Почео је општи јуриш Запада и Турске на сваки разумни државни и национални српски интерес на Балкану. Осим Додика, скоро нико од активних српских политичара не брани интересе свог народа
Владан Вукосављевић (Извор: Лична архива)
Србија:
Јуче је, уз коленопреклону сагласност вазалних власти, амерички амбасадор оскрнавио простор и симболику Народне скупштине, седећи на месту на ком није смео да седи.
У сали за седнице је том приликом, на месту резервисаном само за српску, била истакнута америчка застава.
Кристофер Хил седи десно од председника Скупштине Владимира Орлића, на месту предвиђеном за Председништво парламента; лево Марко Ђурић (Извор: Снимак екрана/Глас Америке)
Политика преумљивања Срба у пуном је замаху.
Власт и већи део опозиције управо прелазе Рубикон.
Република Српска:
Безочно дрски Немац, агресивни брбљивац, лажни „високи представник“ лажне међународне заједнице, прети српском народу и Додику, тоном Франца Фердинанда с почетка 1914.
Драгомир Анђелковић: Кристијан Шмит је босанско-херцеговачки Иди Амин
Црна Гора:
Милан Кнежевић за ТВ Вијести:
„Милојко Спајић нам је 19. августа рекао да има озбиљне притиске од немачког амбасадора, да су то веома непријатне ситуације, да господин амбасадор Фелтен виче на њега.“
Кнежевић: Спајић рекао да немачки амбасадор виче на њега, глас Срба у ЦГ вреди мање од осталих
Претпостављам да не жели Србе у влади и да се због тога залаже за националну сегрегацију и апартхејд.
Косово и Метохија:
Албански терористи, уз пуну подршку земаља Квинте и Турске, немилице хапсе Србе и најављују тоталну оружану окупацију северног дела наше покрајине.
Власт у Београду капитулантски посматра ову трагедију.
Александар Живковић: Срби на Косову и Метохији – отићи или се самоослободити
Северна Македонија:
Бугарашко-албанске власти најављују минирање остатака спомен костурнице српских хероја на Зебрњаку.
Чак ни велеиздаја врха СПЦ који им је поклонио српско национално, црквено и културноисторијско благо не утиче на смиривање институционалне србофобије у тој вештачкој државици.
Извор: Печат
Хрватска:
Власт хапси протеране Србе због објава на Фејсбуку и непрестано води отворено антисрпску политику уз отровну и претећу реторику.
Српска амбасада у Загребу и аутошовиниста Јелена Милић за то време тихују.
Званични Београд је на све то глув и слеп.
†††
Почео је општи јуриш Запада и Турске на сваки разумни државни и национални српски интерес на Балкану.
Циљ је потпуни историјски пораз српског народа и његово тотално понижавање.
Осим Додика, скоро нико од активних српских политичара не брани интересе свог народа.
Додик није свугде и свакоме омиљен, али какав год да је био јуче и које год да су му данас мане, заслужује због свог храброг и принципијелног става сваку подршку и признање.
Има разлога и да бринемо за његову физичку безбедност.
Све супротно од тога важи за власт и прозападну опозицију у Србији.
С друге стране, странке које себе називају патриотским имају прилику да отклоне сваку сумњу у сопствену искреност и способност.
Јасно је да Србе који живе на Балкану, у Србији и другде, политички Запад жели да баци на колена и потом згази.
На том бојишту рађају се и умиру политичке идеје, прави и лажни политичари, принципи и програми.
Време је за мудрост и одважност.
Застава Првог српског устанка (Извор: Сабор монархиста Србије)
У супротном, прети нам пораз од кога ћемо се, као народ, тешко икада опоравити.
Опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Владана Вукосављевића)
Categories: Преносимо
Prvo.
Upamtite za sva vremena.
Nikada od 1389 godine nisu prestali da nas Srbe i Srpkinje napadaju sa:
Juga
Severa
Istoka i naravno sa
Zapada.
Drugo.
Upamtite za sva vremena.
Napadaju nas Srbe i Srpkinje prve KOMŠIJE i SUSJEDI koji su nam FIZIČKI bliži a za njima nastupaju druge KOMŠIJE i SUSJEDI koji su nam FIZIČKI dalji ( malčice ).
Treće.
Upamtite za sva vremena.
Najgori mogući napadi na nas Srbe i Srpkinje dolaze UVEK iz same Srbije.
Od Srba i Srpkinja koji su se ODRODILI od SRPSTVA.
Četvrto.
Upamtite za sva vremena.
Kada prestanu RATNI napadi tada se
nastavljaju MIRNODOPSKI napadi.
Peto.
Upamtite za sva vremena.
Napadi se smenjuju kao SLIKA na EKG-u.
Šesto.
Upamtite za sva vremena.
Cilj RATNIH i MIRNODOPSKIH napada je isti
UVEK.
RAVNA CRTA NA EKG-u.
Sedmo.
Upamtite za sva vremena.
Svi koji su nas Srbe i Srpkinje napadali i u RATU a posebno u takozvanom MIRU su ISTI
i nisu se MENJALI a pogotovo nisu se PROMENILI ni za jedan jedini NEUTRON njihovog genetskog KODA.
Osmo.
Upamtite za sva vremena.
Nikada pa NI TADA nemojte da POVERUJETE da nam ONI „ne žele ZLO“.
Deveto.
Upamtite za sva vremena.
Nama Srbima i Srpkinjama su do SADA svi ONI POKAZALI nebrojeno PUTA i DOKAZALI na SVAKI mogući i ne mogući NAČIN na CELOKUPNOM SRPSKOM ETNIČKOM PROSTORU kako nas ne žele VIDETI žive a Srpska GROBLJA i KOSTURNICE ne žele VIDETI NIKAKO da nam najmanje treba da još jednom doživimo napad koji se zove:
Demokratski RAT i posebno posle
Demokratski MIR
a sve TO u izvođenju ISTIH napadača takozvanih boraca za LJUDSKA PRAVA I PRAVDU bez Srba i Srpkinja na Srpskom etničkom prostoru.
Deseto.
Upamtite za sva vremena.
Srbi i Srpkinje su se UVEK izborili sa VANJSKIM NEPRIJATELJIMA.
Poraze smo doživljavali UVEK od UNUTRAŠNJEG ODROĐENOG NEPRIJATELJA.
