Никола Н. Живковић: Једна књига о немачком менталитету или Самопонижавањем до самопоништења

Немачка од 1945. стоји под моралном уценом која се зове холокауст, који је постао и нови европски идентитет. ЕУ јавно прокламује да је пред јеврејским народом и Израелом крива за страдање Јевреја

Насловница књиге Торстена Хинца Психологија пораза – о немачком менталитету

Приказ књиге: Thorsten Hinz, Die Psychologie der Niederlage – Über die deutsche Mentalität; Verlag Junge Freiheit, 2011, Berlin, 221 стр.

Најзад се појавила једна књига која не само добро објашњава положај Немачке после Другог светског рата, већ и писана јасним, лако разумљивим језиком, истовремено не губећи на „озбиљности“, испуњавајући све услове једне интересантне, академске студије.

Већ у самом уводу Хинцове књиге Психологија пораза, с поднасловом: О немачком менталитету, јасно се види како аутор гледа на ту тему: „Ко се данас бави немачком политиком, о њој просуђује и, уопште, о њој размишља, тај пада у депресију, безнађе, цинизам, или тупост.“ Очајни су очевидно они који злу  судбину сопственог народа доживљавају као своју личну несрећу.

Зашто је немачки аутор песимиста? „Зато што немачки грађани не пружају отпор и не бране се од такве политике, која непрекидно штети немачком интересу. Грађани управо потврђују такву штетну политику својом равнодушношћу“ („Die Bürger wehren sich nicht gegen eine Politik… sondern sie bestätigen sie täglich durch die Gleichgültigkeit“, стр. 7)

Као главни проблем немачке нације Хинц види демографију, односно пад броја рођених беба. Ову појаву можемо пратити не само код Немаца, већ и код свих европских народа.

Најважнија тема ове књиге је однос немачке државе према Другом светском рату. Од 1945. до данас све немачке политичке странке безусловно признају да су Немци криви за злочине које је починио Хитлеров режим. „Оптужујући саму себе Немачка је покушала да убеди свет да је данашња Немачка добродушна“ (стр. 10). Односно, да је потпуно прекинула сваку везу са сопственом неславном прошлошћу, надајући се да ће свет према Немцима такође бити великодушан и добар. Преко система образовања Немци после 1945. на догађаје из Другог светског рата гледају очима победника. Уџбенике из историје писали су им Американци и Енглези. Тако је војна капитулација Немачке имала за последицу и културну капитулацију.

Као једну од најважнијих црта послератног немачког менталитета он види став немачке културне политике. А њена суштина је да непрестано, у свакој прилици, понавља да је њихова земља одговорна за злочине почињене током Другог светског рата. Разлог је дубоко психолошки: „Самооптужба треба да убеди свет да су Немци после 1945. године доброћудни. “[1]

На тај начин Немци се надају да ће код других народа произвести неку врсту милосрђа, односно да ће свет после таквог јавног признања кривице бити добар према Немцима.“[2]

Никола Н. Живковић: Приказ књиге Франка Лисона „Презирање сопственог“

Парија је била најнижа каста код Хиндуса, чији су припадници код осталих Индијаца заслуживали само презир, јер су „нечисти“ и зато не могу да учествују у јавном животу једне земље. Немачкој је просто била додељена улога парије, дакле, некога, ко је „зао“ („die Rolle des Bösen“.). Потпуни војни пораз Немачке у Другом светском рату сломио је немачки национални дух.

А неколико реченица даље аутор пише како је Англосаксонцима пошло за руком да потпуно преваспитају Немце. После Другог светског рата Немци су просто прихватили да виде себе очима Савезника. Тако се у Немачкој током последњих деценија учврстио осећај колективне – духовне и моралне – кривице… А ова чињеница је, ето, постала саставни део немачког идентитета. Нација, међутим, која одбацује своју вишевековну историју одустаје од будућности као нечега о чему може сама одлучивати.“

Аутор се беспоштедно обрачунава са немачком дипломатијом до 1940. године, потпуно се слажући са оценом швајцарског историчара и дипломате Буркхарта: „Немачка политика коју је до 1939. водио Хасел била је лакомислена, наивна, индискретна, а његова представа о светској политици просто глупа. Хасел се увек журио да све јави Енглезима. Тиме је мислио како ће се то Енглезима допасти, те да ће за Немачку задобити енглеске симпатије, што ће на крају довести до договора између правих џентлмена, кави су, ето, Енглези и Немци.“[3]

Типична грешка Хасела и многих немачких англофилских политичара. Немци су веровали да ће се „у очима Лондона и Вашингтона тиме квалификовати као партнери, дакле као они којима се може веровати. Хасел је веровао да су информације које шаље у Лондон уперене само против Хитлера, и да не наносе штету самој Немачкој. Ту се преварио. Он је заправо починио велеиздају.“[4]

Заблуда Немаца који су били против Хитлера, и учествовали у атентату против Фирера од 20. јула 1944, верујући да представљају „бољу Немачку“ („das bessere Deutschland“), је што нису разумели да они уопште нису интересантни за Лондон и Вашингтон. Просто, ти Немци нису разумели политику Англосаксонаца.“

Ритуал који се „у немачкој политици после 1945. непрестано понавља гласи: кајање и самооптуживање. Тај ритуал траје све до данас. Тиме су Немци развили један мазохистички морал и због тога Берлин непрестано хвале у Лондону, Вашингтону и Јерусалиму. Самопонижавање Немаца попримило је управо патолошке форме. Службени Берлин верује да ће таквом политиком спасти Немачку. Но, овакво дуготрајно самопонижавање убија вољу за живот и уништава нацију.“[5]

Чињеница је да је од 1884. до 1914. Немачка била водећа земља у свету готово на свим пољима људске делатности, од науке и културе до економије и индустријске производње. Немачка је поседовала најбољи здравствени систем на свету. Те три деценије представљале су врхунац немачког генија. Због тога не чуди да се Енглеска, која је неприкосновено „владала свим светским морима и океанима“, управо највише бојала Немачке. Како је у једном неформалном разговору немачком дипломати објаснио став Лондона познати британски државник: „Немачка привреда бележи сваке године велики напредак, а све то прати и пораст немачког становништва. Немачка војна индустрија нема премца у свету. Укратко, привредна, политичка и демографска снага немачког народа је застрашујућа за нас Енглезе.“ (стр. 66)

Александар Бочкарев: Енглеска преко Украјине ратује против ЕУ

Веома је карактеристичан „Апел деведесет троје“ („Der Aufruf der 93“) познатих личности из света науке, писаца, универзитетских професора и уметника од 4. октобра 1914. Апел су упутили „свету културе“ („An die Kulturwelt!“). Прву верзију писма саставио је немачки писац Фулда (Ludwig Fulda). Када човек чита „Апел 93“, неодољиво га подсећа на годину1517. и Лутерових 95 теза.

Почетак писма гласи: „Ми, представници науке и културе, протестујемо против лажи и клевета с којима наши непријатељи настоје да оцрне Немачку… Није истина да је Немачка крива за овај рат… од стране руских хорди, који кољу наше жене жене и децу, свет се прави да не види. Французи и Енглези се представљају као заштитници европске цивилизације, а на то немају никакво право, јер су се удружили са Русима и Србима. Присуствујемо понижавајућој позоришној представи, где се Монголи и црнци подстичу да ратују против беле расе… Немачка војска и немачки народ чине једну целину. Данас су 70 милиона Немаца браћа, без обзира на разлике у образовању, друштвеном положају и за коју политичку странку гласају… Зато се обраћамо светској јавности: верујте нам да се боримо као народ културе, који је свету даровао једног Гетеа, једног Бетовена и једног Канта.“[6]

За Немачку пред почетак Првог светског рата кључно питање гласило је: „Како ће одговорити Енглеска?“ („Wie würde sich England verhalten? Das war die entscheidende Frage.“) Немачки генералштаб разрадио је план по коме ће Француска брзо капитулирати, а Берлин потом све војне снаге пребацити на Исток, против Русије. На ужас Берлина, Лондон је стао на страну Француске и Русије.

