Књига Драга Делића под насловом „Српски Руси, један век руске емиграције у Србији – наслеђе и поуке из прошлости“ доноси низ чињеница о бурним догађајима који су променили ток светске историје
Митрополит Антоније Храповицки у посети Кадетском корпусу у Белој Цркви (Извор: Слободна Херцеговина)
Царски Руси – белогардејци оставили су неизбрисиве, капиталне трагове у српској архитектури, просвети, науци, култури и уметности и то као универзитетски професори, академици, оснивачи научних института, издавачи, писци, песници, новинари, стрип-ствараоци, оперски певачи, балетски уметници, сликари, кинематографи… Да није било Николе Краснова, Григорија Самојлова, Романа Верховског, Валерија Сташевског, Виктора Лукомског, Николе Васиљева и десетине других руских архитеката, модерни Београд био би сиромашнији за велики број импозантних градитељских ремек-дела.
Иверска капела на Новом гробљу у Београду (Фото: Драго Делић)
И прва школована српска козметичарка стигла је са руским избеглицама. Први пилоти у првој српској компанији Аеропуту били су белогардејци. Све њих је у својој тек објављеној монографској студији од капиталног значаја за српску историју и издаваштво побројао Драго Делић, који их је „крстио“ као „руске Србе“.
Радећи на поступку рехабилитације Анатолија Ивановича Прицкера, највећег српског издавача између два светска рата, схватио сам интелектуалну моћ и образованост руске емиграције у Србији. Читајући обиље педантно сложених информација које је Делић прикупио учврстио сам мишљење да је комунизам био велико зло, чија је једина добра страна што су се због њега на нашем тлу обрели царски Руси.
Насловница књиге Драга Делића Српски Руси (Извор: Слободна Херцеговина)
Делић наводи бројне примере у историји јединственог пријатељства руског и српског народа, а највећи међу њима се свакако десио током Првог светског рата и после Октобарске револуције. Наступио је трогодишњи грађански рат, у ком је страдао велики број Руса, а Русија ушла у совјетску еру, супротну традиционалном руском бићу и вредностима. Први светски рат се за Русију завршио трагично, иако је дала велики допринос победи савезника, односно поразу сила Осовине. Оборена је династија Романов, која је за више од триста година човечанству подарила ванвременске књижевнике, композиторе, оперске певаче, балетске уметнике, архитекте. Настао је највећи избеглички егзодус, у ком је око два милиона Руса расуто по свету. Тек створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца прихватила је више од 45.000 царских Руса, аристократа, грофова, уметника, писаца, професора, теолога, официра, њихових породица, и пружила им највиши степен самосталности. Због традиционално блиских веза, велика већина, скоро деведесет одсто избеглица смештено је на подручју Србије. Не мали број прошао је кроз нашу земљу даље ка Европи.
У Србију је стигла елита руске емиграције, како рече др Жарко Димић (рецензент Руских Срба) – образовани Руси дошли су као мелем на рану ратом разореном српском бићу. Србија је у тек завршеном Великом рату изгубила око 1.300.000 становника, скоро половину мушке популације, уништена је бројна инфраструктура, куће, цркве и манастири. Скоро да нема области у којој Руси нису оставили велики траг у обнови српског друштва и културе.
Споменик Николају Краснову на Ташмајдану у Београду (Фото: Драго Делић)
Делићева студија под насловом Српски Руси, један век руске емиграције у Србији – наслеђе и поуке из прошлости доноси низ чињеница и дешавања која су претходила овим бурним догађајима, који су променили ток светске историје. Поред околности које су довеле до пада династије Романов, убиства читаве породице цара Николаја Другог, закључења сепаратног мира Лењинових комуниста са Немцима, грађанског рата у Русији, Драго Делић у књизи ставља акценат на велика дела, односно наслеђе које су избегли Руси оставили Србији. Мала варош Сремски Карловци постала је незванична престоница избеглих Руса. Ту је било седиште последњег команданта царске војске Петра Врангела и његовог штаба, Руске православне заграничне цркве и њеног поглавара, митрополита Кијевског и галицијског Антонија Храповицког. Широм младе Краљевине СХС, али највише на територији Србије, основане су образовне институције – кадетски корпуси, девојачки институти, гимназије који су наставиле да раде по школском систему какав је постојао у царској Русији.
Споменик генералу Врангелу и Белој гарди у Сремским Карловцима (Фото: Драго Делић)
Уметници престижних установа Бољшој тетра из Москве, Александринског и Маријинског из Петрограда, позоришних сцена Одесе, Кијева, Харкова, дали су пресудан допринос обнови културног живота у Србији. Оснивачи су српског Балета и Опере, који су овог пролећа обележили велики јубилеј, 100 година успешног рада и награђени Сретењским орденом. Ова књига нас враћа у то време када су примабалерине Народног позоришта Нина Кирсанова, Олга Соловјева, Марина Олењина, Маргарита Фроман пронеле славу српског балета на позорницама широм света.
