Карлхајнц Дешнер: Ватикан и Хитлеров напад на Совјетски Савез

Непосредно после Хитлеровог напада на Русију папа је говорио о „светлоносним тренуцима”, „који срце подижу до великих, светих очекивања”

Папа Пије XII (папа од 1939. до 1958) у Ватикану

Политика римских папа у 20. веку Карлхајнца Дешнера једна је од књига без којих се не може разумети крвави траг светских ратова у Европи. Написана на основу мало познатих докумената из различитих архива, књига у потпуности раскринкава улогу сваког римског папе из претходног века понаособ, износећи на видело закулисне радње Римске курије које су допринеле страдању милиона становника Европе у Првом и Другом светском рату.

Први пут објављена је 1982–1983. године под именом Један век историје спасења, а допуњено, друго издање објављено је 1991. године. Први пут је преведена на српски трудом проф. др Милана Петровића и објављена у издању „Фонда истине“ 2005. године, уз рецензије проф. др Милорада Екмечића и Предрага Драгића Кијука. Међутим, до сада се није појављивала у дистрибуцији.

Милорад Екмечић о Дешнеровој књизи је рекао:

„Књига Карлхајнца Дешнера Политика римских папа у 20. веку је пример истраживачке упорности и методолошке исправности закључивања. Oва књига je један вредан прилог тражењу историјске истине о држању католичке цркве у великој светској драми општих ратова, али и прилог новој култури у свету.“

Сада је први пут доступна широј јавности у Србији.

Карлхајнц Дешнер: Степинац захтевао од бискупија тесну сарадњу с усташама

У наредним бројевима Печат ће објавити одабране делове из ове књиге.

Карлхајнц Дешнер (1924–2014) био је немачки филозоф и историчар идеја и инострани члан САНУ. Објавио је више десетина књига претежно црквено-историјске тематике, а због својих слободоумних ставова изопштен је из Римокатоличке цркве и трпео је непрекидни академски прогон, који га ипак није спречио да се до последњег даха бори за научну истину.

Како се Ватикан понашао после напада на Совјетски Савез? О том немачком „далеком циљу” папа је свакако био обавештен приликом Рибентропове посете 11. марта 1940; али са сигурношћу је био упознат са Хитлеровим планом напада, чак и с термином напада, из кругова немачке тајне службе. А 20. јуна 1941. године министар иностраних послова саопштио је нунцију да је куцнуо час. Тако „наш улазак у Русију није изазвао изненађење у Ватикану”, јавља амбасадор Фон Берген 24. јуна, и додаје две примедбе о „пријему тога у Ватикану”.

„1. Проширење рата на Русију знатно ће допринети разјашњењу неопходном за нови поредак Европе. Постојао је страх да ће бољшевизам, као властодржац у Европи, штавише у целом свету, остати нетакнут до краја рата и да ће чак успети да из њега изађе ојачан…

2. Безбожна Русија на страни ’демократија’ лишава њих изговора о ’крсташком рату за хришћанство’… У Ватикану блиским круговима та нова фаза рата поздравља се са извесним олакшањем(!) и прати с посебним интересовањем.” Бискуп Худал је, на пример, видео да је сада „кршењем пакта Хитлер–Стаљин и напредовањем Вермахта према Москви поново оправдано поверење које је Немачкој било унапред указано приликом закључења конкордата.”

Да би том напредовању могло уследити повлачење, у Риму тада нису могли ни замислити. Били су 1941. убеђени у немачку коначну победу. У фебруару је Рибентроп добио следеће поверљиво обавештење:

„О немачким изгледима на победу веома оптимистички се у последње време више пута изненадно изјаснио папа. У разговорима с високим италијанским племством није допустио никакву сумњу у погледу тога да се свако у Италији мора навићи на помисао сигурне победе Немачке.”

А када је министар 15. фебруара хитно замолио подробан извештај од свога амбасадора при Ватикану, овај је још истог дана, између осталог, телеграфисао:

„Несумњиво, наши силни војни и спољнополитички успеси нису промашили да произведу утиске на папу и његову околину. Ово, такође, произлази из изјава Пија XII пред лицима нарочито му блиским, у којима се Немачка јасно означава као претпостављени победник у овом окршају.”

Према саопштењима једног агента који је имао везе са „Светом столицом”, папа је кратко пре почетка немачке офанзиве против Совјетског Савеза рекао:

„Рат Немачка–Русија је на прагу. Ватикан ће све учинити да убрза избијање рата и у том правцу охрабрити Хитлера, чак уз обећање и моралне подршке. Немачка ће победити у рату против Русије, али ће бити толико ослабљена да ће се према њој моћи наступити сасвим друкчије.”

Ово последње је, у сваком случају, одговарало чешће изражаваним надама Рима. Наравно, Хитлерови антикатолички атаци, поготову његови изгреди у Пољској, морали су иритирати и вређати Курију. Радио Ватикан је често спомињао прогоне, више или мање увијено, али је, у интересу веће користи којој се чврсто надао, од почетка руског рата избегавао ма какву алузију непријатну по Немачку. Али је зато од 22. јуна почео да емитује пропагандистичке агитације на руском и украјинском језику, које је надгледао сам језуитски генерал.

Ћезаре Орсениђо, папски нунције у Немачкој за време Другог светског рата, и Јоаким фон Рибентроп, немачки министар спољних послова (Фото: Викимедија)

И већ неколико дана након немачког упада, још крајем јуна 1941, Римска столица је разрадила „акциони план” о „апостолату у Русији”. Вршио се притисак на мађарска, италијанска, а такође и на немачка војна руководства предлозима о сарадњи с Куријином Источном мисијом. Сакупљали су се крстови које је италијанска војска на истоку требало да дели. Притом су, такође, фашистички листови, као Regime fascisto, поткрепљивали ватиканску наду у скоро подјармљивање Руске цркве. „Мора се делати веома брзо”, бележио је 29. јуна Тардини у државном секретаријату, „да се не изгуби ниједна могућност која се данас отвара и које можда, за кратко време, опет, више неће бити.” Капуцински и базилијански генерали били су укључени у „акциони план” мисионирања Русије, разуме се и језуитски генерал Ледоховски, који је ставио до знања да се „мора бити врло опрезан, како се не би стварао утисак повезаности слања свештеника са уласком армије и вређало патриотско осећање Руса”.

С фашистичким војскама ушуњавали су се и католички клерици у Совјетски Савез, ступали у контакт са житељима и покушавали да се с немачким генералима споразумеју о свом делокругу. После једног привременог споразума од 14. августа 1941, Врховна команда Вермахта подстакла је заповеднике армије у Русији да подржавају мисионарски рад римских духовника”, међутим, с малим успехом. Додуше, био је, поред мисионара, присутан далеко многобројнији војни клер немачких, италијанских, мађарских, румунских и шпанских трупа, који је подизао ратне олтаре и позивао становништво на религиозне прославе војника. Ипак, те иницијативе, подржаване од папских нунција у Мађарској, Румунији, Словачкој итд., углавном су претрпеле неуспех.

Немачке трупе прелазе совјетску границу 22. 6.1942. (Фото: Викимедија)

Самом папи, без сумње, морала је Хитлерова крвава авантура бити и превише корисна.

Еуђенио Пачели је већ почетком тридесетих година све упорније објашњавао Пију XI да се Русија не може преобратити мистично-политички, да је уместо тога далеко важнији један одбрамбени савез антикомунистичких снага у Европи. Због тога је Пачели у потпуности одбио религиозно занесеног руског мисионара Д’Ербињијa, Ратијевог „домаћег совјетолога”. Он је за њега био, казао је, мистерија једнако велика као тајне вере. Још од стране његовог претходника удаљен из Рима (због наводно неизлечивог, у Бриселу оперисаног рака црева), а пошто је пао у немилост тај језуитски бискуп није никада био рехабилитован ни од Пачелија. Као и сам језуитски генерал Ледоховски, тако су и обе папе више полагале на Хитлеров антикомунизам него на мисионарске идеје Д’Ербињија, који је био близу да постане кардинал, када га је, након најблиставијих година Пије XI бацио у најдубљу таму. Провео је двадесет година, до своје смрти 1957, жив сахрањен у два забачена језуитска новицијата у јужној Француској, бавећи се медитацијама и својом збирком лептира.

„Његова заоставштина је запечаћена, његов ’досије’ спада до данас међу најстроже чуване тајне акте језуитског генералата.”

Не на мистици, на војној сили градили су своје планове Рати и Пачели, који је као државни секретар признао 30. априла 1937. године Хитлеровом ватиканском амбасадору да „Света столица” не превиђа „велики значај који поседује образовање унутарње здравих и животно способних политичких заштитних фронтова против опасности атеистичког бољшевизма”.

„Света столица”, писао је Пачели, такође сузбија бољшевизам, но другим средствима. Али он такође одобрава примену „спољних средстава моћи против бољшевичке опасности”, чак и у томе је видео „једно суштинско послање и задатак”.