Jedanaesto.
Upamtite za sva vremena.
RAT svih Srpskih RATOVA i BITKA svih Srpskih BITAKA se VODI U NAMA SAMIMA SAMCATIMA.
Dvanaesto.
Upamtite za sva vremena.
Srpskog TROJANCA i Srpske ODROĐENE VUKOVE BRANKOVIĆE i VUČICE BRANKOVIĆKE moramo PRVO POBEDITI i
MAJKU SRBIJU ozdraviti od tog MALIGNOG stanja STALNOG napadanja IZNUTRA.
Trinaesto.
Upamtite za sva vremena.
Samo TADA Majka Srbija može da VOSTANE.
Samo TADA Crni Đorđe OBEZGLAVLJENI od UNUTRAŠNJEG ODROĐENOG NEPRIJATELJA će prestati da NAS DANAŠNJE Srbe i Srpkinje pita:
KOJE KUDE SRBIJO.
Све је тачно, осим последње констатације. Ми смо већ поражени и морамо кренути од нуле, значи, немамо шта да изгубимо, јер нам је све отето. Ми смо на почетку дуготрајног робовања. Објаснимо нашој деци, да су Срби то једном преживели и да је суштина у гуслама.
“Владан Вукосављевић: Општа офанзива против Срба“
“Јасно је да Србе који живе на Балкану, у Србији и другде,
политички Запад жели да баци на колена и потом згази.“
Војска Србије се пријатељи са Гардом Охаја – пријатељем
наших непријатеља (ОВК), а педери марширају Београдом
под заштитом режимске полиције која хапси монаха
Антонија,
Из приложеног се потврћује горе речено!
Вишњи опомиње: Монаха Антонија хапасе уз црквена звона!
ttps://www.youtube.com/watch?v=oktYv98jOTo
@Народе српски,
„Објаснимо нашој деци, да су Срби то једном преживели и
да је суштина у гуслама.“
“Болоњом“ се истрајава на укидању епске народне
поезије, као и поезије неких песника, попут Чика Јове
Змаја /“Светли гробови“…/, Ђуре Јакшића /“Отаџбина“,
“Падајте браћо“…/, Аклексе Шантића /“Остајте овдје“…/…
а све због православно патриотског духа који провејава
из те поезије.
Не чуди, будући да су неки од западњачких званичника
јавно изјавили да је православље непријатељ број један
“Новом светском поретку“?!
Десетерац је моћан, а у конбинацији са гуслама –
убитачан за НСП.
Схватили су непријатељи Бога и Човека да су:
“ГУСЛЕ МОЋНО ОРУЖИЈЕ ДОБРА!“,
“ГУСЛЕ МОЋНО ОРУЖИЈЕ СРБА!“, па зато у раде на
истребљењу “десетерца“.
ОНО ШТО ЈЕ ПРАЋКА СА ЦАРА ДАВИДА, У БОРБИ
ПРОТИВ ГОЛИЈАТА, ТО СУ ГУСЛЕ СРБИМА У БОРБИ
ПРОТИВ “НАТО ГОЛИЈАТА“;
А ОНО ШТО ЈЕ КАМЕН ЗА ПРАЋКУ ЦАРА ДАВИДА,
КОЈИМ УБИЈА ГОЛИЈАТА, ТО СУ ЕПСКЕ НАРОДНЕ
ПЕСМЕ У ДЕСЕТЕРЦУ ЗА СРБСКЕ ГУСЛЕ.
Због тога би требало обновити гуслaње и појање уз гусле у
портама – храмовним/црквеним двориштима – после сваке
СВЕТЕ ЛИТУРГИЈЕ.
Ово нарочито за БЛАГОСИЉАЊЕ СРБСКОГА НАРОДА –
ОД СВЕТОГА САВЕ И ЦАРА ЛАЗАРА, из НЕБЕСКЕ
СРБИЈЕ.
“С неба шље благослов Свети Отац Сава…“
А Цар Лазар придодаје:
‘Ко је Србин и србскога рода,
И од србске крви и кољена,
Те долази на бој на Косово,
Бог му сваког добра подарио.
И у кући многаја дјечица,
И у пољу бјелица пшеница,
И у брду винова лозица.
Блага имо за сваког кољена,
У кући му сва здрава дјечица,
Свако мушко – јунак до јунака,
Свако женско – дична србска мајка.
Потомство му име проносило,
Проносило, њим се поносило,
Све док је свијета и вијека!
Поглавари, вође и кнезови,
Сви јунаци, србски витезови,
Част и слава нек вас увијек прате
Који Србско царство сачувате’“
„Власт и већи део опозиције управо прелазе Рубикон.“
Рубикон је пређен са чика Периним, несрећником који нас утера у обор са крвожедима, који воле крв Србинову, више него себе.
Ovo je ček u neku ruku i dobro jer ovo nije ništa novo – samo su sada skinute uglađene bele ali grozno smrdljive zapadnjačke rukavice ispod kojih su se iskazale njihove vražje kandže.
Zar Srpska Krajina nije pala kao zaštićena zona UN, zar nisu svi iz „Međunarodni zajednice“ čitaj zapada, ćutali dok su se reke krajiće sirotinje slivale u izbeglištvoniz svojih skromnih domova?
Zar ti isto nisu pogazili rezoluciju Saveta bezbednosti koja je Srbiji garantovana kakva takva prava na Kosovu, Saveta bezbednosti koji bi u ovom svetu treba da se smatra za krajnje ozbiljan organ koji drži do nečega.
Ma kakvi, u prisustvo Unmika i Kfora albanski teroristi su orgijali u činjeni zločini nad nezaštićen našim jadnim i ostavljenom narodom. Malo se ovde zna da je nakon 1999 malo ko od ubijenih Srba dobio metak, sve poklani i masakrirano – i sve u evropskom duhu. Haradinaj, Limaj, Tači obukoše odela i redom u audojencije po uglađenoj evropi.
Po Evropi u koju smo, o sramote, mi kao narod krenuli posle 5 oktobra.
Nema više rukavica, a i žuri im se. U Krajni, u F BiH na Kosovu su nas satelit, istrebili, izbrisani smo sa lica zemlje. Svaki Srbin koji ima sumnju da to ne planiraju sa ostatkom Srbije je u velikoj zabludi.