Немачка се осетила изолована и неправедно стављена на стуб срама. Немачка интелигенција никако није могла схватити зашто су Енглези и Французи против њих, кад Берлин само брани немачку културу од руских варвара (стр. 72).

Марксистички философ Ернст Блох пред конац Првог светског рата у швајцарском листу Freie Zeitung описао је Немачку као земљу која представља „радикално зло“ („Deutschland als radikal Böses“). Такође је кривицу за Први светски рат приписао Немачкој као јединој кривој („die alleinige Schuld“).

Узроке и корене немачког самопрезира и немачку „гордост на кривицу“ („deutsche Lust am Schuldstolz“) Хинц тако налази много раније, већ у 1918. Но, како су показали бројни примери за последњих сто година, бити Немац и „поносити се немачком кривицом“ („der Schuldstolz“) често се показало као ништа друго до врстом инструментализације жртве геноцида и холокауста с циљем промовисања партикуларних егоцентричних циљева, пре свега Вашингтона и Јерусалима.

Пораз Немачке у рату 1914-1918. омогућио је Савезницима да уклоне свог најмоћнијег противника. Но, версајски диктат омогућио је и да на власт у Немачкој дође Хитлер. Дакле, и Савезници су одговорни за Други светски рат. Отуд је бесмислено говорити о Немачкој као јединој одговорној за Први и Други светски рат.

Но, и на страни Савезника било је личности које су упозоравале не опасност „Версајског договора“, односно да је то пре био „диктат“.  У британској делегацији у Версају године 1919. био је и енглески економиста Џон Мајнард Кејнз (John Maynard Keynes). Непосредно пред потписивање Кејнз је из протеста напустио преговоре, сматрајући да су услови „Версајског уговора“ за Немачку у тој мери неприхватљиви да представљају опасност по светски мир. Он је у децембру 1919. објавио књигу Економске последице мира (The Economic Consequences of the Peace), покушавши да објасни зашто је напустио Версајске преговоре. Књига је за кратко време имала шест издања, преведена на многе језике и донела славу Кејнзу, који је тада имао свега 36 година. У њој је између осталог написао: „…сматрам да је такав приступ неправедан, јер се целокупна одговорност за рат приписује искључиво једном народу.“ Но, остаје чињеница да је Кејнз сматрао да Немачка има нарочиту, највећу одговорност за Први светски рат.

Заслуга Торстена Хинца је што је скренуо пажњу на гласове пре свега личности из табора Савезника које су упозоравале на неодрживост „Версајског договора“. Они немачки грађани који су заговарали тезу да је Немачка једина крива за Први светски рат радили су то из личне користи, да привуку пажњу на себе, „због сопственог профилисања и да се представе пред домаћом публиком као неко ко је моралан. Спољнополитички гледано, ти људи објективно су били деградирани у корисне идиоте и служили интересима немачких непријатеља.“ („… zur Eigenprofilierung und moralischen Selbstaufwertung dienen mag, führt sie außenpolitisch dazu, sich ggf. selbst zum nützlichen Idioten ausländischer nationaler, bisweilen sogar nationalistischer Interessen zu degradieren.“)

Немачки философ Хоркхајмер 10. јуна 1963. упутио је писмо Герштенмајеру (Eugen Gerstenmaier), председнику немачког парламента (Бундестага): „Кривица се увек односи на појединца. Све друго је кобни мит.“ („Schuld betrifft die Einzelnen; alles andere ist verhängnisvoller Mythos.“)

Оно што ми се чини као оригинални допринос Торстена Хинца је што је указао на чињеницу који су приметили веома ретки: „Немачка, Русија и свет нису пронашли рецепт како да се успешно боре против англосаксонске политике. Лондон и Вашингтон знали су како да сопствене, егоистичне интересе вешто прикрију, запакују и представе као да се ради о моралним и општим људским правима: слобода мишљења, неприкосновеност приватне својине, бесплатно образовање, здравствено осигурање за све, право на поштено и праведно суђење. Овде имамо посла са типично англосаксонским протестантско-пуританским схватањем друштва.“[7]

Велика грешка Немачке, њене политичке елите и публициста је што су одбацили ове опште, универзалне вредности, ограничивши се на уске, националне оквире. Тиме су Англосаксонцима омогућили да победе, јер је њихов принцип био универзалан, пуритански, дакле морално супериорнији.

После Првог светског рата основана је Лига народа. Угледни немачки историчар Трелч (Ernst Troeltsch) оценио је ту међународну организацију као „инструмент којим Англосаксонци владају светом“  („das Instrument ihrer Weltherrschaft“). После Другог светског рата Лигу народа замениле су Уједињене нације. И једна и друга организација имају свој корен у англосаксонском, пуританском схватању универзалних принципа, иза којих се скрива њихово лицемерје, по коме је сасвим природно да њима припада право да владају Земљом, односно да Лондон и Вашингтон имају монопол да одређују шта су то „опште, универзалне вредности“.

Велики број наивних немачких политичара и интелектуалаца поверовао је да ће их ако прихвате критику Англосаксонаца и признају да су криви Лондон и Вашингтон морално ослободити тога терета. Но, протекло је више од седам деценија од конца Другог светског рата и Савезници и даље захтевају од унука и праунука Немаца из 1941. да се осећају морално одговорним за страдања, пре свега Јевреја. Хинц тврди да је став Немаца просто детињаст и глуп. Тиме што Немци већ више од седамдесет година себе јавно оптужују да су криви само потврђују да су Савезници у праву. Као да је све то предвидео далековиди Колон Рос, када је 1940 записао: „Ако изгубимо овај рат, победници ће са нама поступати као са дивљим зверима, које су затвориле у кавез и воде их по свету, као у циркуској представи.“

Веома је интересантно да се мало пажљивије проуче, на пример, пољско-немачки односи од 1920. године до данас. Као што је познато, Савезници су створили Велику Пољску и Велику Румунију, са задатком да држе под контролом како Москву, тако и Берлин. Пошто су и Букурешт и Варшава познате као русофобске нације, Лондон и Париз су им доделили и улогу да држе у шаху и Немачку. Човек себи овде поставља оправдано питање: а шта ће се догодити кад једног дана Американци и Енглези више не буду контролисали Немачку? Немци нису заборавили подручја која су после 1945. дата Чешкој и Пољској, а која су вековима била насељена чисто немачким становништвом. Ко ће тада бранити пољске и чешке интересе? Да ли ће се у том случају Праг и Варшава можда сетити да у помоћ позову Русе, да им помогну „у име словенске солидарности“?

Пољски портал Конзерватизам: Немачка ће нам због Украјине и Британије узети све што смо стекли 1945.

Заслугу Торстена Хинца видим и у томе што говори о једној табу теми. Наиме он подсећа свет на злочине које су над Немцима починили Пољаци и то како после Првог светског рата, тако и после Другог. Тако је за свега двадесет година, од 1920. до 1940, убијено 60.000 немачких цивила. Истовремено неколико милиона Немаца протерано је са територија на којима су вековима живели, попут Источне Пруске и Помераније. Група угледник француских интелектуалаца и политичара године 1924. чак је уложила протест због „пољског терора над немачким грађанима“ у Пољској. Терору пољске националистичке владе били су подвргнути и Руси и Украјинци који су живели на територији тадашње источне Пољске, око Лавова.

Овај терор од стране Пољака и Чеха наставио се, и то у далеко већим размерама, после 1945. Тада је са подручја где су Немци чинили већину протерано око петнаест милиона немачких цивила. Англосаксонци, Французи и совјетске власти нису ништа учинили да зауставе злочине над Немцима. Тек тада су многи Немци, нарочито они који су били против Хитлера, схватили горку истину: „Лондон, Вашингтон и Париз нису водили рат против Хитлера, већ против Немачке“ („Dass der Krieg schließlich nicht gegen Hitler, sondern gegen Deutschland geführt wurde“, стр. 119).

Коначан резултат немачког пораза у Другом светском рату био је да је Немачка изгубила суверенитет, али и да је целокупна Западна Европа постала ништа друго до америчка колонија („Europa als amerikanische Kolonie“).

Најугледнији немачки интелектуалци били су подвргнути процесу „денацификације“. Да би, на пример, могли поново предавати на неком западнонемачком универзитету, морали су одговорити на „упитник“ („Fragebogen“). Један део немачких професора пристао је да се подвргне том, у суштини, понижавајућем процесу. Но, било је и оних који су поносно, пркосно одбили да попуне тај формулар кога су саставиле америчке окупационе војне власти. Тако је у лето године 1945. угледног немачког правника и философа Карла Шмита у име америчке војне власти посетио Шпрангер (Eduard Spranger). Он је, разуме се, уживао пуно поверење Савезника. Гост је Шмиту на сто ставио формулар са питањима. Домаћин је Шпрангеру поносно одговорио: „А ко си ти да мене доводиш у питање?  („Wer bist du denn eigentlich, der du mich so in Frage stellst?“, стр. 126).

Истовремено, Карлу Шмиту било је сасвим јасно, да је, као припадник поражене нације, постао парија, односно, нека врста политичког криминалца („zu den politischen Kriminellen gehörte“). Чувена је Шмитова пркосна реченица: „Да, ми смо поражени, згажени – но, наш положај ни у ком случају није безнадежан, нас нису уништили, ни физички, ни морално. Ми смо окупирани, али они нису освојили наша срца и наше душе.“[8]

Ако бисмо данас описивали карактеристику Немаца, слободно бисмо могли рећи да Немци припадају „једном пораженом народу, потпуно препуштеном на милост и немилост победнику.“[9]

Хиндафинг: Њемачка је д.о.о. (2020)

Но, било је познатих Немаца другачијег става него, рецимо, један Карл Шмит, Ернст Јингер или Мартин Хајдегер. Ако оставимо по страни став немачких Јевреја, који, природно, нимало не изненађује после свега што су у Немачкој доживели од 1933. до 1945, утолико су поразније за Немце деловале речи једног Томаса Мана. Он је, на концу, „чисти Немац“, из угледне протестантске породице у Либеку. Током рата живео је у Сједињеним Државама, у Калифорнији, као политички емигрант и редовно преко лондонског радија позивао Савезнике да бомбардују Немачку („…den Bombenkrieg gegen Deutschland befürwortete“, стр. 149).

Немачки аутор закључује да Немачка од 1945. стоји под моралном уценом која се зове „холокауст“, односно „Аушвиц“.

Торстен Хинц завршава поглављем са тренутном политичком ситуацијом у Европи и свету, објашњавајући због чега је управо Израел најгласнији у подршци Турској да што пре постане пуноправни члан Европске уније. Рачуница Израела је кратка и разумљива: „Ако Турска постане чланица ЕУ, не би имала разлога да се толико бори за водећу улогу у исламском свету, нарочито у погледу права Палестинаца, које до данас увек иде на штету Израела“, како је изјавио један израелски политичар.[10]

Протест немачке фудбалске репрезентације на Светском првенству у Катару 2022. због забране ношења LBGT капитенске траке на рукаву (Фото: Гети)

Но, појам „холокауст“ није постао само главна идеологија Немачке, већ се неке моћне силе старају да то постане и „европски пројекат“, односно главна европска идеологија. Довођење у питање истинитости „холокауста“ третира се не само као крајње „политички некоректно“ мишљење, већ за собом повлачи и казну, како новчану, тако и затворску. У том смислу, последњих тридесетак година у земљама Европске уније одржао је неколико „конференција о холокаусту“ („Holocaust-Konferenzen“). Као резултат тих конференција добили смо један нови, европски идентитет. Све државе ЕУ јавно прокламују да су пред јеврејским народом и државом Израел криве за страдање Јевреја у Другом светском рату. Притом се увек наглашава да је главни кривац – Немачка. Ова конструкција служи пре свега интересима Израела. На тим конференцијама критици је подвргнуто и бело, хришћанско становништво Западне Европе, које се оптужује за окупацију народа Африке, Америке и Азије, што је такође у вези с кривицом за холокауст. Тако смо добили неку врсту религије холокауста, која укључује и неке мањине у Африци, али увек инсистира да је главна кривица управо у убијању Јевреја“.[11]

Напомене

[1] „Die Selbstanklagen sollen der Welt von der deutschen Gutartigkeit überzeugen“, Thorsten Hinz: Die Psychologie der Niederlage – Über die deutsche Mentalität; Verlag Junge Freiheit, 2011, Berlin, стр. 10

[2] „Nach dem 2. Weltkrieg Deutschland nimmt die Position des Paria ein“, Thorsten Hinz: Die Psychologie der Niederlage – Über die deutsche Mentalität; Verlag „Junge Freiheit“, 2011, Berlin, стр. 14

[3] „…die Hassels Politik Er ist leichtsinnig, naiv, indiskret und seine Vorstellung sind dumm. Denn Hassel wollte immer alles den Engländer sagen. Irrigerweise glaubte er, eine englische Sympathie für Deutschland ließe sich aufbauen auf einem gemeinsamen Begriff, wie zwischen Gentlemen üblich ist“, Carl J. Burckhardt: Meine Danzinger Mission 1937-1939.

[4] Hassel hoffte, daß England will die deutsche Großmut honorieren und Deutschland schonen und anglophile Deutsche wollten in den Augen London und Washington, als besonders glaubwürdige Partner qualifizieren. Hassel und seine Leute meinten, daß die Informationen, die er nach London sendete, nur gegen Hitler gerichtet sind, und nicht gegen Deutschland. Aber Hassel beging Landesverrat (Thorsten Hinz: Die Psychologie… стр. 29)

[5] Die Bußrituale und Selbstanklage der deutschen Politik seit 1945 bis heute dauern an und entwickelten eine masochistische Moral, die Anerkennung in London, Washington und Jerusalem verschafft, in der Selbsterniedrigung eine pathologische Form hat und so Berlin glaubt Deutschland zu retten. Aber die Selbsterniedrigung auf die Dauer, die Bereitschaft zur Fortpflanzung tötet und damit zerstört die Nation. (Thorsten Hinz: Die Psychologie… стр. 40)

[6] Es ist nicht wahr, daß Deutschland diesen Krieg verschuldet hat… von russischen Horden hingeschlachteten Frauen und Kinder. Sich als Verteidiger europäischer Zivilisation zu gebärden, haben die am wenigsten das Recht, die sich mit Russen und Serben verbünden und der Welt das schmachvolle Schauspiel bieten, Mongolen und Neger auf die weiße Rasse zu hetzen… Deutsches Heer und deutsches Volk sind eins. Dieses Bewußtsein verbrüdert heute 70 Millionen Deutsche ohne Unterschied der Bildung, des Standes und der Partei… Glaubt, daß wir diesen Kampf zu Ende kämpfen werden als ein Kulturvolk, dem das Vermächtnis eines Goethe, eines Beethoven, eines Kant  (Thorsten Hinz: Die Psychologie … стр. 72)

[7] Deutschland, Russland und die Welt hat kein Rezept gegen die angelsächsische Politik gefunden, eigene egoistische Interessen mit dem Anspruch des moralischen, universellen Rechts zu verbinden, wie die Menschenrechte: die Meinungsfreiheit, die Privatsphäre, die freie Schulbildung, die Gesundheitsversorgung und das Recht auf ein faires Gerichtsverfahren. Diese Politik wurzelte in der puritanischen Gesinnung“, Thorsten Hinz: Die Psychologie… стр. 90

[8] „Unsere Lage ist nicht völlig hoffnungslos. Wir sind besiegt, zu Boden geworfen und zertreten, aber wir sind in keiner Hinsicht vernichtet, auch nicht moralisch. Wir sind okkupiert, aber nicht erobert.“  Thorsten Hinz: Die Psychologie… стр. 128

[9] Karl Jaspers: „Das Merkmal der Deutschen ist die Zugehörigkeit zu einem restlos besiegten Volk, ausgeliefert der Gnade und Ungnade der Sieger“, Thorsten Hinz: Die Psychologie… стр. 132

[10] „Wenn Europa die Türkei aufgenommen hätte, wäre die Türkei nicht bestrebt, wäre die Türkei nicht bestrebt, ihr Ansehen in der arabischen Welt auf Kosten Israel zu erhöhen“, sagte der israelische Politiker – Thorsten Hinz: Die Psychologie… стр. 202

[11] „Diese Konstruktion soll Interessen Israels dienen. Aber in der Kritik gerät auch das weiße, christliche, koloniale Europa, dem eine Schuld an eroberte Völker in Afrika, Amerika und Asien zugewiesen wird, und steht eng in Verbindung mit der Kultivierung der Holocaust-Schuld. Das ist eine Art Holocaust-Religion, die auch als Opfer gelten andere Minderheiten und andere Völker in schwarz Afrika umfasst, aber  beharren auf dem Primat des Judenmordes. Deutschland und Europa werden erpresst“, Thorsten Hinz: Die Psychologie… стр. 203.



Categories: Писма из Жумберка

Tags: , , , ,

7 replies

  1. „Немачки аутор закључује да Немачка од 1945. стоји под моралном уценом која се зове „холокауст“, односно „Аушвиц“.

    Колики је био број жртава у Аушвицу?

    13
    1
  2. Господине Никола, како сте тако наивни?

    Немци се не стиде ничега што су урадили у првом и другом светом рату. Када су се извинили србима и русима? Једино су се извинили јеврејима и плаћају репарације, али само зато што су морали – то је једнин разлог.

    Након што им је било дозвољено да се уједине, одмах су кренули на Балкан са својим старим нацистичким другарима (шћиптар тзв. „албанцима“, католицима хрватима, католицима словенцима и босанским муслиманима), а против православних срба, да поново покушају своје ширење на исток [1][2]. Они нису одустали од својих планова нити им је жао због било ког зла које су починили! Немају ни трунке стида што су убијали 100 срба за једног погинулог, а 50 за једног рањеног њиховог војника ( https://en.wikipedia.org/wiki/Kragujevac_massacre )!

    Као и сва Западна Европа, Немачка је примитивна, нецивилизована, лажњива, грамзива, крадњива, крволочна и зла. То што се облаче у фина одела и глуме господство, је само мимикрија – вук у финим оделима. Јесте ли прочитали књигу Св. Јустина Ћелијског о Европи, базирану на његовој докторској дисертацији? ( http://www.rastko.rs/rastko/delo/12931 )

    Видите како пребацију своје прљаве фабрике у Србију и краду све што могу – та јадна и зла Немачка! Они ће поново кренути на Србију, након што се Србија ослободу у устанку народа и тада ће поново бити поражени, али лекцију неће научити нити ће се поправити!

    Ја не знам да ли сте ви верник, али никада не спомињете православље у било ком контексту овог глобалног конфликта Запад и Турска против Србије и Русије! Неверни не знају да је то главни разлог што нас не трпе – ми смо са Господом а они су са непомајником и духовно су мртви! Ми им никада нисмо желели зло, нити их мрзимо, чак ни данас након свих њихових злочина почињених без трунке савести и стида и без покајања, а то је зато што смо православни!

    [1] French General Truth About NATO Bombing of Yugoslavia 1999
    Part 1/2 | English subs | YouTube

    [2] French General Truth About NATO Bombing of Yugoslavia 1999
    Part 2/2 | English subs | YouTube

    38
    2
  3. Kao i uvek nama Srbima i Srpkinjama se nudi gledanje iliti pogled kroz NAOČARE made in:

    NEMAČKA
    ENGLESKA
    FRANCUSKA
    AMERIKA

    iliti što je još GORE kroz NAOČARE made in:

    BIVŠE KOMŠIJE.

    Iako mi se moj VID kao i moja OBA OKA počeli kvariti što zbog mojih godina a ponajviše zbog želje da VIDIM što DALJE umesto što BLIŽE uvek mi padne na pamet dve stvari koje su mi govorili u vreme kada sam ja bio „još mlađi“ a to su sledeće rečenice:

    GLEDAJ SVOJA POSLA
    i
    NABI NOS U SVOJE D… PA ĆEŠ …… itd.

    Takav je bio tada PEDAGOŠKI rad sa malom decom.

    Ipak ja i danas sa mojim lošijim VIDOM i naočarima za gledanje ISPRED NOSA bih zaključio da je onima „jedanaestorici“ takozvanih NEMAČKIH fudbalera koji su
    DESNOM rukom pokrili GORNJI otvor bilo bolje da su LEVOM rukom TO isto uradili po svom sopstvenom DUPETU.

    Takva SLIKA bih bila PRAVA slika i PRILIKA
    za SVE GORE navedene POGLEDE kroz NAOČARE koje se STALNO i UPORNO nude
    Srbima i Srpkinjama NEBILI Srbi i Srpkinje
    KONAČNO progledali PRAVILNO.

    Ja sam Srbin.

    Ja VOLIM da gledam SVOJIM očima.

    Sa ili bez NAOČARA.

    MADE IN SERBIA.

    Kako Ja tako i Naočare.

    24
    2
  4. Немачка је требала да буде уништена после 2.св. рата. План је био спреман да се подели на неколико делова, да им се укине индустрија, да остану само екстезивно пољопривредни парчићи у више земаља без националног идентитета и која ће расним инжињерингом бити уништена. План је био готов и већ се било почело са његовим извршењем. Творац тог плана је био Хенри Моргентау, US Secretary of the Treasury. Немачку су од уништења спасли – Руси. Да није било Руса, Немачка сада не би постојала.

    Зашто ми скоро ништа не знамо о том плану? Из истог разлога због кога не знамо ни број жртава у Аушвицу. Мало је чудно да Никола нигде није поменуо тај план (можда јесте на неком другом месту).

    34
    1
  5. https://en.wikipedia.org/wiki/Nakam. Nakam organisation spremala se da otruje vodu u Nemackoj , osveta za Auschwitz. Organizacija je bila sastavljena od bivshih logorasa. Abba Kovner ,pesnik je bio vodja.

    13
  6. А ја помислио да се ради о самопонижавању због надимена којим их ми поимамо, а они то тобож „трпе“. Они себе не зову „Немцима“. Они су нама дозволили да их зовемо тим омаловажавајућим именом. Могли су да нам забране омаловажавање кад год су хтели. Ипак, они очигледно не желе да их зовемо њиховим „античким“ именом, нити „романским“ именом. Има ли добровољаца да разјасни о чему се ради?

  7. О, Србине који памтиш,зашто пишеш „њиховом“латиницом,а кажеш да си Србин?
    Ћирилица је лице српско!

    8
    3

Оставите коментар