Један коментар на текст Милорада Екмечића: О одрођеним Србима

Хвала овима који се огласе манкуртским пискавим гласовима похвале своме робовласнику – подсећају нас на страшну опасност да им се придружимо у трагедији самозаборава, пише коментатор Don Quixote“ 

Извор: Стање ствари

Овај коментар […] је о (сваком) одрођеном Србу.

Од-рођен је од својих прошлих, историјски и по вертикали, а од садашњих хоризонтално и географски, од лепоте и ширине мајке Србијице до стешњеног „круга двојке“ (у менталном, антикултурном смислу).

Одрођени не зна да је од-рођеност неприродно стање живота и постојања, јер природно је остати при-роду и не бити од-родом.

Одрођен, а несрећан, покушава да се накалеми на граџански профил наметнут Србу са западне стране света.

Труди се, и покушава, али не успева да прође без болних рана и повреда – јер наметнути профил је само модерна верзија манкуртске капе!

Овде је неопходна дигресија да објасни шта је то манкурт и каква га је капа произвела. Совјетски-киргиски писац Чингиз Ајтматов је у роману „И дуже од века траје дан“ описао застрашујући поступак древно-монголских освајача према локалним заробљеницима. Наиме, таквима је обријана глава на коју би био надевен комад коже одеран/исечен са камилиног врата. Несретник би свезаних руку и ногу био остављен да лежи непокретан на врелом песку централноазијских пустиња. Да, и под врат су му подметнули наслон и везали тако да није могао ударати главом о земљу. Јер на ужареном сунцу се крвава камиља кожа скупљала урастајући у свеже обријану/полуодерану кожу на глави, наносећи тако несносну бол. Длаке су настављале расти упијајући се у камиљу кожу и тако чинећи застрашујуће мучење још горим. Све то уз неугасиву жеђ на пустињској врелини…

Милорад Екмечић: Србији би историја могла да се понови (2014)

После неколико дана адског мучења многи би издахнули. Они који су још давали знаке живота би губили свако сећање на своје порекло и прошлост. Са сећањем нестајала је и расудна моћ разума који је под врелином сунца и неописивих мука. Преживелом није остала ни сопствена воља, него само ропска покорност према ономе који му је дао прву кап воде и одвезао. Такав роб је био на много већој цени него обичан. Образац апсолутно покорног и послушног роба, и господара-идола – је, између осталог, било достигнуће владавине древно-монголских племена…

Да се вратимо у модерна времена демократских и евро-атлантских цивилизацијских достигнућа и грађанистичких прихватања западног манкуртског профила.

Рећи ћете, какав сад манкурт, па овде нема ни камиле ни пустињског сунца, а и западне дипломате нису неки дивљаци на коњима него пристојно одевени у најбоља одела, све са краватама и осмесима пуним беспрекорних белозуба.

Нажалост, тужна стварност домаћих манкурта је ипак сличнија оној пустињској, централноазисјкој, него што овима долази до свести.

Наиме, олакшавајућа околност (за модерне монголо-татаре) је да је нецивилизацијско болно наметање капе од камиље коже замењено менталном пропагандистичком обрадом холивудско CNN-овског типа.

Пре и после „хуманитарних интервенција“, западна пропагандна машинерија демонизује мало противничко племе, од којих неки чланови после брзог војног пораза, поклекну ментално и одговоре добровољним прихватањем ниподаштавајућих образаца о сопственој кривици, заосталости или мањој вредности локалног племена. После стигну такозване НВО да помогну новоманкуртима да утврде градиво…

Добровољност прихватања лажне, подметнуте и понижавајуће (манкуртске) слике о сопственом идентитету и култури подразумева заборав највреднијег што је њихов народ изнедрио током историје. Заборав је просто губитак памћења о себи и својима, а страшна самоосуда таквог зло-чињења је у његовој својевољности.

Пустињски манкурт је сажаљења вредан несрећник који се сломио под тако страшним мукама се у срећнике рачунају они који су под њима издахнули.

Али је модерни манкурт за сваку осуду, од које ћемо се уздржати, јер јадник је осудио самог себе на казну гору од затворске – добровољни губитак памћења, разума и људског достојанства. Све уз отворену сервилност пред „цивилизованим“ господаром, уз гмизање и увијање е да би се сакрила чињеница да је под чизмом истих.

Древни манкурти су живели беспоговорном робовском покорношћу према личном господару, страном освајачу.

Док су модерни манкурти, сами обездушени и обезпамећени, су инструменти покоравања сопственог народа.

Манкурт (Извор)

Цивилизација заиста напредује, то јест напредак је очигледан за оне који (хоће да) виде. Само један пример – жар централноазијског сунца је замењен стотинама извора пропагандистичког зрачења (медијског, ТВ) који пеку мозгове освојених малих народа обмањивачким садржајима са циљем изазивања самозаборава равног духовној погибији. Манкуртске капе нам не стављају насилно, довољни су ТВ пријемници које сами купујемо. Док се Власи не досете, манкуртизација се већ увелико уселила и у образовни систем. Јер –зашто не допустити манкурту да се развија од малена?

Све је другачије него некада под ужареним сунцем у пустињама Централне Азије, али је резултат исти – претварамо се у робове и послушнике. Зато хвала овима који се огласе манкуртским пискавим гласовима похвале своме робовласнику – подсећају нас на страшну опасност да им се придружимо у трагедији самозаборава…

Коментатор с надимком Don Quixote



Categories: Разномислије

Tags: , , ,

2 replies

  1. Благодарност овоме витезу који мужаственим гласом (словом) објави истину пунородног незаборава…

    19
  2. Књига Ајтматова купљена. Поздрав аутору коментара и редакцији.

    14

Оставите коментар