Старо је правило: што је издаја већа, ћутање је дубље. А за 30 година неки залудни историчар написаће докторат на тему: како су Срби издали Косово и Метохију 2023–2025. године
Немања Девић (Фото: Марко Вујичић/Слободна Херцеговина)
У низу других установа у које је упала, шиптарска полиција запосела и Институт за српску културу у Лепосавићу, који је 1978. као мултидисциплинарна научна установа основан у Приштини, а онда након 1999. измештен у ову српску средину на Северу.
Шта, заправо, значи да су непријатељи „упали“ у неку српску установу на Северу? Наши медији користе најчешће тај термин, који са собом носи претпоставку да су се након „упада“ потом и повукли?! „Упад“, напротив, има сасвим другу конотацију, о којој нико не говори: Шиптари долазе са дугим цевима, плене компјутер и документацију, а затим запечате канцеларију и трајно ликвидирају рад установе. У различитим фазама, то је у последњих десетак година учињено са свим српским институцијама на Косову и Метохији: иако нам представници власти говоре о победама 5:0 и необавезујућим одредбама Бриселског, Вашингтонског и Охридског споразума, пузећим признањем независности јужне покрајине изгубили смо своју полицију, цивилну заштиту, судство, локалну самоуправу, пошту, банке… Остало је још српско школство, за које се очекује да ће бити укинуто до почетка наредне школске године – уз избор наставника из Приштине и прилагођавање тамошњем систему, учење албанског језика, учење историје Косова…
Председник Србије упорно истиче да на Косову неће бити нове „олује“. Премијер неки дан говори да је могућ „цунами“. Шта то треба да значи, и како хладне главе расуђивати по питању које је најважније за српски идентитет? Да ли уопште мислити хладном главом, или је баш на ову тему допуштено користити најтеже квалификације?
На Сајму књига претпрошле године случајно сам срео једног добро обавештеног пријатеља, и већ тада у неком полуочају питао сам га о државном плану за Косово и Метохију. Само се загонетно насмешио и потврдио ми, а ја сам му поверовао, да план постоји и да нема места за очајање. Годину дана касније, тај план се показао кроз „случај Бањска“, потпуним поломом преосталих српских безбедносних структура у покрајини. Од тада, вероватно уз притисак сила, све креће низбрдо и убрзава се процес осамостаљивања наше покрајине, уз невероватну обест шиптарског лидера Куртија, који је испрва провоцирао и опипавао терен, а када је наишао на „меко“, кренуо је у општу офанзиву. Ма из каквог миљеа да су долазили, за мене су момци пали у Бањској последњи косовски јунаци: у мору бесмисла они су показали да бране смисао, и узели пушке у руке не би ли одбранили свој кућни праг.
За пад Славоније 1995. смо се ругали да му је у дневнику посвећен минут, за оно што данас личи на пад Севера КиМ у националном дневнику не чусмо ни минут. За РТС су интересантнији „Отписани“, за Пинк „Задруга“, а за Информер и друга режимска гласила журка Драгана Ј. Вучићевића у Росићима (где се јуче окупио сав политичко-естрадни естаблишмент). Старо је правило: што је издаја већа, ћутање је дубље.
А ко да каже? И шта да каже? Као стари лајавац, недавно сам на трибини у Великој Плани тек овлаш (и добронамерно) додирнуо проблеме са којима се суочавамо као држава и народ. Одговор је био бојкот локалних функционера и њихов демонстративни одлазак са заказане вечере, уз поништавање свих планова о научном скупу, трибинама, сарадњи. Но, мој глас је потпуно усамљен и безазлен. Они који иза себе имају некакву инфраструктуру и могу да макар и једним промилом нашкоде власти, пролазе као председник војног синдиката Новица Антић, који је ових дана на удару читаве државе, у маниру Озне и КПЈ, заједно са читавом својом породицом. Тиме се шаље порука свима који слично размишљају и делају: не тикај у власт, и не чеши се тамо где те не сврби. Јер можемо ти направити хаос од живота.
