Феликс Бенцлер, немачки посланик у Београду, јавља 16. септембра 1942. да су, од оснивања НДХ до данашњег дана, прогонства несумњиво коштала живота више стотина хиљада Срба

Анте Павелић и Алојзије Степинац (Фото: Википедија)

Политика римских папа у 20. веку Карлхајнца Дешнера једна је од књига без којих се не може разумети крвави траг светских ратова у Европи. Написана на основу мало познатих докумената из различитих архива, књига у потпуности раскринкава улогу сваког римског папе из претходног века понаособ, износећи на видело закулисне радње Римске курије које су допринеле страдању милиона становника Европе у Првом и Другом светском рату.

Први пут објављена је 1982–1983. године под именом Један век историје спасења, а допуњено, друго издање објављено је 1991. године. Први пут је преведена на српски трудом проф. др Милана Петровића и објављена у издању „Фонда истине“ 2005. године, уз рецензије проф. др Милорада Екмечића и Предрага Драгића Кијука. Међутим, до сада се није појављивала у дистрибуцији.
Милорад Екмечић о Дешнеровој књизи је рекао:

„Књига Карлхајнца Дешнера Политика римских папа у 20. веку је пример истраживачке упорности и методолошке исправности закључивања. Oва књига је један вредан прилог тражењу историјске истине о држању католичке цркве у великој светској драми општих ратова, али и прилог новој култури у свету.“

Сада је први пут доступна широј јавности у Србији.

У наредним бројевима Печат ће објавити одабране делове из ове књиге.

Карлхајнц Дешнер (1924–2014) био је немачки филозоф и историчар идеја и инострани члан САНУ. Објавио је више десетина књига претежно црквено-историјске тематике, а због својих слободоумних ставова изопштен је из Римокатоличке цркве и трпео је непрекидни академски прогон, који га ипак није спречио да се до последњег даха бори за научну истину.

Тај средњовековни крсташки терор шокирао је чак и италијанске фашисте. Они су масовно ширили летке против хрватске владе, делимично су подјаривали Србе против ње, штавише, ту и тамо су их узимали у заштиту, исто као и Јевреје.

Генерал Марио Роата (Фото: Викимедија)

Генерал Марио Роата, командант Друге италијанске армије, који је жигосао „истребљивање српско-православног живља и већином имућних Јевреја“, које се спроводило „у великим размерама“, њихово убијање у хрватском „војном походу“ или у „такозваним концентрационим логорима”, извештава да су усташе често надирале у подручја која италијанска војска држи под окупацијом – „тамо су они хтели да чине нове испаде на штету становништва. Италијанска команда поставила је одељења и артиљерију, спречила им тако долазак и саопштила им да ће се на њих, у случају да покушају да се још приближе, сместа отворити ватра.” Свеукупно се цени број људи спасених од стране италијанских трупа на око 600.000, међу њима такође неколико хиљада Јевреја побеглих пред усташама и нацистима.

Протестовали су чак и Немци, дипломате, војна лица, партијски службеници, сама есесовска Служба безбедности. Слали су своје „потресне“ извештаје Врховној команди оружаних снага, Министарству иностраних послова, Главној служби за безбедност Рајха, у Фиреров главни штаб, осуђивали су „усташки терор“, „чудовишни терор усташа“, извештавали непрестано о „несумњиво веома бројним убиствима и паљевинама“, „одиста језивим поступцима“, „бесмисленом клању српског становништва“, „гнусним делима… такође над голоруким старцима, женама и децом на најбестијалнији начин“, „опет новим зверствима“, при чему су многи, као заменик немачког посланика у Загребу, саветник посланства Фон Трол-Обергфел, „целокупан материјал“ поткрепили „делимично фотографијама“.

Нацисти о усташким злочинима

Генерал Едмунд Глез фон Хорстенау који је већ у јуну 1941. године самом Павелићу изразио „тешке сумње према испадима усташа“ и потврдио их „многобројним конкретним наводима“, јавио је истовремено Врховној команди Оружаних снага, да је „цела земља“ „обузета осећањем најтеже правне несигурности“.

