић, Рат и дјеца Козаре).

Виктор Гутић је одмах кренуо са довршавањем рушења бањалучке саборне цркве Свете Тројице, али и „грандиозног дјела чишћења Хрватске Босанске Крајине од нежељених елемената, а нарочито Бањалуке, јер она по замисли поглавника има да постане главни град НДХ.“ Гутић је на отварању дома Хрватског певачког друштва Нада рекао: „Пре пар месеци стајала нам је пред очима једна зграда пркос кућа, споменик светосавља и српства. Хвала савезничкој штуки која ју је погодила. Она је почела, а ја сам завршио. Макар не било више штука, које ће бацати овдје бомбе, ја сам наредио да се у цијелој покрајини поступа са великосрпским споменицима као овдје. Хоћемо све да очистимо.“

После рата на месту Саборне цркве постављен је споменик палим борцима Народноослободилачког рата. На почетку универзитетске каријере колега Миодраг Зец и ја смо радили и живели у Бањалуци. Једном приликом смо пролазили поред тога споменика, у друштву са његовим стрицом, Марком Зецом, и од њега чули једно занимљиво сведочење. Испричао нам је да су једног дана, непосредно после Другог светског рата, хитно позвани на састанак у партијски Комитет Бањалуке где им је саопштено да Српска православна црква припрема захтев, који наредних дана намеравају да поднесу властима, којим ће тражити да на месту срушене Саборне (1941) дозволи градња нове цркве. Одлучено је да се хитно организује подизање споменика на том месту и да се то у тајности уради у току ноћи. Били су убеђени да после тога нико неће смети да тражи да се руши споменик, без обзира на то који би се разлози наводили, а поготово да се уклања споменик како би се градила богомоља. Одлука је реализована и следећег јутра освануо је споменик на месту где је постојала Саборна црква пре само неколико година. Због журбе у којој је подизан појавио се један скроман и неизгледан споменик, објаснио нам је Марко Зец.

Приликом обиласка Босанске Крајине у мају месецу 1941, године он говори: „Ускоро – друмови ће пожељети Србаља, ал’ Србаља више бити неће. Издао сам драстичне наредбе за њихово потпуно економско уништење, а слиједе нове за потпуно истребљење… Они непожељни елементи бит ће у нашој Крајини у најкраћем року искоријењени, тако да ће им се затрти сваки траг, а једино што ће остати, бит ће зло сјећање на њих… Ја ћу доћи и узети себи 24 сата да то српско гнијездо уништим. Ја ћу убијати, а ви ћете за мном.“ У Бањалуци је (28.5.1941) запријетио: „Сутра ћу притегнути. Πуцат ће кичма. Поручите то нашим непријатељима. Поручите им, пуцат ће кичма… Настат ће чишћење… Нема милосрђа… Сада има да приступим грандиозном дјелу чишћења хрватске Босанске крајине од непожељних елемената, нарочито Бањалуке, јер она постаје главни град независне Хрватске… Поглавник и хрватски министри једва чекају да дођу у очишћену Бањалуку, а то ће бити брзо и ми ћемо радити. Ја ћу бити овдје гвоздена метла…“

Министарство правосуђа НДХ 18. јула 1941. издало је наредбу којом се забрањује назив „српско-православна вјера“ пошто „није у складу са државним увјерењем“, те је уведен назив „грчко-источна вјера“. Конкретизацију решавања „грко-источњачког питања“ Гутић је видео „са стотину и више хиљада побијених Срба, једнако толико исељених, а осталих без вођа покатоличених, за самих десетак година ће ријешити српско питање. Тада ће се у Хрватској налазити само чисти хрватски народ.“

Фра Дионизија Јуричева, шефа верског одсека усташке владе, који је нагласио: „У овој земљи не може више да живи нитко осим Хрвата, јер ово је земља Хрватска, а тко се неће покрстити, ми знадемо куд ћемо с њим. Ја сам у овим горе крајевима давао очистити од пилета све до старца, а ако буде потребно, учинит ћу и овдје, јер данас није грехота убити ни мало дијете од 7 година, а које смета нашем усташком поретку. Ми данас треба да будемо сви Хрвати и да се проширимо, а кад се проширимо и ојачамо, ако нам буде потребно, још ћемо да одузмемо од других. Немојте мислити што сам ја у свећеничкој одори, али да знадете да ја, када је потребно, узмем стројницу у своје руке и таманим све до колијевке, све оно што је против усташке државе и власти.“ Уредник Спремности Иво Богдан тврди да је већ током септембра 1941. године „у самој бањалучкој бискупији број пријелаза у посљедних неколико тједана премашило број од 70.000“.

У таквој атмосфери долази до масовног терора усташа над српским становништвом у Бањалуци који је почео зверским мучењима и убиством бањалучког епископа Платона (извршио је то лични пратилац Виктора Гутића, усташа Асим Ћелић), а кулминацију достиже масовним покољем Срба у бањалучким приградским насељима Дракулић, Шарговац и Мотике, који представља најмасовнији покољ Срба на њиховом кућном прагу извршен у само једном дану.

Епископ бањалучки Платон (Јовановић)

* * *

Извршиоци масовног покоља насељима Дракулић, Шарговац и Мотике су биле усташе из Загреба, потпомогнуте добрим делом од стране домаћег хрватског становништва. О овом злочину у књизи Лазара Лукајића Фратри и усташе кољу наведено је много докумената али и сведочења неких од малобројних преживелих, а што ћу да користим у тексту. Предводио је злочинце усташки капетан Јосип Мишлов у пратњи петрићевачког жупника, фратра Вјекослава-Мирослава Филиповића, а све је испланирао усташки повереник за бившу Врбаску бановину, др Виктор Гутић.

На инсистирање Виктора Гутића, у Бањалуку је средином јануара 1942. године из Загреба стигла јединица поглавниковог тјелесног здруга (две сатније Друге тјелесне бојне поглавника НДХ Анте Павелића), те се отпочело са припремама злочина који се догодио 7. фебруара. У насељима Дракулић, Шарговац и Мотике направљени су тачни спискови становника у свакој кући, ради наводне поделе хране. Побијени су сви пси под изговором да се појавило псеће беснило. Наређено је да свака кућа мора да рашчисти високи снег како би се несметано могло прилазити кућама.

У самостану Петрићевац код Бањалуке Гутић је дан уочи покоља (6. фебруара) одржао састанак којем су присуствовали председник суда у Бањалуци др Стилиновић, неколико католичких свештеника (међу којима фра Вјекослав Филиповић и фра Никола Билогривић), те капетан Јосип Мишлов (вођа јединице поглавниковог тјелесног здруга из Загреба). Констатовано је да су планиране припреме завршене и да се сутра у рано јутро крене у акцију.

