Професор Душанић је дефинишући појам српског културног обрасца фактички дефинисао универзални теоријско -методолошки образац за комплексно промишљање свих кретања у корпусу српског народа и српске државе
Јован Б. Душанић (Фото: Лична архива)
Пишући овај осврт на позне радове професора Душанића, а имајући у виду и радове неких других колега, као и своје, не могу да се отмем утиску да се многи професори економије протеком времена све више преокупирају историјским, филозофским и геополитичким темама. Можда се неки од њих неће сложити, али ја мислим да је то и очекивано, на неки начин и нормално, јер је економија прожимајућа наука за апострофиране научне дисциплине.
При анализи његових идеја и тема усредсредио сам се на два његова позна рада: 1) Србија и Европска унија, излагање на форуму „Спољнополитички дијалози: државе Западног Балкана на путу ка европским интеграцијама“, одржаног у организацији научне Фондације Ханс Зајдел и њеног партнера у Србији београдског Института за међународну политику и привреду, Тара, 10-12. фебруар 2015. године; 2) Одолети притиску колективног Запада и остати веран своме културном обрасцу, са позивног научног скупа „Србија и Република Српска у светскоисторијским променама: крај Новог светског поретка (1989 – 2022)“, Андрићев институт, Вишеград.
У свом осврту на текстове не полемишем са професором Душанићем, јер је он својом суптилном анализом приказао историјске чињенице које су стављале на пробу српски народ и његову спремност да и тада одолева притисцима „колективног Запада“, континуирано дограђујући свој национални и државни идентитет. Потпуно се слажући са његовим тезама, у свом осврту на Душановићеве тезе полемишем са негативним конотацијама неких од наведених историјских догађаја у делу српске јавности и самопроглашене наводне српске елите. Читајући радове проф. Душанића имао сам одређене асоцијације, које су ме инспирисале да одређене теме обрадим на свој начин.
Анализом ова два рада стекао сам утисак да су они засновани на заједничкој основној тези да „колективни Запад“ провоцира догађаје, историјски негативне по актуелну цивилизацију, а након што се они догоде, „колективни Запад“ даје њихову историјску и правну квалификацију. И гле чуда, најчешће су криви Срби и српска држава. Методолошки посматрано, проф. Душанић користи велики број актуелних докумената који му служе као теоријска грађа за теоријско – политичке ставове које пласира научној и широј јавности.
Јован Б. Душанић: Одолети притисцима „колективног запада“ и остати веран своме културном обрасцу
Након што сам прочитао реферат „Србија и Европска унија“ из 2015. год. стекао сам утисак да смо Душанић и ја на истој линији размишљања. У овом тексту он је изнео аргументацију против безалтернативне политике приступања Србије ЕУ, што је и моје мишљење. Имам утисак да је његова формулација о „безалтернативној политици приступања Србије ЕУ“, у ствари еуфемизам за узалудност и бесмисленост тих активности, имајући у виду циљеве оснивања, функционисање, технологију проширења и стратегију даљег развоја ЕУ. Међутим, оно што ме интригира то је како би се могла дефинисати политика приступања Србије Европској унији, или да ли би се уопште Србија требало „замајавати“ Европском унијом? Да ли Србија уопште треба да тежи ЕУ, с обзиром да претпостављамо, а и знамо, да нас никада неће прихватити? Имам у виду наш дугогодишњи и актуелни геостратегијски положај, да смо окружени НАТО земљама и да наше улазно – излазне међународне комуникације, сувоземне, ваздушне и водене, иду преко НАТО земаља. Поставља се питање – како бисмо опстали у таквом амбијенту? Из тога следи закључак у виду питања – није ли наша политика безусловног приступања ЕУ фактички политика куповања времена, док се не промени наша геополитичка позиција, због чега ми као хоћемо по сваку цену у ЕУ, а ЕУ као хоће да нас прими у догледно време? При томе, глумимо и ми и они, само из очигледних и различитих разлога!
Стиче се утисак, с мог аспекта оправдан, да је Србија на бескрајној траци условљавања на путу ка Европској унији. За разлику од других земаља које су примљене у чланство, које су имале фиксне и стандардне услове пријема, а неке од њих и геостратешке бенефиције, као што су биле Бугарска и Румунија, Србија има бесконачну траку променљивих геостратешких услова чији се крај не назире. За Србију су услови у облику покретних циљева које дефинишу и намећу геостратешки центри, а спроводи их самозвана и недемократски селектована бриселска администрација. Што је неважнија држава чланица, то су њени апаратчици на значајнијим функцијама у Европској унији. Нама у Србији је познат тамо неки Солана који је наводно донео одлуку о незаконитом бомбардовању СР Југославије од стране НАТО, односно ЕУ држава, мада његова матична држава не признаје тзв. државу Косово. А бесконачна ЕУ трака услова за Србију ради нон-стоп, само се мењају њени бриселски опслужиоци.
Наведена елаборација произилази из чињенице да је неолиберални глобализам препун историјских иронија и парадокса. Једна од највећих историјских иронија је да се једна од најстаријих нација и држава која је стварала цивилизацијске услове за настанак данашње Европске уније, као што су Српски народ и разни организациони облици српске државе кроз историју, држи далеко ван Европске уније. Да се не враћам у Винчанско доба, довољно је само да се подсетимо Војне (српске) крајине која је штитила некадашњу Аустроугарску царевину, као тадашњи ембрион а данашње биће ЕУ, од тада највеће империјалистичке силе, као што је било Османско царство.
Следствено наведеној елаборацији, ја знам која је наша алтернатива, али је она још увек немогућа у оквиру актуелне геополитичке позиције Србије. Некадашња Југославија је била окружена БРИГАМА, а садашња Србија је окружена непријатељски настројеним новонасталим државама и „дрчним“ нацијама! Наиме, још увек постојећи јак униполарни центар који је разбијао и још увек разбија и онако мале државе и нације, да би им касније помагао да се стабилизују на рачун старих и историјских држава и нација, као што је случај са Србијом с краја 20. и почетка 21. века. Ради се о томе да наша бивша и наводна „браћа“ имају идентитет у зачетку, што их квалификује као „нације и државе у покушају“. То чини нашу наводну браћу нестрпљивом, због чега позајмљују, или тачније речено краду идентитет од оних који га имају, а то су српска држава и нација. При томе, рачунају на помоћ својих ментора, као и на проток времена и тзв. нову реалност, али и на нови геостратегијски распоред, где се мешају узроци и последице, где се релативизира истина, право и правда, где се убрзавају већ постојећи односи. Као и за њих, и за Србију је спас у брзој промени њене геостратешке позиције, и то преко трансформације униполарног у мултиполарни свет.
* * *
Дилеме које је анализирао у претходном раду, које мисаоно оптерећују и његове читаоце, проф. Душанић разрешава у наредном тексту под називом: „Одолети притиску „колективног Запада“ и остати веран своме културном обрасцу“. Заправо, професор Душанић дефинише теоријско-методолошки образац за понашање малих нација и држава, тако што исправно закључује да је спасоносна стратегија за мале државе и нације остајање на постулатима сопственог културног обрасца. При томе, полази од тога да: „Културни обрасци народа настају као резултат вековима таложеног искуства бројних генерација предака и представљају урођене обрасце реаговања на све (не)очекиване околности. Они се преносе са покољења на покољења, премошћавајући епохе и идеологије. У процесу стварања културних образаца народа пресудну улогу имају велики догађаји из прошлости. У историји нашег народа то су догађања око средњовековне српске државе која су обликовала наш национални идентитет и кога чине, пре свега: светосавско православље, немањићка државничка традиција и слободарски косовски завет“ (подвукао Б. К.) Тако настали културни обрасци постају модус вивенди нашег народа за преживљавање историјских турбуленција. „Кад се појединцу, у тешким временима која дођу, чини да је стање у коме живи неиздржљиво и да је све изгубљено и безисходно, тај притисак се уз помоћ културних образаца може транспоновати у културни и симболички смисао егзистенције и претворити у тачку отпора са уверењем да треба опстати и одржати духовне и културне везе са прецима и тако дочекати (ако не он, а онда његови потомци) боља времена“ (подвукао Б. К.).
Јован Б. Душанић – Липљански: Савремени колонијализам много опаснији од класичног
Професор Душанић је дефинишући појам српског културног обрасца фактички дефинисао универзални теоријско – методолошки образац за комплексно промишљање свих прошлих, садашњих и будућих кретања у корпусу српског народа и српске државе. Не знајући за формализацију овог концепта од стране професора Душанића, што је он учинио 2019. године, ја сам интуитивно имао такав приступ при анализи историјских и геостратешких кретања у оквиру српске државе и народа. Када је професор Душанић објавио рад „Одолети притисцима колективног Запада и остати веран свом културном обрасцу“, помислио сам: То је то, то сам имао у виду када сам елаборирао различите теме из историје и актуелног геостратешког положаја Србије и српског народа.
* * *
У оквиру наведених радова професор Душанић је обрадио бројне теме из новије историје Србије и српског народа, које су постале индикативне у анализи свега оног што се догађало у последњих десетак година 20. века и првих 20 година 21. века. Анализом наведених радова професор Душанић је дошао до одређених закључака релевантних за новију историју Србије и српског народа. Највећи број разорних догађаја по садашњост и будућност Србије и српског народа је креиран и спроведен уз помоћ иностраних центара моћи. Не само да су угрожени садашњост и будућност, већ су они и основа за преиспитивање прошлости од стране компрадорског дела српске интелигенције. За мене то и није највећи проблем и ја га фаталистички прихватам, јер је креиран како је морало да буде, због нашег централног положаја на Балкану, с једне стране, и дугорочног прикривања историјске истине да су Србија и српски народ одлучујуће утицали на токове настајања и развоја Европске цивилизације. За мене је највећи проблем што у оквиру дела тзв. српске елите постоје они који беспоговорно прихватају да је Србија крива за распад СФРЈ, да су Срби склони историцизму и митоманији, да смо поражени у НАТО агресији 1999. године, да је и сама Србија уводила санкције појединим деловима српског народа, да се нисмо снашли после пада Берлинског зида итд.
Имајући у виду детаљну и аргументовану анализу наведених догађаја из новије историје Србије и српског народа од стране професора Душанића, имам потребу да се теоријско – методолошки одупрем наведеним квалификацијама. Најпре, мислим да је најперфиднија квалификација да су Србија и српски народ најодговорнији за распад Југославије, државе чије су основе формирали Срби још 1. децембра 1918. године, преневши свој државни суверенитет и национални идентитет на народе које пре тога нису имале своје државе. Ма каква била та држава, она је омогућавала да у оквиру ње живе сви Срби, због чега није постојао њихов интерес да је урушавају. При томе, не губим из вида да су сви проблеми Срба почели да ескалирају од тренутка формирања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Преко судбине некадашње Југославије се потврђује позната теза из друштвених наука „да нечег није било, много чега другог не би било“, тј да свака друштвено-политичка појава има свој настанак, развој и нестанак. Југославија је иницијално формирана 1.12.1918. године, развијала се кроз различите државне организационе облике, да би 90-тих година 20. века почела да нестаје и да се коначно угаси 2006. године, отцепљењем Црне Горе од државне заједнице Србија и Црна Гора.