Ја сам у нечему сагласан са влашћу по овом питању: иако крв константно удара у главу, ми могућности за рат тренутно немамо. Ко би заправо ратовао? Старији, који су служили војни рок, али су малодушни, или млађи, чији је морал висок, али не умеју да примене ни прву помоћ? Сиротиња којој су одузети сви идеали, а егзистенција сведена на паштету од 37 динара, или београдски професори који грме о Косовском завету, а ’99. нису искористили прилику и да га на делу покажу? Нема више ни Бајрона, премало је спремности на жртву. Сви смо постали један велики – компромис. Ту не изузимам ни себе, који сам пристао на наметнута правила игре да имам обавезан буџет за књиге, буџет за летовање, буџет за зимовање, буџет за ресторан&бутик… и зарад свега тога правио компромисе. И то понекад и неке неопростиве. По први пут у животу купио сам и шарене сунчане наочаре, ваљда да ми и поглед на живот буде шаренији… Београд је постао тврђава капитализма и пример живота потрошачког друштва, где ето повремено оперемо савест донирајући СМС за лечење детета, или одлазећи на концерт Павлине Радовановић, и спојимо прсте заклињући се да „не дамо“.
А дајемо. И власт је извршилац, а сви ми саучесници. И сви смо, мање или више обавештени, свесни тога. Свесни смо да се на југу дешава нешто што не ваља, и нешто што личи на увод у национални пораз. А можда је то и једини пут? Свест да смо окупирани и поражени. Можда да и на улицама наших градова видимо маскиране полицајце наоружане до зуба, као што је случај у Косовској Митровици, па да коначно схватимо у каквим условима живимо? И да се истрезнимо од пијаних прича о победама 1999. или недавно у Бриселу. Или да, без званичне објаве рата, уведемо мере које ће нас подсетити да живимо у ванредном стању. Дакле, Косово као тема број један. Укидање Митровићеве шараде и циркуса, обустављање Марићевог јутарњег путујућег циркуса и банализацију свих горућих тема. Да не буде ни Бајагиног концерта, нити јутарње „Шаренице“ на РТС-у. Просто, привремено се укида сво певаније и забавни програм и држава ставља у стање приправности. Делује нереално, зар не?
Написаћу онда нешто што предвиђам да је у најскоријој будућности сасвим реално. Идуће године у ово време, Курти ће свести Србе на Косову и Метохији на 20% од садашњег броја. А онда ће према њима показати широкогрудост и третираће их као равноправну мањину „отвореног косовског друштва“. Београдски аналитичари, ангажовани под операцијом „реалисти“, убеђиваће нас потом да треба да ми на Метохији и Косову немамо ништа, и да стога треба да се задовољимо инвестицијама, Експом, националним стадионом… Причаћемо на тему Сарајева, на тему Загреба, на тему Подгорице, на тему издајника из Друге Србије, на тему четника и партизана, али све ређе на тему Косова. Повремено ћемо ухапсити понеког хрватског шпијуна. Фестивал у Гучи биће најпосећенији, а док трубачи буду свирали „Српска се труба с Косова чује“, пијана маса биће у делиријуму. Као Титаник који тоне, уз последњи концерт свог оркестра….
А за 30 година неки залудни историчар написаће докторат на тему: како су Срби издали Косово и Метохију 2023–2025. године. Ипак, то ће бити прејак наслов, јер изрази нису академски. Примеренији би био: Косово и Метохија у државној политици Републике Србије на почетку Трећег светског рата…
Опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Немање Девића)
Categories: Гостинска соба
Прво моја је теза, да Срби неће да трпе а посебно неће да се боре због Косова и Метохије. Иако ту постоји једна скривалица – није то никакво Косово него је то (бинго! ) управо Србија. Једина земља коју имамо.
Да нисмо прихватили Немачко-француски (а уствари чисто амерички) ултиматум. Шта би било(?) , вероватно би нам у првом кораку вратили визе. Авај како би Срби који годишње имају више милиона посета и путовања у ЕУ успели да издрже? Неће ваљда обилазак бечког двора да замене обиласком Пећке Патријаршије?
Шта ћемо ако нам Немци укину нпр једно 5 000 радних места као казну – а имају их 55 000 у својој шаци овде у Србији.
Шта ако нам уведу неку економску блокаду – ми смо прошле год увезли хране за око 600 милиона евра, ми не производио ни меса ни млека за своје потребе. Шта би јели?
Шта ћемо ако испровоцирају рат са неким од њихових сатрапа који нас окружују? Ко ће да се бори – кад 20 генерација није ишло у војску?
Дакле, 5 октобра смо пустили непријатеља да се размили по нашој отаџбини. Ми смо се слуђивали путем у ЕУ а они су радили посао, морали се око нас као анаконда, и сад кад нам прети један лош сценарио како на Косову тако у било ком другом делу Србије ми упиремо прсте једни у друге ко је крив – а реално немамо ресурсе за одбрану јадног и слуђеног народа.
А да тек не причамо о стању духа и морала у овом народу. Ми немамо судбину у својим рукама. Бог нека нам се смилује.
Шта је ово?
Данас 2024. у Јозефштату (бивши Београд) титоистички јуноша из Института за савремени титоизам оптужује и осуђује србски народ за титоистички вековни сербоцид на Косову и Метохији 1941-2024.
Стари мућак.
Зачуђује став да је Косово издано у периоду 2023.-2025. године. То је као рећи да је вода прокључала зато што се температура повећала са 99 на 100 степени.
Косово је издавано у континуитету од 2000. наовамо, с тим што је у периоду 2000.-2012. издаја ишла у другој-трећој брзини (глуматање са којекаквим Голеш фуснотама и чиме већ, па „и Косово и ЕУ“ иако сама ЕУ никад није скривала да је та формула неприхватљива и само за домаће српско самозаваравање, па свесно и намерно премештање проблема из УН где Руси имају вето у ЕУ где немају, и где су нам све пословични пријатељи), а после 2012. издаја је ушла у ворп брзину и превазишла све досадашње појмове издаје, рекао бих, било где у свету. Већ је Бриселски споразум 2013. био и де факто и де јуре преко било каквог нормалног поимања велеиздаје, а оно што је уследило после тога… Шта знам, као нека пијанка на којој непрестано сви повраћају али упорно нико не престаје да пије.
Шта ту човек да ради… Реално… Већ за Бриселски споразум није остало никакве отпорне моћи, ако се добро сећам тад је, због уласка Двери у политику и цепања и оно мало каквих-таквих националних гласова у Скупштини било дошло до ситуације да није био ниједан глас против… Чисто симболички, макар један глас против, па ни то! И то је била 2013. година… 2023. Охридски споразум, заглушујуће ћутање… Сад ово… Шта ту човек да ради?
Свима је прећутно све јасно, сви који не могу да прихвате такву ситуацију су потпуно немоћни… „Бог ће помоћи ако буде имао коме.“ Да ли има? Да ли ми уопште хоћемо помоћ, кад имамо неколико милиона различитих мишљења и ни сами не знамо шта желимо? Срби са неким традиционалним виђењем националног интереса, православља итд., ето рецимо људи окупљени око Стања ствари и слични њима… Реално нису ни статистичка грешка.
При свему томе, Запад је пет пута слабији него 90-их (и пред тоталним колапсом), Руси су пет пута јачи него 90-их (и пред иминентном прерасподелом света у корист своју и својих савезника; наравно, Кина узима лавовски део), али шта то вреди ако су Срби од себе суштински дигли руке? Једни желе помоћ Руса, други желе помоћ Запада, трећи желе у „Задругу“, четврти на геј параду, пети на празник мимозе… Једноставно, жали Боже са сваке стране.
