Русија се овде у најбољем случају појављује као необавештена, али ништа мање беспомоћна, слаба, неефикасна страна. Свесно или не, руска спољна политика је претворена у Вучићевог личног лобисту
Ања Филимонова (Фото: Вечерње новости)
Доносимо други део текста Ање Филимонове „Како је Вучић ишао корак по корак до издаје Косова, Србије и Русије“:
Шта ће значити признање независности Косова од стране Србије? Истовремено се елиминише последњи инструмент руске балканске политике – право вета на пријем Косова у УН. Русија се све више удаљава од светске силе ка периферној земљи, која нема утицаја ни на послове свог јединог европског савезника са највише русофилски оријентисаним становништвом. Срби – и на Косову и у самој Србији и широм региона – остаће чак и без хипотетичке заштите. Од сада ће се моћи говорити само о независним облицима отпора који се такмиче са организованим интеграционим моделима светске политике, којима је на располагању читав низ финансијских, медијских и институционалних алата.
С тим у вези треба поставити питање – да ли, гледајући пример Србије, раскомадане приватним договорима, неко може да рачуна на Русију?
Ања Филимонова: Преговори о Косову иду ка безусловној капитулацији Србије
Питање признавања независности Косова треба поставити шире: ни Русија ни Србија нису представиле свој нацрт косовског решења. Позивања на Резолуцију 1244 са руске стране само су скренуле пажњу са чињенице да Александар Вучић спрема потпуну предају, почевши од Бриселског споразума, којим су елиминисани српски суд, полиција и безбедносне агенције на целом Косову и Метохији. Само овом акцијом, Резолуција 1244 је гурнута на маргине историје.
Природа Вучићеве моћи је у безусловном вођењу прозападне политике. Дакле, он спроводи албански пројекат – како на Косову, тако и у целом региону. Подржавајући Вучића, Русија је скренула на колосек спровођења западно-албанског пројекта, како то воле да кажу руске бирократе – „свиђало се то некоме или не”. Суштина овог историјског процеса своди се да су Србија и Русија учиниле услугу великом пројекту преформатирања балканског региона у интересу њиховог стратешког противника. Русија се овде у најбољем случају појављује као необавештена, али ништа мање беспомоћна, слаба, неефикасна страна. Свесно или не, руска спољна политика је претворена у Вучићевог личног лобисту, издавајући опроштај грехова за све акције у име… у име чега, пита се историја? Можда, за одбијање да се Руском хуманитарном центру у Нишу додели статус дипломатског имунитета? Или за снабдевање Украјине оружјем преко трећих земаља? Друге земље ће вероватно морати још дуго да се чуде „алтруистичком“ ставу Русије, чији се „алтруизам“ састоји у томе да спроводи вољу својих противника да поткопава сопствене интересе. Остварити српско признање независности Косова пасивизацијом српске јавности, уз руску подршку Вучићу, врхунац је англосаксонске политике у специфичним балканским условима.
Ања Филимонова: „Велика Албанија“ – замка за Србију и Русију
Као резултат тога, Вучићево потписивање француско-немачког плана доноси неприхватљиву штету, укључујући децентрализацију и даље слабљење Србије (са предвидљивом перспективом нестанка српског народа као таквог са историјске арене). А српско-руски односи, као и сама Русија – који су постали таоци политички неписмене популистичке оријентације ка појединачним личним везама – после предаје Косова нити ће икоме бити од користи нити од интереса.
Цео текст (на руском) ОВДЕ
Цео текст (на српском) ОВДЕ
С руског посрбило: Стање ствари
Categories: Посрбљено
Повремено се појаве руски аналитичари, од Гускове до Филимонове, сви некако на рубу власти, укључујући и Дугина, који нас раставе на просте чиниоце али морам да кажем да после њихових анализа нити ми је лакше, нити јасније, нити моје срце осећа да тамо има неког да нас „пожали, ка’ да би помога“.
Морадох да погледам и оригинал, да видим шта тачно стоји иза превода „Русија се овде у најбољем случају појављује као необавештена, али ништа мање беспомоћна, слаба, неефикасна страна“. Нажалост, верно преведено „Россия здесь предстает в лучшем случае как неинформированная […]“. Тамо у оригиналу стоји и „Но самая невероятная вещь, помимо фигуры самого Вучича, заключается в безусловной поддержке Россией этого политика, который ни одним своим действием не давал для этого никаких оснований“ што би значило отприлике Али најневероватније је, на страну фигура самог Вучића, безусловна подршка Русије овом политичару, који ниједним својим поступком није дао никакву основу за то.
Огрешио бих се ако бих рекао да Филимонова много пребацује Србији помињањем слања оружја Украјини и др. Јасно је где је критика усмерена.
Крај пасуса стоји опомињућe огољен:
Остварити српско признање независности Косова пасивизацијом српске јавности, уз руску подршку Вучићу, врхунац (ориг. высший пилотаж) је англосаксонске политике у специфичним балканским условима.
Поново и поново читам ову реченицу која ме је и натерала да напишем коментар овде, иако сам прво хтео то да урадим испод других вести, Кинђићеве анализе и вапаја и коментара на песму владике Фотија, али не да ми се да сипам со на отворену рану бесмислених српских препуцавања, помињања Артемија, монаха Антонија и др. и да у ово зловреме полемишем о хроничном (и метастазираном) одсуству покајања код оних који су не једном послужили Англосаксонцима и др. као „корисни идиоти“ (useful idiots), а чак и данас у овој несрећи имају некакав тријумфалистички и злуради, а опет млитави став да ће се покренути после „јавне осуде екуменизма“…
Англосаксонци ствари припремају темељно, па и наше расправе би биле (опет) део (унапред) припремљеног сценарија којим нас воде као кроз ходнике губилишта ка истом крају. Такође, ја немам права ни њима да овим људима, за које дубоко верујем да су срцем за Косово и Метохију ништа мање од мене, данас паметујем.
Да се вратим на Филимонову: мени и даље није јасно како Алнглосаксонци могу да заврћу руку колико треба, а Руси су фини и очекују да ће српска власт као у некој хипи школи „Слободне деце Самерхила“ схватити да треба да почне да ради за српске интересе?! Руси неће да прљају руке, испод части им је и употреба меке, а камоли и неке друге силе, за одбрану СВОЈИХ интереса на Балкану, као да им то спушта „рејтинг“ праведника, па ће на крају да све оде бестрага јер режим у Србији није схватио да није добро радити на своју штету? Па, зар су Англосаксонци толико изнад Руса и свих Словена да је њихова зла политика делотворнија од било ког словесног промишљања и акције на основама где речи „братски“ и „праведни“ нису само испразне флоскуле?
„са предвидљивом перспективом нестанка српског народа као таквог са историјске арене“ – ovo je zaista sve realniji ishod. Ovo je zemlja kojoj svaki treći zaposleni lekar uzme licencu i ode preko zauvek., nemajući nikakav problem s tim što će mu već deca najverovatnije postati tuđini koji već slabije govore srpski jezik i tuđinu osećaju kao domovinu. Nama je narodni um već izmenjen i mi smisao vidimo jedino u komforu. Žrtva kroz borbu ili žrtva kroz trpljenje nama su sada potpuno nepoznate. I zato su mnogi deklarativno za očuvanje Kosova ali niko prstom nebi mrdnuo. Otimanja Kosova smo makar svesni dok za otimanje Srbije kroz epohalno pljačku koja se sprovodi kroz tkzv strane investicije nakon kojih smo postali narod koji je sve resurse prodao strancima i još se na konto toga kod istih debelo zadužio – o tome čak nemamo ni svest a bar 70% naroda suludo veruje da nam zapad na taj način ustvari mnogo i daje. O sistemskom urušavanju obrazovanja, morala,, crkve i vere i mnogo čega drugog, da ne govorim. Samo nam Bog može pomoći jer ovaj put kojim sada idemo je put da nestanemo kao Kartagina. Učiće neka dece negde o nama da smo postojali…
И на овај кратки осврт нама наклоњене Ање Филимоновне, реаговале су западне службе брзином светлости и избациле у први план причу о нашем оружју у Украјни. Одмах се примила званична Русија као и Вучић који је са олакшањем дочекао пажљиво одабрану тему која ће да одвуче пажњу са његове чврсте намере да призна шитарско Косово и оствари Рамин сан о стварању велике Албаније.
Ања, моле те сви Срби да учиниш нешто да Путин задужи бар једног човека који ће да води рачуна о Србији. Само један је довољан. Има ваљда од 160 милиона Руса један коме је Србија драга у срцу и који ће да пази да званична Русија не помаже више Вучићу. За сада би то било довољно сам немојте да му помажете.
А ти мајсторе, прочитан си, цела Србија се полако освешћује од твоје пропаганде.
Драган Томић
Оно шта Србију чини тако несрећном земљом за живот јесте нешто што би се најкраће могло описати као УДБАШКА ДРЖАВА.
Удбашка држава јесте феудални тип организације државне управе, православног типа у коме је владар уједно и свештеник и обједињује апсолутну власт. Модернизована кроз комунизам, удбашка држава је са феуда прешла на корпорацију али је задржала религијски карактер и апсолутизам феудалног типа као и унутрашње уређење. Због тога данас, удбашка држава јесте и корпорација и култ у исто време и то је оно шта је чини толико деструктивном спрам Србије. Њена деструктивност се огледа у само једној ствари а та ствар је тотални раскид са РЕАЛНОШЋУ.
Термин Удбашка држава се користи просто зато јер је згодна јер са најмање слова описује суштину проблема а та суштина проблема јесте неконтролисани уплив апсолутне моћи у било који аспект друштва, дистрибуцију те моћи и њену употребу. Стога, удбаше не треба посматрати као искљчиво као припаднике служби безбедности, и ако они највише долазе одатле, већ много шире, као на стање ума.
Ума опијеног апсолутном моћи и разведеног од реалности и интеракције тог ума са реалношћу кроз фантазију, тј психозу.
Обзиром да удбаш представља агента апсолутне моћи, његов неконтролисани уплив у све сфере живота чини да је живот у таквој средини хаотичан и управо због тога ХАОС је саставни део модуса операнди у удбашкој држави. Сликовито речено, то би вам било исто како када би сте живели на планети где гром може да вас удари без обзира на то да ли је време лепо или ружно, може да вас удари напољу, у соби, на ВЦ шољи било кад и било где, без било какве логике,смисла и разлога.
Једнако, удбаш као агент апсолутне моћи, попут вируса, инфицира све са чиме дође у контакт.
Пример:
Мића је пре Другог Светског рата био пробисвет и коцкар, нарцисоидни психопата који воли да своју унутрашњу агресију и конфликте, избацује напоље слепо верујући да ће тако решити унутрашњи немир. Ово чини да је Мића садиста.
Мића је у Другом Светском рату, бацио Молотовљев коктел на нацистички тенк и запалио га. Тенк је био без посаде, напуштен али је га је објективно, Мића уништио. Други који су били са Мићом су то видели и када се рат завршио Мића је проглашен за Народног хеорја и добио је као награду за свој хероизам, чин пуковника и ако није завршио пре тога никакву војну школу. Мића, у вечитом конфликту са законом и у паничном страху од полиције, као Народни Херој бира да буде пуковник полиције и то не обичне, него оне тајне, најмоћније полиције. Како су комунисти уствари сви до једног НКВД-овци, Мића, опседнут моћи, зна када треба да шени а кад да гризе, пролази проверу код НКВД-а и постаје пуковник тајне полиције. Тајна полиција мења своје називе, од ОЗНЕ, УДБЕ, ДБ, БИА како год, међутим њена природа остаје иста а то је да је извор апсолутне моћи и Мића као припадник УДБЕ јесте агент апсолутне моћи. Као агент апсолутне моћи, Мића оће да јее и то да јее најбољу п****, стога Мића жени Славицу, балерину Народног Позоришта. Мића је одваљује **** *** ***, то се Славици свиђа али *** **** **** да више не може да буде балерина. Мића јој сређује да буде управница Народног позоришта. У том моменту, Славица постаје УДБАШ и цело Народно позориште постаје УДБАШКО. Мићи се рађају син и ћерка који моментално постају УДБАШИ још као бебе.
Породилиште у коме су се родили Мићини син и ћерка, такође постаје УДБАШКО породилиште, јер Мића има моћ да побије докторе и запали породилиште ако му се са децом нешто деси. Како време пролази, Мићи Славица постаје досадна и он сада има две љубавнице, Милицу и Јелену. И Милица и Јелена постају УДБАШИ јер су дале п**** Мићи. Милица је наставница у основној школи и ово чини да основна школа постаје УДБАШКА јер Милица путем п**** је прикопчана на Мићин к**** и самим тим је у директном контакту са апсолутним извором моћи. Јелена је на исти начин прикопчана на апсолутни извор моћи само што је Јелена куварица и ресторан у коме ради такође постаје УДБАШКИ ресторан.
Трансфер моћи Миће је директан и стога врло ефикасан. Мићина деца одрастају тако да их се сви плаше и сви им угађају, због тога Мићина деца почињу да верују да је то зато јер су она стварно Богови и њихов его расте до граница познатог универзума. Сви са којима Мићина деца дођу у контакт, такође постају УДБАШИ.
Како расту, Мићина деца иду на факултет, при чему факултет постаје УДБАШКИ јер мора да се повинује Мићи.
Коначно, Мићина деца постају људи и отварају своје фирме, при чему фирме као и сви запослени постају УДБАШИ.
Како ништа нису учили, ништа не знају, да би фирме функционисале, цео систем мора да буде такав да толерише њихове глупости и да им омогући пословање и на тај начин цео систем постаје УДБАШКИ.
Да би такав систем могао да функционише, конкуренција не сме да постоји. Нити може да постоји, јер ако се нађе неко ко је бољи од Мићине деце, Мића вади ТТЈЦА или шаље своје „сараднике“ да „реше ствар“.
Е то је УДБАШКА држава.
То су све те Миће, то су сви ти Генекси, Бетекси, Долекси, Балекси, све те мега успешне социјалистичке компаније а у ствари само паравани за хиљаде и хиљаде Мића и њхихових потомака и цео систем функционише. Са само једном сврхом – да обезбеди пензију за Миће и зараду за Мићине потомке.
УДБАШКА држава јесте ментална пројекција Мићиног ума, то је свет параноје, панике, хаоса, ноћних мора, који очајнички покушава да контролише себе тако што ће контролисати околину. Како то није могуће, тај свет је у перманентном хаосу и он тај хаос пројектује споља у слепој и бесмисленој нади да ће тако постићи унутрашњи мир.
Јер почива на лажи. Мића није народни херој јер је тенк био празан.