Глез фон Хорстенау и Анте Павелић (Фото: Википедија)

Дана 17. фебруара 1942. године шеф сигурносне полиције и службе безбедности, који се уистину тешко може сумњичити за неку већу осећајност, извештава Фирера СС:

„Број православаца, који су од Хрвата масакрирани и најсадистичкијим методима мучени до смрти, мора се проценити на 300.000 људи… Код овога ваља приметити да је напослетку Католичка црква својим мерама прекрштавања и присиљавања на промену вере форсирала усташке чудовишности, служећи се усташама и приликом спровођења својих мера прекрштавања… Чињеница је да Срби који живе у Хрватској и који су приступили Католичкој цркви, могу да остану спокојно код својих кућа… Одатле се може уочити да је хрватско-српско стање напетости у великој мери борба Католичке цркве против Православне цркве.“

Феликс Бенцлер, немачки посланик у Београду, јавља 16. септембра 1942. године Министарству иностраних послова: „Од оснивања те државе до данашњег дана прогонства Срба су… такође уз опрезне процене, несумњиво коштала живота више стотина хиљада Срба.“ А главни заповедник за Југоисток, генерал-пуковник Александер Лер, који 27. фебруара одлучно захтева устоличење неког другог режима у Хрватској, може чак да саопшти да „у терористичким акцијама усташа против православног становништва… треба да је уморено око 400.000 људи према усташким наводима“.

Један заједнички меморандум, који су на захтев Хитлера израдили и 1. октобра 1942. упутили немачки посланик у Загребу Зигфрид Каше (погубљен после завршетка рата), те генерал у Загребу Глез фон Хорстенау (извршио самоубиство), и главни заповедник Југоистока, генерал-пуковник Лер (такође погубљен), с једне стране је препоручивао да се Павелићева држава безрезервно подржава, али, с друге стране, да се настоји да влада и усташе „одступе од схватања да треба да истребе све православне (Србе) на хрватском државном подручју“. Штавише, Врховна команда Оружаних снага коначно је саветовала Хитлеру да прекине с тим режимом.

Генерал Александар Лер (први здесна) и генерал Ханс Јешонек, март 1942. (Фото: Викимедија)

У више наврата немачке трупе су такође напале усташе. Тако је један телепринтерски допис службе безбедности од 12. априла 1942. године јављао о „озбиљним сукобима и борбеним додирима на различитим местима српско-хрватске границе између немачких граничних јединица и усташких трупа“, при чему се наглашава да су борбе „изазване“ „покољем“ Срба.

А немачки командант 718. пешадијске дивизије наредио је јуна 1942. године да се разоружа и похапси цела чета усташког пука којим је заповедао пуковник Францетић, „јер је та чета“ била „крајње сумњива“ да је „изнова починила насиља над српским живљем на Романији“. […] Тако је то било у тој надасве католичкој држави, која, како једно поверљиво лице обавештајног уреда Загреб резимира 7. августа 1941, није била прихваћена ни од „значајног дела хрватског становништва“, „такође ни од хрватских националиста, па чак ни од старих присталица усташа“. Чак је хрватска војска (домобрани) мало хармонирала са усташама, штавише, понекад је у читавим четама знала да пребегне устаницима. Заправо се Павелић, чија се цела власт темељила на диктаторском предвођењу усташа и његовим изванредним односима с црквом, могао ослонити тек на једну мањину хрватског народа.

Али Срби су, чак иако им је комунистичка идеологија била страна, хрлили све више и више Титовим партизанима. Као „најважнији узрок распламсавања бандитске активности“ један извештај шефа сигурносне полиције и службе безбедности од 17. фебруара 1942. године рајхсфиреру СС-а означава „зверства… која су на хрватском простору била почињена над православнима од усташких јединица“. И ванредни изасланик Херман Нојбахер због своје борбе против покоља над Србима означен у Загребу као „државни непријатељ број 1“, суди: „Усташка власт у Хрватској дала је Титу кудикамо највећи замах“.