Фра Вјекослав Филиповић – фра Сотона

Покољ од 7. фебруара 1942. године испланиран је тако да га од Срба, као потенцијалних сведока, нико не преживи. Пошто су главни кољачи дошли са стране, из Загреба, и нису познавали села у којима је требало да се изврши покољ, договорено је да их до српских кућа (са списковима укућана) воде комшије Хрвати, који су добро знали положаје сваке српске куће у свом суседству. Покољ се вршио искључиво „хладним оружјем“ пошто би убијање ватреним оружјем мештане упозорило на опасност. На опасност их није могао упозорити ни лавеж паса којих није било у селу. Тога дана снег је био висок преко једног метра и српско становништво се није могло спасавати бекством.

Потребно је истаћи да овај страшан злочин није представљао одмазду за неки од поступака Срба, који за то нису дали било какав повод јер су били потпуно лојални усташким властима. Чак и у детаљнијем извештају Усташке надзорне службе – Повјереништва Бањалуке, после овог злочина, пише: „Према обавјештењима којима располаже ово Повјереништво, грчкоисточњаци су се у споменутим селима држали потпуно мирно и нису потпомагали четнике, јер су потпуно опкољени хрватским селима.“

У извештају Усташке надзорне службе (број 69/42 од 11.2.1942) Заповједништву усташке наредне службе у Загребу (на руке Еугена Кватерника) између осталог пише да је једна сатнија усташке бојне под заповедништвом надпоручника Јосипа Мишлова „дана 7. вељаче у 4 сата ујутро запосјела рудник Раковац и поубијала крампом 37 радника гркоистичњака. Наставила са убијањем крампом и сјекиром гркоисточњака мушкараца, жена и дјеце у селима Мотике гдје је убијено око 750, Дракулић и Шарговац гдје је убијено око 1.500 особа. Убијање је завршено истог дана око 14 сати. Од тада па све до данас усташе превозе храну, стоку и покућство из кућа побијених у своја складишта. Обширан извјештај слиједи.“

Немачки обавештајни официр Артур Хефнер у извештају својој претпостављеној команди (23.2.1942) пише: „Почетком фебруара група клеро-усташке струје из Бањалуке, предвођена Виктором Гутићем и Вјекославом Филиповићем – Мајсторовићем, ранијим редовником у католичкој цркви на Петрићевцу, у најстрожој илегалности припремила је покољ српског живља у селима која се протежу око Петрићевца на западној периферији Бањалуке.

Дан прије покоља, 6. фебруара 1942. године, одржан је ужи састанак ове групе: Гутића, Мајсторовића и још неколицине најистакнутијих представника из Бањалуке, на којем је разрађен план покоља. Уочи самог покоља, иста ова група одржала је други састанак у згради усташког стожера, којем је присуствовало неколико руководилаца усташке бојне, послије које је настављена пијанка све до поласка у покољ.

Према плану, донесеном на овом састанку, усташка бојна је добила задатак да у зору 7. фебруара 1942. године опколи села на периферији Бањалуке: Мотике, Шарговац и Дракулић и поубија све српско становништво у њима и запослене у руднику Раковац. Убијање се морало вршити само хладним оружјем, како се не би створиле могућности да житељство из суседних заселака побјегне и уједно да се избјегне узбуна у граду. Бојна је 7. фебруара 1942. године, између 3 и 4 часа, извршила опкољавање села и отпочела са убијањем житељства. Око 4 часа извршен је најприје покољ око 60 рудара Срба, који су били запослени у руднику Раковац, затим је почео покољ у околним селима. Убијање крамповима, сјекирама или ножевима, у кућама или по двориштима и вртовима трајало је све до подне.“

Поименичан списак овог покоља објављен је у књизи Драгоја Лукића Рат и дјеца Козаре. Убијено је укупно 2.315 Срба – стараца, жена и деце, јер су војно способни мушкарци углавном били у заробљеништву. Међу убијенима било је 551 дете млађе од 15 година (у Дракулићу 294, у Шарговцу 50 и у Мотикама 207). Побијени су сви Срби који су се тог јутра затекли код својих кућа, осим неколицине који су чудом остали живи. Био је то најмасовнији покољ Срба на њиховом кућном прагу извршен у једном дану.

Списак убијене и уморене деце на територији НДХ – 74.580 пописаних именом и презименом

Истог дана (7. фебруара 1942) усташе су упале у школу (тадашња Народна пучка школа) у насељу Шарговац и од учитељице (Хрватице) Добриле Мартиновић тражили да одвоји православну од католичке деце и затим побили све српске ученике – укупно 52 деце. Од учитељице су захтевали да у дневнику за сву побијену српску децу упише да су умрли тога дана – 7.2.1942. године. У изјави коју је после рата дала учитељица Добрила Мартиновић ће, између осталог, навести и следеће:

„У учионицу је изненада за вријеме часа ушао фратар Мирослав Филиповић са 12 својих усташа, опонашајући Исуса Христа и 12 његових апостола. Њега сам одраније добро познавала. Познавала су га и дјеца, јер је фратар често пролазио кроз Дракулић, Шарговац и Мотике. Био је обучен у нову усташку униформу. Усташе су стале поред катедре и школске табле, окренути према клупама и дјеци… Затим је фра Филиповић замолио учитељицу да изведе из клупе једно српско дјете. Учитељица, не слутећи шта ће бити, извела је љепушкасту и уредну девојчицу Радојку Гламочанин, ћерку угледног домаћина Ђуре Гламочанина, који је тада био у заробљеништву у Њемачкој и на тај начин преживио рат.

Фратар је њежно прихватио дјете, подигао га на катедру и онда почео полако, натенане, да га коље пред осталом дјецом, учитељицом и усташама. У учионици је настала вриска и паника. Ужаснута дјеца су вриштала и скакала, а Филиповић се смирено и језуитски достојанствено обратио својим усташама: ‘Усташе, ово ја у име Бога покрштавам ове изроде, а ви слиједите мој пут. Ја први примам сав гријех на моју душу, а вас ћу исповједити и разрјешити свих греха.‘

Онда је фра Филиповић наредио учитељици да сву српску дјецу изведе у двориште. Потом је отишао у другу учионицу, па је и учитељици Мари Туњић наредио да изведе сву српску дјецу. У дворишту је, на утабаном снијегу, укруг поставио усташе, па наредио дјеци да трче поред њих. Како које дјете налети, усташа га прикоље и измрцвари. И све тако док сва дјеца нису поклана.“

Две странице школског прозивника (Извор: Јадовно 1941)

Фратар Вјекослав-Мирослав Филиповић је убрзо, после овог злочина, збацио фратарску одору и обукао усташку униформу, те је под именом Мирослав Мајсторовић постављен (у јуну 1942) за заповедника логора у Јасеновцу.

УГ Јадовно 1941 је приредило и објавило репортажу са обележавања-рецитала одржаног после 70 година од ужасног злочина у местима Дракулић, Шарговац и Мотике: „Верујем да су готово сви они који су тога дана присуствовали рециталу у ОШ ‘Ђура Јакшић‘ у Шарговцу запамтили тај дан док живе. Ученици су рецитовали, говорили стихове у спомен на 52 њихова вршњака који су на том месту, у школи, погубљени пре седамдесет година. Када су низ степенице, у хол школе, пред окупљене почели силазити ученици, њих педесет и двоје, сваки са воштаницом у руци, нико није остао равнодушан. А онда су потекли стихови…

Опростите нам ћутање

Ја, ученик VII разреда вас молим, ми, ученици ове школе вас молимо… у име наших дједова, у име наших очева, у име нашег рода – опростите, опростите нам ћутање!

70 година

Знате ли да је злочин почињен над покојнима у миру, можда већи од злочина почињеним над живима у рату?

Питаћете зашто?

Зато што је он почињен у миру, а почињен је у државним установама и институцијама, у министарствима, у законодавству и судовима, у школама, у науци и умјетности.

Стидите се, сви ви који сте га починили!

Стидите се јер је прекогробна неправда тешка колико и она која их је отјерала у гроб, а посмртно мучеништво горе је од мученичке смрти.

Живота су лишени по кратком поступку: усташким ножем, тољагама, сјекирама, бајонетима, а смрти су лишавани деценијама.

Стидите се зато што сте ћутали, дуго сте ћутали, али нисте могли да заборавите јер ко има ожиљак не заборавља рану.

О томе свједочи данашњи дан!

Заустави се учениче, пролазниче, странче, стани и ослушни

Ја сам ту. Ми смо ту. Радојка, Симеун, Јован, Јелена, Душан, Душан, Јованка, Душан, Драгомир, Мара, Милан, Остоја, Милева, Ђуро, Милан, Душан, Госпава, Драгица, Радмила, Милорад, Остоја, Славко, Душан, Зорка, Гојко, Здравко, Милан, Остоја, Бранко, Драгица, Славко, Љубица, Милева, Мара, Митар, Даринка, Нада, Светозар, Бранко, Видосава, Јован, Милош, Здравка, Стамена, Анка, Бранко, Милева, Марија, Нада, Живко, Милан и Миливоје.

Овдје смо били и када су дошли 7. фебруара `42.

Позив на молитвено сећање: Запалите једном годишње свећу неком убијеном у НДХ

Сједили смо у ђачким клупама.

Они су дошли. Дошли су нељуди.

Били су до зуба наоружани. Извели су нас из учионица.

Изашли смо.

Зашто, нисмо знали. Сви смо били исти. Били смо дјеца. Учили смо.

Добијали петице, тројке и двојке. Сви смо били исти… или нисмо.

Поред наших имена била је уписана вјероисповјест – православна.

Поред наших имена била је уписана народност – Србин.

Нисмо знали шта значи вјероисповјест ни народност. Били смо дјеца.

Мислили смо да смо исти, али нас су одвојили од читанке и извели из школе.

Нису дозволили да се вратимо у клупе, нису нам дали ни да видимо мајку, нису… само су!

А били смо само дјеца.

Дјеца која су жељела да лете дјетињством, да лете у младост, да лете у живот.

Тог дана, тог фебруара, 7. фебруара одсјекли су нам крила и снијег крвљу обојили. Одсјекли су нам крила али ми нисмо пали, ми смо се винули, винули у небо.

Увијек постоји неко, неко ко види и неко ко ће објавити истину.

Невине жртве су највеће духовно благо једног народа.

Нема дјела без жртве – једно је од најстаријих увјерења.

Као да се бројем невиних жртава мјери и величина једног народа, а сâм народ том мјером процјењује вриједност својих идеала.

Као да народи са највише невиних жртава полажу највећу наду у Вјечног и Васкрслог.

Невине жртве су можда једини мотив умјетности, једино што достојно памћења издваја људски мозак, једина брига ума и говора, тема сваког озбиљног разговора.

Јован Б. Душанић: Три сведочења о страдању митрополита Јоаникија (Липовца)

Никад нико није пострадао да то неко није видио, а тај који је видио, од тога се продуховио и живио да би о томе посвједочио.

И у највећим тмушама историје, кад се ћутало у шумама, а шапутало по земуницама вјеровало се да постоји неко, неко ко види и неко ко ће објавити истину.

Невине жртве су старије од Христа. Није ли он пострадао да потврди истину да невиним жртвама не може нико ништа и да ће крв невиних жртава крвопијама пред Богом досадити.

Благо народу кога знају по жртвама, а не по злочинима!

Народ се најтеже одриче оног за шта је дао крв.

Оно што је плаћено невином крвљу не може се ни изгубити, ни заборавити.

Тамо гдје народ остане без главе, погине листом или га убију по списку каквог Главног именика настају највећа завјештања и аманети будућим нараштајима.

Највеће међу невиним жртвама су оне због свог имена и злочина рођења.

Благо народу кога знају по жртвама, а не по злочинима!

И знајте, ниједна истина неће у јаму и нема земље ни лопате која је може прегрнути.

Невиним жртвама највише дугујемо!

Оне чекају свој народ да их се сјети или саме одређују покољење које ће бити достојно да их се сјети.

* * *

Покољ у насељима Дракулић, Шарговац и Мотике преживело је само неколико мештана. Једна од њих била је Љубица Вучић (1929–2017) која је, као девојчица од 13 година, чудом остала жива. Њено сећање на тај стравичан злочин забележио је Лазар Лукајић (у књизи Фратри и усташе кољу, Фонд за истраживање геноцида, Београд 2005) написавши да је „Љубица Вучић рођена је у Доњим Мотикама, у засеоку Васићи, 1929. године. Она је један од свега неколико преживелих сведока покоља у Мотикама 7. фебруара 1942. године. Своје сећање на покољ испричала ми је код своје куће у Мотикама. Њена сећања није до сада нико записао. А од покоља је прошло 60 година. Ипак, она се свега тако јасно и бистро сећа, до у детаље, као да је све то јуче било. За време покоља била је девојчица од 13 година, а то је доба када се и обичне ствари лако запамћују и касније дуго памте. А покољ је био изузетна појава у њеном животу.

Љубица је и сада здрава и отресита, врло бистра жена. Њено казивање делује аутентично, врло аутентично, и убедљиво. Ниједног тренутка не уочава се склоност претеривању и истицању себе, ни онога што говори. Она је усредсређена на оно што је било. Само понека опаска ван тога је неки коментар за њу, а не за слушаоца. То је монолог, и то редак, кратак, тих, са уздахом. Као да је сама. Невероватно се добро сећа имена, назива, појединости. Она је била сва у ранама. Напросто је невероватно како је остала жива. Случај!“

Сећање Љубице Вучић преносимо у целини.

„Рођена сам 1929. године у Васићима. То је био један лијеп заселак у Доњим Мотикама, у којем су живјели и Срби и Хрвати. Мотике су близу Бањалуке. Скочи се у град пјешке. Зачас. И онда и сада.

Васићи су близу пута који иде од Бањалуке према школи у Мотикама. Тај пут иде скроз кроз Мотике и онда се спаја са цестом која иде од Бањалуке до Бронзаног Мајдана и даље, до Санског Моста. Спајају се код 12 километра од Бањалуке. Наше куће су биле на једном брежуљку, мало уздигнутом и нагнутом према путу, с десне стране кад се иде од Бањалуке према школи. Онда је то била калдрма. Сада је асфалт.

Земља је код нас добра, плодна. Све добро успијева – и жито, и воће и поврће. А шума има и не знам колико. Нигдје није тако стрмо. Све благи нагиби.

У мом селу прије рата живјело се лијепо. У Васићима није било богаташа, а није било ни сиротиње. Сва домаћинства живјела су пристојно. И доста културно. Близу град, добра земља, има свега и за потрошити и за продати. Сваки дан се иде у град или на посао, или да се нешто купи и прода, нарочито уторком. То је пазарни дан у Бањалуци. Вашар. Живјели смо мирно и, чини ми се, срећно.

Недјељом и другим празницима сви се лијепо обуку, а нарочито младеж, највише момци и дјевојке, па се скупљају, причају, шале, пјевају, играју. То се редовно дешавало.

Ја сам као дијете била здрава и срећна. Касније, када је тога нестало и живот постао тежак, увијек сам се сјећала срећног живота у Васићима, у Мотикама.

Фото: zlocininadsrbima.com

У нашем селу сложно су живјели Срби и шокци. Свакодневни живот и рад били су нам исти. Разлика је била само оно око вјере: крштење, црква, Божић, Ускрс, вјенчање и слава код Срба. Остало је било исто. Вјера се поштовала и нико није дирао у туђе обичаје. Није на то нико ни мислио. Свак је радио своје. То ником није сметало. Само, Срби и шокци нису се међусобно женили ни удавали. Српкиња се удавала за Србина, а шокица за шокца. Никад друкчије. Бар ја нисам чула. Иначе, засеоци су нам били помијешани, а негдје и куће у истом засеоку. Српски засеоци у Доњим Мотикама су Васићи, Малешевићи, Тодићи, Брковићи, Ковачевићи и Шешићи. Били су потпуно измијешани са шокачким засеоцима Јосиповићи, Ковачевићи, Мартиновићи, Љевари и Батковићи. Мијешале су се њиве, шуме, стазе, људи и стока. Тек је пред Рат почело зазирање једних од других. Али, тога се ја мало сјећам. Само се сјећам као да је мало захладнило. Није увек било тако весело и отворено као прије. Мени су највише у сјећању остали моја породица и остале породице у Васићима.

У Васићима је у фебруару 1942. године, пред покољ, било девет кућа. То су: наша (Миланова) кућа, куће мојих стричева Цвије и Илије, те куће Микајла, Лазара, Илије, Станка, Ђоке и Ристе Васића. Усташе су 7. фебруара 1942. године поклале 77 Васића.

У мојој породици било нас је укупно шестеро. То су: отац Милан (тада 42 године), мајка Даница (32), браћа Млађен (9), Стојић (7) и Мирослав (5) и ја, која сам тада имала 13 година. Отац Милан радио је до Рата као путар. Када је дошла Независна Држава Хрватска, пребацио се у рудник Раковац код нашег села. Ту су га усташе убиле истог дана када је у нашој кући био покољ, тј. 7. фебруара 1942. године. Дакле, отац није био код куће када су нас усташе клале.

У ствари, када су усташе дошле у нашу кућу, у њој су били само мајка Даница и браћа Млађен, Стојић и Мирослав. Ја сам тог јутра била отишла у комшилук и мене су тамо изболи, у туђој кући.

Тог 7. фебруара била је субота. Ја се тога добро сјећам и то сигурно знам. Устали смо сви око 7 сати ујутро. Мајка је наложила ватру, а ми дјеца смо се облачили, обували и умивали. Ја сам била јела крува (доручковала). Одмах послије тога отишла сам у комшилук, до куће Михајла Васића. Његова кућа је била близу наше, с десне стране пута. Мајка ме послала да донесем неко брашно од њих.

Док сам долазила Михајловој кући, видјела сам старог Михајла, који је имао око 60 година, како се уз басамаке попео до крова своје куће и скидао с крова снијег. На крову је било много снијега, па га је требало скидати, да се случајно не сруши кров. Снијег је на земљи био висок до 1,5 метар. Скоро је падао, па је још био растресит, као пахуљице.

Прошла сам поред њега и ушла у његову кућу. Узела сам здјелу брашна и одмах кренула натраг својој кући. Не смије се сједити кад те мати пошаље по нешто, па чека. Када сам стигла до бунара, који се налази између наше и Михајлове куће, неко ме зовну два пута:

– Љубо, врати се! Љубо, врати се!

Не знам ко ме је звао. Ја се обазрем, али не видим никога. Вратим се Михајловој кући. Михајло и даље скида снијег с крова. Напољу, око куће, нема никог другог. Кад сам ушла у кућу, Михајлова чељад ме пита што сам се вратила. Виде да држим здјелу брашна у рукама. Кажем им да ме неко вратио. Ко ће ме вратити? Гледам кроз прозор има ли кога напољу.

Утом пред кућу дођоше три усташе. Носе пушке на раменима, а на пушкама ножеви. На глави им шљемови. Те људе ја нисам познавала. Нису били из нашег села. Све тројица су млади и обучени комплет у нове униформе. Гледамо кроз прозор како наређују Михајлу да сиђе с крова. Он сиђе. Питају га:

– Имаш ли пара? Ђе су ти коњи?

Он каже:

– Пара немам, а коњи ено у штали.

Усташа му каже:

– Скини хаљину!

Михајло је на себи имао кратку сукнену хаљину. Старији су то носили, а млађи капуте. Скине је и спусти крај себе на снијег. Један усташа скиде пушку с рамена, приђе Михајлу и убоде га оним ножем на пушци у леђа. Михајло се скљока напријед. Трза се и кркља као јагње кад се коље. Док он лежи, усташа га још боде у леђа. Боде само један, а она двојица стоје и гледају. Не мичу се.

Ми се у соби збили на прозор и све то гледамо, преплашени и збуњени. Онај што је бо, скида прстом крв са бајонета и лиже. Затим сва тројица узели Михајла за руке и ноге и бацили га у снијег, у цјелац ван пртине. Бацише на њега ону његову хаљину. На снијегу гдје је Михајло лежао разлила се крв. Имамо времена да то све видимо. Усташе не журе. И не знају да ми гледамо шта они раде. Ми сви у соби преблиједили од страха. Мувамо се од зида до зида и погледамо кроз прозор.

Гидеон Грајф: Јасеновац – Аушвиц Балкана

Стара Ваја, Михајлова жена, била је болесна. Лежала је на поду, на сламарици. Кад је од нас чула да усташе пред кућом боду Михајла, подигла се и она до прозора да види. Потом се врати на сламарицу, преблиједи и – умрије. Зачас. Није више давала знака живота. Лежи на леђима мирна. Мртва. Није ништа рекла.

У соби нас је, осим мртве Ваје, још седмеро живих. То су: Михајлова снаја Драгиња, супруга Михајловог сина Ђорђа, која је тада имала око 35 година, њена дјеца Бошко (15), Љубица (12), Даница (9), Петар (8) и још једно најмање дијете, чије сам име заборавила, те ја.

