Федерер, Надал, Борг и Лејвер никада нису имали читав свет против себе. Ђоковић је срушио све њихове рекорде зато што ништа није могло да сруши његов дух. Зато је Новак Ђоковић највећи шампион свих времена, у било ком спорту
Новак Ђоковић (Фото: Гети)
На путу ка послу пред финале Вимблдона 2019. године, видео сам човека у белој тренерци како хода сам у уличици иза „Свеенглеског клуба“. Морао сам да трепнем да бих поверовао – био је то Новак Ђоковић! Исцерио сам се због тог невероватног призора, а он ми је узвратио осмех.
То је био највећи (и најоцрњенији) тенисер у историји, који долази на посао кроз улаз за медије, а не за VIP госте.
Млађани чувари су такође били шокирани када су га видели. „Господине, да ли можемо да вам помогнемо, да понесемо Ваше торбе?“, упитали су они.
„У реду је“, захвалио им се он.
„Можда можете да му помогнете да понесе трофеј када буде победио“, добацио сам.
Ђоковић и радници обезбеђења су се насмејали. Био је то тренутак предаха у напетом дану који ће се окончати Новаковом победом над Роџером Федерером након петочасовне борбе.
Тако је свој сусрет на Новаком описао канадски спортски новинар Кристофер Џонсон, у ауторском тексту на порталу Гренд слем магазин.
Била је то једна од највећих победа у историји тениса. Ђоковић је спасао меч тако што је навукао свог противника да изађе на мрежу у кључном тренутку, наставља Џонсон.
Роџер никада више није освојио неки значајнији турнир, а неколико година касније уплакано се повукао из професионалног бављења спортом. Ђоковић је био поред њега, као подршка.
То финале било је упечатљиво и зато што су многе моје колеге у новинарским просторијама, које идеализују Федерера, навијале против Ђоковића.
Сличне призоре виђао сам широм света од када сам 2006. почео да преносим тениске догађаје.
Чак и ако занемарите статистике и тврдите да су други тенисери најбољи свих времена, очигледно је да је Новак морао да се суочи са више мржње и предрасуда од било ког спортисте у новијој историји.
Они су почели да га мрзе зато што је изазвао њихове хероје Роџера Федерера и Рафаела Надала.
Људи из држава чланица НАТО-а, који је бомбардовао Београд 1999. године, нису му веровали зато што је из Србије, а отац му је са Косова и Метохије.
Они га нису волели зато што је побеђивао у дугим, исцрпљујућим мечевима. Оптуживали су га да прави предуге паузе између поена, да симулира повреде како би добио додатне тајм-ауте и да пије мистичне бућкурише, као да би чаробни напитак помогао у борби са Роџером или Рафом.
Новинар Ројтерса ми је у Аустралији 2011. године рекао да би гренд слемови требало да се играју у два добијена сета, како Ђоковић не би могао да користи своју супериорну издржљивост и побеђује Федерера и Надала. „Ово је тенис, а не маратон“, тврдио је.
Бен Ротенберг, који није имао никаквог новинарског искуства пре него што је постао познат због нападања тенисера и искусних новинара, прикупио је хиљаде следбеника на друштвеним мрежама ширећи исту идеју – како би тенис требало да промени правила да Ђоковић не би могао да исцрпљује своје ривале, навео је у тексту канадски тениски новинар.
Ротенбергова сарадница и водитељка поткаста Кортни Нгуен – адвокатица која такође нема никаквог искуства у спортском новинарству – рекла ми је у Риму да људи мрзе Ђоковића зато што се „превише труди да буде допадљив“.
Понашајући се као силеџије из школског дворишта, тражили су сваку могућу прилику да Новаку припишу неки скандал.
Новак Ђоковић: Слобода говора илузија, брзо постанеш лош момак
Пре финала Индијан Велса 2016. године, директор турнира Рејмонд Мур позвао је новинаре на неформални бранч, где се нашалио да би волео да у наредном животу буде тенисерка.
„Да сам тенисерка, сваки дан бих се на коленима захваљивао Богу што су се родили Роџер Федерер и Рафаел Надал, јер они носе овај спорт“, рекао је Мур.
Нгуен и Ротенберг не само што су предводили бесну руљу која је захтевала Мурову смену, већ су и заскочили Ђоковића пошто је победио у финалу. Његове коментаре о том инциденту извукли су из контекста и захтевали од њега да се извини зато што је рекао да би мушкарци и жене требало да се заложе за своје интересе у преговорима са турнирима.
Ђоковић се на крају састао са тениским функционерима Били Џин Кинг и Крис Еверт како би разговарао о својим коментарима. То је оснажило његове хејтере, који су покушали да га представе као женомрсца.
Они су га оптужили да је кренуо у „офанзиву шарма“ током Ролан Гароса 2016. године. Током Дечјег дана, када се већина извештача одмарала пред почетак двонедељног турнира, видео сам Ђоковића како након тренинга дели потписе сваком детету на стадиону.
За време турнира трудио се да се нашали са свим дечацима који додају лоптице и осталим особљем на турниру. Када је савладао Ендија Марија у финалу, сунце је поново синуло након пуне две недеље кише и облака. Али уместо да прославе његов успех, његови критичари су гунђали како није играо ни против Роџера ни против Рафе.
Током Новаковог пада форме 2017. године, хејтери су се надали да ће се пензионисати. Многи репортери су се наљутили када их је претекао у трци до прес-собе након пораза од Доминика Тима на Ролан Гаросу.
Од њега су захтевали да оде на операцију лакта, што је Ђоковић одбијао зато што више воли природне лекове. Чак и по операцији, након које је Новак плакао данима, оптужили су га да користи недозвољене супстанце како би убрзао свој повратак на терен.
Мржња према Новаку расла је што је он више побеђивао. Ђоковић, Надал и Федерер су одбили да се предају млађим изазивачима попут Тима, Зверева, Циципаса, Кирјоса и другима. Сва три члана „Велике тројке“ желела су да каријеру заврше са највећим бројем гренд-слем титула, али је само Новак то отворено признао. Новинари су га опет напали.
Мржња према Новаку наизглед је доживела врхунац 2020. године, када су организатори Ју-Ес опена одлучили да га дисквалификују након што се линијски судија Лаура Кларк случајно нашла на путањи његове лоптице.
Али то није било ништа у поређењу са ружним догађајима почетком 2022. године. Ротенберг и други покушали су да Ђоковића представе као опасног десничара и „антиваксера“ зато што је одлучио да верује свом имуном систему уместо да се ослања на непроверене вакцине против корона вируса.
Новака су оптужили да је лажирао документа и да је ширио корону међу децом и новинарима из Француске. Џон Вертим, ширећи исту причу на ТСН-у у Канади, рекао је да је „Ђоковић луд што мисли да људи могу да преживе корона вирус без вакцине“. Заправо, међу људима Новакове генерације, више од 99 одсто заражених опоравило се без већих проблема.
BREAKING: Covid rule cheat, immigration form liar, & anti-vaxxer icon Novak Djokovic loses final appeal against deportation & will be thrown out of Australia without being able to compete in Aus Open. Good. 👏👏👏 pic.twitter.com/nZAVgSsZK8
— Piers Morgan (@piersmorgan) January 16, 2022
Аустралијски политичари су искористили јавну хистерију за сопствену добит. Игноришући његове успехе у Аустралији и великодушност након пожара у тој земљи, савезне власти су га стрпале у карантин и депортовале, чак и пошто је судија у држави Викторија утврдио да је Ђоковић невин.
У исто време, политичари, званичници и представници медија у САД, уједињени у противљењу „дискриминацији“ и „белој супремацији“, наставили су да забрањују Ђоковића јер није желео да се вакцинише. Чак и пошто је више научника показало предности природног имунитета, Новак није могао да игра на Ју-Ес опену 2022. године, чији је спонзор био фармацеутски гигант Модерна.
Иако је прошао кроз сито и решето, Новак је задржао моралну предност у односу на своје пљуваче. Није се побунио против фармацеутских гиганата и драконских мера америчких и аустралијских власти. Није покушао да се ушуња у Америку преко Бахама или јужне границе. Није ни „спуштао“ младе играче, попут Карлоса Алкараза и Холгера Рунеа, који су профитирали због његовог изостанка.
Он се потрудио да организује удружење професионалних играча како би ојачао њихов положај у односу на турнире. Организовао је и надметања како би играчи могли да зараде новац током пандемије. Најпознатији светски „антиваксер“ донирао је велике количине новца за истраживања у области медицине. Поред свега тога, доста времена посвећује својој жени и деци, примећује Кристофер Џонсон.
Чак и након свега тога, многи хејтери и даље мрзе Ђоковића. Али он је изнад свега тога. Као код Мухамеда Алија, његова величина огледа се у томе што је испео да се издигне изнад токсичне политике, дискриминације и мржње.
Можда мислите да је Роџер Федерер играо лепши тенис, да је Рафа Надал већи ратник, да је Бјорн Борг требало да освоји више титула или да је Род Леjвер освојио све гренд слемове 1962. и 1969. године.
Али они никада нису имали читав свет против себе.
Ђоковић је срушио све њихове рекорде зато што ништа није могло да сруши његов дух – ни државни званичници, ни медији, ни подругљиви навијачи у Њујорку, Паризу и остатку света.
Зато је Новак Ђоковић највећи шампион свих времена, у било ком спорту, закључио је Кристофер Џонсон.
Кристофер Џонсон (Christopher Johnson) је канадски новинар, музичар и писац. Путовао у 110 земаља света и извештавао са десет ратишта. Води интернет страницу Globalite Magazin
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Strengthening the Beauty
Strengthening the beauty
Of the soul
I know it’s my duty
All in all
Loosening my muscles
And I must say
Loosening my temper
Is the right way
For aiming a target
On a misty hill
Sharp sight’s required
As sharpening the will
Don’t draw sketches
Just go
To win matches
Down the flow
Momcilo
Да ли је најбољи који је икад узео рекет у руке или не, питање је које губи смисао када се у руке узме статистика. Она се зато ваљда и води, да би нешто показала. Ко лепше игра тенис, је ствар личног укуса и не може да доноси оцену о квалитету играча и његовим достигнућима.
Новак, омрзнути и од светске антиелите константно малтретирани и понижавани играч, кост је у грлу истих због свог залагања које носи колико на терену, толико и ван њега. Новак је симбол. Симбол отпора устаљеним шаблонима понижавања, малтретирања, угњетавања. Изданак једне мале државе, која се јуначки борила и изборила са служитељима пакла, чији су корени са Косова, које данас Нови светски поредак свим силама покушава да ишчупа не само из окриља Србије, већ и из срца сваког Србина, чини исто оно што чини и сваки поносни Србин-иде за својим срцем, не игра по укалупљеним правилима слугу НСП и никад и нигде не пропушта прилику да изнова каже да је Србин, родом са тог истог Косова, које никако да нам отму. Гласно и јавно руга се и гура прст у око (боље рећи рекет) својом смиреношћу и трпљењем неправди којима је изложен. И као феникс, поново устаје. А онај који вуче и хушка своје слуге (а име му се не помиње) највише мрзи смиреност, смирење и трпљење. Не бори се овде Новак само против завидних, сујетних, исфрустринаних новинарчића. Одавно је ово отишло ван граница тениских терена, ван граница спорта. Новак је један од симбола бунта, али и симбола мале, али поносне, горде Србије и један од симбола ината и несаломивости.
Браво, НОВАК, со тебе сме СИТЕ горди! Оди уште напред!!!
Бог је подарио Новаку два анђела од детета. Надам се да ће Новак даље уз Божији благослов радити на проширењу своје породице и дати Србима пример где ипак лежи највеће богатство. Уколико не дај Боже из неког разлога сматра да је ово довољно, или пак слуша своју другу половину – она је то већ наговестила – биће обичан губитник у сенци свих својих медаља.
Знам да ће на ово што ћу рећи бити много негативних реакција, али мислим да је истина најважнија и да је треба рећи. Или, да парафразирам ону изреку „драг ми је Новак, али ми је истина дража“. Код нас преовладава црно-бели начин размишљања, без нијансирања и улажења у детаље. Значи када је неко добар, онда је све што ради добро, и обрнуто, када је лош, ништа што ради није добро.
Да, Новак јесте родољуб, и на речима и на делима (у смислу ове изјаве о Косову и помоћи и донација које је давао и манастирима на Косову и Метохији, и другим установама и појединцима у Србији), то није спорно. И поседује велике и спортске и људске квалитете, у смисалу поштења, саосећања, тежње за истином и правдом. И свакако Србија има чиме да се дичи на том „светском“ плану.
Али постоји и друга, „тамна страна“. Иако он с времена на време носи крст око врата, посећује манастире, одлази понекад и на службе у цркву, чињеница је да је његов суштински духовни хабитус њуејџерски – а то значи да је свака религија и свака спиритуална активност исправна и води ка самоостварењу илити обожењу. Тако је у његовој глави помешано и православље, и јога, и медитација, и грљење дрвећа, и боравак у босанским „пирамидама“, и амајлије његовог духовног учитеља, оног Шпанца, и дружење са Моханџи гуруом… Наравно то је његов избор, његов поглед на свет, и да је то чисто индивидиална ствар, која се њега тиче, не би се имало много приговорити, јер се о личним стварима и изборима не расправља. Могло би ми бити жао, као што и јесте, али његов (и његове жене) избор је његов и ту је крај. Али…проблем је у томе што он свој поглед на свет активно промовише, тачније намеће, и другима. Конкретно, у сарадњи са Министарством просвете његова фондација у школама и предшколским установама дуги низ година, вероватно деценију-две, реализује „mind up“ програм, који је у ствари мало позападњачено источњачко учење o Свесности, Будности. Најбитнији део тог програма је пракса везана за mindful awerness, која лежи у основи медитације и подразумева:
„Trinlay Rinpoche, a meditation master and scholar who teaches all over the world, confirms that the true source of our happiness and well-being cannot be found outside of us – it comes from deep within. Meditation helps us examine ourselves gradually and methodically. As we gain a deeper sense of self awareness, we stop being strangers to ourselves and naturally develop more compassion, patience and resilience.“
https://mindworks.org/blog/the-meaning-of-mindfulness-and-awareness/
То са православљем нема никакве везе, у ствари му је супротно. Свако ко ствари сагледава црно-бело или ће се бацити у шизофренију, или ће просто ову велику сенку код Ђоковића „превидети“ зарад свега осталог што је код њега добро. Бојим се да тако и већина људи у Цркви поступа, од обичног верника до владика и патријарха. Јер смо видели Ђоковића у друштву митр. Јоаникија приликом посете манастиру Острог, а видели смо и патријатрха Порфирија код Новака на слави. Не верујем да им је нешто од овога што сам напред рекао непознато. Али, може ли се/треба ли ово превидети? Мислим да не. Или, можда, имамо једне критеријуме за „обичне“ вернике, а друге за људе који су са великом друштвеном репутацијом? Каква би епитимија била за мене ако бих исповедио да прихватам њу ејџ учење? Да сам пре тога добио орден Светог Саве, да ли би ми био одузет? Дакле, све је у разликовању, у разлучивању, не у потпуном негирању или у некритичком прихватању свега везаног за Новака. Ђоковић јесте најбољи тенисер свих времена, јесте родољуб, јесте поштен, правдољубив и још вероватно много тога. И свака му част! Али не може се зарад тога зажмурити и на оно што је, са аспекта православља, ИЗУЗЕТНО проблематично. Ако га волимо и ценимо, као што кажемо, онда и због њега самог, његове душе, а и због свих осталих, које заводи са пута Истине, не треба да ћутимо. Управо због тога сам и написао овај коментар.