Технологија која се понавља са неколико личности из јавне сфере, са сличним елементима али и истом лекарском професијом којом се актери баве, упада у очи и просто изазива дешифровање цијелог поступка

Даница Грујичић и Бранимир Несторовић (Извор: Фејсбук/Ало!)

Манипулација јавним мнењем на основу утјецаја на општи интерес којим резултира у једном свом степену, може се издвојити и препознати као протуправна радња, а више таквих операција спровођених од истих лица или интересне групе на простору политичке цјелине једне државе – специјални је рат против ње.

Технологија која се понавља са неколико личности из јавне сфере, својим сличним елементима али и истом професијом којом се баве актери, упада у очи и просто изазива дешифровање цијелог поступка.

Ангажман министарке здравља Републике Србије, госпође Данице Грујичић, постао је у годинама иза нас, у јавности видљив њеним врло жустрим јавним иступима о посљедицама бомбардовања СР Југославије 1999. године. С медицинског, али и етичког, правног и са сваког другог стајалишта посљедице таквог „миротворног“ НАТО злочина су немјерљиве кроз једну генерацију. И дужи временски оквир не би био довољан да се установе и препознају све дегенеративне и патолошке појаве произашле из дејства осиромашеног уранијума којим су нам у госте пошле НАТО чланице. Зато, јер је осиромашени уранијум у експлозивним средствима начин трајног уништења и затирања, а не тек наношења војног пораза. Госпођа Грујичић је скретала пажњу јавности на те посљедице којима је био и јесте изложен српски народ. Али…

Даница Грујичић: Током НАТО агресије почињен екоцид

Пратећи њен даљни ангажман, поготово откад се нашла на изборној листи СНС-а, уочава се много мање горљива брига о дјеловању осиромашеног уранијума – а њена изабрана политичка опција има врло слично дјеловање том у основи нуклеарном отпаду – и посвећење у напредњачку елиту, та иницијација у култ Владаоца, на посебан начин побуђује пажњу, али и сумњу. Не само у њену искреност док је на разним трибинама говорила о посљедицама осиромашеног уранијума, него и у начин функционисања тог механизма усвајања, придобијања, регрутовања одређене личности за свој политички програм, али у мираз узимајући и све оне позитивне реакције и симпатије које је изазивала код својих слушалаца. Наиме, градећи симпатију, изражавајући слагање с неком личношћу, допустивши њен улазак тиме у наш интимни простор, наше просуђивање од тог тренутка бива ослабљено такозваном „когнитивном дисонанцом“ – што значи да се једном дат пристанак и дозвола, поклоњене симпатије дефинишу представу којом заокружујемо став према једној личности и тако уписану у наш „регистар“ искуства постајемо готово онемогућени да је дисквалификујемо у редовном когнитивном поступку.

Но, узевши у обзир шири план, на крилима једне колективне „когнитивне дисонанце“ на власт су дошли напредњаци с Вучићем на челу. Сад већ из далеке прошлости и немогућности да исправимо ствари које су се десиле између одзвањају трубе за ослободилачки напад на корупцијом захваћене институције система као феномен који је био највећа пријетња развоју друштва. Тако самопрепоручени Вучић, са рејтингом – симпатијом и популарности – који се преко ноћи издигао високо изнад свих осталих, већ 2013. почиње свој слалом потписа и споразума на неисправљиву штету Републике Србије и њених виталних интереса. Међутим, велика већина обичних гласача не може да се ослободи те сметње у виду когнитивне дисонанце, коју су изазвале првобитне симпатије изазване лијепим ријечима и бескомпромисним ставовима. У једном од најзначајнијих судских поступака тог доба, чињеница да господин Мишковић излази као апсолутни добитник, са милионским поравнањем и новим мегапословима, посматрачу који се једном „заљубио“ у конкретну политичку представу и њеног главног глумца – једноставно не долази до свијести.

no comment pic.twitter.com/8YYZmKUo88

— BABE-BAhati BEograđani (@BaOgra) December 11, 2023

Доктори… Уживо пратимо један спин, који се одиграва и док ово читате, на средствима јавног информисања, поготово на друштвеним мрежама. Медијско обликовање једног актера уз наравно изазивање „когнитивне дисонантне“ код свих оних који су у међувремену стекли симпатије и стали на страну групе љекара из Ниша, са извјесним Драганом Милићем на челу. Тај процес се захуктава, препуцавање и објашњења, аргументи који не допиру до већине просјечних грађана. Ипак, одређени резултати већ су се десили. Док већина није била упозната са контроверзама које прате каријеру специјалисте Милића, бомбастични наслови о нишким љекарима, који прековременим радом викендима скраћују грозоморне листе, допрли су до многих и то махом преко друштвених мрежа које су конструисане за брзо обликовање мњења. Слике уз мало текста урезују се као језгровите депеше нашем уму и у нашу свијест много лакше него дугачки текстови, за које усљед масовног поремећаја пажње немамо ни воље а ни стрпљења. Већ добар дио јавности види љекаре из Ниша као хероје овог доба лишеног емпатије, а камоли стручне помоћи која убрзава неумољиве листе чекања за хитну медицинску помоћ и то самоиницијативно и ван редовног радног времена. На другој страни, суд ће морати да се бави кривичном пријавом против тих истих добротвора у бијелим мантилима. Дакле, већ се формира један фронт, очито пуно важнији него проблеми на којима се као на погодној подлози то све бактеријском брзином развија. Остаје да се види како ће тај фронт у предвечерје нових београдских, али још важније у овом случају нишких избора развијати. Да ли ће својим божанским упливом, као Deux ex machina, реаговати сам Владалац и миротворно размрсити овај чвор, да ли ће нишки специјалисти заузети мјесто у редовима тзв. Опозиције, или ће под неким новим барјаком као засебан пројект власти или опозиције слично покрету „Ми“, основати неку групацију да заштите своје интересе, остаје да се види. Свакако, видљивост овог догађања је постигнута, филтер је подешен да тако буде и то већ нешто значи – да будемо опрезни и покушамо разумјети начине фабриковања лажне „реалности“.

Nezvanično, krivičnu prijavu protiv lekara niske kardiohirurgije podnela je Uprava UKC Nis i direktor Zoran Perišić. Očito su penzionerske besmrtne funkcije, direktorske i ministarske, važnije od svega. Sve ovo sada prema nasoj klinici poprima karakter orkestriranog mobinga. pic.twitter.com/1bytyJj8Vv

— Dragan Milic (@drdraganmilic) February 15, 2024

Зашто баш љекари? У народу у којем постоји читава једна теологија здравља, у којој здравље, физичко прије свега има примат над свим осталим добрима, све молитве почињу и завршавају са усрдним мољењем за здравље, а притом смо на врху црних листа по питању побољевања од разних болести, лоше превенције, можданим ударима, туморима, срчаним болестима – укратко, стара и болесна нација – па баш због тога, љекари су једна каста којој се вјерује, која је потребна. Незнање не боли, не смета у данашњем друштву превише, па зато и нису рецимо професори ти који би били магнети масовног повјерења, производње нема, експерти су политички прваци, стога ни људи из неких других научних области не заузимају виђенија мјеста у друштву.

И на крају, још један љекар, чији смо медијски успон на љествици видљивости пратили од доба пандемије ковида, иако ужој политичкој јавности није непознат од деведесетих. Наиме, представљен широј публици као политичко „невинашце“, без претходних политичких излета, мада то није тако – др Бранимир Несторовић је на све начине и под разним страначким заставама покушавао да се дочепа комадића власти од самог почетка међустраначја у Србији. Није ни то важно, колико његово моделирање на медијима протеклих четири године, мудровања о свему и свачему, свезнадарство по мјери српског човјека, чији се наратив прилагођавао својој циљној групи – а то је извјестан број бирача који левитирају у међупростору, у распону од оних изневјерених губитком страначке препознатљивости СПС-а до неке националне назови опозиције, чији профил би се могао описати као стајалиште некадашњег гласача СПО-а из деведесетих освјежено са нагађањима о геополитичким размирицама и заводљивим темама депопулације и краја свијета. Ипак, водило се рачуна о дискурсу Несторовића и пројект МИ испунио је веома успјешно своју задаћу. Иако су се изјашњавали да је њихов циљ, као часних и остварених људи, првенствено очување српских виталних интереса, у периоду непосредно након децембарских избора, у медијском простору освојеном додатно због изборног успјеха, најмање су се посветили тада врућем пристанку власти на косовске документе и таблице, а већина енергије је усмјеравана ка опозицији (Србија против насиља) и дешавањима испред Скупштине града Београда. Било је потпуно јасно у чији рог дувају МИ и њихов гуру, још један пројект доктор, који се можда остварио као љекар, али заборавило се да у својој историји покушаја никад није освојио никакву власт и да га та фрустрација никако не препоручује као човјека од повјерења. На који ће начин задовољити ту глад остаје да се види, али о њему се може говорити такође као о подметнутом јајету, превише је околности – а ријетке су олакшавајуће.

Немања Шаровић: МИ-7 (Глас из народа) је под Вучићевом контролом

„Теорију когнитивне дисонанце“ објавио је Леон Фестингер 1957. и тиче се функционисања људског понашања и механизма доношења одлука. Фестингер описује тежњу људских бића ка интерној психолошкој досљедности како би нормално функционисала у стварном свијету. Кад доживимо унутрашњу недосљедност суочавамо се са психолошком неудобношћу. Когнитивна дисонанца је ментално стање или конфликт у којем особа доживљава два или више некомпатибилна вјеровања или когнитивно обрађује двије или више међусобно опречних информација. Нормалан појединац тражи излаз из те психолошке нелагодности узроковане контрадикторним когницијама. Пројекти укратко скицирани горе заправо су прикази некомпатибилних информација, когниција о истим личностима, односно искуство суштинске недослиједности која у јавном простору изазива колективну дисонанцу, раздор унутар друштва у овом случају.

Извор: Башта Балкана

Тако створени хаос омогућава креатору да успостави ред и комфор по својој мјери.

Categories: Гостинска соба

Tags: Александар Вучић, Александар Тутуш, Бранимир Несторовић, Даница Грујичић, Драган Милић, лекари