Билатерална дипломатска и трговинска динамика у Србији открива разне нејасноће у политичком односу између Русије и нас
Александар Вучић и Владимир Путин 2021. године (Фото: Sputnik/Михаил Климентьев)
Отклон од руске државе, који систематски спроводи Вучићев режим, јасан је знак слабости и дилетантизма владајуће партије и њених политичких млађих партнера. Са друге стране, упркос бројним издајничким и антиправославним потезима Александра Вучића, Кремљ није битно променио своју позицију подршке према режиму у Београду. Амбасадор Боцан-Харченко, упркос Вучићевом јавном признању o продаји оружја Укро-фашистичком режиму и низу санкција Руској Федерацији, и даље говори о добрим односима и разумевању Руса за српску позицију. Зашто је то тако?
Прва могућа опција политичке позиције Русије је она при којој се више верује Вучићу а мање српској опозицији. Овакав став свакако користи СНС режиму. Иако очигледно добијени налог од Американаца подразумева уништење традиционално добрих односа Руса и Срба („добри односи“ нису важили у периоду постојања СССР-а), у дневној политичкој комбинаторици Вучићу ипак одговара да га Руси подржавају. Знајући да је српски народ у високом (мада не и у превисоком) степену проруски оријентисан, Вучић тако учвршћује власт и поверење већине гласачког тела Србије. Јер, Руси су наши, велики и паметни, и они одлично знају шта је добро за Србију и њену будућност, а то је наравно СНС. Вучић, иако активно ради на дугорочном цепању руско-српске споне, и те како зна да за своје сирове реторичке манипулације користи дневне и краткорочне монаде руске политике. Скорашње позивање на наводне информације ФСБ-а о протестима које су прослеђени српској власти очигледан је пример ове тактике.
Путинов помоћник Николај Патрушев: Запад покушао да замени српску власт америчким марионетама
Оно чему се просечан Србин до скора највише надао је велика руска помоћ која ће уследити после победа над НАТО-ом и јеврејским лобијима Америке, Европе и Израела. Наш просечни становник се надао да ће овај пут успети да избегне свој историјски задатак, да неће поново и узалуд ратовати, чак и по цену занемаривања руских и својих основних интереса. Горак укус Јељциновог препуштања Србије западној немани из деведесетих је још увек присутан код старијих генерација и – ма колико Путин и Захарова својом отворено просрпском реториком то покушавали да промене – неповерење, а и наслеђена титоистичка русофобија, макар и на висцералном нивоу, још увек су присутни код немалог дела грађанства. Са друге стране, руска пракса немешања у послове других држава је став који не одговара Србима. Док домаћи либерали, криминалци разних врста и џендеристи добијају од запада велике своте новца на годишњем нивоу, руска подршка углавном се заснивала на разним пословним али углавном неоствареним понудама, доскорашњем поклањању старијих војних технологија и гостовањима распеваних Козака у Сава центру. Теза да ће Руси једног дана доћи и брзо нас регенерисати је наивна. Она истовремено није и немогућа, али би за њено остварење био потребан отворен захтев за политичку, војну и економску помоћ од стране председника државе, што је и урадио председник Сирије Башар ел-Асад. Вучић то свакако неће урадити, а и када би можда и хтео, то би био почетак брзог краја његове, од стране западних сила генерисане, политичке каријере и личног богатства. Авај, уговор са ђаволом је давно потписао а племенита Грета му неће пристићи у помоћ.
Трећа и најпогубнија могућа опција је пуштање Срба низ воду. Веома прагматично руководство из Кремља, после 25 година лутања, испипавања и махом политичке подршке Србији, можда је одлучило да је препусти таласима подивљале историје. Постмилошевићевске политичке гарнитуре често су својим лажним братским загрљајима и суштински прозападном политиком вређали интелигенцију руске политичке врхушке. Срби су годинама гласали у велико броју за СНС и руски посматрачи политичких прилика су могли закључити да су Срби углавном задовољни својом прозападно влашћу и својом фантазмагоричном перспективом уласка у ЕУ. Такође, наш народ и његове елите на разноразним јавним проруским скуповима нису показивали довољну заинтересованост за везаност са Русијом и то је у Москви сигурно примећено. Тренутни изазови пред руском нацијом су огромни и – осим поновне одбране домовине од западне хегемоније – Руси су преузели и бреме главног архитекте новог, али и човечнијег светског поретка. Такође, не сме се заборавити да је у Русији постојала и постоји антисрпска клима међу неким утицајним људима. У ту групу су се могли уврстити скептични Достојевски, осведочени србомрзац Стаљин, арогантни Горбачов и културолошки изолациониста Солжењицин. С друге стране, српска карта „неправедно напуштене жртве“ из деведесетих је можда потрошена. Руси могу имати осећај да једноставно губе време са превртљивим Србима, а један познати револтирани руски новинар нас је недавно означио као „балканске проститутке“. Такође, од минирања подводне инфраструктуре Северног тока, све је у Русији постало другачије: она превасходно посматра Европу као болесно ткиво наслоњено на њене западне границе а политичке вође исте као групице инфантилних лудака. Руска одлука о дугорочном дистанцирању од старог континента доприноси тези о могућој намери одрицања Кремља од Србије. Ова опција би била најгора за Србе пошто свако – са минимумом политичке интелигенције – зна да српска држава у оваквој међународној констелацији не може опстати без подршке Русије.
Четврта опција је најмање присутна у колективној свести али је као концепт најзаводљивија: Вучић, спроводећи налоге својих западних контролора, од 2019. активно разара политичко ткиво које везује два народа. Тај приступ се додатно појачао последњих година са отвореним критикама руске војне операције у Украјини, нарученим признањем у лондонском часопису Фајненшл тајмс (Financial Times magazine) везаним за продају српског наоружања и муниције украјинском режиму, те личним увредљивим гестовима упућеним председнику Путину. Међутим, Руси су добро схватили игру Запада и намерно не реагују онако како би иначе могли. Упркос издаји и лицемерју из Београда, званична Русија и даље подвлачи своје разумевање за српске проблеме и инсистира на наративу о добрим политичким односима. Ова опција потцртава руску спремност да и даље остану уз српски народ, као и намеру о свеобухватној помоћи Србима после војне и политичке победе над либералном хегемонијом. Она је уједно и најповољнија по нас, пошто комбинује политичку лукавост, истрајност и дугорочну визију о развијању старе споне два источна народа. Какав ће евентуални став Русије бити према Вучићу и српским псеудоелитама после слома Запада, за сада је нејасно.
∞
Без обзира на то да ли ће садашњи компрадорски сој задржати власт или је изгубити, ништа у Србији неће бити исто после јула 2024. године. Корпоративни бандитизам Рио Тинта, тајно мешетарење српских власти и увредљива посета Немца Шолца отрезнили су већину Срба. Ако је наш народ до сада наивно веровао да може заменити своју слободу за привид политичке сигурности, скорашњи велики августовски протест у Београду распршио је те заблуде. Јер, онај ко мисли да може трампити слободу за сигурност, на крају остаје без оба – али са Рио Тинтом.
Categories: Гостинска соба
Namerno ili nesvesno falsifikovanje istorije o tome kako Jelcin nije pomogao „Srbiji“ koja nije postojala kao medjunarodno subjekat vise od 70 godina, vec su umesto nje postojale Kraljevina Jugoslavija koja je poslednja u Evropi priznala SSSR (velike sile su sposobne da uspostave kontinuitet u svojoj istoriji, sto male drzave i kulture nisu, pa odnavljaju vecito iste sukobe, prekopavaju groblja, ne shvataju zasto ruski avioni nose petokrake…) i SFRJ koja je par godina pre Jelcina pravila jugoslovenski jednomotorni „Rafal“ sa Francuskom, jasno pokazujuci odakle ce dobijati rezervne delovi i podrsku za vreme rata (sa Zapada, iz Francuske), a time i sa kim se ocekuje rat (sa Istokom, SSSR-om), da bi danasnja Srbija odnovila tu „poruku“ Rusiji – kada budemo vracali KiM, dobijacemo rezervne delove od Francuske :))))). Dakle, sta je Jelcin trebao da radi par godina posle raspustanja VU i SSSR, da ulazi u konflikt sa Zapadom zbog, opet, Jugoslavije, samo SR ?????
U to svesno/nesvesvesno falsifikovanje istorije spada i prica o tome kako je Tito pogazio „srpske nacionalne interese“. „Srpski nacionalni interesi“ su definisani niskom i krfskom deklaracijom i priljezno su ostvarivani u Kraljevini Jugoslaviji dozivljavajuci svoj vrh sa stvaranjem Banovine Hrvatske. Za Srbe je i tada ujedinjenje bilo cilj, kao i danas. Medjutim, ljudi rezonuju da je greska bila u „jugoslovenstvu“ ujedinjenja i da je „srpskost“ ujedinjenja dovoljno za njegov uspeh! Ali, avaj, ovo i jeste problem, ta spoljasnjost ujedinjenja koje je zapravo objedinjenje bez unutrasnje, s oprostenjem, supstance u politickom i upravo zbog te nepoliticnosti ovog objedinjenja Srbija nijednog trenutka nije pokusala da uzme svoj deo mora u Kraljevini Jugoslaviji i jasno se razgranici, jer je more bilo „nase“, kao i vukovski jezik! Politicki cilj Srbije je izlazak na more i u danasnjoj situaciji razbijanje obruca oko Srbije koji je sprecava da bude drzava i ima politiku, vec je gura u stalnu defanzivu i inerciju!
Srbija je vise od vek i po’ u zapadnim kulturnim i politickim integracijama, cije su forme jugoslavije i EUintegracije (danas su ove integracije i ekonomske, a postaju i vojne, vajnim rusofilnim Srbima pod nosem). Za Ruse, mi smo „mali Ukri“, pogurani u rat sa Bugarskom, kao Rusija danas sa Ukrajinom, posle kojeg bugarska kultura, svakodnevlje nestaje iz srpske perspektive zauvek i biva zamenjeno hrvatskim iako je Bugarska ta koja nas dovodi u odnos sa Rusijom na „deli nas jedna drzava“, tako da prica o „izlasku Rusa na Dunav“ samo raskriva ovu nesvest o nasem polozaju i politici koju treba da vodimo!
Zivimo u svetu u kojem kapital u svojoj globalnosti dovodi u pitanje drzavu. Forme ove upitnosti su razlicite npr. sukob dobar zivot/drzava (kada razmisljaju o „dobrom zivotu“ Srbi glasaju za pro EU stranke, kada razmisljaju o interesima drzave, izjasnjavaju se za Rusiju po anketama) ili spoljasnja/unutrasnja politika. Tako se pozitivnost „multipolarizma“, koji ne postoji, vec se radi o verzijama kapitalizma, vidi u ostvarenju spoljnih interesa Srbije (objedinjenja), bez ulazenje u pitanje unutrasnje koje se prividno ispostavlja kao nesto naknadno, iako nas upravo unutrasnje ustrojstvo (npr. trojna tiranija Sloba, Moma, Milo nuzno vodi njihovom medjusobnom obracunu, a ovo nuzno vodi da neko od njih zaigra na kartu Zapada i anti-srpstva) gura u unutrasnje sukobe i raspade. Elem, ta orijentacija spolja dovodi do neverovatnih izjava tipa da Rusija, Kina, Severna Koreja, Iran, Saudijska Arabija prave „covecniji svetski poredak“!!!!!! Ovo jasno pokazuje da se radi o inerciji i nepoliticnosti, jer u tom svetu nije mesto ni Rusiji ni Srbiji, ali odsustvo bilo kakve politike, interesa, osim bogacenja elita, dovelo dotle da obe drzave ne vode politiku, vec bivaju vodjene, uterivane u saveze koje ne zele sa drzavama sa kojima nemaju nista!
На сцени је обострано фолирање. Путину, ради домаће публике, требају макар и лажни пријатељи. Свакако, Вучић је најпогоднији од свих љигаваца да осети како да се етикетира као пријатељ Русије иако је много већа штеточина по Русе од рецимо Жутих који су им доста тога омогућили. Апсолутно је немогуће да неко нема увида у то колики је Вучић бескичмењак и колико су договори са њиме реални и чврсти.
Путин добро сагледава да у Србији има потенцијала за блискост са Русијом. Али потпуно промашује кад то остварује кроз Вучића који нема подршку међу Србима. Сви знамо технику Вучићеве фарсичне владавине, па је наравно знају и Путин и Харченко. Очигледна је катастрофална, погубна грешка Путина, који оваквим понашањем губи ону праву подршку. Најискренији русофили су противници издаје у Србији. Вучићева политика се ни у чему битном не разликује од политике западне опозиције. Разлика је једино у степену огавности. Путин очигледно није у снази да организује своје политичке струје у Србији и зато бира Вучића, који га је овде, међу правим људима који би били од користи Русији, потпуно искомпромитовао.
Срби свакако неће трпети Вучића због љубави према Русији. Погрешном проценом биће остварено да ће, после свргавања издајника, на његово место доћи исти или гори, а енергија оних коју су за Русију ће бити контрапродуктивно потрошена.
Четврта опција је истинита јер је она и Путинова константа у међународним односима. На пример, Русија јасно зна ко је минирао Северни ток, али не поступа по томе знању. Не за сада. Поступиће асиметрично и кад њој биде одговарало.
Тако и према властима у Србији. Играјући као да је Вучић сабезник, Русија чини шта може да га обавеже да се контролише колико је у стању.
Уз то, а веома важно, Русија увек подржава легитимно изабрану власт у свим државама, то јест, не минира је и не руши кад им није по вољи као што чине њени непријатељи на Западу.
Остаје питање свих питања: како изгледа легитимно бирање власти? Монархија, монархија.
„Такође, не сме се заборавити да је у Русији постојала и постоји антисрпска клима међу неким утицајним људима. У ту групу су се могли уврстити скептични Достојевски, осведочени србомрзац Стаљин, арогантни Горбачов и културолошки изолациониста Солжењицин“ вели аутор.
Тврдња да су Достојевски и Солжењицин били део ”антисрпске климе” у Русији говори све што је потребно да разумете позицију овог аутора.
Односи Кремља и Београда на води су тешко докучиви и препуни контрадикторности. Као уосталом и односи СССР и SFRJ.
Несхватљиво је да данас званична Москва данас подржава истог човека кога подржава и USA и EU.
Односи Царске Русије и Србије (прво потлачене у оквиру Османске империје, па побуњене, па Кнежевине и на крају Краљевине Србије) су нам јасни и познати а огледали су се у безрезервној подршци те велике земље једном малом братском православном народу у борби за слободу.
Аутор АТ: Годсподине Тодићу, примећујем да нисте довољно упознати са материјом:
1. Достојевски у својим есејима, а и деловима дневника, коментасрише политичку климу тадашње Србије и износи своје оштре ставове о Србима.
2. Професор Душан Батаковић, је на приватној вечери у Паризу саслушпао Солжењицина који је рекао пред званицама да је улазак Русије у Први светски рат била грешка и да Русија није била спремна за тај рат. Батаковић му је одговорио да РУСИЈА УВЕК КАСНИ И НИКАДА НИЈЕ СПРТЕМНА ЗА СВОЈЕ РАТОВЕ. То можете пронаћи у неком од интервијуа покојног Батаковића. Значи-изолационизам.
И каква је то „позиција аутора“ у питању?
Извињавам се, у свом већ послатом коментару, у средњем пасусу имам једно „данас“ вишка. И желео бих да додам једну реченицу.
Веома поштујем рад Ање Филимонове и њене критичке ставове.