Кад сам ја била дошла у Михајлову кућу, Драгиња је купала своје дијете. Умлачила котлић воде, па једном руком држи дијете, а другом га сапуна и полијева. Она је још купала дијете када сам се ја вратила у њихову кућу, а и када су стигле усташе. То су минути. Кад је Драгиња видјела како пред кућом усташе боду Михајла, почела је да само хода по соби, а оно голо дијете држи у рукама. Она је међу нама најстарија, али нам ништа не говори, не тјеши нас. Само тумара по соби и хуче, као избезумљена. И ми сви остали брзо ходамо по соби, као овце у тору када вук трчи око тора и гледа како ће ући унутра и поклати их. Бошко гледа на прозор и хоће да некуда искочи. Нема куд! Поред прозора стоје усташе. Врата на соби су отворена. Видимо обоје врата на ‚кући‘. На једна врата улази један усташа, а на друга други.

У собу улази усташа који је бо Михајла. Нож на пушци сав крвав. Наређује нам да сви изађемо напоље. Прво изиђе Драгиња с дјететом у рукама. За њом одмах Бошко, Петар и Љубица. Млађа Драгињина кћи Даница цијело јутро је спавала у соби на кревету – и кад сам ја дошла, и кад су дошле усташе, и сада. Усташа на њу ни на Вају на поду не гледа. Само гледа у мене. Види да се не мичем. Не излазим са осталима. Наређује ми да и ја изађем. Ја нећу. Он ми се више не обраћа, већ оде за онима напоље. Виђе да ја остадох у соби. У соби смо остале нас три: ја, Даница на кревету, која се никако не буди, и мртва Ваја на поду. Ја чекам да се усташа врати и да ме ишћера напоље. Нема га. Станем крај прозора да видим шта ће радити са онима напољу. Усташе их зауставиле на оном истом мјесту гдје су зболе Михајла. Стоје управо на крвавој пртини – крв од Михајла. Михајлов леш под хаљином корак-два даље у цјелцу.

Драгиња скочи да бјежи доље према цести. Голо дијете притегла на груди обема рукама. И истрчала је 4-5 корака. За њом потрча усташа, стиже је и убоде је ножем на пушци у леђа, како је трчао за њом и стигао је. Она се одмах скљока на пртину, на страну, а дијете врцну у снијег цјелац поред пртине. Голо дијете врти се рукама и ногама у снијегу, као у сапуници у кући, и пишти. Имало је само пола године. Још је сисало. Мислим да се Драгиња намјерно, још свјесна, спустила на страну да не згњечи дијете ако падне напријед. Можда га је зато бацила у снијег, ван пртине. Ко зна! Можда је по мајчином нагону жељела да га баци даље од смрти.

Усташа се примакну дјетету, па и њега прободе бајонетом. Наби га на бајонет и избаци га на пртину. Дијете одмах престаде плакати.

Док је онај усташа убијао Драгињу и дијете, Бошко и Љубица покушаше да побјегну изнад куће, куда није био нападо снијег због стреве. Међутим, стигао их је други усташа и убио. Ја сам само видјела када су потрчали, најприје Бошко а за њим Љубица, и усташа за њима, али нисам видјела како их је убио. Замакли су за горњи ћошак куће, који се не може видјети с прозора. Сјутрадан сам видјела да су изнад куће избодени. Петра су зболи пред кућом, на истом мјесту гдје и Михајла.

Послије тога све три усташе су ушле у ‚кућу‘. Двојица одмах уђоше у собу, а један остаде на собним вратима. Не улази унутра. Један од оне двојице што су ушли у собу замахну пушком на којој је био крвав бајонет и одједном пресијече врат баби Ваји. Она је лежала са забаченом главом уназад, тако да јој је врат био потпуно отворен. Глава се откотрља са јастука под кревет. Ваја је лежала на сламарици на поду крај кревета с главом на дебелом јастуку. Из одсјеченог врата не потече ни кап крви. Ништа. Само искочише жиле. Вире из одсјеченог врата и сучу се. Скоро је умрла. Није се још била охладила.

Други усташа дође до кревета. На њему је Даница и даље спавала. Не знам како је није она гужва у соби пробудила. Ма ми у соби уопште нисмо причали. Није било галаме. Стално је било тихо. Само смо се по соби вртили, без ријечи. А ни усташе нису причале. Само по коју ријеч. Осим тога, то је све трајало врло кратко. За Даницу је боље што је тако тврдо спавала. Није видила оно зло у кући. И није доживила страх пред своју смрт. Она је мирно лежала на кревету, на леђима, лицем окренута горе. Покривена поњавом до главе. Ја сам на два-три корака од ње. Све се дешава пред мојим очима.

Усташки зликовац Мишко Ратковић са још једним усташом, умрљани људском крвљу (Музеј Југославије)

Усташа подиже пушку с бајонетом, па је спусти нагло према Даници. Бајонет с пушке пресијече Даничину главу преко чела, укосо, до пола главе. Крв се разли по лицу и јастуку. Даница се није ни помакла, нити је пустила гласа. Усташа ју је ударио бајонетом само једанпут.

Ја занијемила. Само ходам по соби што даље од њих двојице. Као кокош кад се хвата у кокошињцу. Они иду према мени, за мном. Не журе. Иду полако као да се шетају, један од врата, а други од кревета на коме лежи Даница. У једног у рукама пушка с крвавим бајонетом окренута према мени.

Ја прескочим бабу Вају и, немајући куд, сабијем се у уски ћошак иза шпорета. Шпорет је уздуж био уза сам зид, али његов задњи дио, пекара, био је мало одмакнут од другог зида. Једва станем у тај ћошак. Не могу се ни окренути. Само се укочила и стојим. Гледам у усташе. Обојица дођоше преда ме. Један каже:

– Ти нијеси из ове куће. Знам. Откуд си? Чија си?

Наше комшије шокци, како сам касније сазнала од многих, знали су добро колико чељади има у којој српској кући, њихов узраст и пол и мјесто гдје се обично ко налази и шта ради ујутро око седам сати. Усташе које су нас клале нијесу биле из Мотика. Кажу да су однекуд са стране први пут дошле у наше село тог дана. Мјештани шокци су их доводили до српских кућа и детаљно обавјештавали колико и какве чељади има у свакој кући. Онда су ти мјештани остајали напољу, пред кућом или иза ње, прикривени. Нису улазили у собе у којима је вршен покољ. Зато су усташе знале да ја нијесам из те куће, тј. да у кући Михајла Стијаковића нема двије дјевојчице истог узраста, као што смо биле ја и моја имењакиња Љубица, него само једна, а њу су убили пред кућом. Можда је горе изнад куће стајао комшија шокац који је довео усташе, али ја њега нисам видјела. Није видио ни он мене, али је могао знати да сам ја у соби, ако су му то рекле усташе кад су изашле напоље. Усташе су одмах знале да ја нијесам из те куће. Зато се нису журиле да ме убију. Као да им нешто није било јасно. Нијесу знале да ли сам ја Српкиња или шокица, јер су и шокачка комшијска дјеца долазила у наше куће, као и ми у њихове. То их је мало збунило.

Ја им кажем:

– Не знам ни откуда сам, ни чија сам кад ви ово радите!

Нокти на обе руке налили се крви од страха, па поплавили и поцрнили. Шта мислиш, да ли би умрла да ме нису уболи?

Кажу ми:

– Читај Здраву Марију!

– Ја не знам ни читати ни говорити кад видим шта радите.

Један усташа пита:

– Шта ћемо с њом?

Онај с врата каже:

– Боди!

Онај испред мене одмах ме убоде бајонетом у предњу страну, код жличице. Док ми приноси бајонет грудима, видим како је крвав. Одмах сам пала ту на под и онесвијестила се. Док нисам изгубила свијест, сјетила сам се само једног камена на нашој њиви код кога сам се играла с браћом Млађеном, Стојићем и Мирославом. Само ми се појави да до тог камена нећу доћи више никад. То је последње чега се сјећам.

Онда су ме усташе уболе још шест пута, док сам лежала у несвијести. Два пута с лијеве и три пута с десне стране, све у труп. Једном су ме уболе у лијеву руку код мишице. Највећа рана је била код жличице.

И сада носим ожиљке по тијелу од свих седам рана. Сви ожиљци добро се виде иако је од тада прошло 58 година. Један ожиљак на лијевој страни дугачак је 5 центиметара, а остали су мањи. Ево, погледај овај на руци. Лијепо се види. Он ме највише и подсјећа на покољ, јер је на руци па га стално гледам.

Јован Мирић: Разлике између немачког и хрватско-усташког убијања

У неко доба ноћи сам се освијестила. Дошла сам себи. Прво сам осјетила велику жеђ. Пузала сам по соби и тражила воду. Не види се. Обноћ, пужући из ћошка собе, ишла сам према средини собе. Препузала сам преко бабе Ваје, која је лежала на сламарици на поду, између шпорета и кревета. Она је била укочена и хладна. Напипала сам котлић с водом. Тај котлић с водом остао је у соби кад је Михајлова снаја Драгиња прекинула купање дјетета због доласка усташа. Био је скоро пун, јер су усташе стигле чим је Драгиња почела да купа дијете. Добро сам запамтила тај котлић. Био је споља плав, а изнутра бијел. То је као већа и дубља шерпа са жичаном дршком о коју се котлић вјеша на вериге. Та дршка се зове повразац. У таквом котлу подгријевају се млијеко и вода, а кува се и јело за више чељади.

Попила сам много воде из котлића. Спопала ме врућина иако је ноћ хладна. Турала сам главу у котао и стално, помало, пила до јутра. Кад је свануло, видим да су отворени прозори и врата. Ја нисам имала никаквог страха. Видила сам да нема ништа од мене.

Баба Ваја лежи на сламарици, ал нема главе. Ено главе под креветом. Код бабе нема крви. Њен јастук чист. Врат кратак. Нема га.

Кад је боље свануло, подигнем се полако, ослањајући се на зид и кревет. На кревету Даница (9) не даје знаке живота. Лице јој расјечено. Виде се сукрвица и расјечене кости. На јастуку крв се смрзла. Тек сада видим да сам и ја сва крвава.

Ишла сам у школу те зиме, па ми отац купио добре ципеле, баканџе. И ципеле све крваве. И обе моје плетенице крваве. Крв се по њима скорила, смрзла, па плетенице тврде ко штапови. Све се смрзло, скочило. Не сјећам се да ми је тада било хладно. Само сам се и ја укочила. Само ране кврче како дишем. Изашла сам у ‘кућу’. Тако се код нас зове она горња просторија, у којој је обично огњиште. Ту сам нашла штап дједе Михајла, као клип, на врху мало крив. Узмем га и кренем својој кући ослањајући се на тај штап. Тешко идем. Идем полако. Застајем на пртини. Дођем некако до прве комшијске куће, која није била далеко. То је кућа Ђоке Косића. Одлучим да уђем у Ђокину кућу, да се мало одморим и да видим шта је тамо. У кући ни сам нашла никог. Усташе су све ишћерале и побиле. Ја не могу даље.

У соби кревет, онај дрвени. Уз њега стоји неки сандучић. Ја се попнем на сандучић, па онако крвава легнем на кревет. Покријем се оним што је било на кревету. Нека поњавица. Почела ме опет хватати несвијест. Сада осјећам да ми ране зебу и да ме јако боле. Не дај, Боже, ником! Бојала сам се скоро да ће нас опет клати. Лежала сам у кревету. Нисам спавала. Нема ништа од мене. Чекам да умрем.

Онда, то је била недјеља, дошли да пљачкају. Не знају да сам у соби. Ја се покрила преко главе. Утонула у сламу и неке крпе на кревету. Ћутим и чекам. Чујем како говоре ево ово, ено оно, узми, понеси, дај. Траже паре и купе ствари. Не знам ко су. Не видим их. Неко ми извуче јастук испод главе, али ме не виде. Провирим: била су двојица. Не познајем их.

Није прошло ни десет минута, а дођоше друга двојица. Један каже:

– Има неко жив!

Задигоше покривач, ко кад се открива дијете. Видим ко је. Знам обојицу. Једно је био Божо Јосиповић, а друго Мирко Јосиповић, мој пар из школе, оба шокци из сусједног засеока. Божо је био човјек, ожењен. Мирко ме позно. Зна ме и Божо.

Мирко каже:

– Љубо, јеси ли ти то?

Ја му кажем:

– Да! Ја сам сва избодена!

Он пита:

– Оћеш ићи с нама?

Божо стоји и ћути. Ја кажем:

– Хоћу ако ме нећете убити. Ако ћете ме убити, убите ме овдје, да ме не носите на вашу страну, преко потока.

Божо каже:

– Немој се бојати! Неће теби ништа бити. Ја ћу те носити.

Јелена Ковачевић: Звона звоне од девет до шеснаест и тридесет

Узме ме на леђа и понесе. Мирко гледа. Кад ме упртио, скроз ме покрио старим капутом. На кревету био неки стари капут, подеран, рупе по њему. Кроз једну рупу ја могу да гледам, да вирим. Намјестим главу да што боље видим кроз ту рупицу. Руке се прегнуле преко Божиних рамена. Висе ко мртве. Божо ме носи кући мог стрица Илије. То је свега десет-петнаест метара од Ђокине куће, у којој сам лежала избодена. Пред Илијином кућом је равно. Ту смо се скупљали, сједили, играли. На раван пред Илијином кућом усташе су доћерале Тодиће и Васиће и ту их на једном мјесту побиле. Ту их лежи много на снијегу. Све видим кроз ону рупу на капуту. Понеко се још миче, иако су прошла 24 сата од покоља. Само се трзне или протегне, па опет мирује. Чујем како неко крчи. Попадали и изукрштали се како их је гањало и убијало. По пртини и по угаженом снијегу свуда крв. Смрзнута. Све потргано. Неки зинули, а неки избуљили очи. Лицем притисли снијег. Свакако окренути. На многима одијело крваво – како су се трзали и ваљали по снијегу прије него су издахнули и смирили се. Било је ту једно 150 душа. У појединим кућама у Васићима и Тодићима било је по десетеро и петнаестеро чељади. Ту су скупљена и побијена два засеока – Тодићи и Васићи. Снијег утабан и црвен. Ту су их убијали. Неки бјежали. Нико није одатле побјего. Све су их стигли. Неки дају неке гласове које не знам описати. Тога нема код живих људи. Не знам како се нису смрзли преко ноћи.