„Srbin koji pamti“
Зашто нас, Србине, тераш да то што рече памтимо на хрватској латиници!? Мислиш ли и ти да постоји „српска латиница“ (позајмљена од Хрвата)?
A head full od dreams
Боже, како је много теже читати српски на хрватској латиници.
„Srbin koji pamti“
Зашто нас, Србине, тераш да то што рече памтимо на хрватској латиници!? Мислиш ли и ти да постоји „српска латиница“ (позајмљена од Хрвата)?
@ Тешко се чита српски на хрватској латиници
Писмо је запис језика.
Арабица је запис арапског језика.
Латиница је запис латинског језика.
Србица је запис србског језика.
Србски језик је званични језик ватиканске творевине нације хрвата.
Не постоји хрватски језик тако да не постоји хрватска латиница.
( **** **** ***** *** *** ****)
Sve opšta ( opća ) ofanziva ( ofenziva ) protiv
( protivu ) Srba i Srpkinja.
Uvek upamtite za sva vremena.
Danas je 10.09.2023 godine.
Danas kao i 1995 godine kada su Srpske košarkaške DELIJE osvojili PRVO mesto i ZLATNU medalju u Atini ( Ateni ) „naši“
dojučerašnji SUSJEDI iz perioda ZAJEDNO SMO SKUPA ili SKUPA SMO ZAJEDNO nadaleko poznati „domoljubni krvatski katolički basketaši“ su POBEGLI sa POSTOLJA za dodelu MEDALJA jer NEMOGU da PODNESU da je SRBIJA bolja od Krvatske i naravno NEMOGU DA PONESU da SLUŠAJU
SRPSKU HIMNU BOŽE PRAVDE.
Danas kao i pre 27 godina u GROZNOJ NJIHOVOJ na njihovoj GROZNOJ DALEKOVIDNICI ( TV HRT „ćudna živuljka )i njihovom GROZNOM
KRUGOVALU ( RADIO „ćudni valovi ) NEĆE biti IZRAVNOG PRIJENOSA ( direktnog prenosa ) SVETSKOG FINALA u košarci između:
SRBIJE ( koju mrze ) i
DEUTSCHLAND ( koju obožavaju ).
Ništa se TISUĆU godina NE menja kod
“ naših nekadašnjih susjeda “ u ISKRENOJ
MRŽNJI prema Srbiji i Srpskom narodu.
Tolika je to MRŽNJA da svom sopstvenom
PUČANSTVU ( koga je sve manje jer odlaze na TRAJNI rad u DANKE DEUTSCHLAND) neće omogućiti da NAVIJAJU pevajući DANKE DEUTSCHLAND kao što su pevali:
1914
1941
1991
2001
i kao što će po svemu sudeći TO nastaviti da sistematično rade svugde gde im se za TO pruži ili da prilika da HIJENSLI HINJE ( HINA „njihova info tiskovna agencija ) a sve TO samo zato što MRZE Srbiju i Srpski narod.
Ja sam Srbin.
Ja volim da VOLIM.
Ala je lep ovaj Srpski Svet.
Ovde lopta a ovde Srpski KOŠ.
Pun SRPSKOG ZLATNOG KUKURUZA.
Valjaće ide ZIMA duga i HLADNA.
@Тешко се чита српски на хрватској латиници
Još jedan borac protiv vetrenjača. Svako malo moram da pojašnjavam da iz odr. tehničkih razloga ovde pišem latinicom a da Ćirilicu oduvek koristim i na papiru i na tastaturi.
Ali, potpuno je nebitno što 95% nas na patriotskim forumima koristimo Ćirilicu kada je ona u stvarnom životu potpuno poražena i nema je gotovo nigde.
Već sam više puta pisao i polemisao da je Vukova reforma ciljano napravila dva pisma kao blizance da bi ćirilica izgubila. Tačnije Azbuka što je pravilnije naziv. Još da su ona tri dvostruka slova ubacili(dj, nj, lj) za šta monografi takođe postoje – ćirilica bi postojala samo u muzejima.
Jedini način za spas srpskog pisma je da se poništi reforma jezuite Kopitara i sprovede nova reforma jezika da se Azbuka odvoji od ove latinice pa i ćirilice i da se onda latinica samoukine kao pismo na kojem se ne možemo pisano izraziti.
Da se i pismo i književni govor približe tkzv kosovsko-resavakom govoru koji je matični govor Srba iz Srbije, da se približimo i ruskom i staroslovenskom, makar u meri da možemo da čitamo starosrpske i ruske testove i da nam bude kolko toliko razumljivo šta rusi pišu i šta su naši preci pisali.
Да би све било како треба, аутор треба сваки текст који напише да почне следећом реченицом:
„Кајем се, горко се кајем, што сам у једном трену своје слабости снажно подржавао режим А. Вучића, велеиздајника!“
Ух, што нису сутра избори, па да гласам за највеће патриоте и противнике Вучића и притисака са запада. Јесте да су, ови што пишу на нашем омиљеном порталу, били министри из ДОС-а или напредњачких коалиција, али како да им замеримо после оваквих иступања. Три пута ура за нове изборе и предизборну кампању!
АНТИСРБИ СЕ НАЈЛАКШЕ (ПРЕ)ПОЗНАЈУ ПО ХРВАТСКОЈ ЛАТИНИЦИ
Дана Тан: „Не постоји хрватски језик тако да не постоји хрватска латиница.“
Тачно је само ово: данашњи стандардни хрватски језик јесте варијанта вуковског српског језика, писана хрватском латиницом.
А мишљење да не постоји хрватска латиница, не може се сматрати знањем, него неуком шовинистичком будалаштином с циљем да се и православни Срби полатиниче и да преко латинице лакше нестану као што су, олакшано преко наметнуте латинице, нестали Срби католици, асимиловавши се у хрватски национални корпус.
И, нажалост, тачно је да се по хрватској латиници у писању српског језика увек (пре)познају „другосрбијанци“, други антисрби и неуки (незналице) или ШКОЛСКИ обманути Срби из времена комуниста и лингвиста сербокроатиста.
АНТИСРПСКЕ ВЕТРЕЊАЧЕ
A head full od dreams: „Još jedan borac protiv vetrenjača“
Кад би господин A head full od dreams поштовао Устав Србије и већински део грађана у Србији који је на референдуму за Устав Србије (2006) изгласао став први Члана 10. у коме пише: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо“, он не би понижавао Србију, Србе и све друге у Србији који поштују и српски језик аса српским писмом, а не би у Србији спроводили Павелићеву Законску одредбу о забрани ћирилице из 1941. године.
A head full od dreams: „Još jedan borac protiv vetrenjača. Svako malo moram da pojašnjavam da iz odr. tehničkih razloga ovde pišem latinicom a da Ćirilicu oduvek koristim i na papiru i na tastaturi.“
Човече, очигледно користите компјутер. Па, пребаците га на ћирилицу већ једном, а не да кваримо очи том Вашом тешко читљивом латиницом.
Ljepojević napred, ostali stoj!
Главу горе, народе. Не клони духом. Колико сутра, наша браћа Руси избиће на Дунав. Свети ратници православни (ха,ха,ха).
Чини ми се да, упркос реакцијама читалаца, бившег министра објављујете из личних разлога. Овим провоцирате поштен свет који му верује колико и Банету Ивковићу.
Владан нас није схватио
или: катастрофално данашње школско (не)знање о српском писму
Кад нас је тадашњи министар културе Владан Вукосављевић примио у име Удружења за заштиту ћирилице да ми предочимо како је једино могуће, најлакше и најсигурније спасти ћирилицу и када смо му предложили да се мане закона, него да захтева од лингвиста, чији је Правопис српскога језика Матице српске то министарство финансирало, да усагласе прво с одредбом у Члану 10. Устава Србије (српски језик и ћириличко писмо, дакле — уместо шизофреније зване двоазбучје — једноазбучје као у свим престижним језицима), он то није хтео да прихвати рекавши: „Не може све одједанпут“ и остао је упоран да питање ћирилице реши обичним законом. Његов закон (сачињен с лингвистима, истина, јесте био бољи од овог трагикомичног закона из 2021), али није прошао. Рекли смо му овако: „Знате да министри који су се бавили нечим националним, обично нису дуго трајали на власти. Сигурно ни Вас неће дуго држати на власти држати на власти јер сте хтели да спасете ћирилицу. Схватите да се писмо спасава код свих других народа — не законом, него нормирањем језика у стрицу и то се практично решава правописом. Рекли смо му како су Хрвати обезбедили своје латиничко писмо (гајицу) када су напустили „хрватскосрпски језик“ и усвојили свој нови правопис. Они су у њему (правопису), у складу са свим другим језицима, осим у српском, као и у складу с њиховим новим Уставом, записали: „Данас се хрватски језик пише латиничким писмом“ и навели су своје национално писмо гајицу у актуелном саставу. У једној од тачака записали су: Хрвати су у прошлости понешто објављивали и ћириличким писмом, па све оно што су објавили и тим писмом спада у хрватску културну баштину.“ То је стопостотно решило сигурност за хрватско писмо, они у школи (на)уче које је њихово писмо и нема данас ниједног Хрвата који кроз школу не научи које је његово писмо и зато нема ниједног Хрвата који би писао свој језик неким туђим, другим писмом, осим латинице.
Срби, нажалост, не знају које је њихово писмо, учени су и данас се и даље уче у школи из правописа да су „српска оба писма“ (и српска ћирилица и хрватска латиница — коју чак и неки српски лингвисти и филолози својатају и зову „српска латиница“, један филолог је чак зове „Вукова српска латиница“, због чега се Вук сигурно преврће у гробу). Зато, после велике планске фаворизације хрватске латинице у односу на српску ћирилицу и присилне наметнуте навике Срба на хрватско писмо — данас у Србији, упркос (што би браћа Хрвати рекли: „унаточ“) народном Уставу, све оно што пише данас у Србији, исписано је око 90 одсто на хрватској латиници, а једва десетак процената на српском, ћириличком писму.
Значи, планска, посебно из времена комуниста, фаворизација хрватске латинице и планско стварање навике Срба на туђе писмо и нормирано и данас у србистици и српском правопису — двоазбучја донело је неизбежно катастрофалан статус српског националног писма (и) у Србији — свега једана десетинка матичног — српског писма. У многим областима употребе српског језика (банке, продавнице, рекламирање производа и у многим другим областима данас у Србији у српском језику нема готово ни једног јединог слова српског писма. То омогућује и нови закон из 2021. године у коме постоји нешто што не пише у законима о језику ни у „банана-државама“: писмо зависи од тога да ли је реч о фирми с приватним или неким другим власништвом! То је оригиналан изум српског законодавстава које не подразумева: једнакост свих грађана у правима и обавезама пред законом. Такав закон донели су посланици претходног састава Народне скупштине Србије упркос јасном Члану 10. Устава Србије. Тако је иницијатива председника Србије Александра Вучића прошла, на делу у Скупштини Србије 2021. катастрофално по ћирилицу. То је последица чињенице да је и он у школи обманут од српских лингвиста од којих је погрешно учен да су „оба писма наша“. Он је — уместо да је нормално казао: „Иницирам закон о употреби српског језика и ћирилице у складу с Чланом 10. Устава Србије и с праксом у свету“, по свом школском знању из сербокроатистике — заборавио на уставну одредбу о ћириличком писму и поновио више пута на скуповима: „Спашћемо ћирилицу, али и латиница је наше писмо.“ Он је тиме задовољио српске лингвисте сербокроатисте, а ћирилица је остала и данас у катастрофалном стању с катастрофалним законом од 15. септембра 2021. године, што је, као правни документ, у много чему нефункционалнији и непримењивији од Законика цара Душана из 14. века, када је Европа тога времена била далеко од квалитета Душановог закона.
Re Borci protiv vetrenjača
Ispade da sam ja većinski kriv za latinicu u Srbiji, Bože sačuvaj . Ali avaj u koloniji Srbiji ne samo da je latinica porazila tkzv Ćirilicu nego su anglicizmi pogazili srpske reči. Osvrnite se oko sebe, nema više ni naziva firmi, proizvoda, kafića na srpskom (pa makar i) na latinici nego engleske reči na engleskom alfabetu. O čemu vi diskutujete, potpuno ste u raskoraku s vremenom…
Latinica jeste hrvatsko pismo ali hrvatski je veštački jezik i nije ništa drugo nego srpski. Latinica nije srpsko pismo ali ko malo dublje zaroni, i upozna se npr sa delom Pavla Solarića – Rimljani Slovenstvujušči, koje je u odlomcima prevedeno na savremeni srpski – videće da je i latinski nastao iz protosrpskog pa tako i to prateće pismo.
Tkzv ćirilica jeste (jedino i apsolutno) naša ali ima neotklonjivu fabričku grešku, Austrougarska kao majka socilanog inžinjeringa i stvaranja veštačkih nacija je nama podmetnuli Kopitara koji je bio mentor Tarasu Ševčenku koji je u Ukrajni odradio posao kao Vuk u Srbiji. Iz jezika je izbacio i staroslovenske i reči koje delimo sa ruskim jezikom, ali i izmešao pojmove tako da imamo iste reči za različite stvari. Sam književni jezik je sveo na jedno narečje i spustio ga na nivo prostog naroda
(isto kao kada bi sadašnji moderni srpski književni koji je dosegao neki nivo srozali na srpski jezik nekih seljaka bez osnovne škole i toga kako oni govore i koji je njihov fundus)..
Dakle jesam za azbuku, zvanu ćirilica ili možda pravilnije Srbica, ali jedini način da ona izađe iz ovog nokaut je da neko odradi veli posao i ponovo sistematizuje srpsko pismo i govor. Na način da poništi kopitareve tekovine, i skrojio srpsko pismo po meri srpskih savremenih prohteva a ne po meri Austrougarske odnosno njene pravne sledbenice EU.
КАДА СУ НАМ С МРАЧНОГ ЗАПАДА ОТЕЛИ 90 ОДСТО ЋИРИЛИЦЕ, ПРЕШЛИ СУ НА ОТИАМЊДЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ
A head full od dreams
Ви (опет хрватским писмом) понешто тачно написасте о српском језику и ћирилици, али је то шупљикаво и недовољно у свему тачно. Зато ћу Вама и заинтересованима за ово српско данас најактуелније питање у Срба, с којим се може поредити само настојања мрачног Запада (тамо где и Сунце запада) да нам отму најсрпскију територију — душу и срце српског народа откад постоји. Зато ћу пренети тачнију од Ваше истину о српском језику и ћирилици.
Ево те тачније и прецизније истине о српском језику и отимању ћирилице замењивањем хрватском латиницом (гајицом).
Лажи, незнање и обмане су основни проблеми српске ћирилице у Србији
• Институционални државни и лингвистички врх треба да јасно саопште истину да хрватска национална латиница (гајица) није (опште)српско писмо и да у свету не постоји регистрација појма „српски језик и латиница“, него „српски језик и ћирилица“, те да се стога још од 1992. године свака српска књига које се данас објави на хрватској латиници „књижи“ у хрватску културну баштину
• У вези с проблемом српске ћирилице који у Србији постоји и после владавине комуниста и насилног разбијања Југославије, против којег је била Србија и знатан већински део српског народа, данас се и даље не саопштава званична државна и лингвистичка истина да хрватска национална верзија латинице (гајица) није општесрпска латиница, а да је постојала посебна латиница Срба католика док су се они изјашњавали као Срби католичке вероисповести, јер не би се могли тако изјашњавати а задржати своје претходно ћириличко писмо.
У 19. веку састављена је посебна латиничка верзија за Хрвате и Србе католике највише захваљујући латиничком саставу Људевита Гаја. Бечка власт је преко Вука Караџића и Ђуре Даничића, преко Књижевног договора Вука Караџића с хрватским представницима 1850. године у Бечу „озваничила“ ту Гајеву верзију латинице за латиничко писмо „једног народа“ и „једне књижевности“ тог „једног народа“ без навођења имена тог народа, као ни имена тог језика те „једне књижевности“.
Вук Караџић је, као избеглица у Бечу и каснији његов становник, искоришћен за спровођење тзв. реформе српског језика и ћириличког писма којему је практично супротстављено ново латиничко писмо као „додатак“ Вуковој језичкој реформи. Тим писмом су Вук и Даничић потписали тај Договор у Бечу речене године и тако су њих двојица као приватници „озваничили“ постојање и употребу тог писма од 1850. године све до данас. Вук и Даничић су сами себе, уз подршку бечке власти, изабрали, јер за тај Бечки књижевни договор нити је консултована српска држава у настајању после владавине Турака нити су консултоване српске институције у настајању и језички и књижевни стручњаци у њима које Вука нису признавале нити су признавале његову реформу ни 18 година после тог Вуковог, практично, приватног договора с хрватским представницима, све док кнез Михаило Обреновић није 1868. године, четири године после Вукове смрти, наредио Министарству просвете да се уведе у српско школство језик, писмо и правопис из Вукове реформе. (Нажалост, кнез је убијен у атентату у Београду после три-четири месеца од тог његовог наређења у вези с реформом Вуковог језика.)
Наравно, латиничко хрватско писмо није било састави део изворне Вукове реформе нити је то писмо било уведено као друго, алтернативно писмо српској ћирилици која је у Србији пре тога па и тада била потпуно суверена, као што је и тада и данас у сваком језику у Европи и свету суверено свако писмо сваког другог престижног модерног језика.
Дакле, тада (1868) наређена је и озваничена за употребу у Србији Вукова реформа српског језика, ћирилице и правописа. И тако је било у вези са српским језиком и писмом све до 1918. године, до злехуде катастрофалне српске грешке у оснивању државе с народима (Словенцима и Хрватима) који су у Југославију ушли из политичко-националне нужде јер су њихови предводници мудро видели могућност само таквог пута до данашње сањане независности Словеније и Хрватске. За њих је „југословенски пут“ донео ослобођење, сваковрсну националну и научно-културну еманциапцију и коначну независност у Југославији и њихово данашње учлањење у Европску унију.
Без Југославије и српског државног и народног прегалаштва у борби за прву и другу Југославију, словеначког и хрватског националног пута до данашњице не би могло бити, а ако би га било, тај пут би их неупоредиво више морао коштати.
Било је српских појединачних упућивања краља и српске државе (пример војводе Живојина Мишића) на то колико ће Југославија прескупо коштати Србе и Србију у сваком погледу, али су и краљ Александар (тада регент) и српски политичари и водећи интелектуалци живели југословенски сан у коме су Срби Југославију плаћали класичним геноцидним радњама над Србима (нарочито на подручју данашње Хрватске, некада југословенске јединице) са више логора у Другом светском рату у које су одвођена и српска деца, готово без сличног примера у свету.
Комунистички период револуције у Југославији био је посебно геноцидан за српски народ, али и за српску веру, културу, језик и, посебно погубно, за српско писмо (ћириличко) које је у Србији од 1918. а нарочито од 1945. године до данас (2023.године) претрпело геноцидни, тачније ћирилицоцидни прогон његовим замењивањем 90 одсто хрватским националним писмом.
Српска ћирилица, као јака и важна национална одредница и вредност, у убијању и уништавању (замењивању), није одвајана од Срба. Судбина им је била иста, с тим што је пристанком и српских представника у политици и лингвистици српска ћирилица лошије прошла од Срба, јер су Срби за Југославију дали нешто више од трећине српскога народа, а ћирилице је уништено (замењено, како малопре рекосмо) у Југославији и за ово време после Југославије чак 90 одсто.
Српски језик на ћирилици, под настављањем и лингвистичке и државне лажи о њеној судбини из Југославије и после Југославије у Србији данас, докрајчују у српској јавности десетопроцентни остатак ћирилице на тај начин што формално (у привидном парадоксу) никад није било веће „борбе“ за ћирилицу у Србији, а никада је није било мање у јавности!
Последњи пут је српски језик био суверен на ћирилици у Србији, много парадоксално звучи – у време владавине немачке фашистичке окупације (1941-1945). Све што се појављивало у Србији за то време на српском језику – било је исписано српским ћириличким писмом. Једино су српски језик хрватским националним писмом понекад, па све чешће и више писали Брозови комунисти и револуционари.
После ослобођења Србије и њеног враћања у Југославију (1944/1945) уз помоћ савезничких бомбардовања Србије и помоћи совјетских комуниста, донет је Новосадски договор о враћању српскохрватског језика и првог званичног увођења лажне пропагандне „равноправности“ латинице и ћирилице која се у пракси сводила на комунистичку равноправност што су и комунисти и српски лингвисти објашњавали да је „свеједно којим писмом Срби пишу свој језик“ и да је ћирилица „равноправна“ и онда када се замени латиницом која је пропагирана као „напредно“, „интеранционално“, „светско“, “модерно“ писмо, за разлику од ћирилице која је све више тумачена као „застарело“, „ретроградно“, „националистичко“, „шовинистичко“, а једно време (после разбијања Југославије) од антисрба и као „фашистичко писмо“, јер су, за антисрбе Срби „фашисти“ па је и њихово писмо постало „фашистичко“, а борце за враћање српске ћирилице у српски језик после 2000. године неки српски „интелектуалци“, па чак и „научници“ (на пример универзитетски проф. др Јован Делић) описао их је у Вечерњим новостима као „милитантне људе“!
То је доказ да се српска наука (филологија и лингвистика), а уз њих и политичари, још нису извукли ни научно ни политичко-идеолошки из комунистичких лажи и обмана у вези са Србима и српским писмом.
Нажалост, дубоко ископан комунистички гроб за српску ћирилицу у Југославији није у Србији ни данас затрпан. Трпа се у њега и данас српска ћирилица уз један корак напред, па два назад
Било је светлих покушаја исправки и превазилажења лажи и обмана, али се оне још нису исправиле у Србији, па српска ћирилица и даље у прогону (замењивању) у дуго лаганом и обмањиваном српском народу о њој.
На пример, власт је у време Слободана Милошевића вратила поштовање и редовну употребу српске ћирилице макар у највишим државним органима. И, срећом – уз краткотрајан покушај нове ДОС-ове власти да после Милошевића врати комунистичку „равноправност писама“ у српски језик у државним институцијама, то није прошло делимично захваљујући и великим напорима основаног у народу Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ (2001), па је макар у највишим институцијама и тада и данас остало ћириличко писмо суверено у српском језику, баш као што је суверено и свако друго писмо у сваком другом језику у Европи и свету. И та сувереност ћирилице у српском језику у највишим државним институцијама и држи данас ћирилицу макар у њених десетак процената у општој употреби српског језика.
Може се и мора се рачунати и светлим поступком и чином то што је борба „Ћирилице“ за ћирилицу наишла на разумевање власти у време В. Коштунице када је, највише захваљујући његовој тадашњој странци ДСС-у, прошао уставни предлог за став први Члана 10. Устава Србије из 2006. с формулацијом и обавезом за српски језик и писмо: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо“ (формулација лингвисте Б. Брборића у Министарству културе у договору с „Ћирилицом“). То је једно светло у мрачном српском данашњем тунелу за српско писмо из кога никако да се појави уставно слободна и обавезна ћирилица у писању српског језика.
Та уобичајена у свету и у другим уставима других држава обавеза у вези с матичним језиком и писмом и даље је у Србији опструисана и практично убијена или поништена.
Ту уставну обавезу први су опструисали српски лингвисти који се ни после сто година још нису опаметили и никако да искораче из погубног апсурдног решења питања српског писма по уставној обавези, него су у правопису задржали сербокроатистичко решење питања писма из 1954. године у Новосадском договору о српскохрватском, хрватскосрпском језику и лажној „равноправности латинице и ћирилице“ (тачка 3. Новосадског договора). Српски лингвисти су и 2010. године, после четири године од усвајања Устава Србије с цитираном обавезом, донели у изменама и допунама Правописа српскога језика Матице српске у Одбору за стандардизацију српског језика идиотску према здравом расуђивању оцену да „ћирилица није егзистенцијално угрожена“ (стр. 15. Правописа), те да, стога, „нема штете по српску културу“, па тиме ни ћирилицу, да се српски језик и даље користи двоазбучно (српско и хрватско писмо, не спомињући чињеницу да се српска ћирилица једва држи на још десетак процената ћириличког писма према 90 одсто хрватске абецеде).
Нажалост, у вези с најављеним новим српском правописом нико у језичким институцијама не спомиње хоће ли се задржати тај досадашњи по ћирилицу погубан начин решења питања писма српског језика и остати српска оригинална шизофренија у писму, или ће и Срби коначно статус свог писма решити тако како су га сви други у својим језицима решили.
Дакле, српска лингвистика већ деценијама задржава експлицитно записану у свом правопису лаж да „ћирилица није егзистенцијално угрожена“ и да уведено двоазбучје само за Србе у комунизму није штетно за ћирилицу и када је она буквално у стварности у Србији десеткована. Практично, само сваки десети случај садржи у српском језику српско писмо (ћириличко).
Лажи и неуставности у вези са српском ћирилицом држе се све власти у Србији и после разбијања Југославије и СР Југославије па и ова актуелна власт у Србији. Поучена лажима лингвиста, није чудно што лаже и лаичка у вези са српским језиком и писмом актуелна власт о српском писму.
Када је проф. др Срето Танасић, дописни академик АНУРС-а, изабран за председника Одбора за стандардизацију српског језика 2017. године, убрзо је у интервјуу у Политици изјавио да „латиница није српско писмо и не треба да је буде у службеној употреби српског језика“. Лингвиста Танасић није тада рекао нешто што је научној српској лингвистици било апсолутно непознато и ново, али за многе Србе је то било непознато за све време трајања српскохрватског језика после 1954. године. Па чак и за поједине лингвисте и филологе који су знања из лингвистике о српском језику стицали у време српскохрватског језика и комунистичког школства, а, нажалост, то је „новина“ и за многе данашње лингвисте с високим научним звањима чији су ментори били стручњаци у време сербокроатистике која је умногоме настављена у многим елементима и после формалног враћања језику Срба звање „српски“, али се из српске сербокроатистике готово ништа суштински није мењало, као што је, на пример, 1993. године припремљен за штампу нови Правопис српскохрватског језика, те године само преименован у Правопис српскога језика, а да је у њему све остало исто, усклађено у свему суштинском с Новосадским договором о српскохрватском, хрватскосрпском језику из 1954. године. Промењен је, дакле, тада само назив „српскохрватског језика“ у „српски језик“, а све друго, па и решење питања писма, остало је непромењено.
Зато се мора(о) сматрати светлим примером поновљена истина о томе да „латиница није српско писмо“, јер се не може назвати и сматрати „српским писмом“ оно писмо које се Србима насилно намеће све време после Вука, тачније посебно од 1914. године у окупацији Срба и забране ћирилице од тада па све до комунистичке владавине у Југославији и после Југославије у Србији све до данас.
Нажалост, новоизречена (после дужег времена изречена с највишег места у лингвистици) Танасићева истина да Срби имају своје миленијумско ћириличко писмо, да нико није званично никада саставио за замену српског писма никакво друго писмо па ни ово латиничко хрватско писмо које се дуже од сто година насилно намеће Србима ради замене њиховог писма (и то не било каквог, него писма које су и наши и страни стручњаци из много разлога оценили најсавршенијим писмом на свету) – просто као да се угасила јер је други лингвисти нису експлицитно подржали, па Срби и даље користе туђе (хрватско латиничко) писмо као „своје“, и то као „више своје“ од ћириличког које је стварно једино српско писмо које је Вук реформисао за српски језик какав је, у основи, нормиран све до данас, али који се већински у Србији (чак око 90 одсто) пише туђим националним (хрватским националним) писмом, што је последица наметнуте Србима обмане, лажи, незнања и законске неуставности, у чему је уместо природне подређености Уставу извршена надређеност закона Уставу.
Ни слична неуставна неодговорност државне и лингвистичке власти не постоји нигде изван Србије. Зато се наставља замењивање српског писма хрватским писмом у Србији и данас, а то дозвољавају и омогућују два неуставна закона противна Члану 10. Устава Србије и правописно решење питања писма српског језика, какво не познаје и не примењује било који други правопис било ког престижног и познатог језика у Европи и свету. То је Србима донела сербокроатистика која се на Вуковом трагу засновала 1918. године и траје све до данас.
Очигледно је да други лингвисти нису подржали изречену истину Срете Танасића, па Одбор за стандардизацију српског језика ни појединци у њему ни данас се не изјашњавају да ли ће у новом српском правопису остати решење питања писма у двоазбучју и у складу с Новосадским договором и лажју да је „и латиница српско писмо“. Као да ће и даље у вези с писмом српског језика владати научна лаж и велики фалсификат потекао из Покрета за обнову србистике, поименично од њених чланова Р. Маројевића и П. Милосављевића“ да гајица није хрватско писмо него је то „српска латиница“. П. Милосављевић је чак надмашио Р. Маројевића тиме што је дуплирао тај фалсификат доказивањем, противно Вуку, да је ту „српску латиницу“ скрпио не Гај, него Вук, због чега се сигурно морао Вук окренути у гробу, јер је, док је био жив, молио Гаја да ту своју — Гајеву абецеду сам Гај поправи чак у 13 знакова, али су то одбили и Гај и Хрвати све до данас, с изузетком од једног Даничићевог предлога за латиничко слово ђ уместо Гајевог двознака (латиничких слова дј) у време Даничићевог „тајниковања“ у ЈАЗУ, када је под Даничићевим менторством започета израда Рјечника хрватскога или српскога језика. Али ни то није „српско“ у хрватској абецеди, него је чисто хрватско, јер је Даничић то урадио у хрватском лингвистичком тиму за хрватске, а не српске потребе.
То Даничићево предложено слово за хрватску абецеду не може се схватити српским баш као што никоме нормалном не би пало на памет да присваја и сматра „српским“ неки гол који би неки Србин постигао као члан хрватске националне фудбалске селекције.
Није нама, и свима који разумеју зашто само Срби и данас имају проблем са својим писмом у свом језику – чудно зашто се председник Србије у све меша кад у Србији толико лоше раде институције (пример језичких институција и институције законодавства).
Вучић се катастрофално 2021. године умешао у доношење неуставног и непримењивог апсурдног закона о српском језику и ћирилици
Многи приговарају председнику Вучићу што се директно свачим бави – од изградње путева, болница, школа и клозета до закона о употреби српског језика и ћирилице у Србији. Да се у све не меша, питајмо се шта би и како и данас било добро у Србији да он гледа „само своја посла“.
Нажалост, иако понекад, изгледа, и председник мисли да „зна све“, то се чињеницама обије о главу, па не испадне све добро у шта се он (у)меша. Кад смо земља институционално много слаба и мањкава, добро је што се председник меша у изградњу споменутих путева, болница, школа, клозета и сличних незаобилазних потреба, а несрећно је испало што се (у)мешао у сачињавање и усвајање несрећног и апсурдног Закона о употреби српског језика и ћирилице.
Било би најкорисније и најсврсисходније да је Вучић (тамо где је најјачи као стручњак, у праву) рекао јавно само једном (на ТВ Пинку, ТВ Хепију, РТС-у): „У држави Србији мора да се поштује Устав. У том смислу српска језичка наука и правне службе, тј. законодавна власт морају да сачине и усвоје правописно решење питања писма и за српски језик по слову Члана 10. Устава Србије, а да законодавна власт усвоји закон о употреби српског језика и писма како је народ изгласао на референдуму за Устав Србије 2006. године. Поготово се то мора учинити што је та уставна обавеза усклађена с праксом у Европи и целом свету.“
Тада би сигурно законописац и законодавац бар тру пута прочитали цео Члан 10. Устава Србије и не би написали и усвојили закон 2001. године какав не постоји нигде на свету, какав се нигде не може применити јер не садржи ни основну правн(ичк)у примесу јер по том закону, усвојеном у Скупштини Србије 15. септембра 2021. године, немају сви грађани и асоцијације ни иста права ни исте обавезе. У њему: једни морају да српски језик пишу ћирилицом, други не морају, а трећи могу (кроз смањење пореза) да буду новчано награђени само зато што свој језик пишу својим писмом по природној и уставној обавези. Где то још у свету може неко да буде плаћен (награђен) само зато што свој језик не пише туђим, него га пише својим писмом!?
Питамо се како је то правник Вучић, као актуелни председник, својим потписом одобрио такав закон за употребу ако је читао Члан 10. Устава Србије и тај нови закон. Замишљамо једино да председник није стигао да то прочита, јер мора свачим у држави да се бави, јер су институције никакве, па он нема времена ни за спавање, а камоли за читање толиких закона.
С таквим институцијама ми још, зачудо, и добро сви пролазимо, па и српска ћирилица са макар ових последњих десетак процената у коришћењу.
Као језикословац знали смо да од тог закона од 15. септембра 2021. неће бити никакве вајде још пре његовог писања и усвајања када смо чули да је председник, као иницијатор тог закона, на више скупова изјавио: „Спашћемо ћирилицу, иако је и латиница наша.“ Очигледно, и Вучић је кроз своје школовање прихватио ту лаж српске комунистичке власти и српске сербокроатистике да је „и латиница наша“. Сматрамо га виспреним човеком и прилично упућеног у много шта, али нам је баш зато тим упитније и чудније како и он још наседа на ту комунистичку лаж и обману из српске лингвистике – сербокроатистике.
Српски лингвисти и власт као да су се прихватили задатка да у Србији до крааја спроведу поглавникову из НДХ Законску одредбу о забрани ћирилице (1941)
Нисмо од Вучића њега очекивали да није прозрео огавну лаж и неких српских филолога и лингвиста и данас да постоји нека латиница која је било када договорно и званично неко сачињавао (комбиновао) за све Србе, кад се то службено и званично никад није догодило. Постојала је за мали део Срба (католика) раније једна врста латинице, али да су ту латиницу Србокатолици заменили хрватском латиницом када су по наредби сви Срби католици уписани у хрватски корпус и од тада се готово нико од бивших Срба католика не изјашњава Србином. Асимилација Срба католика у Хрвате, што милом, а много више силом, учинила је своје и све своје они су однели са собом Хрватима. Хрвати су од Срба католика примили стандардни језик, а латиничко писмо су сачинили за себе у 19. веку и то су њихово писмо стално наметали Србима на све начине па и забранама ћирилице.
Хрвати су дали од себе највећи допринос у прогону ћирилице (заједно са Србима). А то што су до данас (и данас) (у)радили (и још раде) у Србији српски лингвисти својим правописом у заједници с влашћу и неуставним и неприродним односом према српском писму у српском језику – тешко би више и боље против ћирилице урадио и др Анте Павелић са својом својевременом Законском одредбом о забрани ћирилице и Проведбеном наредбом о Законској одредбе о забрани ћирилице (1941-1945).
Народ се УВЕК може потчинити вољи вође. То је лако. Само му треба рећи да је држава нападнута и оптужити слободномислеће за мањак патриотизма. Функционише свуда, у свакој држави.
Наслов Вукосављевићевог чланка “Општа офанзива против Срба” функционише сјајно.
Нажалост, то са „општом офанзивом против Срба“, наравно, не само сада, превише јее очигледно и тачно бар откад постоји Југославија, а биће много пута и пре тога.
A head full od dreams”:
“Jedini način za spas srpskog pisma je da se poništi reforma jezuite Kopitara i sprovede nova reforma jezika da se Azbuka odvoji od ove latinice pa i ćirilice i da se onda latinica samoukine kao pismo na kojem se ne možemo pisano izraziti.
Da se i pismo i književni govor približe tkzv kosovsko-resavakom govoru koji je matični govor Srba iz Srbije, da se približimo i ruskom i staroslovenskom, makar u meri da možemo da čitamo starosrpske i ruske testove i da nam bude kolko toliko razumljivo šta rusi pišu i šta su naši preci pisali.”
Ух, то би била нова Ваша или не знам чија “реформа српског језика и писма”, и то сада унатраг за више од два века српске историје и културе, после српских милионских и милионских објављених књига. И после народног преласка на Вуков и вуковски стандардни језик.
Тешко би се народ навикао и тешко би пристао на још једну радикалну реформу српског или срБског језика и писма. То је прилична утопија. Зато вратимо се ми на нормалан начин своме миленијумском ћириличком писму, макар и у овом важећем саставу. А то се може само нормирањем и српског/срБског језика на једном — српском/срБском ћириличком писму, тј. вратимо (и) нашем језику једноазбучје, јер народ неће моћи вечито да подноси шизофренију од два писма. Не уради ли се тако, остаћемо без ћирилице, јер је два писма, па наметање хрватске абецеде створило навику на њу и у наставку двоазбучја, ћирилица ће остати само на српским ћириличким споменицима на православним гробљима, док нам је и тамо не униште уништавањем српских гробаља и цркава као што се то дуго и детаљно чини на српским гробљима на Косову и Метохији.