Постоје бројне контроверзе о оправданости формирања Југославије 1918. године. Контроверзе су постојале и у време њеног формирања, а много више у годинама и деценијама које су следиле након тога. Моја генерална оцена је да није био проблем у формирању Југославије, имајући у виду да су постојали и спољни притисци, а и већинско опредељење тадашње југословенске интелигенције, већ у начину њеног уређења. Неки кажу да је то био највећи српски пројекат, што је вероватно тачно! Међутим, то није разлог да се овај проблем критички не разматра, јер неки пројекат може да успе, или да се не оствари. Моја дилема је – зашто унутрашња организација и државна структура није организована по етничком принципу, да се зна ко је шта унео у нову заједницу, да би се знало шта ће ко изнети, ако дође до „развода“. Овакав став темељим на чињеници да је тадашња Краљевина Србија у нову државу унела своју државност и суверенитет, спасивши оне народе који пре тога нису имали своје националне државе, а биле су на страни поражених сила. С обзиром да се за формирање Југославије заслуга приписује тадашњем краљу Александру, а да се за формирање друге Југославије (1945. године) „окривљује“ Јосип Броз Тито, у јавности су присутне анализе о њиховој успешности у реализацији тог пројекта. Моје становиште је да је Тито боље капитализовао исход Другог светског рата, него што је то успео краљ Александар по основу исхода Великог рата (1918. године). Када то кажем, имам у виду да је Тито у основи задржао унутрашњу организациону и државну структуру и променио друштвени систем (капиталистички у социјалистички). При томе, Тито је успео да још више развласти Србију и српски народ, формирајући две покрајине, које су имале већи значај у југословенској федерацији од Србије као целине. Такође, Тито је омогућио формирање нових нација, као што су Македонци, Муслимани и Црногорци, што је даље утицало на расрбљавање Југославије. Према томе, много већи интерес за разбијање Југославије имале су Словенија, Хрватска и инострани фактор него што је то био интерес Србије.
* * *
Једна од перфидних подметачина је да су Срби оптерећени историјом и митоманијом што их онемогућује да буду рационални у актуелним цивилизацијским условима. Када се ми позивамо на прошлост, приписује нам се да робујемо митовима. Када се они позивају на прошлост, то је цивилизацијска тековина и нормално је да постоји континуитет прошлости, садашњости и будућности. Њима смета наша прошлост, јер је ми поштујемо и позивамо се на њу у различитим ситуацијама. Они нападају нашу садашњост, а ми се бранимо позивањем на историјске чињенице, односно на прошлост. Њима доказујемо генезу наше државности, права власништва, континуитет институција. Међутим, то је за њих проблем, јер у нашој прошлости се налазе објашњења за све наше актуелне проблеме, за све аспирације других држава и нација из нашег окружења. Ако би их послушали и „ослободили“ се историјских митова, изгубили бисмо аргументацију за одбрану садашњости, али и будућих интереса. Нама саветују да будемо рационални у сопственом интересу. Они су, тобоже, забринути за нашу ирационалност, које је и било у прошлости. Нећу да негирам да је било и нерационалног поступања у прошлости од стране наше државе. Међутим, те нерационалности наших државних и интелектуалних елита из тог периода, које су нас много коштале, су резултат притисака западног дела актуелне цивилизације. Јер, наше историјске ирационалне одлуке, као што је формирање Југославије 1918. године, нису биле наше потпуно аутономне одлуке. Једна од највећих тема у Западном свету је осуда Србије за наводну геноцидност њеног народа у току 90-тих година у Сребреници. Мада је то велики проблем сам по себи, његова специфичност је што је она предмет поделе и у тзв. интелектуалној елити Србије. Највећа мистерија је наводни злочин геноцида у Сребреници у Републици Српској. Индикативно је да је „геноцидни случај“ Сребреница активиран тек 6-7 година после потписивања Дејтонског уговора. До тада, није било ни у назнакама да тако нешто постоји. О чему се радило? С обзиром да су споро напредовали са планираном унитаризацијом БиХ, која није предвиђена уговором, за претпоставити је да су морали да активирају раније припремљени наводни геноцид српске војске над муслиманима! Имајући у виду све што је изнето у домаћој и међународној јавности, односно аргументацију за и против геноцидне квалификације, као и ослобађајуће истраживање међународне комисије од десетак експерата за геноцид и осуђујуће пресуде Хашког трибунала, сматрам да је потребно имати у виду још један аспект овог проблема. Ради се о томе, да се стварно догодио геноцид у Сребреници, не би се догодило потписивање уговора у Дејтону. Овако експлицитно дефинисану хипотезу заснивам на временском следу догађаја. Наводни геноцидни догађаји у Сребреници су окончани 11. јула 1995. године, а Дејтонски уговор је потписан 14. децембра 1995. године.
Јован Б. Душанић: Подсећање на Јефтановиће – једну од најзначајнијих сарајевских породица
Геополитички центри моћи су током XIX и XX века спроводили своје стратегије освајања и покоравања таргетираних држава и нација. Иако су тадашње војне и политичке борбе давно завршене, а неки сукоби формално окончани и међународним уговорима под покровитељством СБ УН, геополитички центри су, за сваки случај, спроводили тајне операције, формирајући и намештајући наводне доказе, који би им у будућности омогућили ригорознију квалификацију некадашњих сукоба. У одређеном контексту то им је омогућавало и преквалификацију свега тога, тако да нападнути постане агресор, а агресор постане миротворац који је напао у средњорочном и дугорочном интересу жртве! Пракса показује да највећи број међународних уговора, понекад и мировних, потписан је најчешће између челних НАТО држава и малих и економски слабих држава, али богатих са стратешки важним природним ресурсима. Такође, историја показује да највећи број међународних уговора, новијег датума, није до краја спроведен, или није спроведен у изворном смислу. Непосредно по потписивању уговора, агресор би започео кампању његовог „креативног тумачења“, позивајући се на неки „дух уговора“, а дух је тумачио агресор. Некадашњи неприкосновени потпис на међународном уговору изгубио је значај, као што је случај са: Кутиљеровим планом из 1992, Дејтонским уговором из 1995, Кумановским споразумом и Резолуцијом СБ УН из 1999, Бриселским споразумима из 2012. и 2013. итд.
Суштина тих уговора била је да се накнадно легализује иницијална агресија великих сила, а првобитни ратни циљеви агресора да се трансформишу у мирнодопске, тако што агресија постаје договорена окупација и све што из тога произилази. Сценарио је следећи. Уколико нападнути неочекивано пружи јак и дужи отпор, агресор пристаје на међународни уговор, уз намеру да послератним механизмима, намећући циљно тумачење уговора, дајући предност наводном духу уговора у односу на слово уговора. Тиме се покушава и најчешће успева релативизација и фактичка промена суштине склопљених уговора. У новијој историји такав случај био је са Резолуцијом 1244 СБ УН, којом је окончана НАТО агресија 19 најразвијених држава света на СРЈ, као и са Дејтонским споразумом из 1995. године, којим је окончан грађански и међуетнички сукоб у БиХ. Може се рећи, када велика сила потпише неки уговор који јој не одговара, она истог тренутка почиње са фактичком изменом тог уговора. Тек што је закључен Дејтонски уговор, почела је његова демонтажа. Један по један из војног и политичког врха Републике Српске оптуживан је за наводне ратне злочине, хапшен и прослеђиван Хашком трибуналу, уцењивани су и смењивани са функција одлукама уговором непредвиђених страних „високих представника“. Тиме су Републици Српској одузете осамдесетак овлашћења предвиђених уговором. Циљ је био да се дође до унитарне БиХ, наводном изградњом функционалне грађанске државе.
С обзиром да је између наводних геноцидних догађаја у Сребреници и закључивања Дејтонског уговора прошло пет месеци, поставља се питање – да је постојао и најмањи доказ за геноцид, да ли би био потписан Дејтонски споразум? Када постављам то питање, имам у виду најважнију улогу САД у свим фазама ратних сукоба у БиХ – у његовом покретању, одвијању и окончавању. Најпре, САД су одлучујуће утицале на почетак рата, тиме што је амерички амбасадор сугерисао Алији Изетбеговићу да повуче потпис са већ потписаног Кутиљеровог плана, односно Лисабонског споразума из 1992. године. Тиме је изгубљена шанса за мирно решење у БиХ. Затим, САД су дале велику војну и сваку другу помоћ исламским снагама у току рата, чак и обезбеђујући бомбардовање српских положаја. Најзад САД су имале водећу улогу у постизању сагласности зараћених страна. Када се све то има у виду, као и да су САД тада биле несумњиви лидер тзв. слободног света и да су САД контролисале све што се одиграва на ратишту, како са земље и ваздуха, чак и свемира, несумњиво је да су САД располагале свим информацијама. То значи да им није могао промаћи ни један догађај, па ни геноцидни. Такође, за претпоставити је да САД не би дозволиле да под њеним патронатом буде међународно формирана геноцидна творевина. Да је то тако, доказ је да се са првим шпекулацијама о наводним геноцидним догађајима у Сребреници почело тек у првој декади две хиљадите.
* * *
Наводни катастрофални потези Србије у турбулентним годинама крајем 20. и почетком 21. века илуструју се њеним успореним реаговањем у предвечерје значајних догађаја, тако да нас је изненадило рушење Берлинског зида и да, због тога нисмо спремни на компромисе. Својевремено постављање, далеке 1961. године, одржавање и касније рушење Берлинског зида било је парадигма за многе догађаје и процесе у другој половини 20. века и за прве деценије 21. века. Они који су то пројектовали, и подизање и рушење, спремно су дочекали његов коначни пад. Други, по обичају, су се мање или више успешно прилагођавали. Нама, такође, као по обичају, прилепили су етикету спавача, тј. да смо преспавали рушење тако значајног зида и да нисмо схватили историјски значај тог догађаја. То нас је, као много пута пре тога, по мишљењу међународних центара моћи, као и много пута пре тога, одвело на погрешну страну историје!?
Ову квалификацију користе многи противници Србије, да би заташкали своју негативну и срамну улогу, и оптужили Србију за све што се дешавало. Као да смо ми и имали неки избор. Србију је 9.11.1989. , као датум рушења зида, затекао у завршној фази уставног преуређења, да би најзад и у нормативном смислу, Србија као држава, постала једна целина. Тиме смо ојачали своју државну позицију у оквиру СФРЈ, јер да није било тога, Србија би се распала на три дела, и то на тадашњи уставни начин, па би морали да водимо грађански рат на сопственој територији.
Тадашње и касније анализе медијске сцене Европе и САД су већ тада указивале на пројектовање разних врста одговорности Србије за будућа догађања у 90-тим годинама 20. века. „Деца комунизма”, у Марићевом смислу појма, имала су потребне образовне профиле и интелектуалност очишћену од државне и националне самосвести, па су имала широко поље деловања у „запошљавању“ Србије, да се бави собом преко измишљених и реално присутних проблема. Стално се проблематизовао ниво демократије у Србији, однос између четника и партизана, између комуниста и ројалиста, ниво медијских слобода, однос између српске нације и националних мањина, однос према Русији и ЕУ, однос према Меморандуму САНУ, и тако даље и тако ближе.
За то време, наши братски народи и народности су се организовали за коначно решавање својих националних и државних питања. Народне и народносне елите других република нису се оптерећивале наведеним питањима. А мора се признати да су их предводиле „демократске громаде“, све сами стари комунистички кадрови, бивши чланови и председници председништава и комитета различитих нивоа. Није сметало ни њима, ни иностраним центрима моћи, јер били су на истом задатку рушења Југославије, а тиме и Србије. Србија је формирала тзв. прву Југославију, и то не комунистичку, већ Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца из 1918. године. Какав апсурд и каква наша историјска грешка. Рушењем такве Југославије, додуше у међувремену трансформисане у нову социјалистичку Југославију, највише је погођена Србија и српски народ расут по некадашњим бановинама и каснијим социјалистичким републикама и покрајинама.