Херман Нојбахер

Где год католицизам јако доминира, комунизам је напредовао и напредује, у Хрватској, у Јужној Америци. Такође су у Западној Европи комунистичке партије најјаче у готово чисто католичким земљама. Хрватска је била, поред Црне Горе, главно поприште борбе Титових партизана, док је Србија спадала међу „најслабије позиције комунизма на Балкану“.

Најзад је чак и Рибентроп заповедио немачком посланику у Загребу да „се одмах јави код поглавника“ и изрази највеће запрепашћење владе Рајха због „чудовишних испада“ усташа, „злочиначких елемената“. И када је изванредни пуномоћник Нојбахер поново, у Фиреровом Главном штабу, указао на „уистину језива збивања у мом хрватском суседству“, сам Хитлер је узвратио да је поглавнику „такође рекао да се једна таква мањина просто не може истребити: превелика је!“ Да, Хитлер је мислио: „Већ ћу се обрачунати с тим режимом – али не сада!“ Имао је он и циничног „разумевања“ за покољ и – насупрот свим представама окупатора забринутих за „ред“ и „мир“ – био је против тога „да стане на пут… вршљању Хрвата против Срба“. „Рајх ради даље са поглавником и његовом владом“, решио је Хитлер почетком септембра 1943. године – чиме се, иако из других разлога (управо колосална зверства усташке државе везивала су је до краја за њега!), још једном нашао у најлепшој сагласности с високим хрватским клером и папом Пијем XII.

Ћезаре Орсениђо, папски нунције у Немачкој за време Другог светског рата, и Јоаким фон Рибентроп, немачки министар спољних послова (Фото: Викимедија)

Јер, дела усташа била су дела Католичке цркве, далеко мање условљена биолошки, расом, него управо хиперконфесионално. Хтело се, заправо, поновно успостављање старог, папи вазалног, хрватског краљевства, истребљење свих туђих верских елемената и поседовање једног „чистог народа“. Већ су начела, која су усташе дале држави, предвиђала „тежиште моралне снаге хрватског народа… у уређеном верском и породичном животу“, држала да су за дело изградње „подобни само часни и морално неискварени људи“, који се боре против „атеизма, богохуљења и псовке“.

Најужа сарадња са Римокатоличком црквом

Од почетка до краја режима постојала је најужа сарадња између њега и цркве. Индикативно је да су усташка надлештва већ првог дана своје егзистенције, 11. априла 1941, обнародовала преко Радио Загреба да ће неградском становништву свештеници жупних уреда давати директиве, такође и о понашању према окупаторској сили. Многобројни клерици су већ годинама припадали усташама, међу њима сарајевски надбискуп Иван Шарић. Такође су многи борци Католичке акције били усташе. Хрватски „крижари“ обухватали су 30.000 чланова и годишње одржавали преко 3.000 сусрета у црквама, с месечним причешћем, молитвеним часовима итд. Неки од њихових првака који су били, у исто време, усташке коловође и нарочито активни носиоци странке, преузели су одмах највиша места у управи земљом, полицији, постајали повереници, жупани, надгледали расподелу животних намирница итд.

Присилно покрштавање Срба у току Другог светског рата у Славонији (Извор:  Оригинална фотографија покрштавања православних Срба)

Бискупи и свештеници седели су у Сабору, усташком парламенту, који је зазивао Духа светога песмом „Veni Creator“, свештеници су служили као официри у Павелићевој телесној стражи, фрањевци су командовали по концентрационим логорима, чак су опатице, груди делимично прекривених усташким ордењем, поздрављале на фашистички начин и код парада марширале непосредно иза војске. Сагласно томе, усташке вође стално су држале у устима речи Бог, религија, папа, црква. Сам Анте Павелић не само да је путовао у Фиреров главни штаб и на Бергхоф (где му је Хитлер у јуну 1941. године препоручио да води „50 година национално нетрпељиву политику“), него је, такође, ишао на ходочашће Пију XII. Био је он ватрени католик, апсолутни поданик Рима, стално окружен духовницима, а један свештеник је био васпитач његове деце; имао је сопственог исповедника и у своме двору властиту капелу. На стотинама фотографија појављује се међу бискупима, свештеницима, фратрима, опатицама и семеништарцима. И одмах после прокламовања своје страховладе, замолио је папу да је призна. „Клечећи до ногу Твоје Светости“ и љубећи „посвећену десницу“, Павелић је као „одани син“ изјавио:

„Свети оче! Пошто је благо провиђење Божје дало да преузмем кормило својега народа и своје домовине, чврсто сам одлучио и жарко желим да хрватски народ, веран својој славној прошлости, остане и у будућности веран светом апостолу Петру и Његовим наследницима, а наша домовина, прожета Еванђеоским законом, постане Царство Божје.“

Царство Божје!

Годину дана потом, на годишњицу Римских уговора којима је Павелић уступио Италији један стратегијски и привредно важан део Југославије, признао је, с пуним правом: „Заједничка идеологија коју исповедамо, запечаћена је у Риму.“ Министар за религију и школство Миле Будак, формулисао је то овако:

„Један део Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо превести у католичку веру и тако претопити у Хрвате.“

Католичка штампа планираног „Царства Божијег“ обилато је уверавала усташе у своје симпатије. У мноштву чланака славила је „Нову и слободну Хрватску као хришћанску и католичку државу“, видела „ускрслу Божју и Маријину Хрватску из древних времена“, „Христа и усташе, Христа и Хрвате“ како марширају „заједно кроз историју“, обећавала папином миљенику Павелићу лојалност и славила Хитлера као „крижара Божјег“. „Нека је слава Богу, наша захвалност Адолфу Хитлеру и неограничена љубав и оданост поглавнику др Анти Павелићу“ – тако је 27. априла 1941. године загребачки лист „Недјеља“ спојио све оно што спада заједно.

Миле Будак

Хрватска као Царство Божије и Маријино, то је, наравно, значило уништење српских „кривоверника“. „У независној Хрватској нема Срба нити такозване српско-православне цркве“, јављао је 29. јула Радио Загреб. „У Хрватској не може бити никаквих Срба и никаквог православља, Хрвати ће се за то постарати што је могуће скорије.“ Сасвим отворено је лист бискупије надбискупа сарајевског Шарића прокламовао да проповеда католицизам „уз помоћ топова, митраљеза, тенкова и бомби“. Свакодневна појава били су свештеници који проповедају: „Браћо моја, досад смо за католичку веру радили молитвеником и крстом, а сад је дошло време да радимо пушком и револвером.“ Или: „Више није грех убити ни мало дете од 7 година, ако се огрешило о усташко законодавство. Иако носим свештеничко одело, ја често морам да узмем митраљез у руке.“

Злочинци у служби Ватикана

Иво Губерина, свештеник и вођа Католичке акције, капетан Павелићеве телесне страже, хтео је да види Хрватску очишћену од „свег отрова и на сваки могући начин“, „такође мачем“; „такође и превентивно, а да се не чека тренутак напада“. И назвао је „дужношћу католика да чини све како би постао оруђе савршеног откровења онога што је у усташком покрету битно и позитивно… Црква ће бити задовољнија ако се њени верници свесно буду борили у усташким редовима.“

Свештеник Божидар Брало, покровитељ злогласне „Црне легије“ Јуре Францетића, такође главни саучесник надбискупа-убице Шарића, именован за поглавниковог повереника путовао је с машинком кроз земљу, стално урлајући: „Доле Срби!“ Учествовао је у масакру над 180 Срба у Алипашином Мосту и са усташама је заиграо коло радости око убијених. Језуита Драгутин Камбер, који је средином августа назвао Хитлерову солдатеску борцима за „политичку и социјалну правду“, градитељима „фундамената срећног света за будуће генерације“, био је срески усташки повереник за Добој у Босни и сам одговоран за смрт на стотине православних Срба. Друге покоље подстакао је духовник Никола Билогривић из Бањалуке.

У клању 559 српских мушкараца, жена и деце у Пребиловцима и Шурманцима (Херцеговина) суделовали су католички свештеници Илија Томас и Марко Зовко. Бранимир Жупанчић, жупник у Босанској Градишки, организовао је покољ у Рогољу, где је страдало 400 људи. У Травнику је, још првих дана режима, одстрељен неки фратар, који је, с распећем у руци, подбадао своју банду убица. Слично су радили језуити Липовац и Цвитан, фрањевци Јосип Вукелић, Звонимир Брекало, Јустин Медић, Хинко Прлић; они су предводили усташке крсташке походе у Босни, пљачкали, палили и убијали затворенике.

Нарочите „заслуге“ у истребљивању православних стекли су, према надбискупу Степинцу, синови св. Фрање Асишког. А нису ли за то били и предодређени? Јер, „ко год да им дође, пријатељ или непријатељ, лопов или разбојник, треба да буде лепо примљен“, како то већ лепо стоји у Другом правилу фрањевачког реда. „Злонамернима не треба да пружају отпор (Мт. 5, 39), него ко их удари по образу, ваља да му и други окрену; ко им плашт узме, не треба да му ускрате ни капут.“

У стварности, фрањевачки самостани су одавно служили усташама као складишта оружја. Фрањевци су фунгирали као саветници у Павелићевој околини, као усташки организатор фратар Радослав Главаш, који је свакодневно имао приступ до Павелића и који је 1945. године, од ратног суда осуђен на смрт. Фрањевци су били усташки цивилни гувернери, као патер Шимић, који је 21. маја 1941. године, у Книну, на питање италијанског команданта дивизије „Сасари“ о правцима усташке политике, објаснио: „Побити све Србе, за што је могуће краће време.” И како генерал није поверовао својим ушима и замолио је да му се то понови, патер је сместа поновио: „Побити све Србе за што је могуће краће време. То је наш програм.“

Није случајно словачки католички лист „Гардист“ – орган Хлинкине гарде (в. стр. 18), чији клерикални профил ју је чинио нарочито сродном са усташама – хвалио фрањевце као „првоборце за независност“. С друге стране, ни сами Италијани се нису заваравали. Тако је септембра 1941. године писао, у листу Resto del Carlino, под насловом „Gli uccelini di Graciae“ (Птичице од Грације), председник Италијанског географског друштва, Корадо Цоли: „Онај први фрањевац из Асизија звао је Птичице својом браћом и сестрама, док ови његови ученици и духовни потомци који живе у НДХ, испуњени мржњом убијају невине људе, своју браћу у небеском Оцу, истог језика, исте крви, истог завичаја…; убијају их, сахрањују их живе, бацају мртве у реке, у море или у јаме…“

Стварно су чак и фашисти били „наклоњени Србима, а строги према католицима“, како се тужио мостарски бискуп своме примасу.

„Италијани су се вратили и преузели грађанску и војну власт. Намах су шизматичке цркве поново оживеле, православни свештеници изронили из њихових скровишта.“

А сам надбискуп Степинац приметио је „стално опадање(!) верског живота у хрватским областима прикљученим Италији, те такође извесну тенденцију ка прелажењу из католицизма у шизму“. Јер, слобода религије за некатолике била је за хрватског надбискупа – у потпуном сагласју с најлепшим начелима друге браће у Господу – права грозота. Само ако њу саму прогоне, catholica виче: Слобода! – стварно частан обичај још од античког доба.

Опрема: Стање ствари

(Печат, 27. 8. 2021)

Прочитајте још

• Карлхајнц Дешнер: Степинац захтевао од бискупија тесну сарадњу с усташама
• Карлхајнц Дешнер: Ватикан и Хитлеров напад на Совјетски Савез
• Карлхајнц Дешнер: Ватикан, нацизам и комунизам или Лажни мир и свети рат

Categories: Преносимо

Tags: Анте Павелић, Други светски рат, Карлхајнц Дешнер, НДХ, Римокатоличка црква, злочини над Србима, карусел, усташе