Папа Пије ХII

Године 1938, годину дана пре избијања Другог светског рата, Пачели је, као легат Пија XI, на Еухаристијском конгресу у Будимпешти – упореди онај из 1912. године у Бечу – захтевао „да се револуцији стегнутих песница супротстави мирно ново обликовање срдаца”; била је то, без сумње, једна антикомунистичка демонстрација. Нагласио је такође „да црква, уколико се чува закон Божји, допушта сваком народу да бира свој облик владе”. Али, у Совјетској Русији где више није било Католичке цркве, то очигледно није био случај. Мада је Пачели на конгресу морао бити суздржан, схватило се да је „добро дотераним наговештајима предложио крсташки поход против бољшевизма”.

И цео свет је такође разумео да Пије XII није чак ни привидно осудио Хитлеров напад на Русију, мада католичко учење забрањује сваки нападачки рат! У једној радио-беседи 29. јуна, недељу дана после немачког напада, „намеснику Христовом” није недостајало „усред таме олује… светлих тренутака, који срце подижу до великих, светих очекивања: великодушне храбрости за одбрану темеља хришћанске културе и поузданих надања у њихов тријумф…” Тиме Пије XII сигурно није мислио на Црвену армију. Пре је тиме изражавао наду – писао је у Берлин саветник амбасаде Менсхаузен, који је подробно анализирао држање Ватикана – „да велике жртве што их тај рат захтева нису узалудне и да по вољи провиђења воде победи над бољшевизмом”.

Ово надање оглашавају даљи папини говори, пре свега Румунима 1. августа 1941. године и, чак на немачком језику, Словацима његове вољене Тисоове државе 14. децембра 1941, двама народима који су се били прикључили борби против Совјетске Русије. Такође је папа већ 13. августа те године примио 3000 италијанских верника и 600 италијанских војника, пред којима је узвикнуо: „Колико јуначких дела на бојним пољима, у ваздуху и на морима сјајно сведочи о оној снази душе која смело преузима на себе смртне опасности… Управо у олујним невременима рата долазе часови и тренуци светлоносног осведочења, у којима се поново објављују неочекивани подвизи таквих јуначких душа, које жртвују све, чак и живот, за испуњење дужности прописаних хришћанском савешћу.” Папа је и даље наставио да благосиља италијанске и немачке војнике, но почев од пролећа 1942. године аудијенције су биле ограничене и коначно обустављене.

Адолф Хитлер и Јозеф Тисо (Фото: Викимедија)

Али као што је Пије XII непосредно после Хитлеровог напада на Русију говорио о „светлоносним тренуцима”, „који срце подижу до великих, светих очекивања”, тако је упркос свему, био још и крајем 1942. године пун најлепших надања. „Ништа не би мање одговарало садашњем часу од малодушности”, довикнуо је такозваном Светом колегијуму 24. децембра. „Није ли можда управо сада за хришћанство, за нашу веру која превазилази свет, дошло време слично ономе првих сусрета Христових с античким паганством; време, премда пуно тешких опасности, али ипак богато и великим очекивањима и лепим надањима?”

А истога дана у беседи преко радија за цели свет, при чему је говорио о новом уређењу унутрашњег државног живота као претпоставци за мир међу народима, папа је казао: „Не јадање већ делање јесте заповест тренутка, не јадање над тим што јесте или што је било, него изградња онога што ће настати и мора настати за општи бољитак.” Међутим, после завршетка рата тврдио је „да ни једна једина реч није прешла Наше усне, нити је из Нашег пера потекао и најмањи знак, из којих би се могло закључити да смо одобравали или чак подстицали ратни поход 1941. године на Русију”.

Али својевремено је такође викао – што је „немогуће без сагласности Свете столице”, како јавља за Берлин немачки отправник послова – и секретар моћне конгрегације Propaganda fide, надбискуп Константини, приликом једне свечане службе Божје почетком августа 1941:

„Јуче на шпанском тлу, данас у самој бољшевичкој Русији, у оној неизмерној земљи, где је Сатана у поглаварима република изгледа нашао своје намеснике и најбоље сараднике, бију сада храбри војници и наше отаџбине највећу битку. Желимо од свег срца, да нам та битка донесе коначну победу и пропаст бољшевизма, управљеног на порицање и преврат.”

И Константини је преклињао да се благослов Божји спусти на италијанске и немачке војнике, који „у овом одлучујућем часу бране идеал наше слободе против црвеног варварства”. Папски нунције у Берлину, Орсениго, рекао је 20. августа 1941. године државном секретару Вајцзекеру: „Ко сада говори о миру, тај је стаљиниста!”

У Куријиним круговима се сада говорило радије о „крсташком рату”. Ипак, папа није позвао на њега. Он то није могао пошто је толико много хришћанских земаља ратовало заједно с „атеистичким” Совјетским Савезом, за који се уосталом, управо од почетка рата, све више опредељивала православна црква. Такође је црквенополитичка ситуација под Хитлером наметала Пију извесну уздржљивост; у сваком случају, вести које су о њој „стално стизале” у Рим чиниле су, пише за Берлин 12. септембра 1941. године немачка амбасада, „преовлађујући материјал”.

Папа Пије XII са усташким жандармима 1943. године

Па ипак: Фриц Менсхаузен, један од Хитлерових ватиканских дипломата, судио је тада да Пије XII стоји „у свом срцу на страни сила Осовине”. У исто време државни подсекретар у Министарству иностраних послова, Лутер, долази у једном дужем меморандуму до закључка: „Од почетка рата, садашњи папа је заснивао своје политичке планове на победи сила Осовине.” А један руководилац немачке тајне службе, генерал СС-а Шеленберг, јавља у извештају од пет страница у Вилхелмштрасе о једном разговору с Пијем: „Папа ће дати све од себе да осигура немачку победу. Његов циљ је разарање Русије.”

Значајан за Пачелијево држање је један дипломатски интермецо након сусрета немачког диктатора с каудиљом у Андају 23. октобра 1940. године.

Својевремено је папи било саопштено да је Хитлер рекао Франку како му је Пије XII непријатељ. Стравична клевета, коју „Свети отац” није могао трпети. Потом су нунције у Мадриду и онај у Вишију изјавили шпанском амбасадору истоветно, очигледно дакле по налогу: „У случају да су такве речи пале, или да чак одговарају Фиреровом мишљењу, папа онда то жали. Пије XII гаји пријатељска осећања према Рајху. Он не жели Фиреру ништа тако чежњиво као победу над бољшевизмом. Тек после одлучујућег пораза Совјетске Русије доћи ће, можда, тренутак када ће се наговестити мир. Папа би се жалостио ако би управо после тог подвига Фирера и Трећег рајха владале код нас у Немачкој тако неправилне представе о његовим осећањима.” Серано Суњер је сместа одговорио мадридском нунцију да је та папи пренесена гласина лажна. „Фирер је Франку изјавио сасвим супротно, да придаје значај добром односу с Куријом пошто он сâм у границама Рајха удомљује 40 милиона католика.” А када је Франко, такође, преко шпанског амбасадора при „Светој столици” Јангваса Месије поручио Пију да је информација нетачна, папа је изјавио да „се искрено радује због тога саопштења, јер одувек негује не само најтоплије симпатије за Немачку него такође задивљеност великим Фиреровим способностима.”

Франсиско Франко (Фото: AFP/Getty Images)

Стварно, да Хитлер није водио антицрквену борбу, не би ли папи изгледао, као 1933. године генералном секретару католичког Колпинговог друштва, Натерману, као „човек божанског Провиђења”, „који Господу помаже да наново уобличи време”? Не би ли га папа још чешће називао човеком Провиђења него Пије XI Дучеа?

У сваком случају, било је довољно подручја на којима се сјајно споразумевало. А поједина су спадала међу најглавнија, била су чак одлучујућа, као спољна политика и рат против Русије. Немачке прелате Хитлер је уверавао: „Без вере у Бога људи не могу постојати. Војнику који два или три дана лежи засипан ватром, потребан је религиозни ослонац”; штавише, Хитлер је тврдио да је нова држава „без чврсте базе хришћанства сасвим незамислива. Нама су нужни војници, војници верници. Војници који верују су најдрагоценији. Ти улажу све. Зато ћемо задржати верске школе да бисмо људе вернике васпитали кроз школе…” А Пије XII је говорио о „милионима католика” у „немачким војскама”: „Они су се заклели. Морају бити послушни.”

Папа, чији је циљ – а он „ниједног тренутка и ни у једној Нашој радњи” није испуштан из вида – наводно био, како је писао бамбершком надбискупу Колбу, „чувати неповредивом непристрасност Свете столице”, у стварности се сасвим ослањао на фашисте, од Берлина до Мадрида. Пре свега он је тражио добре односе с Хитлером, упркос његовим чудовишним злочинима, а не Хитлер с њим! Тако уверава „вербална нота државног секретаријата Његове светости амбасади немачке при Светој столици” од 17. јануара 1942. „да Света столица у дубокој бризи за истинско добро немачке нације чини све могуће, а и даље ће чинити, у мери која од ње зависи и у границама својих права и дужности, да се односи између цркве и државе Немачке развијају све боље”.

Опрема: Стање ствари

(Печат, 30. 7. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

Оставите коментар