Разни екуменисти говоре: молите се Богу, станите [заједно] ви који верујете овако, ви који верујете онако, ви који верујете у било какве богове и у ко зна шта, изјавио епископ зворничко-тузлански
Владика Фотије (Фото: СРНА)
Треба помагати другом човеку, али не можемо се са сваким човеком молити Богу. Разни екуменисти говоре: молите се Богу, станите [заједно] ви који верујете овако, ви који верујете онако, ви који верујете у било какве богове и у ко зна шта. Не можемо се заједно молити Богу. Ми, православни хришћани, можемо се молити само са православнима, јер исту веру имамо, исто крштење, исте Свете тајне, исту духовност, исто просвећење у Светом крштењу и исту Тајну рукоположења у светим тајнама ђаконске, свештеничке и епископске службе. Значи, имамо једну црквену јерархију, благословену јерархију која може да врши Свете тајне управо како их Црква благосиља.
Данас нам се намеће да није важно како и у шта верујемо. Покушавају да направе једну светску религију, што за нас православне није прихватљиво. Ми хоћемо да помогнемо да и други буду православни, али само уколико они то желе. Не може се бити православан на силу.
Са друге стране, нећемо да одступимо ни једну једину јоту од свога светог Православља. Наша је мисија да то сведочимо, да вери православној поучавамо наш народ, без икаквог фанатизма. Православље је наша Истина, која постоји већ две хиљаде година. Ми га чувамо и то ћемо чинити, ако Бог да, до Другог доласка Христовог. То је наша мисија.
Други део наслова, скраћивање и опрема: Стање ствари
(Епархија зворничко-тузланска, 14. 2. 2023)
Погледајте још
Categories: Вести над вестима
Amin. Istina je uvek jednostavna i jednoznacna. Zna Vladika da svaka relativizacija vodi u propast. Is pola eti Despota.
Зло ће доћи из/од Цркве – ”учених теолога”.
Од тих, учених ”теолога” (ТЕ/ЛЕ/олога) потиче и идеја екуемнизма –
свеопштег религијског/верског замешатељства, злоупотребом
Јеванђељске максиме – ”да сви будемо једно”!?
И злато је једно, рецимо, али није ”све једно” због различите
каратности/ чистоће.
И крв је једна , али се разликује по крвним групама, и болесном
се мора давати трансфузија само исте крвне групе.
Замислимо да неким ”ученим мидицинарима”, попут ”учених
теолога”, падне генијална мисао на памет па да помешају крв свих
различитх крвних крупа, и тако направе МЕШАВИНУ КРВИ
”УНИВЕРЗАЛНЕ ТРАНСФУЗИЈЕ”.
Е, медицинари (хематолози…) још нису дошли на ту идеју –
сумануту идеју – о ЗАЈЕДНИЧКОЈ, УНИВЕРЗАЛНОЈ
ТРАНСФУЗИЈИ, попут идеје замлаћених, прелешћених, исчашених,
ЗЛОнамерних… ”теолога” о УНИВЕРАЗЛНОЈ РЕЛИГИЈИ.
Следујмо наше претке: ”Оно што је ПРАВОСЛАВНА колевка
зањихала, то нека ПРАВОСЛАВНА мотика и закопа!”
Амин.
Кад год се направи нека глупост или Црква не поступи онако како се од ње очекује, као што је парада, Косово, екуменизам и саслуживање екуменистичких издајица са јеретицима, Фотије иступи и изговори нешто што је по садржини неутрално и суштински не мења ама баш ништа али одаје утисак да неко из Цркве ипак диже глас
Ко вас не зна…
Одлично примећено, сестро Ања, али ова реч епископа Фотија никако није по садржини неутрална.
Са једне стране, ако је искрена, она је дискретни духовни шамарчић духовном оцу и учитељу, неуморном у молитвама са инославним, Иринеју Буловићу. Али и потоњим патријарсима српским (Иринеју, Павлу, Герману) који су се сви молили скупа са неправославнима – и оставили православним Србима отачки пример да то итекако може („Све је могуће оном који верује“, Марко 9:23).
Са друге, ако је неискрена, онда је лицемерна – а лицемерје није неутралност, него елитни пут у ад (лет бизнис класом).
Наравно, епископ Фотије зна боље него ми да нема ученика изнад учитеља својега. Зато, ја мислим да је он овде желео да суптилно истакне неоправославну антиномију: да је таква молитва немогућа са позиција Екуменизма, али да је сасвим могућа, оправдана и благодатна када се чини са позиције Икуменизма. То јест – да је разлика исмеђу живота и смрти опет само у једној ијоти (као во времја оно између омиоусиос и омоусиос).
Остаје још само да сви Власи утуве ту теологију.
Омоусиос значи исте суштине, а омиусиос значи сличне суштине. То су, дакле, два различита појма, а екумена и икумена имају једно исто значење (васељена- васцели свет) само што је изговор другачији. Неки теолози су покушали да направе разлику између ове две речи као да су то различити појмови, па да оправдају свој екуменизам говорећи да то није онај стари, лоши- екуменизам, него да је то нови- икуменизам, који је добар. Тако је и Сава Јањић, игуман Дечана и писац књиге ,,Екуменизам и време апостасије” у којој је изложио бројна екуменистичка непочинства, прешао у табор икумениста и придружио се тој демагогији, будући да разлике између једног и другог нема. Штавише, нови икуменизам је довео до потписивања документа на Критском сабору 2016. којим се признаје постојање неправославних цркава што је очигледна јерес, а један од потписника је и епископ Фотије, тада далматински.
Vladika Fotije nema harizmu i sve sto kaze kao da jedva prevaljuje preko jezika. Odlican je komentar sestre Anje. Sve je rekla.
„Омоусиос значи исте суштине, а омиусиос значи сличне суштине.“
То је упрошћено објашњење, за уџбенике нижих разреда богословије (и за теолошке текстове у Политикином Забавнику, не подобајет сасвим Стању Ствари).
Омиос има два значења: 1. сличан, подобан, налик и 2. исти, увек исти (Лидл-Скот-Џонс лексикон; Сенц каже, овим редом: једнак, истоврстан, сличан, свеједно, исти).
Омос значи: 1. један исти 2. једнак и 3. сличан.
Омиусијанци („полуаријанци“) су исповедали да је Син „омиос кат усиан“, што је (за њих) значило „једнак/истоветан по суштини“ Оцу. Термин омоусиос, који је у суштини значио то исто, одбацивали су зато јер је историјски у Цркви био проскрибован пре Никејског Сабора – будући да су га најпре користили јеретици гностици, а затим и јеретик Савелије (3. век, учио да је „Син омоусиос Оцу“ подразумевајући да су Они једно исто тј. два обличја једног Бога – и то његово учење скупа са термином омоусиос је саборно осуђено, пола века пре Никејског Сабора).
Дакле, смисао њихове вере и исповедања био је идентичан православном: њихове формуле „омиос кат усиан“ и „омиос ката панта“/=по свему/, постојале су и код светог Александра Александријског и светог Атанасија Великог; Василије Велики каже да „омиос кат усиан“ има исто значење са „омоусиос“; Атанасије, да изрази „из суштине“ и „омиусиос” узети заједно ништа друго не означавају него „омоусиос”…
Али иако су имали добру вољу, није им прошло (као ни Светолику једногласно похваљени покушај противречења Атанасију Великом). Морали су да одбаце ту иотицу, ако су хтели да их Црква прими.
Ово показује да у Цркви, и око Цркве, различити термини могу имати иста значења, и исти термин (са различитим или истим изговором) може имати различита значења – у зависности од тога ко, када, како и зашто термин изговара и које му значење приписује.
Па тако, када почивши епископ Атанасије Јевтић тврди да је Ава Јустин Поповић „одобравао нама, млађим теолозима, када смо говорили и писали, да постоји Православни Саборни Икуменизам, са циљем јединства свих хришћана у Истини“ (за разлику од „папоцентричног и протестантског екуменизма“) – ко може рећи и доказати да то није истина?
Нисам намеравао да толико проширујем тему, само сам нежно и непретенциозно иронисао првобитном опаском о „разлици између екуменизма и икуменизма“. Али, кад смо већ запливали дубоко у дискусију, да осмислимо аналогију до краја.
Ако је Екуменизам (римоцентрични, женевски…) нешто лоше – онда је православни екумениста који ступа у молитвено сједињење са јеретицима, попут блудника који иде у бордел са циљем да задовољи своје ниске страсти, и јер не може да одоли грешницама (екуменски коитус=со-итије, сједињење по сваку цену, без обзира на истину/морал).
Ако је Икуменизам нешто добро – онда је то као када хришћанин-праведник похађа куплерај (и не само да спорадично иде, него је верна муштерија, са претплатничком чланском картом!) са циљем да сведочи Благу вест и придобија блуднице у сједињење са собом, носиоцем истине и благодати; а грешнице, наравно, не могу да му одоле.
Оба се сједињују са блудницама („Црквама“, у молитви).
Али онај први иде да води љубав, и чини то гоњен страшћу, не марећи за Истину.
А овај други иде да шири Љубав, и чини то бестрасно и достојанствено (у Истини=Христу и Духу Светом).
Истина, раднице у еку-плерају не показују да примећују разлику између ових муштерија (или је само професионална дискреција у питању?).
Али да ли бар ви, непристрасна публика, разлику примећујете?
Е, то је разлика између Е и И.
Разлика између аутЕнтичних блудника и аутентИчних лицемера.
А лицемерима је речено: „Заиста вам кажем, да ће блуднице пре вас ући у Царство Божје“ (Матеј 21:31).
Вешто речено:
“…разлика између Е и И. Разлика између аутЕнтичних блудника и аутентИчних лицемера.”
Како изгледа и једни и други наду полажу на задњи ред (Мат. 21:31) јер није речено да лИцемери неће ући у Рај, него само да ће блудницЕ ући пре њих.
Мора онда да И очекују да сви уђу, само не одједном и не истим редоследом.
Несрећници, лИцемери! Мислите, блудницЕ ће у Рај пре вас, али ни оне неће никада, уколико остану непокајане, као ни ви, али ни ми, сви остали, непокајани…
У референтно време, дакле у 4. веку када су се водиле теолошке расправе о овом питању, термин омиос је значио- подобан, сличан као и истоветан, док је термин омос значио- један исти, што и јесте био предмет спора. Истоветност суштина не значи једна иста суштина. Иза термина- омиусиос су се, тако, заклањали и они који су веровали православно као и јеретици аријанци и полуаријанци.Термин- омиусиос (подобносуштност, истоветносуштност) по себи није имао јеретичку конотацију и зато су га могли користити и православни теолози, ипак термин- омоусиос (једносуштност) је на прави начин изражавао православно учење и зато је прихваћен и верификован од стране Васељенских сабора. Између ова два термина, дакле, постоји разлика иначе не би било разлога за спорење.
Што се тиче екуменизма и икуменизма, то је један исти термин, али када му се додају одређени придеви као- православни, саборни, или- папоцентрични, протестантски, онда наравно да има разлике али, на жалост, само наизглед, јер се из дана у дан показују плодови икуменизма, па је тако енглеска краљица као глава ,,англиканске цркве“ проглашена за чуварку вере, и смештена тамо где праведници почивају, римски папа је велики јерарх Христове цркве као и ,,свети отац“, затим учествује се у заједничким молитвама са неправославнима, чак се и символ вере изговара са- филиокве… Неправославне верске заједнице се проглашавају црквама што представља кварење Символа вере које подлеже анатеми Светих отаца.
У житијима светих постоје примери монаха који су заиста преобраћали блуднице проводећи време са њима у молитви, али су плодови њиховог делања били видљиви, а плод икуменизма је, као што сам већ напоменуо- јерес усвојена на Критском сабору, по којој осим Једне, свете, саборне и апостолске Цркве- Православне, постоје и неке друге цркве.
@Don Quixote
Да, изгледа као да управо ту негде своју наду гради тврда вера е/и-куменистичка.
Екуменисти-блудници и икуменисти-лицемери, препуни љубави према блудницама, хватају се за реч Господњу и надају се да ће ући са и за њима – дајући им предност на улазу у Царство, као прави православни џентлмени.
Али, ови први нису читали Писмо до краја, па нису разумели да се ово односи само на блуднице, не и на блуднике (којима је речено: „блудници неће наследити Царство Божје“ 1.Кор 6:9-10…).
А ови други, који су пажљивије читали Писмо, уздају се да ће да ће на питање које следује лицемерима („Змије, породи аспидини, како ћете побећи од осуде за пакао?“ Матеј 23:33), дати овај одговор: „Није ли речено: онај који обрати грешника са пута заблуде његове, спашће душу од смрти, и покрити мноштво грехова?“ (Јаков 5:20).
Њихов једини проблем је детаљ-чињеница: да нису обратили ниједну грешницу („Цркву“) са пута заблуде њене. Дапаче: откако су се они учланили у Ику-пле-Рај (Светски савез Цркава) и активно започели своју „проповед“, број тамо запослених грешница се безмало удвостручио. А Црква Христова расколила, милионима душа.
@Светолик
Да, све се слажемо.
Омиоусиос (када се разматра православно) указује на истосуштност Оца, Сина и Духа, полазећи од триипостасности, односно у први план ставља аспект Бога као Тројице.
Омоусиос примарно указује на једносуштност Тројице, и тако у први план ставља јединоначалије Божје, Бога као Јед(и)ног Бога.
Оба термина су заправо комплементарни и оба православни; као кад кажемо: „Бог је Тројица“, и „Бог је Један“.
Али омиоусиос у историјском контексту није прошло, јер је противречило одлуци Сабора.
А притом, чак ни омоусиос није било богословски неспорно. Навођен је пример: два иста новчића су омоусии, истосуштни/једносуштни; али то подразумева да су оба од исте суштине (=ипостаси), која је примарна у односу на њих – бакра; ако се исто каже за Оца и Сина, то може да подразумева да постоји нека њихова заједничка суштина (вар.ипостас), која има битије пре њих.
И да, наравно – аналогија између омоусиос/омиоусиос и екуменизма/икуменизма постоји само у иронији.
Румунски старци против екуменизма (срб. превод)
У својим казивањима помињу Аву Јустина Ћелијског!