Личности 2022. године: Никола Н. Живковић и Ивица Кузмановић

Личности 2022. године повезују најмање две ствари: благост и многобројни дарови

Никола Н. Живковић (Фото: Соња Ракочевић) и Ивица Кузмановић (Фото: Фејсбук)

Обичај је нашег сајта да о личностима ове године пишу претходни добитници, па су образлажућа слова написали проф. др Мило Ломпар (Личност 2018. године) и проф. др Милош Ковић (Личност 2017. године и предлагач да Личност 2014. буде Гаврило Принцип)

Мило Ломпар: Никола Н. Живковић, Србин из Жумберка који се вратио у свој завичај – Србију

Ако бисмо желели да сазнамо ко је Никола Живковић, најбоље би било да се упознамо са његовим опширним, детаљним, занимљивим и вишетомним Берлинским записима. Њихов писац је један од наших најпознатијих емигрантских писаца и новинара. У нашој средини објавио је читав низ изузетних књига и превода. Такав је превод књиге о католичењу Срба у Жумберку. Такве су књиге које су нас упознале са потискиваним сведочанствима о Другом светском рату: Нојбахера, Хорстенауа или документарна збирка Ратни дневник Вермахта. Али, Никола Живковић је и писац драгоцене студије о извештавању немачких медија у времену распада титоистичке Југославије. Њом је направио истински пандан познатој књизи Момчила Селесковића о слици српског народа у немачким медијима у периоду Првог светског рата. У најновије време, он је превео занимљиву и проблемску књигу Франка Лисона Презирање сопственог, која се показује као прецизна дијагноза стања немачке јавне и културне свести, са значајним импликацијама на стање европске свести.

Но, Берлински записи свакако су нешто више од свега тога. Они су драгоцено и вишеструко важно приповедање о животу једног човека у берлинској средини током осме деценије двадесетог века, о његовој породици која настаје у том времену, које је наизглед сасвим мирно и спокојно, да би се – после пада Берлинског зида – појавило као време велике узнемирености и нервне пренапрегнутости у животу јунака ових дневника. Јер, у мирну колотечину спокојног протицања времена продиру разни гласови с удаљених југословенских простора: као грмљавина се појављују вести о распаду југословенске државе, као несрећа их престижу вести о поновној дискриминисаности и прогоњености српског народа у Хрватској, као олуја надиру непријатељски изливи у немачкој јавној свести.

Никола Н. Живковић: Берлински записи, I-VI

Све се то полако и занимљиво претиче у кратким и продорним јунаковим опажањима, у виспреном повезивању закритих и наизглед споредних културноисторијских ознака у немачкој средини, у емотивним ритмовима одрастања јунакових кћери, малених девојчица које путују – и у простору, и у безбројним и радозналим асоцијацијама испуњених свести – између два родитељска језика, српског и немачког, између два различита амбијента, берлинског и београдског, између онога што чују у својој непосредној и широј околини. Тако ови дневници очитују више различитих слојева.

У њиховом документарном и културноисторијском слоју суочавамо се са историјском и психолошком ситуацијом у Немачкој између 1980. и 1999. године. Ту проналазимо прегршт занимљивих података о културним и политичким, историјским и медијским својствима Берлина, података који се складно допуњују са јунаковим непосредним искуствима у часу када оно што је прочитао открије у новом симболичком облику своје свести: попут описа краљевске амбасаде у којој је службовао Иво Андрић.

Мило Ломпар и Никола Н. Живковић (Фото: Соња Ракочевић)

У психолошком слоју ових дневника препознајемо калеидоскоп јунакових осећања у суочавању са искуством једног непознатог света, са обичајима својих нових сабеседника, са општим обликом понашања: постепено пратимо како облик јунакове егзистенцијалне искорењености бива замењен његовим постепеним укорењивањем у нови свет. Јер, немачка средина бива описана из једне перспективе која је сразмерно ретка у нас: из породичне перспективе. Отуд начини на које деца уче два језика, њихови сусрети са облицима стереотипа и представа двеју средина, представљају не само емотивни и интелектуални документ првога реда него и проницљиво дотицање најосетљивијих струна човекове личности.

У политичком слоју ових дневника огледа се примицање југословенске катастрофе, припреме које јунак пажљиво открива у немачким новинским написима, у начину извештавања о српском народу, у реакцијама које изазива његово српско презиме, у понашању чинилаца југословенске дипломатије. Упечатљиво је дочарано време пред пад Берлинског зида, као историјски згуснуто време чије су се последице одразиле на драматичан начин, па догађаји у којима се сви ти процеси одвијају дају дневничком приповедању историјску згуснутост.

У егзистенцијалном слоју препознајемо дуготрајан и луцидно осветљен феномен саображавања једног нашег човека другој – немачкој – средини: до у ситнице је приповедно упризорен моменат саображавања двеју култура, чије различите основе, као лична, породична, колективна, историјска, увек имају сасвим посебну егзистенцијалну резонанцу. Она се појављује као жижа различитих слојева дневничког приповедања, које је својом начелном упућеношћу на ја-које-приповеда увек пресудно везано за саму човекову егзистенцију. Премда је она уклопљена у мреже посредовања, ипак у пресудним тренуцима и одлукама одједном израња сама егзистенција, неусловљена и слободна, чиста и сама, као текстуални титрај једне – на крају свих крајева – самотне свести. Јер, дневник је увек самоћа, будући да је у самоћи дневника сачуван дах нечега што је наизглед неповратно протекло.

Никола Н. Живковић: Једна послеподневна шетња Берлином новембра 2022. у речи и слици

Отуд Берлински записи Николе Живковића представљају важан допринос савременој српској књижевности. Јер. они се прикључују њеним давнашњим и истакнутим путописним засадима. Они употпуњавају историјску позадину једног бурног времена. Ма колико да су везани за живот једног појединца, они нису лишени далеких веза са неким давнашњим становницима Берлина. Каткад, штавише, има дотицаја који омогућавају културноисторијски паралелизам: попут подударности са берлинским записима из два светска рата српског радника Косте Софронијевића. У нашој науци о књижевности има корисника дневничких записа Николе Живковића, што показује да они доносе читав низ културноисторијских сазнања у нашу културну свест. Они обликују слику једне емигрантске ситуације, сусрет са другима које смо упознали и заволели баш као људе који су од нас различити, радост настанка нових и – симболички и традицијски – изукрштаних живота који су сасвим аутентични. Ови записи упризорују сетне, сеновите, модерне и узбуркане контуре великог и империјалног града, какве се учине у сутон и у праскозорје, какве се открију само пажљивом оку које мотри, какве се разиграју у духу који – загледан у себе, у оно што је прошло и јасно, као и у оно што долази и наликује мутном – оставља дневнички траг једног сасвим посебног постојања.

У судбини Николе Живковића као да одјекује реченица из једне приче Иве Андрића: „Човек је дужан свом завичају.” Јер, после вишедеценијског боравка у Берлину, он се – пре десетак година – вратио у Србију. Премда Србин са крајњих граница које је досегао српски народ, из Жумберка, он је питоми околиш свог краја преместио у колоритни амбијент села код Владимираца, у бурном и устанички обележеном подручју између Шапца и Ваљева. Као давнашњи свршени студент Загребачког свеучилишта, као ријечки поморац, као човек који је обишао све светске меридијане, од Москве до Торонта, од Мелбурна до Кубе, стигао је у свој завичај. Шта у симболичком и културноисторијском смислу значи овај његов избор?

Никола Н. Живковић: Смирна 1922. – Измир 2022.

Као да је осетио је дуг који се не мери новцем него осећањем. У индивидуалном смислу, била би то путања коју је назначио Његошев стих из опроштајне песме Сими Сарајлији: „Ја сам теби много дужан, дужности су ове свете.” Тај прелазак из свести о дугу у свест о дужности обележава прелазак из материјалног у духовно стање једне свести. То би значило да је Никола Живковић – у својим садашњим списатељским активностима, у живом праћењу украјинске кризе, у својој запретаној бризи за руску судбину, чији је одјек увек проналазио у српској судбини – поновио једно духовно путовање које није непознато у српској култури. Које је то путовање? Од времена када је у матрикуле Универзитета у Халеу 1783. године записао да је „из Србије“, премда је био из Темишварског Баната, до времена када је, времешан, стигао Карађорђевим устаницима 1806. године, Доситеј је тај пут обременио културноисторијским значењем. Као да непрестано кретање и повратак Србији и српском народу стоје као задатак сваком учеснику – славном или непознатом, малом или великом – српске културе и историје.

Тај задатак није принуда него избор. Као што је казивао Милош Црњански 1970. године, као емигрантски повратник из Лондона, као пореклом Србин из Баната: „Завичај, прави, знате, који волите, који осећате, за мене је Србија. Зато што сам изабрао нешто што је толико напаћено, што је толико несрећно кроз векове, сада, а нарочито ових последњих сто година. То је мој завичај… Није завичај, знате, ручак и вечера. Завичај је Калемегдан. Зато је и песма на крају опет дошла тамо по мене.” Овом схватању завичаја приклонио се и сведочио о свом избору и Никола Живковић: као скроман и толерантан човек, отац и деда, супруг и пријатељ. Отуд је сасвим праведно да је Стање ствари одлучило да он буде личност године у тешкој и неизвесној 2022. години.

Проф. др Мило Ломпар

Текстови Николе Н. Живковића на Стању ствари

Милош Ковић: Ивица Кузмановић, ученик пчела, учитељ солфеђа и сведок Благодарја

Живимо у времену када се многе недоумице и питања постављају пред децу, родитеље, наставнике и учитеље. Нека од тих питања намеће актуелни тренутак, док су друга непролазна и важе у сваком времену.

Ивица Кузмановић (Фото: Лична архива)

Одговори и размишљања на та питања и изазове на потпуно јединствен и приступачан начин понуђени су у часопису Благодарје. Покренуо га је и осмислио Ивица Кузмановић, музички педагог са изненађујућим великим интересовањем за философију, религију и уметност. Огроман почетни ентузијазам преточен је у трајање, па тако ових дана у рукама држимо 23. број Благодарја. Са овим часописом сарађује цео низ најистакнутијих појединаца, педагога, психолога, психијатара, уметника, философа и културних радника који не само својим радом већ и животима сведоче то што говоре. Такође, Благодарје се посебно посвећено бави личностима наших великана попут Михаила Пупина, Милутина Миланковића, Саве Шумановића и других, који су, у погледу образовних и моралних образаца, и изван оквира наше земље препознати као узори и модели младима.

Милош Ковић: Жарко Видовић – човек Завета

Поред тога, Ивица Кузмановић покренуо је и подкаст Благодарје, где се путем живе речи, у разговорима са еминентним гостима, отварају најважнија, актуелна питања. Од септембра ове године подкаст уређују и његови пријатељи, истакнути уметници и стручњаци из области књижевности Милош Зубац, Маја Стокин и Бошко Милосављевић. Поред подкаста уређује поједине књиге Светомира Бојанина, који му је пријатељ и највећи учитељ, поред оних које није упознао, али које изузетно поштује и од којих учи, а то су Жарко Видовић, Милош Н. Ђурић, Драган Крстић и многи други великани српског народа и Србије, којој је након Другог светског рата украден идентитет. Удружење грађана Еуфонија, коме припада, организује низ фестивала и културних дешавања интернационалног карактера као и издавање стручне литературе из области музичке педагогије. Такође, Благодарје окупља и низ различитих културних покрета усмерених ка истом циљу – културном преображају и који полако формирају посебну културну сцену једне умерене, образоване, идентитетски утемељене Србије.

Вишеструко надарен човек, и сам родитељ, поред уређивања часописа и подкаста Благодарје, пише и компонује песме за децу, малу, већу и највећу, које подсећају на најбољу комбинацију песама Бранка Коцкице и Драгана Лаковића, уз које су одрасле генерације деце и омладине. Инспирацију налази у руској и српској авангарди, поезији и песницима какви су Хармс, Веденски, браћа Мицићи, Токин, Винавер…. Ивичине песме ће се тек слушати, а време у коме ће оне налазити пут до срца жељних лепог и врлог, шаљивог и важног, дечијег и озбиљног, тек долази.

И због његовог имена и на основу негујућег и образовног приступа деци, родитељима и наставницима, мото овог часописа могао би, по речима чика Јове Змаја бити: „Знање није знање знати, већ је знање знање дати.“

У име духовне обнове наше земље и нашег народа, којој Благодарје вишеструко доприноси, верујем да је Ивица Кузмановић прави избор за личност године Стања ствари.

Проф. др Милош Ковић

Текстови Ивице Кузмановића на Стању ствари

ПРЕТХОДНИ ИЗБОРИ



Categories: Моба

Tags: , , , , , , ,

7 replies

  1. Права је одлука, да је српски интелектуалац и патриота, Никола Живковић, проглашен за личност 2022 године портала Стање ствари. У лаудациу у перу цењеног српског интелектуалца и патриоте, професора Миле Ломпара, су сажете неке стваралачке активности Николе Живковића на одмерен и виспрен начин.

    Пошто имам част да Николу познајем од 1986 године – из заједничких берлинских дана, када са већ назирало да Запад а посебно Немачка припремају распад СФРЈ и брутално черечење Србије – желим да истакнем неке чињенице, везане за морални лик Николе Живковића а које је професор Ломпар, из објективних разлога, тешко могао да (са)зна.

    Мало се зна да је Никола интервјуисао најистакнутије људе из немачког политичког и културног живота. Надам се да ће Никола више о томе писати и објавити у свом будућем спистељском раду. То би била драгоцена сведочења из бурних времена када су се бледо назирали обриси бруталног антисрпства у Немачкој а које су само најумнији, попут нашег Николе, могли да сагледају почетком осамдесетих година прошлог века.

    Овим поводом примерено је истаћи и важне моралне врлине Николе Живковића а које можда нису познате српској јавности. Например, да је почетком распада СФРЈ Никола Живковић био најтраженији српски новинар у Немачкој – који је већ писао за водеће немачке новине, који је позиван на многе важне ТВ и радио дебате о приликама пред распад СФРЈ, посебно о стању Србији. Међутим, веома брзо су уредници немачких медија били запањени и ужаснути својом грешком што су на те дебате позивали Николу Живковића – стручног и ватреног браниоца српске ствари. Јер, он се у тим наступима показао као велики српски патриота, компетентан интелектуалац и врсни познавалац истине о Србији и СФРЈ. Он је немачкој јавности, без увијања и компромисерства, преносио суву истину о српском народу и Србији а коју ова није хтела никако да чује.

    Професор Ломпар није могао знати из објективних разлога, да је српски интелектуалац (филозоф, публициста, историчар …) и патриота, Никола Живковић, могао лако да постане најуваженији и најплаћенији (не само српски) новинар у Немачкој – који би данас живео у луксузу у ексклузивним и монденским центрима, само да је по жељи уредника немачких медија издао свој народ и укључио се, тих година, у заглушујућу антисрпску кампању. Али, наш Никола је одлучио да брани своју земљу, чисто, одано и без резерве, без ситног шићарџијског калкуланства – које су чинили неки истакнути српски новинари бежећи из Србије и Београда у Немачку, и то у загрљај људског и новинарског бешчашћа за шаку марака.

    Сећам се једне ТВ дебате, коју је на АРД-у водила позната немачка новинарка Сабина Кристијансен, у којој је као један од главних говорника (у току дана) највљен и наш Никола. На наше запрепашћење у дебати није било Николе, али је на крају те изразито антисрпске дебате, запенушана од антисрпстава, Сабина “великодушно” поставила питање о ситуацији у СФРЈ “једном гледаоцу” – ни мање ни више него најављеном главном госту Николи Живковић! Када је Николи непосредно пред емисију речено да пређе међу гледаоце – којима ће можда бити постављена питања, он је без икакве таштине то прихватио, да би на крају у тих пар “гледалачких” минута одбранио српску истину!
    Др. Миодраг Кулић, Немачка

    16
    2
  2. Честитам лауреатима, посебно Николи Живковићу. Његови чланци на Стању Ствари су изузетно богати и интересантни. И увек праћени бројним коментарима читалаца.

    Хвала Милу Ломпару за одличан приказ живота и дела Николиног. Хвала Миодрагу Кулићу који је лично пратио Николину борбу против антисрпске пропаганде у Немачкој – у време распада Југославије.

  3. Придружујем се честиткама на избору Николе Живковића за Личност 2022 од стране акционара/редакције СтСт-а. Овакве догађаје не видим као пуко свечарење већ више као подстицај и наговештај будућег рада, пројеката и писања. Симптоматична је честитка од стране највећег малог акционара, деда Ђолета који се сада залаже да посету папе Франциска Србији, када би заједно са патријархом прошетао по Косову (ако им Курти дозволи). Он је иначе спевао песмицу о Косову (у коментару испод Антонићевог репринта ‘Усне које лажу’) под називом ‘KOSOVO JE SRBIJA – Sila otme zemlju i gradove’.

    Ево користим прилику и јављање и цењеног г. Кулића чијих пар писама сам имао прилике да прочитам у последње време, да подсетим њега и Николу да је велика празнина апсолутно ћутање о српској историји у данашњој Немачкој, која је историјски српска земља и у коју су Немци дошли као освајачи. Неке немачке династичке и владарске лозе (Hohenzollern, Mecklenburg) су старе по скоро 1000 година и српског су порекла. Ако се погледа нпр мапа Берлина одакле су цењена господа, може се препознати небројено српских топонима у немачкој транскрипцији. Ево један мали исечак из историје Берлина који ће, надам се, подстаћи поменуте да укажу да Срби нису тамо само гастарбајтери.

    “… Између 6. и 12. века, односно пуних седам векова, овим крајем, где је данашњи Берлин, су владали Срби – Шпревани, племе које је живело у ритовима, језерима и ритовима око реке Шпрее (нем. Spree), која тече кроз данашњи Берлин. Ово земљиште је природно заштићено ‘подводном’ густом шумом и мрежом водених канала, које Срби зову „Блато“ („Блота“). Читава област између главног града Доње Лужице, Хоћебита (нем. Cottbus) и Горњег Блата, Бранибора (нем. Бранденбург), малих градова Лубњов (нем. Lübbenau) и Боркова (нем. Burg) и тврдих градова на речна острва и ушћа реке Спрее, као што су чувени Радуш (нем. Slawenburg Raddush), Tornov и други, чији је географски центар данашња Шпревска шума (нем. Spreewald), северна Венеција испресецана плитким каналима и рукавцима дуж којих плове дуги канали, насељени искључиво српским народом.

    ‘Сам Берлин је био словенско место и звао се Барљин, Брљин’, каже Винавер. Постоји још једна теорија према којој је Берлин добио име по српској речи за врх, којим се ловила риба у мочвари (‘брло’), али назив града нема везе са медведом, који је касније изабран за симбол Берлина и стоји на његовом грбу. Некада се из рита на суво могло изаћи само код ушћа реке Даме у Шпреву, где се највиша кота на овим просторима, брдо Степеник или издиже 115 метара изнад воде, нем. Müggelberge, место где се могло крочити на суву и чврсту земљу, где се могло копати, отуда и срп. Копаница, Копјеник или нем. Köppenick. Данашњи кварт Кепеник (који се због великог броја паркова и зеленила сматра ‘зеленим плућима Берлина’) развио се као најстарији део града вековима пре Берлина (први пут се помиње тек у 12. веку!) формиран, спојен са градовима Келном, Фридрихштатом и Доротенштатом и 1709. године проглашен главним градом Пруске указом краља Фридриха III.

    Српски Kепеник настао је вековима раније на описаном ушћу, на речном острву Schlossinsel, одакле се канали који спајају Шпреву и Одру кроз град Смоквицa (Schmökwitz) разилазе и чине цео север Немачке и Пољске, све до до Балтичког мора, пловна и повезана. У археологији је детаљно описан развој српског средњовековног Берлина од утврђења до града (дела Гребеа, Бема, Милера, Зајера и највећег познаваоца ране историје Немачке Јоахима Хермана; потоњи је, између осталог, аутор монографије о средњовековном Кепенику) до доба српског војводе Јакше од Кепеника и његовог устанка против германске најезде у XII веку.

    Даље низ реку Шпре, на њеном ушћу у Хафел, од 7. века стоји тврђава Спандов (данашњи Špandau), утврђени град Стодоран, који су 1971. године истраживали и истраживали немачки археолози Adrian fon Miler i žena mu Klara (Müller, Die Slawishe Burgen von Spandau). Спандов је већ био пао под Албрехтову власт када је избио устанак и његови становници су се приближили војводи Јакши. Приликом друге германске експанзије, 928. године, Спандов и оближњи Гатов осваја краљ Хајнрих I, али су га Срби повратили 983. године, а од 1151. године улази у састав Јакшанског војводства, што значи да потпуно напушта бранденбуршку марку. Срби су, дакле, више од две стотине година успешно одолевали немачкој експанзији и предузимали војне походе из којих су се враћали као победници са великим бројем заробљених непријатеља…“

    https://en.wikipedia.org/wiki/Niklot#/media/File:Niklot.jpg

    12
    1
  4. Има се на чему честитати

    Прво честитам Мидрагу Лазићу на вођењу овог сајта.
    Честитам добитницима признања.За Николу Живковића знам одавно,као и за његов Жумберак.Последње о Жумбергу сам прочитао од оног дугогодишњег дописника „Политике“ из Загреба (презиме почиње са А) о томе како је сада латиница и на српским споменицима.Увек сам веровао да је важно за ћирилицу да о њој пишу угледни Срби.Али још није касно за Николу.
    Просто ми је непријатно што до сада нисам знао за тако честитог младог човека какав је Ивица Кузмановић.А какво је тек величанствено име часописа-Благодарје.
    Желим да проф.др Мило Ломпар напише нешто лековито за ћирилицу, чиме би одустао
    од онога што је написао у својој култној књизи „Дух самопорицања“-да Срби имају два писма,с тим да је ћирилица њихово доминантно писмо.И академик Милка Ивић је мењала мишљење. Прво је писала да се латиница осладила Србима ( као да над њоме није било државног насиља),а касније је све поправила овом реченицом:“Ми ћемо тешко (са)чувати српски језик на ијекавици и хрватској латиници.“У моме завичају (код Дервенте,Република Српска ) живео је наш кум Јован Новић,који је служио у Краљевој гарди,а кад се вратио у село до краја живота је говорио екавицом.Кум је био народни геније јер је разумео оно што у Републици Српској не разумевају универзитетски професори и академици: да се српски народ треба сједињавати са матицом екавицом и ћирилицом, а не оним што вреди у Загребу и Сарајеву-хравтском латиницом и ијекавицом.То је био предложио почивши проф.др Љубомир Зуковић,а прихватили су Радован Караџић и Момчило Крајишник.Било је то претчено и у закон, али се све срушило када су њих двојица насилно склоњени са политичке сцене.На једном скупу Друштва Просвјета на Палама екавицу је подржао и академик Милорад Екмеџић,али је толико извиждан да је напустио говорницу.Звиждали су они просветни радници који се никада нису огласили поводом страдња ћирилице.
    Хвала проф.др Милошу Ковићу на лепим речима о Ивици Кузмановићу..Пошто је он омиљен човек у Републици Српској предлажем му да кад опет оде тамо не рекне пред студентима да не требамо одбацити латиницу,при чему не спомене ћирилицу.Ми школовани Срби не требамо ништа одбацивати, него само вратити ћирилицу своме народу, да она поново влада (академик Радомир Лукић).
    Хвала др Кулићу на лепим речима о Николи Живковићу. И молим га да напише нешто о руским научницима.Писао је већ како се дивио руском научнику који је јавно одустао од неке своје поставке, јер је касније сам увидео да је погрешна.Остадоше ми у Осијеку ( по др Радославу Грујићу професору беловарске гимназије и Онорију – Осек) књиге Степана Тимошенка „Отпорност материјала за последипломске студије“, у којима он као професор на Станфорд колеџу велича неког руског инжењера као иновативног конструктора бродова у СССР-у.У последње време у свакој прилици где се држе здравице захвалим се Богу што је Руском народу подарио научнике и инжењере који су омогућили Русији да стане на црту западној сатани.
    Захваљујем се Драгољубу Збиљићу на 17 написаних књига о ћирилици, и уздам се да ће Мило Ломпар учинити нешто да неко од угледника напише приказ макар једне од њих,да не буду све потпуно игнорисане.
    Захваљујем се и Онорију што сам из његовог писања научио више него што сам знао о Србима као некад домицилном народу у данашњој Немачкој.И чудим се кад му неко може дати негативан поен после великог уложеног труда.

    Свима од Бога здравље и свако друго добро. И да Живковић нађе још боља вина од оних у околини Неготина,за која је писао да су најбоља..

  5. Господине Родољубе Лазићу, опростите што сам Вам дао другачије име.Умор,бриге,а и старост.

  6. За Немању Видића, „допл. инж. маш“

    Ценећи Ваш допринос у борби за ћирилицу не могу да не приметим да нисте у стању да разликујете
    – Миодрага Лазића, ратног хирурга (у Вашој верзији „Мидраг“)
    – Родољуба Лазића, правника и аутора, између осталих, текста о ћирилици који сте коментарисали са више (истурених) положаја, и
    – Александра Лазића, математичара и уредника овог сајта

    Не мислите ли да је ипак време да копачке, којима су скроз истрошени крампони, ипак окачите о клин!?

    3
    1
  7. Ћириличар

    Некакав Ћириличар би, изгледа, вратио стари обичај „лапот“ за Немању Видића и нас друге јер смо премашили границу од 50 година. Неће се ништа од зла учинити ако понешто превидимо и промашимо у словима и именима. Па се искрено исправимо и извинимо, као и ја малопре. И с тим превидима, што се борбе за српску ћирилицу тиче, Немњи Видићу ТЕШКО је наћи парњака.

Оставите коментар