Ре Бојан
Људи потпуно губе из вида да све оно што се дешавало од 2012 на северу, претходно се од 2008 дешавало јужно од Ибра.
Прво је кренуло са наплатом струје од стране Албанаца. Срби са централног Косова су пружили невероватан отпор, искључили су им струју док не пристану да плаћају КЕК-у (Кек настао на отимању имовине ЕПС на КиМ). Тражили су да наплату као и на северу врши ЕлекроКосмет/ЕПС. Пошто је у енклавама одржавање електро система већ вршио ЕлектроКосмет/ЕПС. Срби два ипо месеца нису имали струју. То је та пасивна борба и отпор ништа мањи него потоњи на северу КиМ. Чекала се акција Београда. Београд је попустио и албанске институције су први пут пробиле у српску средину.
Морам да укажем на једну ствар колико смо ми као народ проклети и заједљиви и мрзимо на свога. У сваком од нас чучи један другоСрбијанац.
У ужој Србије се једино знало да Срби на КиМ не плаћају струју и то је била највећа брига (а није нас бринуло што Албанци ни данас не плаћају струју у Бујановцу и Прешеву). Али ако се погледа шира слика, 3500 Срба радника ЕПС-а на КиМ је истерано са посла иако живе поред Електране Обилић а саме Електране су направљене на пољопривредној земљи Срба без икакве противнакнаде. Друго, Газиводе јесу вештачко језеро али су и Хидроцентрала која производи струје више него што север Косова потроши. Плус Газиводе дају воду за хлађење турбина у Обилићу и 70% пијаће воде за водовод Приштине . И нико у Србији не брине што Арнаути те милионске износе јагме бесплатно али је одијум и харанга што Срби сепаратистима не плаћају струју, од којих је они нису ни добили…
Ни, да се вратим на примарну тему. Када су пробили код наплате струје јужно од Ибра онда су ударили на Телеком. Почели су да упадају код репетитора и гасе предајнике мобилних провајдера из Србије. И тако су Срби јужно од Ибра тихо „интегрисани“. У ужој Србији је тада главна тема и брига била хоћемлинда нас приме у EU. Након тога су дошли први споразуми Борка Стефановића, који је (пази сад) био службеник Министарства спољних послова и већ је иза брда могло да се назре шта се том јадном народу(и овој јадној Србији укупно) спрема.
Медијска припрема је кренула кроз инсајдер Патриотска пљачка, који се сав народ на северу криминализовао. Стекао се утисак да не плаћају царину и порез Србији а заправо они су спалили прелазе јер је Унмик царина замењена Царином Репубљик Косове а по 1244 Срби њима нису дужни ништа да плаћају. Исто као и порез на малопромет. Својевремено је Марко Јакшић испред тада владајуће ДСС Космета тражио од, тада актуелног министра економије Динкића, да уведе север Косова у систем ПДВ Србије, што је тада било могуће. Наравно то Динкић није хтео, али је остала пљувачина по Србима са КиМ да су повлашћени, не плаћају порез и тако до данашњег дана, увек нешто.
2
Али зарад истине о Косову и комплетне слике треба се вратити на сами почетак. А почетак је друга велика Сеоба Срба која је била готова негде око 1750. Дакле само 50ак година пре ткзв Првог српског устанка. Карађорђев рат није био никакав први Устанак јер се против Турака ратовало од тадашњег центра Старе Србије – Косова, преко Баната па све до севера Далмације. Укупно неких 160 великих буна и ратова јер се Срби никада нису помирили са окупацијом. У сеобу је тада кренуо цела побуњена Србија од Београда до Скопља али се Косово као равница без скровишта доста више испразнило док по планинама остатка Србије људи задржали. И тада се тежиште народа сеобама пребацило са Косова у Шумадију. Набирали су снагу па 1804 опет у рат са Турском која је тада већ била у некој благој стагнацији. Под Милошем Обреновићем циљ је коначно досегнут.
Шта се даље догађа, Срби потискују Турке који су уствари домаће потурице. Из западних крајева они беже у Босну а из осталих крајева беже на Косово. И тако се Косово пуни потурицама који убрзо узимају албански идентитет и врше додатни притисак на Србе да се селе ка ослобођеној Србији. Илустрације ради Ваљево и Чачак су тада имали већинско (по) турско становништво док је околина била чисто српска. Крагујевац је био место са 74 турске куће и две џамије. Е све је то отишло пут Космета…
Кад је дошао ред да се Космет ослободи наше проклетство да дајемо највеће јунаке и највеће издајнике је већ кренуло. Појавио се извесни Димитрије Туцовић који је из свих типова осуо по намери Србије да врати Косово. (Занимљиво да није тражио да се у његово Ужуце врате Турци који су пре ослобођења чинили 96% становника па су због свих недела и зала протерани а град спаљен.)
Било како било, Карађорђевићи ослобађају Космет али за разлику од Обреновића ствари не враћају у првобитно стање тј. остављају све Арнауте на терену. Арнаути не мирују, дижу буне, убијају војску, народ и негде 1920 се доноси одлука да се они преселе у Турску. Занимљиво тај посао се додељује нашем истакнутом патриоти и нобеловцу Иви Андрићу, да на највишем нивоу што би се данас рекло искоординира и организује. 1941 Срби су на Косову поново већина, али долази други светски рат и све пада у воду.
Након 1945 долази Југославија под усташком Јосипом Брозом и тај део је већ махом познат. Ствара се АП Косово да се другови Албанци махом чобани и друмски разбојници , оспособе да као администрација воде будућу независну државу по плановима још од Дрездена. Срби се протерују имигранти из Албаније насељавају, ужа Србија плаћа порез за неразвијено Косово од кога се финансира насељавање Албанаца…
Срби у остатку Србије могу да „спавају на клупама“ и креће онај најопаснији мир и благостање јер се иза завесе припрема катаклизма која крећем 1990 а ево ни данас није завршена. По свему судећи све ово са Косовом није ништа друго до распад Србије – е управо је то цена за благовање и спавање народа под демоном Титом. За спавање по клупама, летовање на Јадрану . Што би се у оном филму рекло – таквог мира смо се морали чувати.
У царству опсјене
У царству опсјене
У мрклој ноћи
Отров кружи кроз вене
Пајац се игра моћи
Глумимо да смо ту
Глођемо нечије кости
Пливамо у злу
Боже опрости
Мртви листамо слике
Док надзор нас стеже
Нијеми смо усред вике
Удица гркљан реже
Реквијем свирају
Мртви музичари
Градом парадирају
Вођини гузичари
Момчило
Уочи Побједе
Сузама залијевам тугу
Из душе што расте у небо
Покушавам одлучити
Зло од глупости
Мржњу од похлепе
Злодухе од трулежи
Суспрежем бијес
Вјежбам стрпљење
Чекам да се избистри
Небо пред зору
Уочи Побједе
Момчило
нама су најгори терет самопрозвани великосрби, све знају, дијагнозе стање само се се сипају из свих могућих углова, критике на конкуренцију за вођство су на нивоу награде за књижевно дело исл и итд …
а нико да се сети и усуди да обелодани решење, како да изађемо из Матрикса на светло Сунца, нико да упути Србе неРазУмне и мрзобезвољне како да праштамо себи и својима, да се поштујемо и да се саберемо, да би нас сви други више поштовали, помагали и избегавали.
прво је лако јер је стереотипно, модерно граџански западно, лако се стичи прегледи и лако постаје локални вођа култа, а друго је тешко, непредвидиво, лако одведе у нестанак, подложно лаком уништењу ових првих, у почетку се тешко стичу следбеници – али то је једини пут у србско потомство