Спомен-плоча на улазу зграде у Сремским Карловцима у којој је становао генерал Врангел (Фото: Драго Делић)
Она чува од заборава тај међуратни период, када је Београд постао један од незаобилазних европских културних центара. У Београд долазе водеће звезде тога доба, а наши уметници гостују по светским центрима. Кроз ненадмашни и дирљив дочек светске балетске легенде Ане Павлове, приликом посете Београду марта 1927. године, видимо колико су музичка култура и укус публике били на високом нивоу. Још на Железничкој станици дочекала је маса света, а чувари реда имали су много проблема да јој „прокрче“ пут до аутомобила. Наша Нина Кирсанова, пореклом Рускиња, тада је постала један од водећих чланова великог мултинационалног ансамбла на турнеји по светским метрополама.
Краљица руске романсе Олга Јанчевецка одабрала је да живи у Београду, где је певајући по београдским ресторанима и на неким представама у Народном позоришту привукла пажњу водећих европских продукцијских кућа. Јединственом интерпретацијом познатих руских романси обезбедила је место у српској и руској музичкој култури, али је данас потпуно заборављена. Почива на руском делу Новог гробља у Београду поред бројних уметника, професора универзитета, архитеката.
Зграда Маријинског девојачког института у Белој Цркви (Фото: Драго Делић)
Књига нам доноси биографију великана стрипа Ђорђа Лобачева, који је оставио упечатљив траг у српској и руској култури, његовим записима о свом раду у Београду, међуратном успону српског стрипа, учешћу у покрету отпора и ослобођењу земље. У време Информбироа морао је да оде са породицом у Румунију а после у Совјетски Савез, где се остварио у другим областима, али наставио да долази у Србију и сарађује са водећим издавачима књига и стрипа – Просветом, Политиком, Дечјим новинама из Горњег Милановца. Такође и приче о осталим члановима чувеног „Београдског круга“, једног од водећих центара европског стрипа: Николи Навојеву, Алексију Ранхнеру, Сергеју Соловјеву, Ивану Шеншину, Константину Кузњецову, Владимиру Жедринском, издавачима Анатолију Ивановичу Прицкеру и Александру Јефимовичу Ивковићу.
Табла на Тргу Руских кадета у Белој Цркви (Фото: Драго Делић)
Посебно је занимљиво поглавље о свакодневном животу обичних и знаменитих људи, где се налазе приче о судбинама појединих личности и породица, ненадмашним козачким „џигитовкама“, због којих су увођене додатне линије до хиподрома на Царевој ћуприји, о Гриши Сперанском и његовом друштву из Врњачке „Швајцарије“ посвећеном Врангелу и грофу Рајевском, којег је велики Толстој овековечио у лику Вронског. Нарочито је дирљива прича о Калмицима, једином будистичком народу у Европи и њиховом јединственом насељу у Малом Мокром Луку на периферији Београда, њиховом храму (једином будистичком у Европи), о томе како су копали темеље палате Албанија и других београдских грађевина, љубави према коњима, генералима и племићима који су постали умешне занатлије и творци рукотворина.
Руска црква у Београду (Фото: Драго Делић)
Калмици су били толики антикомунисти да нису желели да у Србији дочекају Црвену армију. Колективно су се иселили прво у Немачку, па у Америку. Делић открива да су три Калмика остала у Србији, и то браћа Љаља и Бакуљ Зољванов и Учур Куљдинов, фудбалер, који је каријеру завршио у Зрењанину.
Насловница књиге Јована Качакија Руске избеглице у Краљевини СХС/Југославији – Библиографија радова 1920-1944 (Фото: Купиндо)
Једно од поглавља посвећено је новом таласу избеглица из Русије и Украјине, који нам, како Делић истиче, показује да Други светски рат није решио нека кључна питања. Исти проблеми појављују се на суров начин после стотину година. Не улазећи у политизацију рата у Украјини, ово поглавље нам доноси податке о позитивном утицају овог новог таласа избеглица. Процењује се да је у Србију дошло око сто педесет хиљада руских и десетак хиљада украјинских избеглица.
Књигу Драгољуба Делића Руски Срби можете поручити путем електронске адресе dragodelic59@gmail.com
Предраг Савић, адвокат и писац
Наслов, скраћивање и опрема: Стање ствари
(Слободна Херцеговина, 8. 10. 2023)
Categories: Преносимо
Више пута питах коментатора и господина Дубињанина за судбије придошлих Руса, ал’ ево даде ми се одговор.