У то исто време, сви проблеми Србије и српског народа приписивани су недовољној демократији, због чега је, наводно приоритетно, требало решавати тзв. демократско питање. Постојала је парадоксална ситуација, „деца комунизма“ у Србији су решавала демократско питање на антисрпски и антидржавни начин, док су „деца комунизма“ осталих народа и народности решавала своја национална и државна питања. Шта мислите, ко је имао јачу стартну позицију? Па наравно, „њихова деца“, јер су имала подршку свих оних који су пре тога били иза тог зида.
Десило се, шта се десило. Ових дана се обележава 35 година од тог датума, 2024. године. Да ли се нешто променило у цивилизацијском смислу и каква је улога оних, који наводно нису преспавали рушење зида? Мислим, не много! И даље имамо економски Север и Југ, и све је већи јаз између њих, с једне стране и све мањи проценат људи располаже све већим процентом укупног светског богатства, с друге стране. Проглашена је равноправност и слобода свега и свачега, али је проблем што су неки равноправнији и слободнији, а они други имају шансу да то остваре, али је једини проблем што су, наводно, мање способни, а то је већ њихов појединачни проблем, који не нарушава владајућу неолибералну парадигму.
Када се анализира судбина поменутих групација – „деца комунизма“, било да се ради о „спавачима“, као што смо наводно ми, или о „ранораниоцима“, као што су „деца“ Хрватске, БиХ, Македоније и Црне Горе, утисак је да се ни једна ни друга групација није много овајдила. Ипак, постоји разлика. Њихова „деца комунизма“ су решила своје националне и државне статусе, па ће можда у будућности решити и друге проблеме, ко зна? Наша „деца комунизма“ нису још увек, до краја решила, ни та ни друга питања. Проблем је што њихова деца још увек ометају нашу децу да разреше наслеђене проблеме. Докле ће, још увек се не зна, али биће!
Јован Б. Душанић: О стању економске мисли у Србији на прелому ХХ и ХХI века
Свестан сам да је ово поједностављена анализа „зида“ и свега оног што се дешавало испред, иза и испод њега. Постоје бројне и комплексније анализе свега тога. Моје писаније је у функцији заустављања аутошовинизма, самомржње и самооптуживања за догађаје који су се догодили и још увек догађају. Треба имати у виду да се ради о пројектованим процесима, где је позиција Србије слична човеку коме је омча око врата. Што се више копрца да је се ослободи, она му се све више стеже. Апелујем, не стежимо је сами, ако нам је и онако многи други стежу! А, што се тиче тога да смо склони „спавању“, треба имати у виду да смо одморнији од оних који су „ранораниоци“, а то значи да смо трезвенији у решавању историјских и других проблема. Уосталом, зар то није показала наша и њихова историја? Ми имамо своју историју и немамо потребу да присвајамо нечију! Да ли смо преспавали рушење Берлинског зида? Не, никако. Рушењем је наговештен нови светски поредак – униполарни. Бомбардовањем Србије 1999. године, НАТО је показао осталом делу цивилизације куда све то води. Био је то почетак краја униполарног света и наговештај праведнијег вишеполарног света. Да нисмо „преспавали“ рушење зида, можда бисмо били део неправедног униполарног света, због чега би се могли, касније, кајати? Овако смо, као и увек, остали на правој страни историје!
