На скупу у Београду учествовали А. Фурсов, Ј. Пономарјева, Д. Пророковић, Н. Плотников, Ч. Копривица, А. Шпаковски, А. Маршин, С. Гајић, М. Младеновић, В. Барабаш и Н. Поплавскаја
Извор: ИЕС
На Институту за европске студије у Београду је 10. октобра 2023. године одржан девети по реду међународни сусрет интелектуалаца. Тема овогодишњег програма је „Евроазија и Балкан у великој светској игри“. На сусрету је учешће узело тринаест еминентних стручњака, од којих је највећи број дошао из Русије. Конференцију су отворили др Стеван Гајић са Института за европске студије и др Јелена Пономарјева са Института за међународне односе из Москве.
Први излагач на конференцији био је др Андреј Иљич Фурсов, директор Института за системско-стратегијску анализу, а његова тема била је „Савремене кризе: Балансирање светских сила (контрадикције, интереси, стратегије)“. Фурсов прави паралеле са двадесетим годинама 20. века у односу на данас. Индустријски капитал је потиснуо финансијски, државе монополистичког капитала су биле потиснуте од простог капитала, Америка је постала главни победник Првог светског рата, али им је Велика Британија одговорила оним догађајима који су довели до кризе 1929. године када је 25% британске империје било блокирано и развио се средњи слој. Ако се све то упореди са двадесетим годинама 21. века, може се рећи да је финансијски капитал победио индустријски, свуда је у току деиндустријализација, посебно у Западној Европи која се претвара у полупериферију, док транснационалне компаније наступају против држава, појавио се термин „топљење“ националне државе и то је нешто што се управо дешава. Средња класа нестаје у целом свету, пре свега у Западној Европи, демонтира се држава, а глобалне економије се криминализују. Важан термин на који указује јесу „ексисти“ односно они људи који контролишу медијске платформе. Корпорације као што су Гугл, Мајкрософт итд. обликују наше социјалне животе, имају приступ нашим личним подацима и оне су те које креирају наше интересе и потребе. Скренуо је пажњу на тзв. „ултраглобалисте“, односно оне људе који сматрају да држава не треба да постоји, већ да неколико мегакорпорација могу да управљају светом.
Андреј Фурсов: Срби треба да остану Срби, Руси ће увек бити на српској страни
Др Душан Пророковић са Института за међународну политику и економију из Београда, представио је своје излагање на тему „Балканска геополитика и евроазијска интеграција“. На почетку излагања истакао је како се на западу евроазијски вектор доживљава као конкуренција. Балканске државе чланице ЕУ и НАТО и даље су на геополитичкој перспективи евроатлантског света. Балканске државе без поговора прихватају западне моделе, односно евроазијске интеграције. Иако је поступак спор и оставља последице, евроазијске интеграције су схваћене као једина здрава алтернатива у свету. Код балканских народа се ствари разликују од запада из разлога што религија и даље игра одлучујућу улогу на Балкану, а опште познато је да се центар хришћанске деноминације налази управо на блискоисточним државама.
Душан Пророковић (Архивска фотографија)
Свој реферат изложио је и др Николај Плотников, начелник Центра за научне и аналитичке информације Института за оријенталистику Руске академије наука. Тема његовог излагања је „Ситуација на Блиском Истоку и у Северној Африци, њен утицај на Балкан“. На самом почетку истакао је утицај Северне Африке на светску политику. Оно што се данас дешава у Палестини, очекивано је, јер се од првог дана формирања Владе у Израелу спроводи агресивна политика у Јордану. Истиче тешку ситуацију у државама Северне Африке. У Мароку је земљотрес 9. септембра додатно пореметио већ напету ситуацију, инфлација је порасла чак за 10%. Тунис је у озбиљној економској кризи чији дуг износи чак 100% БДП. У Либији не само да је тешка економска криза, него је присутна и криза безбедности. У Сирији и Либану је већ дужи период тешка ситуација која се константно погоршава. У овим државама се масовно смањује број становника, евидентна је и криза енергената а незапосленост и сиромаштво никада нису били заступљенији.
Николај Плотников (Архивска фотографија: Вечерње новости)
Др Часлав Копривица представио је рад на тему „Светски рат у Бившој Украјини и српска политичка раскрсница“. Објашњава због чега Украјину назива бившом, а разлог се налази у ситуацији из 2014. године. Тада је власт изгубила легитимитет што је за последицу резултовало грађанским ратом који тиња на просторима ове државе. Територијално и поред измирења и стишавања ситуације, власт осуђује за разградњу, распадање и осипање територије. Оно што Украјину кочи је то што нема излаз на море, односно што је по овом основу зависна од суседних држава. На овај начин се Украјина (као и Србија), гуши економски. Копривица је у излагању представио једну упоредну анализу балканских држава и њихов однос према Србији. Наглашава да са Румунијом немамо наслеђе, Бугаре описује као агресоре који су нас само у 20. веку три пута нападали. Са Македонијом истиче културолошку блискост, иако њихову политику види као западно оријентисану. Између Србије и Албаније не види могући договор или сарадњу. Црну Гору осуђује због политике усмерења према Западу, а не према Србији, како би требало да буде. Општи утисак проф. Копривице је да су све државе Балкана осим БиХ оријентисане према НАТО-у, што је неповољна ситуација по Србију.
Часлав Копривица (Фото: Милица Петров/Канал Прави одговор)
Друга сесија отпочела је излагањем др Александра Шпаковског, који је говорио на тему “Савезна држава Русија и Белорусија у условима рушења међународне безбедоносне архитектуре: приступ ка односима са земљама Балканског полуострва“. Говорио је о савезу две суверене државе који је заснован на чврстом војно политичком савезу, усаглашеној политици, економским и трговинским односима. Наглашава да је 10. октобар годишњица од најбрже разрађеног интернационалног формата на постсовјетској територији. Русији је данас главни спољнотрговински партнер Белорусија. Срби и Балкан су једна позорница где Запад инсистира на успостављању свог режима, а један од начина је ескалација међусобних односа (пример Косова). Белорусија и Русија подржавају Србију из разлога што се и оне залажу за очување територијалног интегритета и целовитости својих држава. Са највећом радошћу говори о односима Београда са Москвом и Минском, а посебно поздравља неприхватање санкција Русији од Србије.
Др Јелена Пономарјева говорила је на тему „Глобални играч из сенке: Велика Британија на Балкану“. Британију види као великог играча на Балкану, а брине је то што њихов утицај никада није транспарентан. Берлин и Лондон су кроз историју негативно утицали како на државе Балкана тако и на Русију. Данас се Велика Британија налази у сенци САД. Лондон директно учествује у формирању јавног реда у Европи. Негативни примери утицаја су Косовска криза 1999. године, и то што је Тони Блер и његов кабинет покретач силе над Србијом. Лондон је 1999. године својим манипулативним технологијама лобирао војну операцију. Пономарјева однос Блера и Клинтона описује тако да је Блер Клинтонова пудлица. Данас се сличан сценарио понавља на Косову, али и у Русији. Убиства недужног народа од стране ОВК, етничка чишћења и прикривање броја жртава су само одраз у огледалу онога што Лондон ради са ратом у Украјини. Користе манипулативну праксу и играју против ЕУ. Иако се у свету представљају као стручњаци за сузбијање организованог криминала, као контролори криминалних мрежа кроз убацивање својих агената, а оправдање за све то налазе у очувању безбедности своје државе.
Јелена Пономарјева (Архивска фотографија)
Др Алексеј Маршин говорио је о проблемима са водом на Блиском истоку и њиховим утицајима на миграционе процесе. Блиски исток познат је по својој сушној клими, а већина земаља у региону суочава се с озбиљним недостатком воде. Употреба водених ресурса често постаје извор међународних конфликата и тензија у региону. Дељење река и питања о правима на воду изазивају спорове између земаља. Сирију поставља на треће место у свету по дефициту воде. Поред тога, климатске промене је доводе у још неповољнији положај. Страхује се да би за 25 година могао да пресуши Еуфрат, а да Тигар постане поток. Познато је да Ирак потпуно зависи од ове две реке, тако да су прогнозе за Ирак заиста лоше. Промене се све више осећају, појављују се пустиње тамо где никада нису постојале. Ирак губи плодно земљиште и воду, а познато је да вода може бити удица и циљ за примену насиља. Из овог разлога наглашава још активније миграције у будућности, због тешких животних околности људи ће масовно насељавати Балкан.