Процена на крају о броју придошлих Руса и Украјинаца од пре две године ми се чини да је умањена, негде је ближа мислим око 300 хиљада.
ИСТОРИЈА ЈЕ, У СТВАРИ, НАУКА О НЕПРЕКИДНОМ НАСИЉУ
Добро је да има књига о свему и да их има што више. Јер, оне су записана догађања. А свет су догађања. Од књиге није ништа још као творевини боље и лепше измишљено. Јер, само записано траје или дуже траје. А за ову књигу се каже да „доноси низ чињеница о бурним догађајима који су променили ток светске историје“. У чему се то мења ток историје и ко мења ток историје? И шта је, по мени, историја? Историја је само списак и описивање насиља. Сва историја је наука о већем или мањем насиљу, никад непрекинутом људском насиљу. Ништа друго. Нема грознијег насиља од онога које човек уме да смисли и учини.
Ми се, као људски род, и данас истребљујемо насиљем иако то неко не види или неће или не уме да види.
О књизи г-на Делића не могу ништа рећи, јер је још нисам ни видео; желим да верујем да је квалитетан допринос проучавању теме о избеглиштву после руског грађанског рата (1918-1920….) које је нашло прибежиште у Србији.
Али, о иначе веома добронамерном приказу те књиге који је написао г-дин Савић, ипак имам нешто примедби. Даћу сам пар његових цитата са мојим директним примедбама:
– 1. „…Царски Руси – белогардејци..“….. „…Тек створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца прихватила је више од 45.000 царских Руса, “
Идеологија белогардејаца уопште није била монархистичка, тако да је неосновано називати их «царским Русима». Идеологија «белогардејаца» је била борба за остваривање одлуке Уставотворне Скупштине, која је била изабрана после Фебруарске револуције и чији задатак је био да одлучи о будућем државном уређењу (монархија или република). Бољшевици, незадовољни чињеницом да нису добили већину гласова на изборима, су у сарадњи са левим социјал-револуционарима растурили Уставотворну Скупштину, онемогућујући јој рад, извршили класични војни удар (пуч), који су касније назвали «Октобарска револуција», ухапсили Привремену владу и завели крвави терор – што је резултирало грађанским ратом у коме су се бориле две стране: «Црвени» (бољшевички пучисти и њихови савезници), и «Бели», који су се борили за обнављање регуларног рада Уставотворне Скупштине… Сигурно, међу «Црвенима» није било монархиста, а међу «Белима» их је било поприлично, али монархистичка гледишта нису била идеологија тог покрета.
Иначе, г-дин Савић греши и у карактеризацији свих «белих», називајући их Русима… јесте, етнички Руси су били неких 80% међу «Белима», али ипак не 100%.
– 2. “Оборена је династија Романов, која је за више од триста година човечанству подарила ванвременске књижевнике, композиторе, оперске певаче, балетске уметнике, архитекте…. “
Овако срочено, то је бесмислено. Међу члановима династије, и уопште породице Романов, није било ванвременских књижевника, композитора, оперских певача, балетскх уметника, архитеката… Сигурно се може рећи да је за 300 година владавине династије Романов у Руској Империји било мноштво таквих личности, али њих није «подарила» та династија, него гениј становништва њихове империје.
– 3. „…Први светски рат се за Русију завршио трагично, иако је дала велики допринос победи савезника, односно поразу сила Осовине “.
Каквих то сила Осовине, побогу, г-не Савићу? Па, зар не знате да су се силе Осовине (Немачка, Италија, Јапан, Мађарска, Румунија, Бугарска и Финска) бориле против Савезника тек 20-так година касније, не у Првом Светском рату, него у Другом Светском рату (1939 – 1945 г.). У Првом Светском рату (1914-1918 г.), Руска Империја се није ни могла борити против сила Осовине, него против Централних сила ( Немачка, Аустро-Угарска, Отоманска Империја и Бугарска), и заиста је много допринела победи сила Антанте, све док бољшевици нису испунили своју издајничку, плаћеничку улогу према Немачкој, сепаратним Брест-Литовским миром, 1918 г., који је Русију искључио из редова Антанте.
Свакако да бих имао још пар примедби, али овде се ограничавам само на неке важније.
Поштовани, молим вас за конктакт писца или аутора, волела бих да направимо промоцију и у Новом Саду?
Можете ме контактирати на: mlukicmarinkovic@gmail.com
@Мирјана Лукић Маринковић
Имате овде мејл адресу аутора: