Ако права, српска Србија уопште још постоји, она се налази међу онима који не гледају ни Пинк ни N1 и не учествују у наметнутој и контролисаној игри са подметнутим играчима
Фото: Раде Прелић/Танјуг
„Србија наде“ и „Србија против насиља“ су две анти-Србије, које су изгубиле сваку супстанцијалну везу и са Србијом и са било чиме српским. Прва која је дала образ за оброк и срозала се до најнижег бешчашћа на челу са НАТО-позицијом и друга која се одрекла сопства и „заробила себе у туђина“ на челу са НАТО-опозицијом. При чему су вође и позивари и једних и других оставили Србију без сваке наде и подвргли је сверазарајућем насиљу Америке, Европске уније и непријатељског окружења.
Ако права, српска Србија уопште још постоји, она се налази само међу онима који се не опредељују за било шта од понуђеног, не излазе на изборе, не гледају ни Пинк ни N1, не учествују у наметнутој и контролисаној игри са подметнутим играчима. Они немају своју варијанту у политици нити је у оваквом поретку ствари могу имати, они су на сваки начин сапети и осујећени и њихово деловање је сведено само на ретке независне појединце и групе. Али су они једино што је од Србије заиста остало.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Светислава Пушоњића)
Categories: Преносимо
Разумем ову песимистичку слику, али она је толико песимистичка јер посматра само Србе које делују у политичкој равни, и у њој се опредељују или неопредељују, па су, као Светислав, независни и неопредељени. Постоји једна огромна, свакодневна, животна и жива, „обична“ Србија. Ако се она узме у обзир, види се да је од Србије много више остало.
Иначе, опредељеност не подразумева зависност. Она може бити ствар заблуда или неког другачијег разумевања, али везивати је по себи за зависност представља свођење других на меру сопственог искуства.
Тачно.
Srbija(sveukupno gledano) je odavno izgubila svoju dušu, mi smo do sada svoje samopoštovanje gradili zagledani u naše pretke ali mi sa njima nemamo mnogo toga zajedničkog. Jedino ostaje nada da je u našim genima zapisano i čuči ono što je bilo i u njihovim genima i što ih je podsticalo na večnu i veličanstvenu borbu za slobodu u veru istinitu u ovom svetu laži i obmane.
Gledano parcijalno, ima nade, tu i tamo se razgoreva plamen, eto toliko je patriotskih podkastova, svaki ima po par desetina pregleda, mnogo je tu mladih kojima se pamet oštri i bistri a sazreva da razmišljaju srpski slušajući mnoge patriotske i slobodoljubive mislioce.
Ali to nije dovoljno, mase još uvek gledaju ka zapadu, džaba je sve kada kolektivno i dalje stremimo zapadu. GOSPOD JE DOPUSTIO DA NAM SE DOGODE MNOGA PONIŽENJA DA BI SE TRGNULI. Ali nama nije dovoljno ni što radimo kod stranaca u pelenama ni što su nam klinike pune ljudi zbog bombardovanja, ni to što nas teraju da učestvujemo u pravljenju albanske države na našem Kosovu. Evo i legioni nepomenika su trgnuli s lanaca i zaposeli ljude da urade nešto što se ni na ludom zapadu nije desilo.
Ali na žalost, nije došlo da prave reakcije u punom smislu, narod opet šeta iza petooktobaraca. Istina izašao jeste i pokazao da još nade ima za sve nas ali je prva stvar trebala da bude da se petooktobarci petokolonaši pošalju na začelje a ne da predvode.
Šta reći do budi Bože s nama i okreni sve ovo na dobro.
@A head full of dreams
И како сад да разумем критику „маса које су окренуте ка Западу“ од некога који, при томе, има псеудоним на енглеском и пише абецедом? Библијски – као трун у оку брата својега а брвно у свом?
ima nas dosta a da nismo ni jedna od dve lažne opcije
narod ne treba deliti
Ако ико од Вас, поштовани, ко посећује сајт, зна и уме да ми покаже разлику у карактеру, писмености, образованости, поштењу и достојанству ( које ич не поседују ) између николе која тиквана и дарка глишића лубеничара, те воја брајовића тихог и бате гашића мутавог, нека објави, каже и покаже, ја не могу даље кроз живот док ту разлику не сагледам…
Glavni daso, nije abeceda nego abecečeda, što bi rekao Radovan Damjanović. I ne mari mnogo na formu jer je suština bitna – ono šta sam napisao . Jer možda ne pišem sa svog aparata nego sa nekog koji nema azbuku zvanu ćirilica – koja ti je sa ovom hrvatskom latinicom – kao lice i najičije.
„Србија наде“ и „Србија против насиља“ су две анти-Србије. Те две анти- Србије не могу да предводе све нас који смо за Србију и то је оно што највише забрињава
„Србија наде“ 10 дана скупљала је народ по читавој Србији, да „добровољно“ дође и подржи режим. И скупи (како они рекоше) 200.000 људи (али мало сутра). „Србија против насиља“ такође је ненасилно скупила 200.000 својих присталица (ал’ опет-мало сутра). Мање више небитан је стваран број присталица. Важно је да су сви они који су шетали и јуче и данас у ствари само број. Само потребна критична маса за нечије идеје, које се крију иза слогана мира, љубави, ненасиља, наде… Надам се да је много више оних који нису само број. Оних који у ствари размишљају својом главом. Да су они у ствари Србија, а не број.
A head full od dreams
26. маја 2023. • 23:39
Glavni daso, nije abeceda nego abecečeda, što bi rekao Radovan Damjanović. I ne mari mnogo na formu jer je suština bitna – ono šta sam napisao . Jer možda ne pišem sa svog aparata nego sa nekog koji nema azbuku zvanu ćirilica – koja ti je sa ovom hrvatskom latinicom – kao lice i najičije.
Све што си написао је „јад и беда“ и немој да се правдаш. Спавај и даље- никад се не правдај сопственим пропустима- пробуди се!