Суочавање са истином није лако, али је лековито. Наше одржавање изнад амбиса над којим се налазимо тражи и неку способност више – знање о нашем стварном положају и шта учинити када стигнемо на другу страну

Насловница књиге Ребеке Вест Значење издаје (Извор: Алгоритам)

Када је 3. јануара 1946. погубљен Вилијем Џојс, последњи британски велеиздајник који је тако окончао живот, британска јавност готово је једнодушно осећала да је правда задовољена. Британци су реаговали солидарно, као заједница, јер током шест ратних година нико није могао а да не чује његов глас како слави немачке победе и скори британски пораз. Нацистички радио на којем се свакодневно оглашавао имао је готово исту таласну дужину као енглеске станице, те га је Енглеска, у почетку рата изложена сталном и разорном немачком бомбардовању, хтела или не морала слушати.

Ако се неко и противио пресуди, тај није имао никаквог уплива на опште расположење и мишљење: група противника смртне казне, међу којима и две жене у црном („уроњене у тиху али ратоборну молитву“), ћутке је демонстрирала тог зимског јутра испред затвора у коме је Џојс проживљавао своје последње тренутке. Били су ту не због Џојса већ због принципа, те је било и природно што у њиховом снажном човекољубљу није било простора за икакве емоције. Међу обичним светом било је оних који су, такође без емоција, говорили да Британија није имала право да погуби Џојса јер је био Ирац рођен у Америци. Судска одлука да је добивши британски пасош, макар и на основу лажних података, Џојс прихватио да буде одан земљи заштитници, за њих је била пуко правничко цепидлачење. А било је и таквих, наводи Ребека Вест, који су из личних разлога прижељкивали да Џојс буде ослобођен и тиме награђен за вешто изигравање закона. Но сви ти противни гласови били су пригушени уверењем велике већине да је Џојс добио оно што је и заслужио јер је у време рата и за рачун непријатеља радио на штету своје земље и својих сународника, надајући се да ће по победи нациста успети у ономе што сâм, без стране помоћи, као вођа британске Национал-социјалистичке лиге није могао постићи – да у Британији успостави фашизам као владајући поредак. Сâм Џојс, иначе, сматрао је своје суђење поштеним. Но, за разлику од оних који су тврдили да је зла особа која ипак не заслужује погубљење, каже Вестова, Џојс је био убеђен да није зао, али да Британија има право да га пошаље на вешала. „Чињеницу да после године када је над њим извршена смртна казна ниједан шпијун није осуђен на смрт“, додаје она, „он би сматрао знаком нашег опадања“.

N1: Током Вучићевог говора о Косову на Сајму шљива у Осечини из публике се чуло „Издајниче! Бог те казнио, издајниче један!“

Само један глас тада је јавно ускликнуо да је Џојс невин и да је његова смртна пресуда неправда. – Не може се рећи да човек издаје своју земљу ако оде у иностранство да би му било боље – узвикнуо је у судници анонимни Шкотланђанин пошто је Апелациони суд потврдио Џојсову казну. – Милиони људи то раде и нико их не оптужује за издају. Исто је урадио и Вилијем Џојс. У Немачкој га је чекао добар посао и он га је прихватио. Овај усклик био је тада сасвим усамљен и од њега су с презиром одвратили главу чак и малобројни, пресудом такође огорчени Џојсови следбеници. Од свих тих гласова, каже Вестова, само ће се тај поново чути: но тада, двадесетак година касније, он више неће бити усамљен.

Ако се и постави питање зашто би се наши читаоци данас занимали за британску верзију значења издаје и за збивања стара више од пола века у туђој, спрам нас углавном непријатељској земљи, треба рећи да је то пре свега због тог једног, својевремено усамљеног гласа, од кога данас једва да можемо чути иједан други. С њиме су право на излазак из анонимности, чак и на место под главним рефлекторима, стекли и други епизодисти из Значења издаје – брехтовски драматичне жене у црном, на пример, или успешни рушитељи закона. Због оног што јарко светло нашег времена открива, фашиста и велеиздајник Џојс чини се, тамо у сенци, као човек од формата: неугледан, просто предодређен за неуспех, овај верник деградиран у идеолога и искрени обожаватељ Хитлера кренуо је на губилиште храбро, цинично се насмејавши својим коленима која су се неконтролисано тресла.

Две деценије потом у земљи коју је издао, а у данашњој Србији поготово, Џојс – чије се погубљење на релевантним интернет сајтовима сада назива „контроверзним“ – имао би много више избора него један: да са својим „недостојанственим достојанством“ прихвати пораз.

***

Британска списатељица Ребека Вест (1892-1983), рођена као Сесили Изабел Ферфилд, код нас је постала позната тек почетком деведесетих година прошлог века када је на српском издата скраћена верзија њеног ремек-дела Црно јагње и сиви соко, посвећеног Југославији и Србима. Било је потребно да протекне пола века од настанка овог комплексног путописа, две деценије од њене смрти и још два анти-српска рата да би његова интегрална верзија Србима коначно постала доступна. Немогуће је поуздано проценити какав би учинак ово дело, да је објављено у целини уместо у осакаћеној, историјског контекста и битних паралела лишеној верзији, имало на Србе који су почетком деведесетих година почели поново тражити свој потиснути лик. Но они тада већ беху произведени у парије западног света, опљачкани од наводно својих власти и отерани са своје земље у околним државицама изниклим на злу, мржњи и лажи, многи и не знајући да им се то догађа трећи пут у истом веку. Преплављени политичким, новинским, културним, идеолошким, нуклеарним и обичним смећем, раздељени у стотине политичких странака, расељени по избегличким камповима и страним државама, отаџбине из године у годину све мање, ови идеални негативци холивудских и европских филмаџија који славе касапљења и катастрофе данас су опет принуђени да се баве преживљавањем уместо настојањима да уреде живот у својој држави како је то за њих најбоље.

Црно јагње и сиви соко Ребеке Вест (Фото: Делфи)

Ни овај изузетни покушај да се једна значајна тема сагледа у целини, стога, не стиже до нас у најповољније време. Но детаљна, добро проучена и доказима и временом поткрепљена студија о издајницима који су у доба када је Хладни рат био на врхунцу угрожавали опстанак списатељичине отаџбине, ипак даје нашем данашњем искуству толико потребан контекст. Поготово то чини њен завршни део посвећен „афери Профјумо“ и једном од њених главних актера – лекару и подводачу Стивену Ворду. Јер, са тим „контроверзним бизнисменом“ чије су везе сезале и високо и ниско, издаја је, како каже Ребека Вест, закономерно регресирајући од Џојса, и буквално „изашла на улицу“. Нашла се тамо где код нас већ дуже време борави, добивши легитимитет нормалног, чак и пожељног понашања.

Значење издаје објашњава зашто се то догодило, и зашто је било природно да буде тако.

Пад издаје – њена, како Ребека Вест каже „професионализација“, најпре као скривање иза вишег циља у случају научника из ове књиге који су предавање тајни непријатељској сили правдали жељом да научна знања учине доступним целом човечанству, а потом и њено ослобађање и од привида жртвовања за идеал – праћен је и моралним опадањем средине у којој издајници делају. Згражања над гадостима издаје је све мање, а из немоћи да се она спречи или казни рађа се и сумња у закон који је криминализује. Тако захваљујући издајницима, каже Ребека Вест, и издани полако губе морално упориште. Њен опис гомила жена и мушкараца који са поругом и мржњом, али и огромном завишћу, опседају возила којима се Вордове „девојке“ током „афере Профјумо“ доводе у суд, пробијајући се кроз пакосно добацивање и „огромно, похотно показивање зубних протеза“, служи не да наружи обичан свет већ да покаже последице посувраћивања вредности и уништавања поверења. Осим властима, које су углавном из ниских побуда прикривале своје пропусте, Вестова одговорност за тадашњи морални хаос – на нелагоду многих потоњих критичара – приписује и лево настројеним интелектуалцима.

Убеђени да их њихово посебно познавање одређене области издиже изнад осталих и у сваком другом погледу, и да су неправедно прикраћени за моћ која им природно припада, своје амбиције усмерили су на порицање оног из чега су настали, стављајући се на страну тада најјачег противника свог света. Бриљантно сликајући развојни пут британских левичара и либерала и њихову биолошку и идеолошку децу, затворене у аутистични свет идеја и фантазија, Ребека Вест каже и следеће:

„Идеолошки став избијао је и кроз књиге које су лежале наоколо у тим кућама, међу којима су најцењеније биле зелене свеске са златним словима, комади Џорџа Бернарда Шоа. Предговори у њима били су дражи од комада, јер су били арене у којима су вредности наше традиционалне културе војевале своју последњу битку, крвариле и умирале, све осим алтруизма, истинитости и аскетизма, о којима су он и они имали добро мишљење и на које су полагали монопол, верујући да су они, и само они, спасиоци друштва. Од других врлина, патриотизам је, треба приметити, био први одбачен. Било је наивно да човек сматра да је његова земља најбоља, или чак добра колико и нека друга земља, као што је било наивно сматрати да војник неке друге војске може починити недела, или не бити убеђен да су сви енглески војници, морнари и колонијални управитељи чинили недела. Разлика између следбеника Вебових и Џојса може се проценити на основу писма које је он послао Одсеку за припремну војну обуку Лондонског универзитета када је био момак и тражио да буде примљен на курс за резервне официре. Ниједан дечак или девојчица из ове групе не би били у стању да озбиљно изразе оданост Круни или жељу да се лате мача у одбрану своје вољене Енглеске. Многи од њих поступиће другачије 1914. и 1939; али је пре тога, њихово понашање било противпатриотско. Цела група, и млађи и старији, била је сагласна; али у једној ствари следбеници су отишли даље од вођа. И Шо и Велс писали су књиге о вери које су показивале да нису ни атеисти ни агностици већ јеретици. Већина ових породица, међутим, усвојила је материјализам, али на нимало трагичан начин, попут скептика из средине деветнаестог века које гђа Хамфри Ворд описује у Роберту Елсмеру. Напротив, оживео их је као хладна купка.“

Ови следбеници Сиднија и Беатрис Веб, друштвених реформатора и идеолога енглеског социјалистичког покрета који су својој заједници учинили и понеко добро, марксистички су стварали своју „надградњу“ у сагласју са оном моћи која тренутно постаје превласна – у енглеском случају са комунизмом.

Ако погледамо где су „спасиоци друштва“ у Србији данас – не само „наши“ џојсови који су током деведесетих година прошлог века тражили да се Београд бомбардује и потом јавно ликовали када им је жеља била испуњена, већ и сви они који су по тачној списатељкиној дефиницији „део крда сагласног у закључцима и удруженог искуства“ –  видећемо да су и у демонтажи средине којој номинално припадају превазишли своје енглеске узоре. Наши изданци тог страног калема, исцедивши из комунизма што се дало исцедити, преобратили су се потом сасвим природно из „авангарде радничке класе“ у најратоборније заступнике „демократије“ и „људских права“ – ратних поклича силе коју данас виде као победничку.

Бошко Јакшић: Сваки проевропски поборник извлачења Србије из загрљаја „мајчице Русије” морао би да подржи Вучића

Ребека Вест познавала је оне о којима пише из прве руке јер је и сâма почела као даровит новинар и критичар у једном феминистичком листу и убрзо била прихваћена од истакнутих књижевних и интелектуалних кругова. Проживевши више година са већ ожењеним Х. Џ. Велсом, својим даром и стремљењима потом се издвојила из те самопроглашене елите пророка и кренула својим, посебним путем. Њено је убеђење да у стварном свету постоје јунаци и њихови непријатељи, да се око нас и у нама одвија борба добра и зла, и да је суочавање са истином, ма како тешко било, једини начин да у човеку и заједници превагне принцип живота, који је у сталном надметању са њиховом једнако снажном тежњом ка смрти. Осим што осуђује оне који се подсмевају родољубљу својих сународника иако им оно омогућава да живе безбедно, а често и веома добро, она осуђује и њихово порицање завера не само документујући њихово постојање већ и објашњавајући зашто се у њих не верује:

„На несрећу, комунистичка завера следи шаблон који су користили романописци у време када су малобројни озбиљни посматрачи друштва уочавали тек његове трагове у стварном животу. Романи су присвојили ту идеју па је изгледало и да су је измислили, једноставно зато што право тајно удружење мора остати, у највећој могућој мери, тајно. Постојало је безброј тајних удружења која су се, као изданци слободних зидара и илумината, умножила пре и после 1848, али она су се чинила неразвијеним и неупечатљивим у поређењу са величанственом машинеријом која је, свемоћна, свеприсутна и безимена, управљала народима у делима Ежена Сија; а он је имао подражаваоце на много језика у време када је ученика политичких филозофа Бланкија и Нечајева било свега неколико хиљада. Глобално тајно друштво било је један од трикова коме је прибегавала већина оних који су се огледали у детективском роману, том изуму 19. века. Тако се догодило да је највећи број људи сврставао међународну заверу у вулгарни одељак света маште, и сматрао да је смешно гледати на њу као на стварну претњу.“

Велики противник комунизма и доследни бранилац Драгољуба Михаиловића за чију је издају јавно оптуживала британске власти и због чега је једно време била изложена великим притисцима и изопштењу из јавног живота, Ребека Вест није доживела распад Југославије коју је подржавала као начин да се балкански Словени одрже наспрам бројних историјских непријатеља. Многи њени сународници су, међутим, са њеним путописом у руци пропутовали последњих година кроз државице чије су стварање – речју и сликом, лажју и бомбама –  свесрдно помогли, кривотворећи њене речи и тврдећи да поуздано знају шта би она данас, да је данас на њиховом месту, написала о Југославији и Србима. Један од њих[1] чак каже да она – у Црном јагњету и сивом соколу за време немачког бомбардовања Британије себе храбрећи жељом да се са опасношћу суочи као што чине Срби – у ствари није мислила на Србе попут Младића, Караџића и Милошевића, него на оне друге, који су им се супротстављали. Аутор који и не крије да је њена књига повод што је уопште написао своју, додаје да би Вестова у међувремену свакако савладала и основне постулате политичке коректности, схвативши да храброст и часност нису богомдани само одређеној етничкој скупини.

Герхард Вишњевски: Институт Тависток из Лондона – родно мјесто зла

Могуће је да Енглеска и данас има ауторе који своје теме налазе сами и не прикривају своју уметничку немоћ дограђујући веровања писаца који више нису међу живима. Интелектуална и духовна клима из шездесетих година прошлог века – у Значењу издаје описана и као за издајнике погодно тле да прибаве пригодан изговор и још безбедније се оделе од својих безличних жртава – у међувремену је добила на квалитету. Да би илустровала како су и пре тога у њој пролазили људи који свој и туђи живот цене и доживљавају озбиљно, Ребека Вест наводи пример поручника Теренса Вотерса, тешко рањеног у Корејском рату. Заједно са осталим заробљеницима и Вотерс је био осуђен да лагано умире од глади и исцрпљености у севернокорејском логору. Али, када су војници одбили понуду својих тамничара да „сарађују“ у замену за лекарску негу и храну, он им је, као најстарији официр, наредио да пристану. Пошто њега нико није могао ослободити обавезе преузете војничком заклетвом, остао је у логору и умро. Супротстављајући одлуку поручника Вотерса кога види као јунака, човека који је „сматрао да може учинити добро својој земљи ако Кинезима и својим људима покаже да се не боји смрти“, преовлађујућој друштвеној клими у Енглеској, Вестова изванредно разоткрива природу и међу нашим интелектуалцима омиљеног „естетског принципа“, којим се успешно одељују од живота (пуке „емпирије“), истрајавајући у свом фиктивном, по друге најчешће смртоносном свету:

„За разумевање нашег доба и улоге коју у њему игра издаја, потребно је схватити да постоји много Енглеза којима би било изузетно непријатно када би морали наглас да прочитају причу о смрти овог младог човека, да је слушају, или пак да се о њој јавно изјашњавају. Свакако би признали да је он показао изузетну храброст и самопожртвовање, и да су то особине које заслужују дивљење и бесумње доприносе опстанку људског рода; али он им истовремено никако не би био по вољи. Осећали би се пријатније уз многе издајнике из ове књиге. Сагласили би се да је уопште узев боље не лагати, не варати и не издати, али би осећали да је Вотерсово јунаштво некако демоде, док издаја има стила, неку врсту елеганције, или, како би вулгаран свет рекао, ,софистицираностиʻ. Вилијем Џојс не би се нашао у групи њихових миљеника, а разлог томе не би имао никакве везе с његовом оданошћу нацизму. Овакви људи немају никаквих тешкоћа да прихвате француске писце који су за време рата сарађивали са Немцима. Џојсову спремност да свој живот положи за своју веру доживели би као нешто сирово и неукусно. Али Ален Нан Меј и Фукс, Бурџес и Маклејн, они су им много више по укусу. А кад је о укусима реч, ту доиста нема расправе. Људи са оваквим мишљењем не би били спремни да бране дела ове четворице када би она била забележена црно на бело. Признали би да није у реду да човек прихвати запослење у државној служби под одређеним условима и да их се потом не држи, кад је лако могао наћи неко друго запослење у коме не би морао да се држи никаквих услова, и да је чак и горе када странац наведе неку земљу да га прихвати пошто је остао без домовине, и да потом кује заверу против њене безбедности и предаје њене највеће и судбоносне тајне потенцијалном нападачу. Па ипак, осећали би да је суптилност на страни издајника, чак и моралност. Они су истог мишљења као и г. Андре Жид, који је написао: ,Најгори инстинкт увек ми се чинио искренимʻ. Класични јунак, јадни млади Теренс Вотерс, је по њима преиграо своју улогу. Људи који се одликују врлинама за њих су попут оних који погрешним приступом одају неспособност да буду уметници, док они са пороцима као да прибегавају правим гестовима који су знак рођеног уметника.“

Ребека Вест закључује да нема коначног одговора како се сачувати од издајника, али да ипак постоји начин да се штета од њихове делатности умањи. Не треба залазити у мотиве и разлоге који су их навели да чине то што су чинили јер ће то одвратити пажњу од њиховог злодела и отворити расправу о темама о којима се не расправља. Злочин је злочин, каже ауторка, водећи нас на свој темељан начин од једног бесмисленог поступка и начелног аргумента одговорних јавних личности до другог и разоткривајући их у свој њиховој јаловости, лажи и неделотворности, следећи и рехабилитујући непогрешиви принцип здравог разума.

Мило Ломпар: Вучић усваја елементе Ишингеровог и Ахтисаријевог плана, поступци власти довешће и до косовске независности и санкција Русији

Да је могуће изменити групно мишљење и доказима утицати на кругове који стварају јавно мњење како би се оно окренуло истини и чињеницама, међутим, ова књига не би ни била написана. Слична књига о нашем искуству, барем из две последње деценије, треба тек да се уобличи. При том, међутим, треба имати на уму да ће тај задатак бити знатно тежи јер је, за разлику од нас, Ребека Вест живела у свету угрожених али не и потпуно извитоперених вредности.

Та будућа књига могла би почети и следећим примером који би и највеће противнике прогреса уверио да он постоји, иако му је природа другачија од оне која му се приписује:

У време када се почетком деведесетих година прошлог века Хрватска, под усташким знамењима, спремала на сецесију од СФРЈ, још учествујући у политичком животу земље, њени представници изразили су сумњу у способност тадашњег начелника Генералштаба ЈНА, Благоја Аџића да, због предрасуда које има, може ваљано обављати своју дужност. Чињеница да су усташе током Другог светског рата заклале 27 чланова његове породице – рекле су новоусташе хладнокрвно и јавно – спречава га да непристрасно предводи војску формално још заједничке државе.

Говорити о издаји у суочењу са оваквом бесрамношћу свакако је озбиљан подбачај.

Тај или неки други пример из безмерја дотада непознатог посувраћења, толико великог да нам је заправо остало невидљиво, толико пречишћено злог да се чинило немогућим да у њему нисмо макар и нехотично саучествовали, означили су почетак једног сасвим новог доба. Очито је да нам још увек недостаје језик којим бисмо на одговарајући начин исказали њиме изазвана, сасвим нова осећања и размишљања, језик чији недостатак Ребека Вест помиње и у овој књизи као разлог за човеково несналажење у расулу неких других историјских периода.

Како дакле у нашим условима преиспитати оно мало вредности што је преостало и, сходно томе, говорити о њиховој издаји ако издаја влада свуда око нас, са оним моралним распадом који је њен неизбежни пратилац и сврха?

Ана Селић (Извор: darmabooks.com)

Како то учинити када друштвено и свако друго пропадање још није досегло најнижу тачку? Како у хуку и буци коју ствара готово стотину телевизијских канала, ко зна колико радио станица, безброј дневних листова, недељника и месечника те специјализованих публикација за липосукцију и уградњу силикона, за једрење неопходно премореним власницима Србије и њеног „живља“, за промовисање „мировне“ улоге НАТО-а и завиривање у животе парапевача и параполитичара чути оно што је битно чак и ако је речено? Због кога то чинити када двадесетогодишњаци шетају нашим градовима са слушалицама у ушима из којих допире само оно што желе да чују, или тако опремљени седе по градским и приградским аутобусима док вршњаци њихових родитеља или њихових баба и деда стоје поред њих по сат, некад и дуже?

Наш јавни дискурс тешко нам у томе може помоћи с хаосом, анархијом и свеопштим, често и намерним релативизмом који у њему владају, где је и само мишљење, попут општег права гласа, изгубило сва своја битна својства, претворивши се у пијацу таштине, глупости и бесрамља. Када генерали предају документа страним шпијунима по приградским кафанама, када министри одбране „реформишу“ војску уништавајући јој опрему и наоружање а центром престонице пролазе џипови са регистарским таблицама НАТО-а, значење издаје из овог британског, западног, политички коректног сведочанства у поређењу са оним у чему тренутно живимо чини се вековима удаљено.

Но и оне сличности које постоје битне су, будући заправо недостајућа карика коју еволуционисти упорно траже на погрешном месту. Оне показују да су нам под видом „демократије“ и „људских права“ стигли заправо нус-производи које је Запад успешно сварио – обрачуни преко штампе селективним пуштањем или сакривањем битних или компромитујућих података, галама преко „угледних“ удружења и организација у корист најгорих међу нама – када су од нас – корист као врховни принцип, двоструки шпијуни и њихов живот у сумрачној зони лажних представљања, лагање у парламенту и „необавештеност“ највиших званичника, упорно понављање бесмислица и обмана све док не постану аксиоми јавног дискурса, „игре“ и „играчи“, позивање на највише принципе зарад задовољења бедних и безначајних интереса… То што нам је стигло после пола века живљења на супротном полу политичког живота скројеног по мери другачијих материјалиста, једнако убеђених да нема ничег узвишенијег од њиховог користољубља и самољубља, потапа нас попут отпадних вода које, нарасле, отичу тамо где против њих нема брана и препрека.

Такав увид даје нам и прилику да се вратимо на ону тачку на којој смо кренули погрешним путем и да размотримо није ли управо такав отпад и све што данашњи Запад жели да нам понуди, као иновирану варијанту ђинђува, огледалаца и лажних уговора којим је некадашњи отимао земљу неким другим урођеницима.

Све оне јавне личности које нас убеђују да не видимо оно што видимо и не осећамо оно што осећамо, и које тврде да је наше тврдокорно одбијање да своје клеветнике и нападаче прихватимо као доброчинитеље припросто и „несофистицирано“, те да ћемо се уздићи до њих тек када схватимо да је и Савлово преобраћење данас успешно демократизовано у опште место, треба стога назвати њиховим правим именом, без обзира да ли нас издају из нискости, кукавичлука или убеђења. Тако ћемо поставити темељ за нови почетак у коме ће бране и препреке ономе што је намерно да нас уништи бити најчвршће јер ће потицати од нас.

Драгослав Бокан: Вучић успева да сачува Косово и Метохију у практично немогућим околностима

Онима који ће прихватити све „само да не буде рата“ Ребека Вест нуди још једну, здраворазумску и увек важећу истину:

„Све бржа поворка шпијуна вероватно је код владе изазвала она осећања каква су имале источноевропске средњевековне државе, беспомоћне пред азијатским хордама које су посебно наоружане јахаче користиле на потпуно нов начин. Шпијунажа овакве модерне врсте – коришћење научних метода у крађи тајни других држава – са сваком крађом нагриза одбрану покрадене земље у истој мери као да је поражена у бици. Неко може сматрати да су овакви порази пријатнија замена за стару врсту пораза јер у њима нема проливања крви, али низ таквих пораза може државу учинити тако беспомоћном да њен пад, уз крвопролиће и ропство, буде коначан.“

И док њени епигони-кривотворитељи долазе међу нас наводећи као своје саговорнике „познате“ сликаре и писце за које никад нисмо чули, проглашавајући за нова уметничка достигнућа „ових простора“ новинске киоске са своје оригиналности наводно славне на Западу, а за „уметнице“ особе које су се од рата у СФРЈ склониле у престоницу једне од земаља које су га изазвале да би у галерији љубазно им стављеној на располагање шетњом у круг онолико дугој колико би им требало да се пешице врате кући „протестовале“ против самонаметнутог изгнанства, Ребека Вест се с чудноватом истрајношћу држи своје теме. У завршним разматрањима она пророчки покушава да предочи стање у коме ће западне владе морати да прибегавају полицијским методама, превратима и диктаторској стеги да би се одржале, верујући да је такав исход само крајност противна животу, која неће превагнути. Уместо тога, она полаже наду у то да ће људи, као и много пута до сада, успети да се зауставе пре него што постане касно, и да ће се, иако необучени, одржати на конопцу разапетом изнад амбиса.

Србија је претурила преко главе рат у коме, наводно, није учествовала, њено бомбардовање Запад упорно назива „Косовским ратом“ не помињући смртоносне, забрањене и отровне пројектиле којима је гађао њена друга подручја, јавни Срби посипају се пепелом по околним државицама за злочине које су, кад их је и било, организовале домаће и стране тајне службе за рачун непријатеља, а приватни Срби гледају филмове о наводно самоорганизованим мајкама Сребренице које своје мртве жале са свећом у руци (по старом муслиманском обичају), којима им „наше“ ТВ станице упорно утувљују у главу да ће кад-тад ипак морати да се „суоче са прошлошћу“ – то јест,  погну главе и заћуте. Иза тог готово дводеценијског лудила наопака револуција сваким даном све више напредује: богатство земље прешло је из руку домаће већине у руке туђе мањине, фабрике које нису уништене бомбардовањем безразложно су затворене, тамо где су уз наше путеве некад биле уредно обрађене њиве сада је шикара које већ годинама чека страног „инвеститора“, сви прехрамбени производи променили су власнике, укус и амбалажу, излози се ресе а касарне продају и распадају, војне вежбе надгледају странци, успут отворено водећи и спољну и унутрашњу политику Србије. У свему томе саучествовали су и „наши играчи“, а за њихов учинак – какву год да су политичку или интелектуалну „опцију“ наводно заступали – постоји само једно, недвосмислено име.

Александар Лазић: Вучићев господар Вебер

Суочавање са истином није лако, али је лековито. Амбис над којим се налазимо дубљи је од оног назначеног у Значењу издаје и наше одржавање изнад њега тражи и неку способност више – знање о нашем стварном положају и шта учинити када стигнемо на другу страну.

Поговор за књигу Ребеке Вест Значење издаје, Алгоритам, 2013, превод Ана Селић

[1] Тони Вајт (Тоny Whitе),  Још једна луда на Балкану (Another Fool in thе Balkans, Cardogan, 2006, London)

Categories: Аз и буки

Tags: Ана Селић, Значење издаје, Ребека Вест, карусел