Божо и Мирко стали. Гледају лешеве. Тако сам и ја могла доста дуго да гледам. Они не обраћају пажњу на мене, као да ме нема. Ништа ми не закрива очи. И ништа ме не узбуђују ти мртви. Ко да то није ништа страшно. Не бојим се. Поред мртвих на равни нема никог живог осим нас троје. Све троје ћутимо и гледамо. Доста дуго, тако ми се чини. Онда ја опет кажем:

– Ако ћете ме убити, туците ме ту, ђе су и они. Немојте ме носити на своју страну и тамо тући!

Кажу ми да се не бојим, да ме неће убити. Божо каже Мирку да скине с једног закланог човјека ципеле. Одрастао човјек, па ће ципеле бити таман Божи. Оде Мирко до оног мртваца и одшнира ципеле. Биле су то дубоке ципеле. Види се да су ко нове. Добре. Мирко поче да их свлачи. Божо само стоји и држи мене на раменима. Обоје гледамо како се Мирко натеже и мучи док тегли ципелу са мртвог смрзнутог човјека. Одједном пусти ногу оног мртваца, диже се и каже:

– Не мере се скинути. Смрзле се ноге за ципеле. Не иде. Ајмо!

Божо каже:

– Добро! Ајмо!

Идемо доље према потоку. Кад су ме принијели потоку, угледала сам да се са друге стране потока, од шокачких кућа, отегла колона све до потока. У колони свашта: домобрани, усташе, сеоска милиција, страже, цивили. Ишли су на ову страну, нашу, према нашим кућама. Војници носе пушке, али на њима нема бајонета. Иду да дотуку рањене и да пљачкају. Ја опет кажем:

– Немојте ме носити њима! Видите ли колико их има. Убиће ме!

– Ништа се не бој! Само ћути – каже Божо.

Умота ме још боље оном капутином. Прођосмо мимо њих. Нико ништа не пита. Можда нису видјели да је под капутом на Божиним леђима дијете. Можда су мислили да су то напљачкане ствари. А било је и забрањено даље убијање, како сам касније чула. Мирко иде за нама.

Кад смо прешли на њихову страну, Мирко пита хоћу ли Божиној или њиховој, Пејиној кући. Пејо је Мирков дјед. Мирков отац је Марко Јосиповић, али кућни старјешина је стари Пејо. Кажем му да ме носи Пејиној кући. С њиховом дјецом сам ишла у школу и играла се. И Мирко каже да идемо њиховој кући.

Божо ме однесе Пејиној кући. Он и Мирко испричаше како су нашли живу Миланову Љубу. Код куће Пејо, стар 70 година, и двије његове снаје – Јања и Јела. Јања је умрла, а Јела је и сада жива. Стари Пејо каже:

– Узмите је и окупајте је!

Оне ме окупале. Нисам знала кад су ме купале. Чим су ме полиле млаком водом, онесвијестила сам се. Кажу да су ме носили школи у Мотике. Било наређено да се тамо скупе сви који су преживјели. Ја се ничега не сјећам. У несвијести сам била све до слиједећег јутра. Кад сам се слиједећег јутра пробудила, кажу да сам најприје рекла:

– Нано, дај ми воде!

Јања ми је давала топло млијеко. Дошла сам себи. Кад сам прогледала, видим да то није нана, мати моја. Онда сам се сјетила да су ме донијели Божо и Мирко. Гледам око себе. Видим да лежим у соби на сламарици, поред шпорета, ‚фијакера‘.

Питају ме:

– Љубо, боли ли те? Немој се бојати!

Ране су ме бољеле откад су ме почели купати.

Кажем:

– Боли.

Нијесам могла никуд да се помичем.

Пејин син Илија отишао је у град. То није далеко. Купио је маст и алкохол. Испрали су ми ране и намазали. Послије тога нијесам 24 сата ништа знала. Они су зовнули комшију Анту Мартиновића, шокца, да буде код мене, да их неко не оптужи да су ме убили. Тада је већ било забрањено убијање. Он је преноћио са мном.

Јања каже да сам била дошла до себе.

– Ти си ћела, Љубо, умријети. Нијеси давала знаке живота. Само ти је радио дамар на врату.

Други дан, иза алкохола, ставили ме да сједим. Подбочили ме јастуцима. Мало сам сједила. Ту је Илија Јосиповић. Он је био хрватски жандар. Каже ми:

– Љубо, ено твоје сестре Босе у својој кући. Сједи на слами на кревету и ћути.

Неће никуд. А нико је силом не носи. Из куће је све однијето. Испод Босе су извукли чаршав, па сједи на слами.

Јован Мирковић: У НДХ нису били усташки злочини већ злочини хрватске државе над њеним држављанима

Боса је била моја сестра од стрица, 5–6 година стара. Код њих су усташе све побиле, а Боса се сакрила под кревет и тако остала жива. Можда ју је мати гурнула под кревет. Не знам. У соби је била сама два дана. Нико је није прије Илије нашао.

Кажем Илији да је донесе мени. Касније је испричао како ју је нашао на кревету и зовнуо да иде с њим, а она му рекла:

– Нећу!

Тек кад јој је рекао да сам ја код њих, пристала је. И донио је мени. Донио је до врата и пустио је. Она задреча и потрча мени. Обори ме. Ја се онесвијестим. Боса није била ни рањена.

У Пејиној кући лежала сам два мјесеца. Лежала сам само на кољенима и челу, све док ране нису зарасле. Нијесам могла да лежим ни на једној страни тијела. Боле ране. Само ме по дану дигну да сједим колико могу. Ја се онесвијестим кад гођ превијају ране. Превијале су ме Пејине снаје Јања и Јела.

Почела сам помало да једем. Мјесец дана сам само пила млијеко, три пута по чашу. Нијесам могла друго. Нудили су ме увијек. Како јести!

Ту смо обе биле са њима. Стари је реко да нико не смије казивати за нас док није дошло наређење да се не може више убијати. Кажу да је то дошло послије неколика дана. Ко је осто, не смије се убити. Стари није вјеровао. Још дуго нас је крио.

Код Пеје Јосиповића смо биле од 8. фебруара 1942. године па Боса до јуна, а ја тачно до Петровдана, 12. јула 1942. године. Пејина чељад су нас лијечила и његовала као да смо њихова дјеца. Само се лијепо сјећамо на њих, а ништа ружно.

Босу су однијели прије мене на петнаестак дана код њене тетке Милице Савић у сусједно село Рамиће. Ту је дочекала крај рата. Удала се у Тодиће. Има породицу. И сада живи у Тодићима.

Мене је у недјељу, на Петровдан, 12. јула 1942. године одвела тетка Вида, сестра мог оца Милана, својој кући у Мацановиће, у сусједно село Чокоре. Она је поручила Јосиповићима да ме доведу у Бањалуку, да препознам нашу краву, па да је водимо у Јосиповиће. У Бањалуци тетка и ја се искрадемо, па побјегнемо у Мацановиће. Ту сам живила све до краја рата, а и послије једно вријеме.

Послије рата удала сам се за момка из сусједног засеока Вучића, такође у Чокорима, за Гојка Вучића. С њим сам се вратила на очевину у Мотике и стекла дјецу и унуке. И сада живим на очевини у Доњим Мотикама, кућни број 128.

Код нас су прије покоља стално долазили домобрани и сеоске страже. Међу њима је било доста мјештана шокаца из Мотика. Контролисали нас. Дођу да се наждеру. Ми давали најљепше што се има, да се удобровоље. Кад се наједу и напију, кажу нам да се ничега не требамо бојати.

Питају ђе су људи. Да нијесу некуд отишли? Бојали се да не оду у шуму, у устанак. Из нашег села нико није отишао у устанак до покоља. Сви су увијек били код куће. Жандари и сеоска стража стално су контролисали. Тачно су знали колико чељади има у свакој кући српској и гледали јесу ли сва ту. Ако неког нема, траже док не нађу, од најмањег до највећег. Зато су 7. фебруара могли тачно да воде усташе до сваке српске куће и помажу да се нађе свака српска душа и – убије. Чували су стражу око српских кућа, да неко не побјегне. Они су послије ишли од куће до куће да побију Србе који су преживјели и да пљачкају српску имовину. Нису само они пљачкали. Пљачкали су сви шокци – и наше комшије и они са стране. Однијели су све. Однијели су сво жито из наших амбара. Фамилија Пеје Јосиповића, која је преузела мене и Босу, однијела је мало жита. Све су покупили други прије њих. И сву стоку су пљачкали. Ја не знам ко. То ни касније нијесам могла сазнати, иако сам се одмах послије рата вратила у Мотике и ту са шокцима живим све досад. Само сам касније сазнала да су ми браћа Млађен (9), Стојић (7) и Мирослав (5) сасјечени пред кућом. Мајка је убијена у кући. Отац је истог дана убијен у руднику Раковац, недалеко од наше куће. У прољеће, кад сам оздравила, ишла сам од Пејине куће више пута нашој кући. На зидовима у нашој соби било је трагова крви. Ту су убили моју мајку Даницу и још неку чељад. Чула сам како су наши младићи бјежали, а комшије шокци их дочекивали и убијали ножевима, сикирама и кољем. Мало се пуцало. Само по ђекоји.

Послије сам чула за своју ујну Досту Тодић. Она је била пред порођајем. Усташе је обориле на леђа, па јој преко стомака ставиле даску и на њој се клацкале, љуљале и гледале како се Доста ‚порађа‘ све док нису из ње истиснули дијете. Нису је боли нити клали, већ су је тако мучили. Онда су је дотукли сикиром.

Борба: Редни број смрти – списак 11 219 козарачке дјеце које су убиле усташе 1941–1945.

Моја сестра стричевка Боса, Илијина кћи, која је преживјела покољ под креветом и коју су донијели у кућу Пеје Јосиповића, у којој смо једно вријеме биле заједно, причала је како је изашла из куће када су усташе отишле. На снијегу пред кућом нашла је своју мајку Цвијету. Она је била трудна. Само што се није породила. Боса каже:

– Мама лежи и гледи. Ја је зовем: – Мама, мама! – Она само гледи.

Ту је оставила матер и вратила се у собу, на кревет. Покрила се и лежала, а повремено је устајала и тражила да нешто једе. Сјећа се како ју је жандар Илија Јосиповић звао да пође с њим, а она није хтјела. Рекла је да ће код куће чекати тату. А њен отац већ је био убијен у руднику Раковац.

У соби у којој је била Боса остала је колјевка с дјететом од 24 часа у њој. То је било тек рођено дијете моје и Босине стрине Стане, жене нашег стрица Илије. Стана је била родом из сусједног села Павловца, из Штрбаца. Њу су усташе истјерале напоље, а дијете у колијевци остало је у соби. Живо. Нико га није ни видио. Када је послије покоља заплакало, Боса му је турала крух у уста да једе. Видјела је како то мајка ради с другом дјецом. Хтјела је да нахрани дијете. Оно је умрло.

Одмах послије рата дошо ми је један суповац (полицајац) и пито ме неколико ријечи. Наредио ми је да ћутим:

– Ником не говори о покољу. И ником ни ријечи да сам те ја пито. Што је било – било. Ником не говори!

И ја о покољу моје породице нијесам ником причала, него само неком кријући. Бојала сам се. И сада се бојим да ће нас усташе и Турци поклати. Шта мислиш, оће ли до тога доћи? Не дај, Боже!“

Тако је Лазар Лукајић забележио страшно сећање Љубице Вучић.

Комунистичке власти су годинама скривале овај злочин извршен (1942) у насељима Дракулићи, Шарговац и Мотике. Тек 1965. године подигнут је споменик (са петокраком) на којем је писало (латиницом) да су ту налазе кости жртвама фашистичког терора, без спомињања националности жртава и злочинаца, а број страдалих је умањен на 1.400. Када је споменик подигнут, Ђурађ-Ђуро Гламочанин био је притворен због тога што је инсистирао на томе да се на спомен-костурницу убијенима 7. фебруара 1942. године у Дракулићу, Шарговцу и Мотикама ставе православна обележја, и напише ко су пострадали а ко извршиоци овог страшног злочина.

Ђурађ-Ђуро Гламочанин (лево)

Ђурађ-Ђуро Гламочанин (1902–1998) се после завршетка Другог светског рата вратио кући из немачког заробљеништва и сазнао да су му усташе у једном дану убиле оца Гају, мајку Јоку, супругу Јокицу и једанаесторо њихове деце (рођених у периоду од 1922. до 1940. године), два брата Петра и Теодора и комплетне њихове породице, као и породицу трећег брата Косте (који је заробљен у Априлском рату и из Немачке се вратио 1945. године), те многобројне сроднике и пријатеље. На споменику је остао следећи латинични напис: „Спомен-костурница 1.400 жртава фашистичког терора коју подигоше села Дракулић, Шарговац, Мотике и Удружење бораца народноослободилачког рата општине Бања Лука.“

Преузмите целе књиге

• Јован Б. Душанић-Липљански: Страдање у Другом светском рату парохијана Стевана и Косте Душанића (PDF)
• Јован Б. Душанић-Липљански: Прибинић, место у Републици Српској (PDF)
• Јован Б. Душанић-Липљански: Прибинић и околина, етнографски и други записи (PDF)

Categories: Гостинска соба

Tags: Јован Б. Душанић, Јован Б. Душанић – Липљански, РС, Србија, Српство