Мој отац Јован је одмах по ослобођењу желео да освети свог брата. Тражио је команданта Зимоњу у његовом селу и сазнао да је, кад је чуо да је Јован жив, преко Аустрије пребегао у Америку

Породичне приче Мире Мраовић (Фото: Фејсбук)

Погибија стрица Миће

Мој стриц Мића је био најлепши међу својом браћом, необично храбар, веома осећајан, топао и сасвим драг. Данас би се рекло да је био изузетно шармантан, а на Кордуну су све особине које се односе на племенита осећања, сажете у једну реч – „милостиван”. Мића је био „најмилостивији” од свих Ошапина (надимак Мраовића из Козарца – прим. СтСт). Био је ожењен, имао вољену супругу, сина Петра и ћерку Мацу.

Пре него што испричам нашу велику тугу, морам рећи да су сви Мраовићи имали две велике страсти: коње и оружје. Уживали су да јашу расне, зорне коње и да иду у лов. Имали су читаве колекције скупих ловачких пушака. То ће моме стрицу доћи главе. Због оружја ће починити трагичну кривицу, као јунаци у класичним трагедијама, и завршити трагично. Мића је био политички комесар у партизанском батаљону који су чинили сви његови Кордунаши. Због своје доброћудности био је омиљен и цењен међу борцима. На његову несрећу, за њим је била главу изгубила и једна млада партизанка, на коју је био бацио око командант батаљона, извесни Зимоња. Команданта је раздирала паклена љубомора и мржња према Мићи. Вребао је моменат да му се освети. Већ су се у борбама били примакли родном крају. У једном окршају заробили су неке домобране. Домобрани су били слаба војска. Они су само бранили своја села, а кад би загустило одмах су се предавали. Тако је било и тада. Партизани су им одузели оружје и пустили их кућама. Мића је класирао задобијено оружје. На тој гомили наишао је на једну скупоцену америчку ловачку пушку марке Browning. Дуго је загледао и оставио на страну, јер за њу нису имали муниције, а понадао се да ће му она можда после рата и припасти. То није промакло ни подмуклом Зимоњи. Одмах је организовао преки војни суд којим је лично председавао. Мића Мраовић, капетан 1. класе, по кратком поступку осуђен је на смрт стрељањем, због утаје оружја и кршења партизанске дисциплине. Тако строга пресуда донета је као пример другима, да се нико више не би огрешио о строги партизански морал, јер партизани у борби нису смели да узму ништа за себе лично.

Мира Мраовић: Како су усташе заклале ђеда Дамјана и баку Јулику на крсну славу 19. децембра 1941.

Зимоња је Мићу одмах ражаловао и затворио. Требало је да се јаве добровољци који ће извршити стрељање. За то дело добили би по један чин више. Нико се није јавио. Сви војници су били у шоку и плакали за својим вољеним другом. Онда их је Мића замолио да то не чине. Рекао је: „Другови, ми сутра идемо да разбијемо усташко митраљеско гнездо. Пустите ме да ја сам испуним тај задатак и погинем. Извршићу самоубиство, само да мој син једног дана не сазна да су му оца убили његови другови.” Зимоња је киптео од беса и није то дозволио. Сиктао је: „Одлука преког суда се не може кршити!” Кренули су из тог места са ражалованим Мићом. На крају села наишли су на циганске колибе. Зимоња је пришао једном Циганину и насамо са њим дуго разговарао. Тај Циганин је пристао да стреља мог стрица. Мића је пре стрељања, свој сат са руке и комесарску торбицу дао свом сестрићу Дамјану, уз молбу да то буде предато његовом сину Петру. Од Дамјана смо чули ову тужну причу. Где је Циганин сахранио мог стрица, нисмо никад сазнали. Мића је имао дивну породицу. Кад је његова супруга сазнала да је Мића убијен, села је под ону стару крушку у дворишту и данима цвилела. Тако плачући, ту је од велике туге и издахнула. Вест да је Зимоња дошао главе Мићи Ошапини, „због курве”, како су Мићини саборци интерпретирали тај трагичан догађај, ширила се као пламен по Кордуну и наилазила на згражање и општу осуду. Мој отац је одмах по ослобођењу желео да освети свог брата. Тражио је Зимоњу у његовом селу и сазнао да он није имао храбрости да дочека крај рата и са земљацима слави слободу. Кад је чуо да је Јован жив, преко Аустрије је пребегао у Америку.

