Не, нисам те сањала. / Из тебе сам потекла, / одавде у Господу поникла. / Ти ниси на Земљи, / на Небу си, / не могу нам те / никада, никада, / отети!
Фото: Ена Радивојевић
Не, нисам те сањала,
пре но што сам те први пут
очињим видом видела.
Не, нисам те сањала.
Крв те је моја
кроз вене ми носила,
колевка се моја духовна
у теби љуљала.
У родном граду Светог цара Константина
сам се родила,
па с ветровима даље полетела…
У школама словеначким
о теби ми нико говорио није,
ал’ ја сам те слутила
и тамо далеко,
далеко од Србије.
Ратни нам дани
натраг ка Отаџбини
поплочаше пут –
гониле су нас деведесете,
вратисмо се
у скуте њене, мајчинске.
Млад човек лута,
ал’ Свевишњи му поставља
знакове поред пута,
да их прати,
да, и усред друштвеног лудила,
схвати
Ко су му, и где,
Отац и Мати.
Деведесет и седме
у Дечане Високе
први пут крочих,
Красницу Пећку
сузама опточих…
Пресвета Богородица – Чудотворна Красница Пећка (Фото: Снежана Костић)
Код куће, најзад!
На просвећење очију срца мог.
На мир душевних сила мојих.
Зато, дакле, постојим!
Не, нисам те сањала.
Од рођења сам те у себи носила.
Ка теби ходочастила.
И она реч коју ми,
једне давне ноћи,
Унутрашњи Глас дарова,
коју нисам била размрсила:
„ТИЈЕЈА“,
на Светом се Тлу сасвим јасно раздвојила,
а заправо ме спојила:
„Ти је Ја!“ – још једном зачух Господа.
Не, нисам те сањала.
Из тебе сам потекла,
одавде у Господу поникла.
Ти ниси на Земљи,
на Небу си,
не могу нам те
никада, никада,
отети!
И отац Тадеј,
што пред моштима Светог кнеза Лазара
архимандрит поста,
речима ме својим укрепи.[1]
Св. цар Лазар, рад Марије Марковић Ђинђић
Не могу нам те
никада, никада,
отети!
Ти ниси на Земљи,
на Небу си!
Чекаш дуго, ал’ стрпљиво,
да приклонимо се Речи Господњој,
па и на земљи ће твојој
деца нам, опет, пупити!
[1] Отац Тадеј:
Демонска бића, после Христа,
не могу да наносе зла Небу,
остала им је само Земља и човек.
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар