Александар Павић: Срби ће поново бити тас на светској ваги

Оне који инсистирају да су Срби „мали и небитни“ треба подсетити на речи немачког цара Вилхелма Другог после пробоја Солунског фронта: „Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је о исходу рата. Срамота!“

Протест у Београду 7. јула 2020. (Фото: Владимир Живојиновић)

Убише се да нас убеде да ће нам добровољно савијање кичме донети усправан живот. Да је забадање ножа у леђа пријатељима „храбар“ и „мудар“ потез после којег ћемо будућим генерацијама моћи светла лица да нетремице погледамо у очи. Да нам је „стратешки партнер“ онај који нам отима земљу, док нам зло мисли онај који нас оставља у игри да је вратимо.

Но, српски народни отпор, упркос разним посрнућима политичара, и даље траје, пуних 15 година откако су агресори помислили да су га укротили и „суочили са реалношћу“.

Дана 17. фебруара 2008, група самозваних „демократски изабраних вођа“, на челу са терористом, мафијашким босом и америчким миљеником Хашимом Тачијем, прогласила је независност наше јужне покрајине.

Изгледало је то тако лако једноставно у зениту „једнополарног тренутка“, када се чинило да је могуће све што велики прекоокеански брат пожели, и кад су, по извештају Ројтерса, косовски Арбанаси „са уверењем чекали западно признање своје државе упркос гневу који је њено отцепљење изазвало у Србији и упозорењима Русије о новим балканским немирима“. А кад свемогући Запад то призна – о чему онда више уопште да се прича? Но, као што знамо, западно признање није ни приближно означило крај приче.

Откривање бисте Медлин Олбрајт, на двадесетогодишњицу уласка НАТО снага на Косово, 12. 6. 2019. (Фото: Флориан Гога/Ројтерс)

Пројекат „независног Косова“ је на много начина савршено отелотворење „поретка заснованог на правилима“ којег колективни Запад упорно настоји да наметне остатку света већ више од три деценије. За разлику од међународног права, које произлази из Повеље УН и бројних споразума универзално прихваћених након Другог светског рата, „поредак заснован на правилима“ представља, једноставно речено, све оно што његови пропагатори сматрају да је у складу са њиховим тренутним политичким интересима.

Правила, правила

По речима руског министра спољних послова Сергеја Лаврова, та „правила“ се „креирају од нуле за сваки појединачни случај. Она се пишу у уском кругу западних земаља и проглашавају за коначну истину“.

У случају Косова и Метохије, „правила“ је требало да буду прилагођена амбицијама једнополарног хегемона и његових вазала. У томе је лежала основа доказано неуспелог покушаја колективног Запада да случај „Косово“ прогласи sui generis, односно јединственим и неупоредивим са било којим другим случајем, како би се спречило да га други користе као преседан. Нажалост западних „правних“ акробата, не само Србија, већ ни Јужна Осетија, Абхазија, Крим, Донбас и Херсонска и Запорошка област се нису сложиле са том „логиком“. Као уосталом ни Руска Федерација, а ни већи део света.

И, вреди поновити, првобитни циљ овог „јединствено успостављеног правила“ није била заштита „демократије, људских права и владавине права“ међу неким новим Индијанцима које је ваљало цивилизовати. Прави интерес САД био је много амбициознији и злокобнији.

То је дефинитивно разоткривено у документу којег су западни – а нажалост и српски – мејнстрим медији упорно игнорисали и настављају да игноришу, писму Вилија Вимера, члана немачког Бундестага и потпредседника Парламентарне скупштине ОЕБС-а, тадашњем немачком канцелару Герхарду Шредеру, од 2. маја 2000.

Вили Вимер: Србија трајно искључена из европског развоја

Вимерово писмо садржи сажетак кључних излагања са безбедносне конференције одржане у Братислави крајем априла 2000. у организацији америчког Стејт департмента и Америчког института за предузетништво (АЕИ). Списак учесника и дневни ред су се некада могли наћи на веб страници АЕИ-а, али, наравно, више нису доступни. Бачени су у орвеловску „меморијску рупу“, тако да скоро све информације које су данас доступне о томе потичу од самог Вимера и његових интервјуа и чланака.

Према његовим речима, конференција не само да је разоткрила праве узроке бруталног напада НАТО-а на СРЈ и потоње окупације Косова и Метохије, већ и пројекат даљег ширења НАТО-а ка границама Русије и, што је најважније са аспекта глобалне безбедности, циљ САД да поткопају међународни правни поредак у склопу својих амбиција о светској доминацији.

Према речима високих америчких званичника на конференцији, СРЈ је бомбардована „како би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера током Другог светског рата“, када није успео да тамо стационира америчке трупе. Наравно, како је забележио Вимер, нико на конференцији није оспорио тврдњу да је, ангажовањем у бомбардовању једне суверене земље, „НАТО прекршио сва међународна правила, а нарочито све релевантне одредбе међународног права“.

Писмо Вилија Вимера канцелару Шредеру (2000. године)

Веома цењени господине канцелару,

Крајем протекле недеље био сам у прилици да у словачком главном граду Братислави присуствујем Конференцији коју су заједнички организовали Министарство иностраних дела и САД и „American Enterprise Institut“ (спољнополитички институт Републиканске странке). Главне теме скупа биле су Балкан и проширење НАТО-а.

Конференцији су присуствовали високи политички представници, на шта указује присуство великог броја председника влада, као и министара иностраних послова и министара одбране из тог региона. Међу бројним важним тачкама, о којима се расправљало, неке од тема заслужују да се нарочито истакну:

1. организатори Конференције су захтевали да се у кругу савезничких држава што је могуће брже изврши међународно признање независне државе Косово.

2. Организатори су изјавили да се СР Југославија налази изван сваког правног поретка, а пре свега изван Завршног документа из Хелсинкија.

3. Европски правни поредак представља сметњу за спровођење планова НАТО-а. У том смислу, за примену и у Европи знатно је погоднији амерички правни поредак.

4. Рат против СР Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено 1945.

5. Европски савезници су учествовали у рату против Југославије, да би дефакто превазишли препреку и дилему, насталу после усвајања „Концепта нове стратегије“ Алијансе, у априлу 1999. године, односно настојањем Европљана да се претходно добије мандат УН или ОЕБС-а.

6. Не умањујући важност накнадне легалистичке интерпретације Европљана, да је, наиме, код ширења задатака НАТО-а преко граница законски договореног подручја у рату против Југославије била реч само о изузетку, ипак је јасно да је у питању преседан, на који се у свако доба свако може позвати, и тако ће многи убудуће и да поступају.

7. Ваљало би да се приликом садашњег ширења НАТО-а поново успостави територијална ситуација од Балтичког мора до Анадолије, каква је постојала у време Римског царства, кад је оно било на врхунцу моћи и заузимало највеће територијално пространство.

8. Због тога Пољска мора да буде окружена са севера и са југа демократским државама као суседима, а Румунија и Бугарска да обезбеде копнену везу са Турском. Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искључена из европског развоја.

9. Северно од Пољске треба да се оствари потпуна контрола над прилазима Санкт Петербурга Балтичком мору.

10. У сваком процесу, праву народа на самоопредељење треба дати предност над свим другим одредбама или правилима међународног права.

11. Тврдња да је НАТО приликом напада на СР Југославију прекршио сва међународна правила, а нарочито све одговарајуће одредбе међународног права ‒ није оспоравана.

После ове конференције, на којој се расправљало веома слободно и отворено, не може да се избегне важност и далекосежност њених оцена, нарочито када се има на уму висок и компетентан састав учесника и организатора.

Америчка страна, изгледа, свесна је и спремна да у глобалном оквиру, због остваривања својих циљева, поткопа и укине међународни правни поредак, који је настао као резултат Другог светског рата у прошлом веку. Сила има да стоји изнад права.Тамо где међународно право стоји на путу, треба га уклонити.

Када је сличну судбину доживело „Друштво народа“, Други светски рат није више био далеко. Начин размишљања, који води рачуна само о сопственим интересима, може да се назове само тоталитарним.

Вили Вимер (Извор)

Штавише, једнострана интервенција НАТО-а изван његовог правног домена представљала је намерни „преседан, на који се свако може позвати“ у будућности. Односно, онај ко за то добије дозволу од креатора „поретка заснованог на правилима“.

Крајњи империјални циљеви били су јасно наведени: „Обновити територијалну ситуацију на простору између Балтичког мора и Анадолије каква је постојала за време Римског царства када је оно било на врхунцу моћи и највећег територијалног пространства. Због тога Пољска мора да буде окружена са севера и са југа демократским државама као суседима, а Румунија и Бугарска да обезбеде копнену везу са Турском.

„Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искључена из европског развоја. Северно од Пољске треба да се оствари потпуна контрола над прилазима Санкт Петербурга Балтичком мору. У сваком процесу праву народа на самоопредељење треба дати предност над свим другим одредбама или правилима међународног права.”

Дакле, већ тада се није радило само о Косову и Метохији. Трагедија која се данас дешава у Украјини, а која је довела свет до ивице глобалног сукоба, има своје почетке у бруталном гажењу међународног права у случају КиМ од стране НАТО-а и „победоносног“ Запада.

Нирнбершки принципи

Ако бисмо применили Нирнбершке принципе међународног права формулисане у Резолуцији 177 Генералне скупштине УН засноване на суђењима нацистичким ратним злочинцима после Другог светског рата, доносиоци одлука у НАТО-у би имали веома добре шансе да буду проглашени кривим за злочин против мира, који је највећи од свих ратних злочина: „(i) Планирање, припрема, покретање или вођење агресорског рата или рата уз кршење међународних уговора, споразума или гаранција“ и „(ii) Учешће у заједничком плану или завери за извршење било ког дела поменутог под (i)“.

Дакле, међународно право је незгодна ствар за данашњи колективни Запад не само из практичних већ из правних и моралних разлога.

Да не говоримо о очигледним историјским паралелама са претходним агресивним покушајем формирања „новог поретка“ који се завршио у берлинском бункеру 30. априла 1945. Вимерова (скоро) заборављена преписка представља оптужницу против данашњег колективног Запада која сеже далеко дубље од његовог данашњег брака из интереса са кијевским неонацистима. Фактички, она га означава као свесног наследника Трећег рајха.

Припадници Батаљона Азов 2015. године с заставама НАТО и нациста (Фото: Ђанлука Агостини)

У оквирима садашњег глобалног сукоба изазваног новим походом на Русију, украјинска војна криза ескалира паралелно са косовском на дипломатском плану. Јер, 15 година после једнострано проглашене „косовске“ независности, колективни Запад још увек није успео да нађе политичког саучесника у Београду спремног да га ретроактивно амнестира формалним или фактичким признавањем „независног Косова“ и/или пристанком на његово чланство у УН.

Зато, иако тврдоглаво настављају са најновијим војним походом на Исток до последњег Украјинца, западне силе удвостручују свој дипломатски притисак на Србију, која не само да одбија да формално призна сопствено распарчавање, већ и да се придружи нелегалним санкцијама против Русије.

Најновији трик, тзв. француско-немачки план, састоји се у покушају да се Србија натера или превари да фактички призна државност своје покрајине, у замену за магловита обећања о финансијској помоћи и она још магловитија о будућем чланству у ЕУ. У том контексту, тренутни јуриш западних дипломата на Београд је само нешто мање интензиван од паралелног прилива западних плаћеника у Кијев.

Проблем за колективни Запад је у томе што, упркос његовом интензивном, вишедеценијском притиску, значајним улагањима у разне српске политичаре, медије и НВО сектор, као и претњама поновном међународном изолацијом, српско јавно мњење остаје тврдоглаво независно.

Израел Шамир: Ослобођен Београд!

Према недавном извештају лондонског Друштва Хенри Џексон, 53,3% грађана Србије жели да њихова земља остане неутрална у украјинском сукобу (35,8% подржава отворено проруски став), док се 78,7% противи санкцијама Русији, а 54,1% сматра да Србија најпре треба да се ослони на Русију када је у питању спољна политика (за разлику од 22,6% који се опредељују за ослањање на ЕУ).

Штавише, ЕУ је дефинитивно изгубила свој сјај, с обзиром да 44,3% анкетираних сматра да би „дефинитивно“ или „вероватно“ гласали против чланства у ЕУ (за разлику од 38,1% који би гласали за) ако би референдум био одржан сутра. Коначно, према недавно објављеној анкети НСПМ, 79,2% се противи чланству у ЕУ као „награди“ за признање независности тзв. Косова.

Истраживање: Само 9% прихвата француско-немачки предлог ако подразумева признање тзв. Косова и његов улазак у УН

Стога се може тврдити да је, баш као што је Хитлеров марш на Рајнску област срачунато срушио Версајски поредак после Првог светског рата, НАТО агресија на СРЈ 1999, осим наметања америчког војног присуства на српском тлу, била срачуната на уништавање постхладноратовског поретка.

Са своје стране, западно инспирисана декларација о независности тзв. Косова пре 15 година представља покушај легитимизације новог поретка „заснованог на правилима“, који сада достиже своју деструктивну кулминацију у Украјини. Но како ствари стоје, као што ће покушај стварања (најновијег) новог поретка доживети свој војни Стаљинград у Украјини, српски отпор ће резултирати у његовом дипломатском Стаљинграду на Косову, можда и пре 20. годишњице проглашења „независности“ окупиране српске земље.

Солунски фронт као једна од раскрсница у историји српског народа: Слом Нијемаца за само 45 дана

Оне који и даље инсистирају на лажи да су Срби „мали и небитни“ треба подсетити на речи бесног немачког цара Вилхелма Другог после пробоја Солунског фронта: „Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је о исходу рата. Срамота!“ Нека нико не сумња да ће Срби поново бити тас на светској ваги. Јер другог избора нам душмани и не остављају.

Делимично измењена верзија овог чланка, прилагођена читаоцима са енглеског говорног подручја, објављена је на сајту РТ на енглеском 17. 2. 2023.

Наслов, опрема и додавање писма Вилија Вимера: Стање ствари

(РТ Балкан, 18. 2. 2023)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

1 reply

  1. NE NE i NE.

    NIKADA VIŠE.

    Nikav TAS na NIČIJOJ vagi.

    Samo UVEK i ZANAVEK tas na svojoj sopstvenoj SRPSKOJ VAGI.

    DOSTA.

    PREVIŠE.

    MNOGO.

    SUVIŠE.

    Bilo kakvih TASOVA i bilo kakvih VAGA.

    SAMO
    SRPSKA VAGA.
    SAMO
    SRPSKI
    TAS.

    “TEG”. “TAS”. “VAGA”.

    SRPSKI. SRPSKA.

    MA KAKAV DA JE.

    MA KAKVA DA JE.

    9
    5

Оставите коментар