Мом оцу се његов брат Мића јављао у сновима. То су увек били тешки и драматични снови из којих се мој отац будио потресен и несрећан. Једном је сањао како је Мића дошао у нашу кућу, украо му ћеркицу Радојку и почео да бежи с њом кроз неку мрачну шуму. Испочетка је то све изгледало као нека весела игра. Сакривали су се иза дебелих букових стабала и насмејани повремено извиривали. Мића је са Радицом у наручју трчао све брже. Размак између њих је бивао све већи. Јован није могао да их стигне, нити да им се приближи, иако се упињао да трчи најбрже што је могао. Видео је да то више није шала. Повикао је: „Мића, врати ми дете! Куда ћеш са њом?”

Мића се последњи пут окренуо и повикао: „Не могу ти је дати! Она треба мени!” Дојурио је до неке стрме обале и заједно са њом скочио у мутну реку. Нестали су у таласима. Из таласа је на тренутак извирила само Радичина ручица.

Венчање Јована и Анђелије Мраовић

Тата је у сред ноћи скочио из постеље, упалио сва светла у кући, дошао у дечју собу и плачући љубио Радицу и мене. Радојка је здраво и у свему напредно дете. Убрзо после тог сна, оболела је од леукемије. Упркос надљудској борби наших најбољих лекара, татиних ратних другова, умрла је после неколико месеци и сахрањена је на Малом православном гробљу у Сомбору.

Моја сестра Радмила (видети њену допуну испод – прим. СтСт) је у нашој цркви у Бечу на Видовдан, кад се на великом парастосу помињу сви изгинули ратници од Косова до данас, упалила свећу за покој душе нашег стрица Миће. Већ сутрадан смо сви заједно отпутовали кући у Земун и десило се нешто необично. После те свеће стриц Мића је дошао у сан своме брату и рекао му: „Јоване, знаш ли ти да ја немам ни гроба ни споменика!” Тата је већ био стар и веома се потресао. Брисао је сузе кад нам је то причао. После неколико година умро је наш вољени отац и по његовој жељи сахранили смо га у Радичин гроб. Договориле смо се да на споменику испод татиног имена буде урезано његовог брата Миће са годином рођења и смрти. Наш стриц је коначно добио споменик!

Тек кад смо на споменику прочитале имена:

Радојка 1950–1953.
Јован 1911–1994.
Мића 1905–1943.

схватиле смо смисао оног давног татиног сна у коме је стриц Мића украо Радојку.

Мира Мраовић, Породичне приче, стр. 62–66.

Допуна Радмиле Мирковић (рођ. Мраовић)

Дуги низ година после очеве смрти нам се враћала нелагода око тог очевог тешког сна и његове немоћи да обележи братов гроб.

Допуна Радмиле Мирковић

Једног дана је моја сестра Мира предложила да на споменику нашег оца и наше сестре допишемо и стричево име и да му тај споменик буде као крајпуташ. То ми се учинило као добар предлог, али сам бринула да бисмо њиме могли да повредимо мајку. Страховала сам да ће рећи:

„Шта то хоћете да урадите са гробом мога детета?”

У то време је мајка била већ јако стара и доста сенилна. О њој су се даноноћно старале две добре неговатељице, али је она тонула у своје дуге сате ћутања и обамрлости. Живнула би када бисмо ми дошли и када бисмо са њом покренули разговоре. Препознавала би нас и причала са нама разборито кратко време, али би убрзо целу причу заборављала и могли бисмо све опет да причамо испочетка.

У таквом њеном стању моја сестра је решила да је ипак пита за дозволу да на гробу наше сестре и оца допишемо и име стрица Миће.

Радојка и њен отац Јован Мраовић, у данима своје највеће туге

Она је одушевљено одговорила: „Бог вас благословио, драга децо, кад сте се тога сетиле!”

Онда је Мира рекла да нам је проблем што не знамо годину рођења и смрти нашег стрица. Мајка је рекла:

„Е, ја не знам како да вам помогнем. Знам само да је имао 38 година када је био стрељан 1943. године.”

Тако нам је наша добра мајчица отворила пут да направимо спомен нашем стрицу Мићи.

Када смо сахрањивали мајку и када сам на споменику видела све те датуме, постала ми је јасна симболика и значење оног страшног сна који је уснио мој отац док је још Радојка била жива.

„ОНА МЕНИ ТРЕБА!”

Приредила: А. Максимовић

Categories: Гостинска соба

Tags: Анђелика Максимовић, Мира Мраовић, Радмила Мирковић, партизани