Kao argument u odbrani broja od 700.000 žrtava najčešće se pominju dvojica nemačkih oficira od kojih je prvi službovao u Zagrebu, a drugi u Beogradu

Вељко Ђурић Мишина (Извор: Лична архива)

Najčešća „odbrana“ tvrdnje o 700.000 jasenovačkih stradalnika su navodi da su Nemci najkonkretniji i da je sve drugo izlišno. Nemce kao meritorne sudije često pominje jedan ostareli akademik, a to ponavlja gomila zaljubljenika u istoriju.

U izveštaju nemačkih SS-oficira upućenog iz Zagreba početkom februara 1942. godine Hajnrihu Himleru, šefu Glavne uprave bezbednosti i policije, stajalo je da su ustaše ubile 300.000 Srba. (Srđa Trifković, Ustaše – Balkansko srce tame na evropskoj političkoj sceni, Beograd, 1999, str. 158-1959) Harald Turner, šef Upravnog štaba pri Vojnom zapovedništvu u Srbiji, 3. septembra 1941. izvestio je komandanta Jugoistoka da je u NDH do tada ubijeno 200.000 Srba. (Ladislaus Hori, Martin Broscat, Ustaška država Hrvatska 1941-1945, Beograd, 1994, str. 165) Ustaški oficir u Beogradu izvestio je 5. septembra 1942. godine Ministarstvo hrvatskog domobranstva o razgovorima na prijemu kod generala Aleksandra Lera, i tom prilikom naveo reči oficira Ditriha fon Masenbaha da su ustaše pobile 700.000 Srba. (Vojni arhiv, NDH, 89-2/14)

Василије Крестић: Београдски ревизионисти историје спремни да прихвате да је у Јасеновцу пострадало највише 90–120 хиљада

„Može se poklati i svih 1,5 milijuna“

U medijima namenjenim prvenstveno srpskom narodu za unutrašnju upotrebu, kad je reč o broju stradalih u Jasenovcu, kao argument u odbrani broja od 700.000 žrtava najčešće se pominju dvojica nemačkih oficira od kojih je prvi službovao u Zagrebu, a drugi u Beogradu.

To su general Edmund Glez fon Horstenau, specijalni opunomoćenik Nemačkog Rajha u NDH. Drugi je Herman Nojbaher, koji je od avgusta 1943. do kraja 1944. godine bio u civilnoj službi sa specijalnim ovlašćenjima i zadacima u vezi sa Srbijom, Crnom Gorom, Grčkom i Albanijom.

Никола Н. Живковић: Неколико речи о српским страдањима

U kontekstu rasprave o nemačkim oficirima i broju jasenovačkih žrtava previđa se uloga i značaj SA-pukovnika Zigfrida Kašea, poslanika i opunomoćenog ministra Trećeg rajha u Zagrebu i nekoliko činjenica iz njegove biografije koje mogu da budu od koristi u ovoj raspravi.

Mada je bio jedan od najuticajnijih podržavalaca politike ustaškog poglavnika Ante Pavelića i ustaša, Kaše se nije javno izjašnjavao o metodama i razmerama zločina. Postoje posredni izvori koji ukazuju na njegov specifičan odnos prema Srbima. Naime, prema rečima ministra inostranih poslova NDH Mladena Lorkovića, koje je zabeležio u svoj dnevnik 19. septembra 1942. godine posle razgovora sa Kašeom, Nemac je bio direktan: „U srpskom pitanju valja nešto učiniti. Može se poklati i svih 1,5 milijuna – ali to morate među sobom uraditi, a ne možete tražiti njemačku pomoć.“ (Nada Kisić Kolanović, Mladen Lorković, ministar urotnik, Zagreb 1998, 244).

Nemački pukovnik pisao Brozu

Mada Zigfrid Kaše iza sebe nije ostavio sećanja pa kao dobar izvor za njegovu službu u NDH mogu biti zapisnici sa saslušanja obavljenih u Zagrebu 1946. i beleške koje je pisao da bi pripremio svoju odbranu.

Reč je o arhivskoj građi koju je svojevremeno Služba državne sigurnosti Republike Hrvatske predala Hrvatskom državnom arhivu. Na saslušanju je Kaše ustvrdio da je zločine činila mala grupa ustaša koja nije imala podršku naroda i koja nije bila dovoljno zrela da preuzme vlast u državi.

Istoričarka Nada Kisić Kolanović u svoj radu „Siegfried Kasche: njemački pogled na Hrvatsku 1941. godine“ (Časopis za suvremenu povijest, 3, Zagreb 2011, 773-800), je napisala da je Kaše u periodu od 10. oktobra 1946. do 24. januara 1947. napisao elaborat „Organizacija i delovanje nemačkog poslanstva u Hrvatskoj“ kao i da je 31. oktobra 1946. godine pisao Josipu Brozu Titu podsećajući ga na kontakte predstavnika nemačkih i partizanskih jedinica i pozivao ga kao svedoka odbrane na suđenju.

General Edmund Glez fon Horstenau odlukom vrha Nemačkog Rajha 14. aprila 1941. godine upućen je u Zagreb gde je četiri dana ranije proglašena NDH. Zvaničan naziv njegove funkcije od 1. decembra 1941. glasio je „opunomoćeni general u NDH“.

Карлхајнц Дешнер: Фашисти и нацисти о усташким злочинима

Najveći deo njegovih poslova odnosio se na koordinaciju saradnje nemačkih i hrvatskih oružanih snaga.

Horstenau je morao da bude dobro obavešten o zbivanjima u NDH. (Nemačka obaveštajna služba, knjiga V, Državni sekretarijat za unutrašnje poslove – Služba državne bezbednosti, Beograd 1958)

U vreme zatočeništva u zatvoru kod Nirnberga (maj 1945. do samoubistva 20. jula 1946.) čekajući suđenje, Horstenau je pisao svoj životopis. Znatan deo te građe poslužio je njegovim poznanicima da je pretoče u neku vrstu memoara.

Rukopis je objavljen na nemačkom, a kasnije je štampan na hrvatskom u Zagrebu i Beogradu. (Edmund Glaise fon Horstenau, Između Hitlera i Pavelića, drugo izdanje, „Pravoslavna reč“, Novi Sad, 2013)

Вељко Ђурић Мишина: Академику Крестићу и иним 51 потписнику „Апела за одбрану новомученика јасеновачких“

U ovoj raspravi o tvrdnjama nemačkih oficira i jasenovačkim žrtvama od koristi može biti sledećih nekoliko rečenica jer govore o (ne)pouzdanosti izvesnih Horstenauovih tvrdnji.

Nepouzdani general

1. „Pavelić je 9. aprila 1941. stupio na tlo Hrvatske (Pavelić je tek 13. aprila stupio na teritoriju novoproglašene NDH. primedba VĐM). On je imao sasvim drugačije ciljeve od mene. U novostvorenoj ‘Nezavisnoj Državi Hrvatskoj????? živelo je 4.000.000 Hrvata, 1.800.000 Srba (Artur Hafner je govorio o 1.925.000 Srba – primedba VĐM) i 700.000 muslimana. Njegove namere bile su sledeće: „Jedan milion i osam stotina hiljada pravoslavnih Srba hteo je da pobije, i to po svaku cenu i svim sredstvima.“ (strana 526)
2. „Krajem maja 1941. prvi put smo primili vest o ubijanju srpskih talaca. Akciju je nedaleko od Bjelovara sproveo Eugen Kvaternik. Ubijeno je dve stotine pravoslavnih Srba (nemački vojnici 29. aprila, to jest sutradan posle zločina, posle ekshumacije iz grobnica izbrojali su tela 197 masakriranih Srba – primedba VĐM). Istovremeno do nas su stigle grozne vesti iz Hercegovine, te iz okoline Sarajeva.“ (strana 529)
3. „Stvarni logor Jasenovac nije nikada video nijedan Nemac. (Videli su ga Artur Hefner i Zigfrid Kaše – primedba VĐM). U logor bismo mogli da uđemo samo uz pomoć tenkova. Logor je bio pod komandom naročito divljeg i okrutnog Luburića. On je živeo u emigraciji i bio je propali student. Jasenovac je branilo oko hiljadu ustaša. Oni, navodno, nisu nikome bili odgovorni… Kretali su u svoje nečuvene krvoločne akcije, i to kad god im se prohtelo.“ (strana 531)

Horstenau je samo na jednom mestu pomenuo broj Srba stradalih u Jasenovcu i to u delu kad je opisivao stradanje sela Crkveni Bok, Strmen i Ivanjski Bok: „Jasenovac je najstrašniji koncentracioni logor u Hrvatskoj. U Jasenovcu je ubijeno mnogo hiljada građana oslobođene hrvatske države“. (strana 531)

Вељко Ђурић Мишина: Према изјавама сведока у Јасеновцу између 98.000 и 208.000 жртава

S obzirom na obaveze, Nojbaher je saznao brojne informacije kao i određena saznanja o unutrašnjoj politici u NDH, svaki put iz druge ruke. Naime, nikada nije imao direktne kontakte sa ustaškim glavarima. niti prilike da putuje po NDH (kao, na primer, Horstenau ili Kaše)…

Kad je reč o brojevima stradalih, Nojbaher je bio konkretan: „Recept za pravoslavne, koji je primenio ustaški vođa i poglavnik, predsednik NDH, Ante Pavelić, podseća na najkrvavije religiozne ratove: ‘Jedna trećina mora da postane katolička, jedna trećina mora da napusti zemlju, a jedna trećina mora da umre!’ Poslednja tačka programa bila je sprovedena u delo, Kada ustaške vođe pričaju o tome da su zaklali milion pravoslavnih Srba – uključujući, bebe, decu, žene i starce to je onda, po meni, preterivanje i samohvalisanje. Na osnovu izveštaja koji su stigli do mene, procenjujem da broj nevinih, nenaoružanih, zaklanih Srba iznosi oko 750.000.“ (str. 50).

Nemoguća ideja posle zločina

Nije sporno da je na Srbe Horstenau gledao drugačije u odnosu na ostale narode na Balkanu: „Jugoslovenska ideja je kompromitovana. Za široke slojeve srpskog društva, ideja budućeg zajedničkog življenja sa ‘hrvatskom braćom’ posle užasnih, okrutnih zločina koje je ustaški režim izvršio nad stotinama hiljada pravoslavnih Srba, nije više izgledala izvodljiva i moguća.“ (Herman Nojbaher, Specijalni zadatak Balkan, Službeni list SRJ, Beograd, 2004, str. 149-150)

Autor je istoričar, specijalizovan za istoriju SPC, proučavanje genocida i Holokausta

Наслов и опрема: Стање ствари

(Danas, 3. 9. 2023)

Categories: Вести над вестима

Tags: Јасеновац, Вељко Ђурић Мишина, НДХ, број жртава, геноцид над Србима у НДХ, ревизионизам