Како то да ми имамо идеалне војне односе са САД и НАТО-ом, а истовремено САД и НАТО формирају, опремају, обучавају и подржавају нову војску Косова, питао се М. Лазански пре пет година
Мирослав Лазански (1950–2021). Фото: N1
Албанске партије у парламенту у Приштини убрзано, и мимо устава, раде на преименовању косовских безбедносних снага у војску Косова. Претпостављам да ће у том послу до краја године и успети, јер ето наш врли пријатељ Еди Рама у Тирани све је то весело поздравио и благословио. Осим ако тај процес лично не заустави Доналд Трамп. Судећи по изјави екселенције Кајла Скота, „да за САД Косово није квазидржава”, онда је ваљда за очекивати да, по Америма, „држава Косово” има и своју војску. Ипак, српски посланици у парламенту у Приштини су, очекивано, изашли из сале када се гласало о косовској војсци. То је била мера њиховог протеста, због које ови на Западу сигурно неће мирно спавати, но ваљда ће српски посланици гласати када на дневном реду буду закони о екологији.
Иначе, косовске безбедносне снаге, које су формиране 2009. године, броје око 2.500 припадника, а од јула 2010. године имају и резервни састав од 800 људи. Те су снаге имале задатак помоћи становништву у случају елементарних непогода као нека врста цивилне заштите. Још тада, 2009. године, биле су опремљене са лаким пешадијским оружјем НАТО производње, као и са лаким оклопним аутомобилима, поклоном Турске. У магацинима некадашње ОВК остало је много пешадијског и лаког артиљеријског наоружања кинеског и албанског порекла, које је косовским безбедносним снагама увек било на располагању, односно лако доступно.
Систем обуке косовских војника већ сада је по НАТО стандардима, а нагласак ће бити на пословима мировних операција у свету. Јер, Западу војници нове косовске армије потребни су, пре свега, као „топовско месо”. НАТО неће дозволити да се у организацији и у формацијама нове косовске војске понавља ЈНА модел, то су својевремено јако замерили и Хрватима. Не зато што је модел сам по себи био лош, већ зато што задатке нових армија чланица НАТО-а, или кандидата за НАТО, не одређују национални политички и војни центри одлучивања, већ „Велики брат”.
Дакле, да ли ми као Србија можемо да спречимо и формално формирање војске Косова? Можемо ли да то питање поставимо у УН? У општем прегледу збивања око Косова после 1999. видећемо да је Београд од стране ментора Приштине, стално бивао преварен, од „стандарда до статуса”, од „УН до ЕУ”, од „Росу не може на север Косова, па онда где то пише”, од „поштоваћемо сваки договор Београда и Приштине, али нема мењања граница”, при чему смо и ми сами добрим делом кумовали тим преварама. Односно, лако смо прелазили преко свих тих превара са дозом попустљивости, која се већ граничи са социјалполитичком патологијом и готово да поприма облике једног историјског мазохизма. Ми већ неко време пред очима целог света обављамо свој унутрашњи дијалог о Косову, ја бих га назвао „час анатомије”, режући властито ткиво уздуж и попреко, режући све дубље и дубље, пребацујући ножеве полемика, накнадних историјских открића, манипулација, или политичких свађа из руке у руку, вртећи се у својеврсном „чистилишту”. Уосталом, о тој врсти утицаја унутрашњих односа на спољну политику сведочи и чињеница да нема дипломатије која може да надомести дефетизам.
Односно, нека ми неко објасни како то да ми имамо идеалне војне односе са САД и НАТО-ом, а истовремено САД и НАТО формирају, опремају, обучавају и подржавају нову војску Косова? Против чијег смо ми формирања енергично тврдећи да је то против Резолуције УН 1244 и да ће то озбиљно нарушити безбедносну ситуацију у региону. А онда нам Амери дословно кажу: „Па шта”. Јер, наш „час анатомије” шири и осећај дубоке унутрашње блокаде, што може имати и одређене спољне последице.
Пошто је последњих 20 година Србија дословно „Ганди Балкана”. Додуше фрустриран…
Опрема: Стање ствари
Categories: Поново прочитати/погледати
Оставите коментар