* * *
У српској јавности већ дуго је поспрдно исмевање свих оних који тврде да је Србија пружила величанствени отпор у НАТО агресији. Намеће се формулација да смо ми капитулирали и том приликом изгубили и државу и самосталност. Међутим, свако онај ко претендује да је интелектуалац, а то значи да је национално и државно свестан појединац, зна да ако је неко капитулирао, то значи да је предао своје наоружање, да му војска иде у заробљеништво, да му је територија запоседнута од стране победника. А зна се да ништа од тога није било. Агресија је завршена мировним споразумом уз гаранцију УН. Накнадна произвољна тумачења под притиском тзв. невладиног сектора у оквиру значајног дела тзв. интелектуалне елите Србије је у функцији наметања самомржње српском народу, односно коначног расрбљивања српске државе и српског народа.
У наведеном контексту домаћи „невладини сектори“ и инострани „владини сектори“ покушавају да наметну тумачење ДУХА РЕЗОЛУЦИЈЕ 1244 и КУМАНОВСКОГ СПОРАЗУМА. Они кажу, тачно је да тамо не пише капитулација, али неки „дух“ то потврђује. Истина је да тамо нема ни „К“ од капитулације. Они кажу да тамо не пише да је СР Југославија капитулирала, али се позивају на дух тих докумената. С обзиром да им дух много не помаже, призивају у помоћ „фактичку капитулацију“. Међутим, и ова вербална акробатика им не помаже, јер тај појам не постоји у међународном праву. Капитулација је правна категорија, или је има или је нема. Ради се о томе да су они велики и јаки, па им се може да им се привиђа дух, као и да се баве вербалном акробатиком. Малим и слабим остаје да се боре против овоземаљских неправди, али и „духа“ великих. Коначно, ако мене питате: Ко је победио 1999. године? одговор је: наравно Србија и српски народ. Њима, и владиним и невладиним, неће помоћи ни њихов „дух“, ни вербална акробатика у релативизацији историјских чињеница.
Потписивање Кумановског споразума (Фото: Танјуг)
Поред осталог, 5. октобар 2000. био је пројекат за медијско проглашење победе НАТО агресора над Србијом и српским народом. Пре тога, 9. јуна 1999. потписан је Кумановски споразум о повлачењу српске полиције и војске са територије Косова и Метохије и његовом препуштању снагама Уједињених нација. На основу њега донета је Резолуција 1244 Савета безбедности Уједињених нација. Од тог тренутка почињу спорења: да ли је Србија извојевала частан мир у сукобу са најјачим војним савезом у савременој историји, или је потписала капитулацију. Од тада па до данашњих дана, све бројнији и увек јак тзв. невладин сектор у Србији је, намећући самомржњу и расрбљавање Србије, лансирао ироничну и подсмешљиву тезу: „Замислите, Србија победила 19 најјачих земаља света”?
Постпетооктобарска државна, војна и политичка структура Србије је то експлицитно или имплицитно подржавала, покушавајући да то угради у национални идентитет и тиме се укључи у глобалистички наратив, којим је било предвиђено да крајем 20. и почетком 21. века Србија и српски народ буду једини проглашени геноцидним. Било је предвиђено да се то оконча усвајањем британске резолуције у СБ УН. И то би било, да није било молбе од, у међувремену промењене државне власти, према Русији која је искористила своје право вета и тиме спречила катастрофалну квалификацију Србије. Која би то била иронија и парадокс савременог света да држава и нација који су били део победничких земаља у Другом светском рату, као и једини народ чијих је 500.000 људи протерано крајем 90-их година 20. века са својих вековних и историјских територија? Због тога би било нормално очекивати да у неком будућем тренутку поновног посрбљавања Србије неки скупштински одбор истражи поспетооктобарски пројекат да се заташкају злочини српских противника према српском народу.
* * *
Имајући у виду богату и разноврсну списатељску активност професора Душанића у претходним деценијама, покушао сам не само да га интерпретирам и објашњавам, већ и да се надовежем на његове теме и анализе презентирајући и сопствени приступ. При томе, нијансе мог приступа само потврђују оправданост његових анализа и закључака.
Др Борко Крстић,
редовни професор Економског факултета у Нишу, у пензији
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар