Ања Филимонова: „Велика Албанија“ – замка за Србију и Русију

Вучићева илузија „фолклорне русофилије“ разбиће се у парам-парчад о гребене „Велике Албаније“, сахранивши и саму могућност успостављања руско-српског поверења

Ања Филимонова (Фото: Новости)

Устав Албаније (1998) говори о могућности уједињења Албанаца, полазећи од тезе о „вековним тежњама албанског народа за стварањем националног идентитета и јединства“. Али први документи који су означили смер развоја друштвене и политичке мисли у правцу великоалбанског пројекта били су „Меморандум“ Форума албанских интелектуалаца Косова од 26. октобра 1996. и „Платформа за решење албанског националног питања“ Албанске академије наука из 1998. Ова два документа су садржала једну врло непретенциозну тврдњу: пошто су Албанци били подељени у пет држава, једини начин за решавање албанског питања је њихово уједињење у једну државу.

У јулу 1998. године, портпарол Ослободилачке војске Косова (ОВК) Јакуп Краснићи, изјавио је да је „циљ ОВК да обједини све земље у којима живе Албанци“. Политичка декларација ОВК од 31. децембра 1998. године садржала је захтев за „уједињење Албанаца, слободу и независност Косова“. Након потписивања Кумановског споразума (1999.), уследила је нова фаза активирања албанских диверзантско-терористичких јединица у виду Ослободилачке војске Прешева, Медвеђе и Бујановца (југ централне Србије), Ослободилачке националне армије (ОНА) у западном делу Македоније и Албанске националне војске (АНА) са циљем „остварења идеје о крајњем повезивању свих територија на којима живи већина Албанаца“.

Одмах примећујемо да је у целој „великоалбанској историји“ главно да албански лидери једноставно и грубо замењују суштину: сепаратизам, усмерен на уништавање територијалног интегритета других држава, представља се као једини могући начин за решавање албанског националног питања (обједињавањем територија на којима живе Албанци).

Војници тзв. ОВК (Фото: Регнум)

Али, прво, албанско национално питање као међународни проблем не постоји, јер су статус и права било које националне мањине која живи на територији друге државе детаљно и исцрпно образложени, на пример, у Резолуцији Генералне скупштине УН од 18. јануара 1992. („Декларација о правима припадника националних или етничких, верских и језичких мањина“). Друго, савремено међународно право не зна за начин решавања националних питања путем давања туђих територија националним мањинама на којима је забележено постојање тих мањина.

Догађаји у Албанији 1997. године постали су пролог за почетак вруће војне фазе косовског сукоба, нераскидиво повезане са „великоалбанским“ питањем, када су друштвено-политички преокрети изазвани кризом финансијске пирамиде, крахом државне администрације, анархијом и хаосом омогућили ОВК да заиста добије север Албаније, који је остао без икакве власти. Овде су успостављени бројни центри за обуку и лечење војника ОВК. Тако је створена јединствена криминално-терористичка логистичка линија између Косова и северне Албаније.

По завршетку војне агресије НАТО-а на СРЈ, потписивања Кумановског споразума и усвајања Резолуције Савета безбедности УН бр.1244 (јун 1999.г.), чини се да би међународна заједница требало да се усредсреди на решавање питања статуса албанске националне мањине у границама Републике Србије, на шта указују одредбе ове резолуције… Међутим, бројни процеси и догађаји који су уследили у региону након НАТО бомбардовања почели су да указују на фундаментално нову димензију општеалбанске политике на југу Балкана. Та димензија је примењена у два правца: Бивша Југословенска Република Македонија (сада Северна Македонија) и југ централне Србије. Размотримо детаљније „македонски“ и „јужносрпски“ правац.

Војници тзв. ОВК (Фото: Регнум)

Што се тиче Македоније, примећујемо да последњи релевантан попис становништва из 2002. године (попис из 2011. није успео у завршној фази, тренутно се не помиње нови) показује да су од укупне популације од 2.022.547, људи Македонци чинили 64,18%. Албанци – 25,17% (509.083 човека). Међутим, током пописа, међународни посматрачи приметили су да су на невероватан начин, лица без држављанства, без докумената, као и она која живе у иностранству, могла да учествују у поступку гласања. Албанци живе компактно, углавном дуж границе са Косовом, где чине око 90% становништва.

Редослед деловања албанских сепаратиста у Македонији био је следећи: бојкот пописа становништва из 1991. године, непризнавање македонске независности, непризнавање устава Македоније (1991. године), демонстративна употреба застава и других државних симбола Републике Албаније. У јануару 1992.г. албански лидери организовали су илегални референдум у Македонији за додељивање културне и територијалне аутономије северозападном делу Македоније, названом „Република Илирида“. У фебруару 1992.г. председавајући прве албанске странке у Македонији (Демократска странка просперитета, ПДП) Невзат Халили, захтевао је да македонске власти признају поменуту аутономију Албанаца, као и државност независног Косова.

Дана 17. фебруара 1994. године у Тетову је отворен приватни албански универзитет (Stuhl University), финансиран од албанске дијаспоре из Немачке, Швајцарске и других западних земаља, који је постао легло албанског сепаратизма. У јануару 1997. године Македонија је усвојила закон о легализацији образовања на албанском језику у Скопљу. 1998. године започеле су масовне албанске демонстрације у знак подршке ОВК, захтевајући интервенцију НАТО 2000. године, Мендух Тачи, потпредседник (од 2007. године – лидер) Демократске партије Албанаца у Македонији, говорио је о циљевима своје странке: „Наши главни политички циљеви су независно Косово … – да Албанци на Косову постану државотворан народ који ће створити шиптарско-македонску федерацију са свеобухватном интеграцијом свих Албанаца на овим просторима, у оквиру уједињене Европе “.

Мендух Тачи (Фото: Регнум)

Тада су започете прве акције Ослободилачке националне армије (ОНА) – по аналогији са акцијама ОВК, покренуте су диверзантске акције против војске и безбедносних снага Македоније. ОНА је била директни огранак ОВК-а, његов „јужни бок“, који су створили ветерани ОВК-а. Злогласни Косовски заштитни корпус, у који су лидери и борци ОВК слободно мигрирали, током читавог периода сукоба, пружао је директну подршку својим саучесницима у Македонији. Циљ дејстава ОНА било је етничко чишћење, убиства, пљачке, уништавање имовине, односно стварање етнички хомогене албанске територије.

На челу највеће вишемесечне саботаже и терористичке операције ОНА-е (фебруар-јул 2001.г.) је био Али Ахмети, који је 22. марта 2001. године изјавио следеће о циљевима ове операције: „Борба коју ми водимо се врши са једним циљем – изагнати словенске силе са територије која је традиционално албанска“. Ахмети је касније постао лидер македонске партије „Демократске уније за интеграцију“, која је дугогодишњи коалициони партнер владајуће странке ВМРО-ДПМНЕ. Нешто раније, 16. марта, будући лидер опозиционе Демократске партије Албанаца Мендух Тачи рекао је да „Албанци започињу оружану борбу за ослобађање својих територија“.

Последице диверзантских акција ОНА, биле су смрт 70 македонских полицајаца и војника, бекство неколико хиљада албанских породица на Косово и исељење 70 хиљада Македонаца. Охридски споразум, потписан након сукоба, садржао је, између осталог, клаузулу о стварању територијалне аутономије за Албанце на основу етничке припадности.

Охрид, Македонија (Фото: Регнум)

У јулу 2008. године у Македонији је усвојен закон о употреби језика према којем албански, иако није постао други званични језик Македоније, ипак може да се користи у говору Албанаца – шефова парламентарних комисија. Парламентарни материјали требало је да буду преведени на албански језик, званична комуникација са државном управом у целој Македонији требало би да се одвија на двојезичној основи, чак је и полиција била дужна да говори албански током притварања Албанаца. Генерално, Закон о језику из 2008. године једна је од кључних мера ка федерализацији Македоније.

Следећи кључни догађај догодио се у Албанији. 30. октобра 2010. године у Тирани је политичка странка „Листа природне Албаније“ (СПА) организовала значајну конференцију „у знак подршке Природној Албанији“. Годину дана раније, Платформа Природне Албаније објављена је у тиражу од 50 хиљада примерака, преведена на неколико језика и послата на међународне адресе. Аутор платформе, која садржи око 200 страница, је Кочо Данај – не само кабинетски научник, директор истраживачке институције, већ и бивши саветник три албанска премијера. Из целокупног дела Данаја, посебну пажњу треба обратити на следеће одредбе:

– албанско питање мора бити подвргнуто тоталној реформи и реконфигурацији;

– Албанци нису испунили своју главну мисију: случај Призренске лиге остао је недовршен, као и устанак Албанаца 1911-1912;

– постигнута је независност Албаније али само на једном делу албанских територија;

– остале албанске територије остале су у оквиру суседних држава или су биле анексиране од њих;

– такозвана Народноослободилачка борба током Другог светског рата 1939.-1945. такође није завршена;

– борба Албанаца на Косову, започета 1998. године, остала је недовршена, јер је само довела до одвајања покрајине од Србије, али није постигла други део циља – њено уједињење са националним језгром – Албанијом;

– иста судбина задесила је борбу Албанаца у Македонији 2001. године: започела је као ослободилачка, а завршила се тако што су Албанци прихватили страну државу као своју отаџбину.

Процес реализације пројекта „Природне Албаније“ укључује следеће фазе:

– покретање одговарајућих уставних процедура за уједињење на основу устава Албаније;

– формирање Албанско-косовске конфедерације, федерализација Македоније; уједињење у јединствену државу. Истовремено се примећује да је „међуалбанско уједињење – европеизација“, „мир и стабилност у региону“.

Дакле, циљ „Природне Албаније“, према мишљењу њеног аутора, је један – „решење албанског питања стварањем једине албанске државе“.

Споменик Скендербегу у Тирани (Фото: Регнум)

Конференција је запажена и по томе што су у њеном раду учествовали политички представници Албанаца из заједница јужног дела централне Србије – Прешева и Бујановца, изражавајући подршку захтевима СПА-а „да се обједине делови територија суседних држава у којима Албанци чине већину становништва“ и створе јединствену албанску државу која покрива земље Србије, Македоније, Црне Горе и Грчке.

Последице одлука донетих на конференцији у Тирани 2010. године показале су се готово одмах у Македонији. У западном делу земље, где су полуге локалне власти биле у рукама Албанаца, започела је вештачка и присилна албанизација. У органима локалне самоуправе, предузећима и организацијама на чијем су челу Албанци, особље је промењено из македонског у албанско, истакнуте су албанске заставе, а топонимија је агресивно замењена са македонске на албанску. Албански званичници свих нивоа почели су да комуницирају искључиво на албанском, не трудећи се да преводе на македонски чак ни на догађајима од националног значаја. Електронски портали јавних сервиса заједница на западу Македоније постали су доступни само на албанском, за оне који не разумеју уследило је врло кратко објашњење – „Па то су албанске заједнице“.

У пролеће 2012. године, Невзат Халили објавио је „Закључке руководства Илириде“, чије су главне тачке биле формирање „функционалне заједнице Илириде и Македоније, признавање Републици Илирида права на успостављање својих правних и демократских тела као израза политичке воље већине Албанаца, изражене на референдуму 1992. године“.

Године 2014, у центру Скопља, у близини споменика албанског националног хероја Скендербегу, Халили је прогласио оснивање албанске „Републике Илириде“, захтевајући од тадашњег премијера те земље Николе Груевског да започне поступак федерализације Македоније. Коментаришући овај догађај, председавајући Националног фронта за заштиту људских права и слобода, Идриз Синани, који је постао део „руководства нове републике“, недвосмислено је упозорио Македонце да, ако не подрже овај пројекат, „проблем можемо решити мирним путем, ми смо за мир али ако они желе рат, могу да изаберу шта желе “.

Македонска специјална полиција у Куманову 2001. године (Фото: Регнум)

„Македонска шема“, уведена 1991. године, одликовала се својом специфичношћу: нагласак није био толико на војним операцијама (иако су оне биле саставни, али тактички део). Стратегија се састојала у јачању политичких позиција албанских партија у Македонији, које би требале легитимно да постигну статус Албанаца као државотворног народа (напусте статус националне мањине), како би у првој фази створиле „албанско-македонску федерацију“. У следећим фазама требало би да дође до неког облика уједињења са Албанијом, „Републиком КосовА“, којој ће се придружити „Прешевска долина“ (југ централне Србије) и део Црне Горе. Ако се остваре великоалбански циљеви, Македонија као држава престаће да постоји.

Према подједнако драматичном сценарију, уз помоћ „великоалбанског арсенала“ извршени су процеси подривања државне суверености на југу Србије.

Ова регија је стратешки важна јер представља железничку везу праваца север-југ и Коридор 10 који повезује Грчку и Централну Европу. Упркос потписивању Кончулског споразума 2001. године од стране међународних представника са лидерима Ослободилачке војске Прешева, Медвеђе и Бујановца, настављени су периодични напади милитаната на српске цивиле, војску и полицију.

Тада је српска влада направила значајне уступке: променила је закон о локалним изборима, увела пропорционални систем власти и отворила пут за формирање албанске већине у локалној влади. Као резултат локалних избора 2002. године у Прешеву, Бујановцу и Медвеђи, победиле су албанске странке, које су формирале парламент и тела локалне управе. Упркос чињеници да Албанци чине етничку већину само у Прешеву – више од 90%, док у Бујановцу нису више од 60%, а у Медвеђи су – мање од 30%, локални парламенти ове три заједнице усвојили су платформу 14. јануара 2006. која захтева висок степен децентрализације Србије и додељивање територијалне аутономије Албанцима. У августу 2009. године, албанске политичке групације на југу Србије изнеле су тезу о додељивању посебног региона „Прешевска долина“, посебно се фокусирајући на стварање искључиво етнички албанских структура управљања у овом региону.

Конференција у Тирани 2010. била је полазна тачка за одлучујући напредак албанског сепаратизма. Председници заједница Прешева и Бујановца формирали су покрет „За природну Албанију“. Власти у Тирани увеле су јединствене образовне програме за Албанце суседних држава – у Медвеђи су отворени Економски и Правни факултет Универзитета у Нишу, чија се настава изводи на српском и албанском језику (мада албанска омладина образовање углавном стиче на албанским универзитетима у Приштини, Тетову и Тирани). У Прешеву су документи заседања парламента заједнице престали да се преводе на српски језик под изговором да су претежна већина посланика Албанци, а неколико Срба из парламента већ зна албански језик.

На конференцији у Тирани 2010. године, председавајући заједница Прешева и Бујановца, Рагми Мустафа и Јонуз Муслиу, подржали су идеју о формирању „Велике Албаније“, која би, поред Косова и Метохије, обухватала и делове централне Србије, Црне Горе, Македоније и Грчке. Орхан Реџепи, заменик председника заједнице Прешево, рекао је овом приликом да се „целог живота борио да Прешево и Бујановац буду саставни део Косова, а тиме и Албаније“, и „Прешевска долина је најокупиранији део албанских територија“.

Америчка војна база Бондстил близу Урошевца (Фото: Регнум)

Великоалбански пројекат у свом арсеналу нема само политичке платформе и тероризам. „Република КосовА“ већ има своју пуноправну војску, створену у децембру 2018. уз прећутни пристанак Србије. Међутим, и пре званичног формирања на основу ОВК, Приштина је 2013. године закључила војни уговор са Албанијом, према којем „војске две државе“ могу да распореде своје јединице на територији једна друге. Тако постаје могуће удруживање војних потенцијала Албаније и „Републике КосовА“ и комбиновање инфраструктурних пројеката Тиране и Приштине, како би се добио импресиван борбени потенцијал. Узимајући у обзир све резервисте, њихове удружене снаге вероватно могу да броје око 120 хиљада људи. Ниједна војска из региона неће моћи да им се супротстави.

Такође треба узети у обзир и сегмент логистике. Тренутно је главни инфраструктурни пројекат у Србији, коме је додељен статус националног приоритета, аутопут Тирана – Приштина – Ниш. Значајно је да је бивши председник Борис Тадић, кога су садашње српске власти карактерисале као „ултразападног политичара“, својевремено напустио овај пројекат.

Ауто-пут Тирана – Приштина – Ниш нема никакав економски смисао за Србију. Али има смисла за премештање снага јужног крила НАТО у центар Европе (и даље до граница Русије) и повезивање „Републике КосовА“ и америчке базе „Бондстил“ са албанским лукама на Јадранском мору. Србија узима кредит од 3,7 милијарди евра и гради своју деоницу аутопута – од Мердара до Ниша, Албанци су већ изградили своју деоницу од Драча до границе, а Приштина гради свој део од границе са Албанијом до Мердара. То значи да „великоалбански пројекат“ инфраструктурно и логистички повезује не само „КосовА“ са Албанијом, већ и Топлички округ са Нишем (Централна Србија), стварајући основу за успостављање албанског присуства у Моравско-Вардарској долини, главном путу из Азије у Европу.

Али у исто време, пре свега, неопходно је у фокусу имати не интересе Албаније, чија је економија безначајна, већ интересе НАТО, који на располагању добија две карике на копну (аутопут и железницу), које им недостају. Алијанса ће тако моћи да повеже албанске луке на Јадрану са дубоком територијом Балкана.

Следеће две фундаменталне основе за развој „великоалбанског пројекта“ су догађаји који се одвијају пред нашим очима. То је, пре свега, Вашингтонски уговор између српских власти и косовских сепаратиста од 4. септембра 2020. године, који између осталог, предвиђа изградњу железничке инфраструктуре Ниш – Приштина – Драч, као и приступање Приштине „мини Шенгенској иницијативи“ (изнетој 2019. од стране Србије, Албаније и Северне Македоније). С тим у вези, албански премијер Еди Рама рекао је да ће „овај регионални пројекат помоћи трансформацији… и питању признања Косова од стране Србије“.

Потписивање Вашингтонског споразума између Београда и Приштине 4. септембра 2020. (Фото: Регнум)

Након потписивања Вашингтонског споразума 2. октобра 2020. године, у Тирани је одржан редовни састанак две владе (Албаније и „КосовА“) на којем су у циљу реализације поменутог споразума о изградњи железничке инфраструктуре Београд-Приштина и луке на Јадранском мору, била потписана четири споразума и два протокола (и још пет меморандума). Заједнички састанци влада Албаније и „КосовА“ одржавају се од 2014. године, и током овог периода потписано је 70 споразума између „две државе“ (о царинским привилегијама, сарадњи у области безбедности, образовања, здравства итд.). Поред тога, на последњем састанку, потписан је споразум о оснивању заједничког фонда за подршку Прешевској долини. Овом приликом, премијер „КосовА“ Авдулах Хоти рекао је: „Наша тежња је да елиминишемо границу између Албаније и Косова“. Према речима премијера Албаније Едија Раме, постигнути споразум о царинским привилегијама омогућиће претварање луке Драч у косовску луку (!). Обратимо посебну пажњу на ово: лука Албаније претвара се у луку „КосовА“, Албанија и „КосовА“, су заправо, у изјавама највиших званичника подразумевано представљени у једној целини. С обзиром на то да споразуми покривају, поред пореског и инфраструктурног, и електроенергетски сектор, следи једини могући закључак: споразуми потписани на заједничком састанку 2. октобра, стратешке су природе на више нивоа и имају за циљ обједињавање Албаније и „КосовА“ у једну или другу врсту државне формације.

Поводом закључака усвојених на заједничком састанку о уклањању границе између Албаније и „Косова“ (састанак је одржан под слоганом „Заједно без граница“), Београд је упутио званичну протестну ноту Тирани. То не спречава Владу Србије да и даље делује као главни покретач „економске интеграције“ региона. Крајем октобра, Северна Македонија, коју је представљао премијер Зоран Зајев, изјаснила се за придруживање мини-шенгенском пројекту. Као што је приметио српски истраживач, генерал Митар Ковач: „Такве мере Албаније су отворено непријатељске према Србији. Тужно је што се српске власти као да ништа не примећују, као да се ништа не дешава. Србија говори празне речи о добросуседству, миру и сарадњи, док нам албански екстремисти из Албаније и са Космета одузимају свету земљу пред очима. Невероватно је ћутање српских власти, одсуство реакције, чињеница да оне не упозоравају ЕУ, НАТО и УН да се не само пред њиховим очима, већ и уз њихову помоћ, спроводи пројекат тзв. Велике Албаније, са доминантним вектором изградње исламског пројекта великих сила у духу тзв. Призренске лиге“.

Потписивање Вашингтонског споразума између Београда и Приштине 4. септембра 2020. (Фото: Регнум)

Тако се пред нашим очима, не само уз прећутно одобрење, већ и уз активно учешће званичног Београда, формира нови геостратешки центар моћи на Балкану – „Великоалбанско тежиште“, које ће само изграђивати свој потенцијал. За Србију, као и за Русију, ово је двострука замка. Са једне стране, председник Србије Александар Вучић предао је Приштини апсолутно све што се могло предати, осим директног признавања независности. Вашингтонски уговор садржи лукаву формулацију, према којој се Приштина обавезује да ће се годину дана уздржавати од захтева за чланство у међународним организацијама. То значи да ће за годину дана Приштина бити слободна да изнесе захтев за придруживање било којој међународној организацији, укључујући УН. Подсетимо, овај документ носи потпис српског председника. Вучић је све дубље и дубље тоне и у стварање „Велике Албаније“ као и помагање сепаратистима. Коначни резултат, до којег воде све његове акције, је велеиздаја, у којој ће Русија, подржавајући Вучића, неизбежно постати саучесник.

Поред тога, сви врло ефикасни напори за спровођење „великоалбанског пројекта“, без обзира на то колико терминолошки софистициран био закамуфлиран, грубо крше темељне акте међународног права који се тичу државног територијалног интегритета и суверенитета. Затворити очи пред овом чињеницом, и даље је игнорисати, за Руску Федерацију значи: јасно порицати међународно право, показати праксу двоструких стандарда, двоструког морала, и најстрашнију и најопаснију ствар – одсуство принципа.

Русија, која наглашено игнорише Вучићеве великоалбанске напоре, омогућава му тако да додатно замаскира, како своју улогу у спровођењу „великоалбанског пројекта“ (тачније историјске и стратешке тежње Ватикана – Аустрије – Велике Британије – САД, у региону), тако и неуспех српске националне политике… Пре или касније, Вучићева вешта илузија „фолклорне русофилије“ разбиће се у парам-парчад о гребене „Велике Албаније“, сахранивши под собом и саму могућност успостављања руско-српског поверења, да и не говоримо о руском присуству на Балкану.

Опрема: Стање ствари

(Регнум.ру/Српски став, 2. 12. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

5 replies

  1. Da nije bilo Ruskih izdajnika sve bi danas a i ubuduće bilo drugačije i za nas i za njih. Ja Ruse zovem izdajnicima iz prostog razloga što smo mi naivno verovali da su nam oni braća pa smo očekivali da nam pomognu. Inače ja bi ih zvao neprijateljima, kao što zovem i zapadne zemlje, jer su Rusi bili sa njima protiv Srba sve vreme od 1990 pa do danas tj. pridružili su se čoporu silnika protiv malog, navodno prijateljskog naroda od 7 miliona ljudi, što je u stvari neosporivi pokazatelj Ruske nemoralnosti. Dakle, Rusija (ili vlast koju podržava većina Rusa) je duboko nemoralna. Prema tome, Srbin tj. Beograd, zvanični ili ne, ne može Rusima više da veruje bez obzira na još uvek nepotpuno ugašeni rusofilski plamičak koji u njemu tinja. Interesi Srba i Rusije se više ne mogu izjednačavati. Ruska navodna briga za Srbe je čista laž. Sve ima svoje vreme a „braća“ su to vreme propustili još 1990ih. To „propuštanje“ traje već punih 30 godina kao što smo nedavno opet videli iz ponašanja Ruskog „veleizaslanika“ u KRVatskoj. Znači ne radi se o kratkotrajnoj političkoj nesmotrenosti nego o dugoročnoj ne baš prijateljskoj Ruskoj politici. Politika Srpske vlade (Vučićeve ili bilo koje druge) može ispravno da se ocenjuje isključivo sa aspekta Srpskih interesa, a na sa stavovišta Ruskih interesa – SRBI NE DUGUJU RUSIJI NIŠTA OSIM SUZA. U ovom istorijskom momentu Rusija je za nas prokletstvo više nego što je blagoslov. Ruski medo dlaku menja a ćud mu je uvek ista.

    15
    34
  2. Латинично писмо којим пише открива у Петру и дух латински. Оволика количина мржње према једином вековном истинском пријатељу Србадије, не може потећи од другог духа, осим од латинског. А како православни дух о томе промишља, читамо код светог Николаја Велимировића:

    „Савест наша нас приморава да плачемо када Руси плачу и да се радујемо када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови, ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави него ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати да иду у смрт.
    „Савест наша нас приморава да плачемо када Руси плачу и да се радујемо када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови, ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави него ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати да иду у смрт.

    Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти.
    Смемо ли ми икада заборавити, да је руски цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа? Смемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас? Морал светског рата, нејасан, сумњив и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе у јеванђељској јасности, несумњивости и неоспоривости. А мотив самоодрицања, неземно морални осећај при жртвовању за другог – није ли то прилепљење к Царству небеском?

    Руси су у наше дане поновили косовску драму. Да се цар Николај прилепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних рачуница, он би, највероватније, и данас седео на свом престолу у Петрограду. Али он се прилепио к Царству небеском, к Царству небеских жртава и јевангељског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чеда, и милиони сабраће његове. Још један Лазар и још једно Косово! Та нова косовска епопеја открива ново морално богатство Словена. Ако је неко на свету способан и дужан то да разуме, то Срби могу и обавезни су да разумеју. Блажени ви, плачући у те дане са Русијом, јер ћете се с њом утешити! Блажени ви, тугујући сада са Русијом, јер ћете се са њом ускоро и радовати.“

    28
    5
  3. Браво Ранко.
    Петар је изгледа онај дјечак из пјесме Ђуре Јакшића- Отац и син, кад бабо стари на вашару нуди сину да му купи сабљу, злато, и чуда остала, а син говори: „ах бабо, бабо, купи, ми бабо, печења купи јарећег“.
    У вези односа Руса према Србима, треба поменути само Сребреницу и покушај пороглашавања Срба у УН геноцидним народом, и поред тога што је то несретни званични Београд ћутке прихватао, БРАЋА РУСИ СПРЕЧАВАЈУ. Шта би са дозволом за Хуманитарни центар у Нишу?

    14
    4
  4. Pisano 13.03.2020. godine.

    Zašto Albanci poslednjih 30 godina bojkotuju popise stanovništva na KiM, na jugu Srbije i u Makedoniji?

    Zvanično na KiM ima 1.872.000 birača (?!), među kojima je oko 170.000 nealbanaca. Možemo samo da zamislimo koliko su ažurni i tačni ovi birački spiskovi?! Na izbore radovno izlazi oko 760.000 birača, a poznato je da su Albanci vrlo savesni kada su izbori u pitanju i da u mnogo većem procentu glasaju od ostalih naroda u okruženju. Takođe je poznato da Albanci iz inostranstva masovno dolaze na glasanje na KiM (procena je da se radi o 100.000 – 150.000 albanskih birača).

    Imajući ovo u vidu, procena je da Albanaca na KiM nema stalno nastanjenih više od 900.000 – 1.000.000. Ovakav zaključak se dodatno izvlači prema broju mobilnih telefonskih brojeva i potrošnji nekih osnovnih životnih namirnica (so, šećer, brašno, ulje…).

    Prema podacima KFOR, Srba na KiM ima oko 120.000, a ostalih nacionalnosti oko 50.000. U enklavama, srpske porodice u proseku imaju 3-4 dece. Albanke danas retko rađaju više od dvoje dece, mnogo kasnije se udaju i žele da se provode, tako da se na KiM prvi put u istoriji rađa više srpske dece nego albanske. Narkomanija je u porastu medju albanskom mladom populacijom.

    Zapad ih je uništio sa svojom porocima!

    Albanci sa KiM masovno emigriraju u inostranstvo. U svim mestima na KiM niču nove kuće, ali su prazne i niko ne živi u njima. Na jugu Srbije, u Preševu i Bujanovcu, Albanci kupuju stanove koji zvrje prazni – u njima povremeno borave samo tokom leta. Sa područja Medvedje se Albanci masovno iseljavaju. Srbija je pasivizirala prebivališta za oko 4.000 Albanaca sa područja Medvedje (tzv. fiktivne adrese), jer je ustanovljeno da godinama ne žive tamo.

    Mnogi Albanci su istovremeno prijavljeni na jugu Srbije, na KiM i u Makedoniji – da bi mogli da glasaju na tri mesta, čime se stvara iluzija da su brojni narod! Ovo je mnogo bitno! Mnogo Albanaca poseduje lična dokumenta sa različitim identifikacionim podacima u centralnoj Srbiji, na KiM i u Severnoj Makedoniji, pa se stvara slika da ih navodno ima više od stvarnog broja.

    U Makedoniji ih realno ima oko 15%, ali su Ohridskim sporazumom 2001. godine uspeli da nametnu brojku od 25%, bez valjanog popisa. Zbog svadje makedonskih partija, Albanci svaku novu Vladu Makedonije ucenjuju i traže još više funkcionerskih mesta. Albanski političari u Makedoniji su uglavnom bivši pripadnici terorističke ANA i bukvalno su zaposeli sve ključne pozicije u državi, dok se makedonski političari kolju između sebe. Devide et impera – zavadi pa vladaj!

    Zamislite situaciju da se makedonske partije dogovore i samostalno formiraju Vladu ?!? Neće se to dogovoriti, zato što ove partije vode praznoglavci koji ne vide dalje od svog nosa i svog novčanika. Nikakve tu strategije nema, zato što SLUŠAJU SAVETE STRANACA, koji upravo SUPROTNO savetuju Albance.

    Albanci na jugu Srbije godinama bojkotuju popise stanovništva. Tako je i u Severnoj Makedoniji.

    Iz svega ovoga, odgovor je vrlo jasan – Albanaca nema onoliko koliko tvrde, pa se boje da na popisu istina izađe na videlo! Verovatno ih tako savetuju njihovi mentori sa Zapada, koji nikada nisu insistirali da izađu na popise.

    zabrinuti posmatrac

    14
  5. Pisano u maju 2020. godine.

    DEMOGRAFIJA i PRIZNANJE NEZAVISNOSTI KiM

    Priznati nezavisnost KiM i otarasiti se vekovnih problema sa Albancima da bi ostatak Srbije krenuo u nekakvu „svetlu“ budućnost?!

    Da li je to jedino rešenje ili postoji i drugo rešenje? Uopšte, da li to može biti rešenje? Da li se ijedan narod dobrovoljno odrekao svoje teritorije?

    Pritisak Zapada raste, a mediji pišu da je Zapad navodno dobio obećanje da će zvanična Srbija potpisati nezavisnost KiM. U procesu pridruživanja EU, jedino Srbija ima dodatno poglavlje koje mora da otvori i zatvori da bi bila punopravni član EU. To je poglavlje broj 35 koje se odnosi na KiM! To poglavlje je prazno, jer još uvek ništa nije konkretno definisano u njemu. Ono što je očito i što su zvaničnici EU jasno rekli – priznanje nezavisnosti KiM je uslov za ulazak u EU. Ako sva poglavlja pre toga budu uspešno zatvorena, pred Srbiju će biti stavljen ultimatum da prizna nezavisnost KiM, kao uslov da bude OTVORENO i poslednje poglavlje 35. Da bi bilo ZATVORENO, Srbija će morati da se obaveže da prizna navodnu ratnu štetu tzv. Kosovu, da se obaveže na dugogodišnje reparacije koje bi uključivale i nadoknade porodicama ubijenih i ranjenih pripadnika teroristističke OVK, u iznosu koji odredi EU. Zato je poglavlje 35 za sada prazno, jer to treba da bude šlag na torti ZATIRANJA Srbije.

    Naime, posle tolikog pređenog puta ka EU, odustanak pred poglavljem 35 bi za svaku vlast u Srbiji bio POGUBAN. Ako to prođe „Kosovu“, po istom modelu bi reparacije od Srbije mogle da traže Hrvatska i Federacija BiH.

    Naslušasmo se medijskih priča da Albanaca na KiM ima oko 2 miliona (na KiM zvanično ima 1.872.000 birača, a možemo samo da zamislimo koliko su ažurni njihovi birački spiskovi (?!), a zajedno sa ostalim Albancima na jugozapadu Balkana, navodno ih ima preko 5.5 miliona, sa tendencijom da ih za 30 godina bude preko 8 miliona (?!?). Da li je to baš tako? Statistika kaže drugačije!

    Na KiM je najveći fertilitet po jednoj ženi, odnosno broj rođene dece po jednoj ženi bio 1982. g – 4.88 i 1984. g – 4.82. Objašnjene je jednostavno. Nosioci ovog bebi buma su bili Albanci, koji su se u dva navrata masovno NELEGALNO naselili na KiM, tokom 2. svetskog rata (oko 200.000) i posle 2. svetskog rata (oko 300.000). Promenom Ustava SFRJ 1974. g KiM je zvanično bila samo pokrajina u sastavu Srbije, ali je imala mnoge odlike republike. Najbitnija je bila u oblasti bezbednosti – MUP AP KiM (i SDB!) nije bio podređen MUP Srbije nego SSUP. Vlast je bila u rukama Albanaca! Oni su to obilno zloupotrebljavali za lično bogaćenje i obilna socijalna davanja na račun ostatka Srbije, koja je finasijski pomagala KiM i pored činjenice da nije imala poluge vlasti na KiM. Tako je bilo do 1990. g. Od 1974. do 1990. godine, Srbija je na KiM upumpala nekoliko milijardi dolara direktne socijalne pomoći i nekoliko desetina milijardi dolara kroz investicije u infrastrukturu i energetiku, od čega je znatan deo novca završio u privatnim džepovima privilegovanog sloja Albanaca i manjeg broja korumpiranih Srba. Korupcija je bila stravična!

    Do 1990. g fertilitet je bio preko 3.9, a onda konstantan pad do 1997. g kada je iznosio jedva 2.46. Tome je doprinela inflacija i pad standarda. Međutim, Albanci su i u tom periodu na KiM imali više dece od Srba. Ovo je bitno, zbog dalje analize!

    Tokom 1998. g je zabeležen rast fertiliteta na KiM na 2.57, jer je počelo iseljavanje Srba, koji su im kvarili prosek rađanja, pa se to odrazilo na rast fertiliteta na KiM. Odlaskom 250.000 Srba 1999. g fertilitet se povećao na 2.88, a 2000. g čak na 2.95. Tome je doprineo i povećan broj brakova među Albancima, koji su posle nekoliko godina nesigurnosti ponovo pojačali aktivnosti na rađanju dece. Posle ratova se uvek rađa više dece! Manjak Srba im više nije kvario prosek rađanja.

    A onda sunovrat do 2003. g kada je fertilitet pao na 2.34. Progonom novih 50.000 Srba u martovskom pogromu 2004. g fertilitet je skočio na 2.53, a 2005. g. na 2.65. Podsećam da je bilo sve manje Srba koji su im kvarili visok prosek rađanja!

    Nakon toga, opet konstantan pad fertiliteta do 2018. g kada je bio samo 2. Za 2020. g će fertilitet sigurno biti 1.9, a narednih godina će još više padati, iz više razloga. Euforija zbog samoproglašene nezavisnosti polako splašnjava, frustracije rastu, jer mnoge zemlje povlače priznanje njihove „nezavisnosti“, privreda na KiM ne postoji, već samo trgovina i benzinske pumpe, nezaposlenost je blizu 35% (među mlađima do 30 godina čak 60%), iseljavanje je ogromno, budućnost zabrinjavajuća.

    Prema podacima KFOR, na KiM ima oko 120.000 Srba, a procena je da pripadnika ostalih narodnosti ima oko 30.000 – 50.000. Međutim, statistika i ovde laže. Od ukupnog broja Albanaca, najmanje 300.000 njih su samo formalno prijavljeni na KiM, a nastanjeni su u inostranstvu, bez želje da se vrate nazad. Procena je da stalno nastanjenih Albanaca na KiM ima oko 900.000 – 1.000.000.

    Setite se priče da ih navodno ima 2 miliona!

    I to nije kraj – prema broju korisnika mobilnih telefona i prema potrošnji nekih proizvoda i namirnica, procene kažu da ih ima manje od 1 miliona.

    Pitanje – ako se ovaj trend nastavi, koliki će biti fertilitet Albanki na KiM za samo 10 godina – verovatno ne veći od 1.6. To je već blizu proseka u regionu!

    Paradoks je da danas srpske porodice na KiM imaju u proseku više dece od albanskih porodica, što dodatno smanjuje ukupnu brojku fertiliteta na KiM, odnosno fertilitet Albanki, koji je već sada verovatno ispod 1.9. One se sve kasnije udaju, rađaju manje dece i hoće da se provode, pogotovo u gradovima. Narkomanija je u ogromnom porastu na KiM. Prostitucija cveta, pre svega zbog prisustva velikog broja stranaca i vojnika NATO. Kriminal i korupcija su alarmantnih razmera. Albanke su se emancipovale i maštaju da odu u inostranstvo, a ne da rađaju buljuk dece i budu robinje. Zapad je na Albance i Albanke delovao pogubno.

    Albanija je 1988. g imala 3.3 miliona stanovnika, a fertilitet je tada bio 3.1. Danas je u Albaniji fertilitet 1.6, a zvanično ima oko 2.8 miliona stanovnika, ali, kao i na KiM, iseljavanje je ogromno. Procena je da preko 300.000 prijavljenih ne živi u Albaniji, već u inostranstvu. Znači, u Albaniji ima oko 2.5 miliona ljudi, ali nisu svi Albanci.

    Albanaca ukupno na Balkanu ne može biti više od 3.8 miliona, zajedno sa Albancima iz Makedonije i sa juga Srbije. Napominjem, da imaju jako nizak fertilitet, kao i ostali narodi u regionu! Pa da li su oni stvarno demografska pretnja?!

    Srbija ima oko 7 miliona stanovnika. Najniži fertilitet je zabeležen 2007. g, samo 1.38, ali od tada beleži mali, ali konstantan rast i 2018. godine je iznosio 1.49. Fertilitet blago raste, ali je problem iseljavanje. Zbirno, Srbija svake godine gubi oko 35.000 stanovnika. Međutim, videli smo da je tako, ali i još gore kod Albanaca! Pa otkud povika da će nas Albanci brojčano nadjačati ?!

    Za razliku od Albanije i KiM, Srbija ima kakvu takvu privredu i na ruku joj idu aktuelna geopolitička prestojavanja. Albanci su svoj zenit dostigli 2001. godine sa Ohridskim sporazumom u Makedoniji. Od tada, oni su kao nacija u defanzivi na celom Balkanu. Svetsko javno mnjenje se menja na njihovu štetu, nepovratno! Pa zašto bismo im poklonili nezavisnost na KiM?!

    Vreme konačno radi za pravoslavne narode na Balkanu!

    Izvor: podaci Svetske banke o populaciji na planeti.

    zabrinuti posmatrac

    14

Оставите коментар