Они који подржавају експерте покушавају да нас убеде да је „краљ србоклања“ Петар Брзица за једну ноћ успео да закоље 1360 Срба, док су његове колеге за преосталих 1.336 дана Јасеновца заједно убиле око 44-50.000

Душан Илић (Извор: Међународне породичне вести – Србија)

Број страдалих Срба у Јасеновцу засигурно неће зависити од преданог пописивања српских жртава и сакупљања података о њима, нарочито после више од 75 година. Па од чега ће зависити, питаће се читалац? Кренимо редом.

Претходних недеља у српској јавности је поново актуелизовано питање броја страдалих у највећем и најмонструознијем концентрационом логору у Другом светском рату на тлу окупиране Југославије – Јасеновцу. Повод је била изјава владике славонског Јована, председника Управног одбора Музеја жртава геноцида, која је узбуркала онај део јавности који је осетљив на процене броја јасеновачких жртава. Иако је било гласова да се ради о медијском спину у тренутку када се над Србима на Косову надвила претња нове Олује, нарочито после трагедије у Бањској, односно да се ради о обрачуну унутар високе црквене јерархије, број страдалих у Јасеновцу је тема која не сме имати временске и дневнополитичке оквире и разлоге.

Јасеновачке жртве

О овом проблему писао је велики број стручњака, историчара, демографа, али и самосталних истраживача. Зато су и процене толико различите и крећу се од 4.500 до 1.400.000 убијених. Но, две групе које су се последњих деценија профилисале као најрелевантније износе следеће податке. Једни, који се држе броја страдалих процењених после Другог светског рата на око 700.000, заснивају своје податке на проценама самих немачких окупатора, као и послератних власти, те на делимично урађеној сондажи терена, односно испитањима у самом комплексу логора из 1964. године, али и новијој монографији израелског проф. Гидеона Грајфа. Иза оваквих процена стоји и Српска Православна Црква, чији је Свети Синод пре месец дана издао саопштење у том погледу. И они други, који стају на становиште о броју између 83.000 и 100.000, а своје аргументе углавном заснивају на проценама хрватског економисте и демографа Владимира Жерјавића и српског правника и статистичара Богољуба Кочовића о укупном броју страдалих југословенских грађана у Другом светском рату. Већ на први поглед види се огромна разлика у проценама између наведене две групе од чак седам пута. Стога и не чуди што прва група другу назива ревизионистичком, односно што припадници друге групе оне прве називају митоманима који су једну процену прогласили „секуларном догмом“. Република Хрватска, која је 1995. коначно завршила оно што је започела њена претходница – НДХ, званично стаје иза бројке од 83.000 убијених, колико је до сада именом пописаних жртава. Иво Голдштајн, водеће име хрватске историографије када је реч о Холокаусту у НДХ, износи процену 90-100.000, док његов израелско-амерички сународник, а уједно и директор Центра Симон Визентал, Ефраим Зуроф, сматра број од 700.000 преувеличаним, те заузима становиште о 100.000 убијених. Меморијални центар Јад Вашем истовремено наводи да је број убијених вишеструко већи од 4.500, али и много пута мањи од 800.000. Из таквог става може се закључити да и Јад Вашем стоји на процени оне групе која број жртава цени на око 100.000. Као врхунског представника ове друге групације вреди истаћи и „хрватског православца“ Игора Вукића, чији су српски преци били у јасеновачком паклу, а који сматра да у самом логору Јасеновац уопште није било убијања.

Никола Н. Живковић: О неким Јеврејима и њиховом погледу на страдање Срба (и Руса)

Истовремено је веома тешко пронаћи бројке које би биле на средини између ове две „школе мишљења“. Готово да нема аутора који би проценио број страдалих по принципу да је истина увек негде на средини, па да нам каже како је у овом злогласном комплексу страдало, на пример, око 350–400.000 душа. Амерички Музеј Холокауста наводи податак о 77-99.000 страдалих у Јасеновцу, док Јеврејска виртуелна библиотека оперише бројем од 56-97.000. Када упоредимо податке групе аутора који процењују око 100.000 убијених, долазимо до следећих процена о страдалима по националној, односно верској припадности. Ова група сматра да се број убијених Јевреја креће између 13.000 и 20.000. Када је реч о Ромима, те процене су између 15-20.000. У Јасеновцу је страдао и један број Хрвата и муслимана противника усташког режима, а њихов број иде од 5-12.000. Када је пак, реч о Србима, математика би ту била неумољива. То значи, да је број убијених Срба у овом логору између 45.000 и 52.000, што значи да су Срби чинили тек половину убијених. Упоређујући број страдалих припадника наведених народа и њихов укупан број на простору НДХ, намеће се логичан закључак да је Јасеновац примарно радио на уништењу Јевреја, потом Рома, па тек онда и узгред Срба, пошто је удео убијених Јевреја и Рома у укупној популацији неупоредиво већи од удела убијених Срба и осталих у укупном становништву НДХ. Колико је увредљив овакав податак говори и чињеница да су послератне власти утврдиле да је Словенија имала 40.000 ратних жртава, док је троје историчара Института за новију историју Словеније само у периоду 1997-2012. идентификовало 99.865 жртава. Регистар жртава се још увек допуњује. По томе испада да је више становника Словеније страдало током Другог светског рата – кога, узгред, Словенија готово да није ни осетила – него што је убијено у највећем стратишту Јужне Европе, најзлогласнијој и најмонструознијој „радионици“ (тешко је рећи фабрици, због броја утврђених начина на које су жртве убијане) смрти на Балкану.

Из текста Николе Милованчева „И сада може да се утврди број жртава Другог светског рата“ (Политика, 15. 5. 2019)

Да резимирамо. С једне стране налази се већи део историчара, Српска Православна Црква, потписници Позива СПЦ и Влади Србије од 12. 9. 2023, Гидеон Грајф, Међународна комисија за утврђивање истине о Јасеновцу, као и већина Срба и грађана Србије и Републике Српске. С друге стране, налази се Република Хрватска и сав њен „знанствени апарат“ на челу са Ивом Голдштајном, један део београдске елите, Музеј жртава геноцида, Меморијални центар Јад Вашем, Центар Симон Визентал, амерички Музеј Холокауста и један српски владика. Када овако посложимо чињенице, јасно је ко ће, са обе стране, у институционалном погледу, имати потенцијала да одбрани своју аргументацију. То нам даје обрисе једног „новог“ сукоба, који ће, по свему судећи, ескалирати у наредним годинама, и који ће по свему надићи не само питање броја јасеновачких мученика, него и ове наше географске оквире. Имајући у виду досадашње деловање институција и аутора који систематски смањују број српских жртава у овом логору, али и на читавом подручју НДХ, није тешко закључити да ће овај број бити обрнуто пропорционалан расту убијених цивила по болницама, црквама, џамијама и избегличким колонама на простору Свете земље. Јер они који институционално, образовно и финансијски подржавају експерте који покушавају да нас убеде да је „краљ србоклања“ Петар Брзица за једну ноћ успео да закоље 1360 Срба, док су његове колеге за преосталих 1.336 дана све заједно организовано убиле око 44-50.000, што му дође 33-37 српских душа дневно, сигурно се на томе неће зауставити. Изгледа да је Брзица морао бити „окруњен“ неком озбиљнијом титулом, пошто испада да је био више од 40 пута ефикаснији од својих колега, које су такође, само радиле свој посао. (Да не помињемо сада исповест усташе Фригановића, кога је свети Вукашин Јасеновачки зауставио на 1.100 закланих за вече, док су поменути Брзица и још двојица кољача остали другопласирани са „само“ 300–400 прекланих: значи само њих четворица две хиљаде уморише за једно вече!)

Усташки зликовац Мишко Ратковић из Триља, Далмација са још једним усташом, умрљани људском крвљу, после злочина 1941. (Музеј Југославије)

Поред онаквих масовних гробница, силних људи побацаних у Саву, претопљених у сапун и уморених на 57 најзверскијих начина, рећи да је у просеку дневно убијано мање од 33 Срба, те да је више Словенаца страдало током читавог рата него Срба у Јасеновцу, довољан је разлог да се схвати о каквим је процесима реч, али и да се разобличи свако ко се на овај начин подсмева српским жртвама. Коначна истина о броју јасеновачких мученика биће позната након исхода рата у коме једна страна има благослов својих државних органа да ратује без поштовања икаквих правила, у коме може да једном ракетом убије 500 људи у болесничким постељама или неколико десетина верника у трећој најстаријој православној цркви на свету, у коме може да убија избеглице у колонама, при том им не дозвољавајући ни да побегну преко границе, у коме може да ускрати воду за преко 2,5 милиона људи, осуђујући их на сигурну смрт, и све то потпуно некажњено. Када се све ово има у виду, данас није лако дићи глас против гнусног ниподаштавања јасеновачких новомученика, нарочито против овакве силе и оних којих ту силу манифестују (за разлику од часних појединаца којима је истина дража од „агенди“, неки од њих поменути су и у овом тексту) – а тој је сили очито све дозвољено. Но, то је ствар елементарне части и достојанства. И ствар најосновнијег дуга, који ми Срби имамо према својим страдалим прецима.

Др Душан Илић

Categories: Противу дезинформација

Tags: Гидеон Грајф, Душан Илић, Ефраим Зуроф, Иво Голдштајн, НДХ, број жртава Јасеновца, епископ славонски Јован, карусел