Др Стеван Гајић са Института за европске студије у Београду, говорио је на тему „Србија – неутрално место сусрета или немоћни посредник“. Правни основ за војну неутралност је резолуција о територијалном интегритету и суверенитету. Уплив НАТО-а и бомбардовање Србије показује да је НАТО орган власти на Косову. Поставља питање где је место Србије у светском поретку уколико су околности овакве и да ли је можда Србија Казабланка? Србија има положај као што је имала Југославија, само што је много слабији играч. Београд је привлачнији што су односи у свету заоштренији. Перспективу Србије види у мудрој политици заснованој на игри и претварању све док то не постане реалност. У свету се води политика 4 стуба – САД, Русија, Кина и ЕУ, само ослањање на неки од њих значи будућност Србије. Србија је место одржавања тајних преговора између Русије и САД који су се одиграли 7. октобра 2012. године. Одржан састанак о примени Минског споразума. Минимално су три пута одржани тајни преговори између Талибана и других, и зато овај млади научник Србију назива Казабланком и неутралним тереном.
Стеван Гајић, лево Ј. Пономарјева и А. Фурсов (Извор: ИЕС)
Др Мирослав Младеновић са Факултета безбедности у Београду, бавио се темом која носи назив „Србија у новом геополитичком чвору“. Циљ његовог излагања је да изнесе неколико основних теза о српској геополитици. Прво, истиче да је Балкан и даље зона политичког надметања светских политичких актера, док Србија покушава да води вишевекторску политику, која јој омогућава макар привремену или бар привидну стабилност политичког режима. Слаба државност, која је обележје наше заједнице, која је створена уништавањем интегралне државе и утапање у различите облике југословенства, а касније насилним одузимањем њене историјске територије, према др Младеновићу пројектовала је стратешку рањивост Србије. Српско јавно мњење је било изложено тзв. рекодирању свести, што значи да се на њега применила формула промене не само света информација, већ и света симбола. Како Младеновић истиче, проводи се смена сакралне зоне, смењују се стари, а постављају нови Богови; проводи се смена назива градова, улица, замена споменика; друштво мења хијерархију система друг-непријатељ; стари текстови губе своју актуелност, продукује се велика количина идеолошких текстова који треба да изврше промену политичког режима. Пред Србијом стоје три основна, могућа правца или вектора њене будуће спољнополитичке оријентације. Први је евроатлантска интеграција која упркос очигледној кризи почев од 2000. године и даље остаје приоритет за водеће политичке структуре земље. Други вектор или баланс је руски, дефинисан не толико економским, колико културним, историјским и политичким фактором. Трећи вектор је Народна Република Кина. Кина већински економским фактором повећава своје присуство у региону. Аутор наглашава важност повезаности Србије са Русијом и закључује да без обзира на званична документа, можемо рећи да је Балкан за Русију био и остао важна геополитичка зона. Русија је за Београд и даље важан историјски савезник са којим су успостављени стратешки и партнерски односи од 2013. године.
Мирослав Младеновић (Архивска фотографија: Факултет безбедности)
Др Виктор Барабаш, професор на Департману за масовне комуникације на руском државном универзитету „Пријатељство народа“ (РУДН) спровео је истраживање у вези са културном комуникацијом омладине у Русији и њиховом разматрању глобалних проблема данашњице. Његово истраживање се тиче омладине која ће бити одговорна за решавање свих ових проблема са којима се сусрећемо. Анкета која је направљена са потребе истраживања састоји се од 15 затворених питања. Обухваћена су питања која одређују став младих према културном заједништву источно-словенских народа Белоруса, Руса и Украјинаца и одређивање могуће саборности руских и балканских словенских народа. Испитано је 413 руских студената са смера журналистике. Резултати анкете показали су да више од 80% испитаника виде заједничке црте у савременим словенским народима које издвајају из других европских народа. Погледи на словенско јединство нису наслеђени клише, већ омладина активно реагује н догађаје који се дешавају унутар земље и у свету. Скоро 85% виде могућност уједињења словенских народа, али значајан проценат, скоро 63,4% прогнозирају раскол. Очигледно је да је добра обавештеност омладине о догађајима у одређеним земљама Балкана и централне Европе, што их наводи на такве закључке. На питање о интеркултуралним односима са културом балканских народа скоро 59% је одговорило да имају прилично велики ниво обавештености о култури овог региона, али 36% је признало да имају само делимичну представу или да их уопште не интересује ова тема. Врло је карактеристично како изгледају одговори на питања о личним симпатијама студената према јужно-словенским народима. Око 47% гласова су добили Срби, на другом месту налазе се Бугари са 19%, док су на трећем месту Црногорци са 12%. Ови резултати сведоче о томе да су се студенти ипак водили личним туристичким искуством и тај закључак се индиректно потврђује одговорима на следеће питање о разлозима таквог избора. Треба подвући да овакав однос према српском народу од стране испитаника није само формалан, 53% испитаника су такође дали одговор да су међународни односи један од основа за даљи развој. Чак 73% испитаника одговорили су да спољнополитички курс Русије одговара расположењу народа и признају да је руска култура имала значајан утицај на живот балканских народа.
Виктор Барабаш (Архивска фотографија)
Др Наталија Поплавскаја доцент на Департману за масовне комуникације на руском државном универзитету „Пријатељство народа“ (РУДН). Њена тема била је „Србија у очима руских досељеника: Руси у Србији – проблем културне адаптације“. Историја миграција руских досељеника дешавала се у неколико таласа. Велики талас досељеника после Првог светског рата десио се када су у Србију дошли добро образовани представници Руса који су успешно интегрисали европско друштво и њих је, према званичним подацима било преко 74.000, а наредних година то се повећавало или смањивало. Такође, према подацима које ауторка наводи, 2010. године у Србији је живело око 8.000 Руса, од којих 4.000 у Београду. Ако причамо о данашњем таласу миграција тешко је израчунати тачан број јер има различитих извора, али може се рећи да је тај број око 300.000 држављана Русије, од којих се значајан део преселио и у друге државе. Према подацима амбасаде Русије, у Србији тренутно живи око 150.000 Руса. Део њих су представници ИТ сектора, јер ИТ компаније беже од утицаја санкција и Србија им даје такве могућности. Ово истраживање се тиче начина живота руске популације у Србији. Ауторка је се као алатом за испитивање користила углавном Телеграм каналима и Фејсбук платформом. Једна од најбитнијих тема је канал на Телеграму под називом „Руси у Београду“ који броји 26.000 учесника, затим канал „Руска дијаспора“ са 40 тематских канала посвећених различитим градовима Србије, а сваки од њих броји око 3.000 учесника. Углавном се ти канали тичу информација за добијање потребне документације ради боравка у Србији, затим, ту је и ИТ сектор, али и канали посвећени изучавању српског језика. Велики број канала посвећен је и разоноди и културним догађајима у Србији. Може се закључити да су руски досељеници активна етничка група која тежи да заузме свој део у Србији. Они то раде пре свега инкорпорацијом у културу Србије, а са друге стране чувају свој културни идентитет и са њим упознају и Србе.
Наталија Поплавскаја (Архивска фотографија)
Поред анализе споменутих канала, спроведени су и интервјуи са одређеним бројем Руса у Београду, како би резултати били репрезентативни. То су углавном људи који су у Србију дошли како би избегли мобилизацију или ИТ популација. Већина испитаника навела је да је начин живота у Србији пристојан, да им одговара клима и култура.
мср Александар Васиљевић, стипендиста Института за европске студије
мср Марија Марсенић, истраживач приправник Института за европске студије
Categories: Дневник читаоца/гледаоца
Оставите коментар