Никола Н. Живковић: Приказ књиге Франка Лисона „Презирање сопственог“

Отпор може пружити само онај ко поседује снажан карактер, или да се од свега држи по страни, или да оде на планину, у шуму, што даље од партијских састанака и припрема за изборе, саветује Ф. Лисон

Извор: Снимак екрана

Франк Лисон: „Презирање сопственог“. Поднаслов: „О културолошкој самомржњи у Европи“ (ориг. Frank Lisson: „Die Verachtung des Eigenen – Über den kulturellen Selbsthasses in Europa“; 2. deutlich verbesserte Auflage“; Schnellroda 2019, Verlag Antaios, 367 Seiten)

Наслов и поднаслов ове књиге нам говоре о теми веома присутнoj и у данашњим српским интелектуалним расправама. То је био довољан разлог да сам, ево, многе часове посветио овој студији.

Књига почиње не с убеђењима, мишљењима и тврдњама, већ питањима. На пример: шта је то нарочито у духовном развоју Запада, што га разликује од осталих култура и цивилизација? Зашто је управо хришћанска Европа пуних пет векова била готово без конкуренције доминантна у свету? Због чега то данас није тако? Који су узроци европског пада?

Лисон почиње с чињеницом да црнци из Африке, арапски свет, па ни Кина и Персија, као најстарије цивилизације, немају једног Ђордана Бруна, Шекспира, Леонарда и Еразма, а ни Моцарта, Канта и Хегела. Све цивилизације су се вековима, готово до наших дана, дивиле Западу и његовим достигнућима на свим пољима људске делатности (стр. 100).

Све до отприлике 1400. године исламски свет, а пре свега Кина, били су готово у сваком погледу супериорнији у односу на Запад. До XIV века надмоћност Кине у административном, привредном и техничком погледу била је очевидна. Кинеска култура ставља нагласак на хармонију, а не на такмичење, као што је то случај на Западу. Кинеска философија састоји се у хармонији човека, природе и космоса (стр. 98).

Уместо европског такмичарског духа, кинеска философија развила је идеју хармоније: „јин“ представља мрачни, пасивни, женски елеменат, који се хармонично стапа са „јангом“, дакле, са активним, тврдим, мушким елементом и тако чине једну целину. На тај начин у хармонији живи све постојеће: људско друштво, свет природе и космос (стр.105).

Кина је много пре осталих народа познавала производњу гвожђа. Државним апаратом руководили су најспособнији. Поседовала је добре путеве и речне канале. Кинеска керамика, порцелан и свила изазивали су дивљење целог света. Кинески бродови, „џунке“, имали су носивост и до 1.500 тона, док су европске лађе у исто време биле пет пута мање. Португалац Васко да Гама, рецимо, који је био први Европљанин који је бродом, и то од три стотине тона носивости, крајем XV века, стигао до Индије (стр. 29/30).

Европска култура и наука доминирала је вековима. Потом је у другој половини ХХ века дошло до преокрета. Уместо да се, мала по површини, Европа поноси својим техничким и уметничким достигнућима, појавили су се покрети који су почели да се стиде себе, своје културе и традиције. Као пример аутор наводи немачки студентски покрет из године 1968. Он је био реакција на војни пораз нацистичке Немачке у Другом светском рату. Тај нови тип побуњених младих Немаца јесу „антифашисти“. Но, оно што је заједничко и националсоцијализму и Антифи је чињеница да су оба покрета немачка и тоталитарна. Као што је у време Хитлера државна доктрина био националсоцијализам, тако је то данас Антифа.

„Антифа“ је настала као резултат немачког комплекса кривице због Аушвица и с тим у вези немачког презирања сопствене нације. После се тај осећај презирања сопствене културе, „аутошовинизма“, проширио и на готово све народе у Европи, али и на Сједињене Државе. Дакле, овај културолошко-психолошки феномен, кога зовемо „самомржња“, не ограничава се само на Немачку и Немце. Једна од нарочитих форми самомржње јесте „политичка коректност“. Она се данас спроводи у свим европским земљама („Eine der Formen des Selbsthasses ist die der Political Correctness“, стр. 23).

Лисон у културолошком аутошовинизму види јасан знак резигнације и разочарења. Европа се сама успешно уништавала у ХХ веку, у Првом и Другом светском рату, услед чега је већи део Европе у XXI век ушао демографски осакаћен, а многа културна добра, пре свега у Немачкој, била потпуно уништена, а већина немачких градова године 1945. личила на Хирошиму. Оптички гледано, опоравак је био зачуђујуће брз, али морални и духовни пораз био је немерљив и знатно дубљи. Укратко, самоуништење Европе 1914-1945. представљало је велики догађај за Трећи свет. Пад Запада тако је постао предуслов за успон неких других цивилизација, а пре свега за настанак једне нове, Глобалне цивилизације (стр. 36).

Колевка цивилизације Запада јесте древна Грчка. Суштина те културе јесте „такмичарски дух“, односно „култура рата“. Њу најбоље описује грчка реч „агон“ („ἀγών“), што значи борба, такмичење. Као животни принцип то је касније преузела и цела Европа. Само у тој атмосфери може да настане величанствена уметност древне Грчке, а нарочито грчке трагедије. Свој израз „агон“ најјасније налази у Олимпијским играма. Оне су прво имале своју религиозну ноту, да би се касније претвориле у истицање успеха појединца и задовољавање његове сујете. Одржавале су се пуних хиљаду година, све док их 393. године није забранио римски цар Теодосије. Он је хришћанску веру прогласио за државну религију. Олимпијске игре су у Теодосијевим очима имале јасан нехришћански карактер, те је наредио да се униште спортски терени у Олимпији.

Два главна античка места, Атина и Александрија, као интелектуални центри старог света, трајала су близу хиљаду година, све до дана кад је некад моћни хеленистички свет постао пука провинција Римске империје.

Већ тада имамо појаву данас познату као „аутошовинизам“. Римљани су на својој кожи осетили с каквом су их мржњом дочекивали многи покорени народи. То није остало без последица. Осећај кривице пренео се на многе римске интелектуалце. Салуст (Sallust) је јавно критиковао злочине које је у освојеним подручјима починила римска војска. Чувена је његова реченица: „Рим ће морати скупо да плати уништење Картагине“. Хорације, Тацит и Јувенал такође су били непомирљиви критичари римске освајачке политике (стр. 181).

После пропасти Римске империје настало је дуго време стагнације Запада. Тек у XIII и XIV веку Европа поново почиње да се буди. Сведоци смо новог доба, препорода, „ренесансе“. Ти први значајни европски центри били су у Италији: Фиренца, Болоња, Падова и Венеција. Ове градске центре у XVII и XVIII веку замењују јаке централистичке државе, пре свега Шпанија и Француска, а убрзо потом Холандија и Енглеска. Културни центар Европе од 1600. до 1800. године постаје Париз, затим Лондон, а почетком 19. века настају нови центри: Беч и Берлин.

Како би неком ко није из Европе човек најкраће објаснио шта је то, заправо, Западна цивилизација („die westliche Zivilisation“). Аутор ове студије верује да се то најсликовитије може испричати на примеру ова три типа личности: Галилеј, Микеланђело и Магелан. Сва тројица представљају оваплоћење, инкарнацију оног што зовемо цивилизација Запада: Галилеј је усамљени научник, потпуно посвећен истраживању; Микеланђело, можда и највећи уметник Запада („vielleicht der größte Künstler des Abendlandes“), представља уметника потпуно опседнутог претакањем идејe у уметничко дело; Магелан, најзначајнији морепловац Запада, лудо храбар, спреман да преузме ризик, ма како велики (стр. 39).

Блез Паскал, блистави француски ум, у свом кратком овоземаљском животу од једва четири деценије, остварио је невероватно много на пољу математике и философије. Веровао је да је главни покретач човека хришћанске цивилизације Запада његова жеља да се докаже. Све што ради, чини из сујете, из наде да ће постати славан. Словом, мотиви су му таштина и славољубље.

Овој тројици могли би, разуме се, додати још десетак других личности: Протагора, Анаксагора, Питагора, Сократ, Платон, Спиноза, Аристотел, Ђордано Бруно. Препород и буђење Европе, доба Ренесансе, почиње на неки начин с археологијом. Људи буквално почињу да откопавају рушевине хеленистичког света и древног Рима. Тако један Петрарка, генијални песник из XIV века, пише писма Цицерону, као да му је комшија и савременик. Одушевљава се и Хомером, кога у Петрарикино време више нико и не спомиње. Благодарећи преводилачком генију Немца Фоса (Johann Heinrich Voß), који је 1781. превео Одисеју, а 1793. и Илијаду, Хомер је поново откривен. Велики немачки песник Хелдерлин усхићен је древним грчким песницима Пиндаром и Емпедоклом. А стварали су две и по хиљаде година пре њега!

Франк Лисон (Извор: anbruch-magazin.de)

Какву је спознају људима Ренесансе донело бављење древном Грчком и Римом? Одговор је кратко и упечатљиво дао Петрарка: „Постало је јасно да је пре нас постојао један свет, једна култура, која је на пољу уметности, науке и философије, али и квалитета живота била далеко супериорнија у односу на живот нашег времена“ (стр. 45).

Ово се нарочито односило на питања религије. Догме Римокатоличке цркве вековима нико није доводио у питање. А потом су људи Ренесансе почели откривати античке философе. Рецимо, грчки философ Полибије: „Маса је по природи лаковерна, не руководи се разумом већ осећањима, која их често воде у насиље. Зато је задатак државе да се људи држе у страху. Да би се то постигло, држава би требало да успостави митологију која ће већину становништва држати у покорности и страху. Управо због тога је важно да масе верују у богове. Они државници и философи које захтевају да се укине вера, делују неразумно и штете држави.“ (стр. 62)

Нарочито је постао популаран грчки философ Протагора (Πρωταγόρας). Кад су га ученици питали шта мисли о боговима, његов одговор је гласио: „О том не могу ништа да тврдим – ни да постоје, ни да не постоје. Разлози да на то питање не можемо дати одговор су бројни, но најважнији је чињеница да је људски живот сувише кратак да би на такво питање човек могао да нађе исправан одговор.“ (стр. 72)

Велики утицај на човека Ренесансе имала је Протагорина мисао да је „човек мера свих ствари“. („пάντων χρημάτων μέτρον άνθρωπος“ – „пантон хрематон метрон антропос“). Човек Ренесансе је то на латински превео „Omnium rerum mensura homo“. А с латинског је потом преведено и на остале европске језике. Ове мисли, које су у очима римокатоличке догме деловале као светогрђе, чине саму срж западноевропске културе, која је од Ренесансе доживела невиђени успон (стр. 47).

Већ око године 1800. имамо ситуацију да истински велики умови Запада више нису везани за Цркву и не верују у њено учење о постојању Бога: Гете, француски моралисти, Хјум, Хердер, Кант, Ниче, Шопенхауер. Немачки философ Хегел покушао је да уз помоћ философије докаже да Бог постоји, но то му није пошло за руком (стр. 242).

Овај смер у духовном животу Запада доживео је своју крајност кад је у другој половини 19. века немачки философ Фридрих Ниче објавио „Gott ist tot“ („Бог је мртав“). Ниче, човек хеленистичког духа, у хришћанству је видео учење које се крајње непријатељски односи према култури, уметности и философији, образлажући да је то била религија непросвећеног, неписменог народа. Прве хришћанске заједнице регрутовале су се, с ретким изузецима, из најнижих слојева друштва. За њих је било карактеристично да су презирали науку и разум. Ниче закључује: „Хришћани и Јевреји нису ништа створили на пољу културе“ („Die Christen und Juden haben für die Kultur nichts geleistet“ (стр. 183).

Сократ је изабрао смрт, попивши чашу с отровом. Његов скептицизам учинио се субверзивним и опасним по државу. Атина га је осудила на смрт јер је „кварио омладину“ и порицао „свемоћ богова“ (стр. 73).

Жак Луј Давид, Сократова смрт, 1787. (Фото: Викимедија)

Аутор упоређује судбину Христа и Сократа. И један и други супротставили су се опште прихваћеном веровању људи њиховог времена. Јеврејски проповедник Исус објавио је нову веру, тврдећи да је он син Божији и да је дошао као Месија. То је било у супротности с веровањем Јевреја. Владајући слој, Фарисеји, у том новом учењу видели су опасност, јер је Христовим учењем доведен у питање њихов ауторитет и власт. Гувернер римске провинције Јудеје Понтије Пилат није био убеђен у Исусову кривицу. Народу је понудио да се смртна казна изврши не над Христом, већ над Варавом. Но, окупљени Фарисеји плебиситарно су се изјаснили да је Христос заслужио смртну казну. Разапет је на крсту (стр. 76).

Поменути примери пре готово две и по хиљаде година – на пример Сократа и Христа – показују континуитет таквог понашања власти до наших дана. Ако су древни грчки мислиоци били оптужени да „кваре омладину“ и ругају се „веровању већине“, Лисон наводи сличне критике из наших дана. Аутор тако подробно описује случајеве Бота Штрауса и Мартина Валзера. Они су прекршили табу, ненаписану забрану, коју сви немачки интелектуалци познају и строго је се деценијама, од године 1945. до данас, придржавају. Интелектуалац просто мора да буде „политички коректан“ („politisch korrekt“). Аутор закључује да је „самоцензура централна тачка нашег времена („Selbstzenzur ist zentraler Punkt unserer Zeit“, стр. 78).

У чему је проблем? Бото Штаус (Botho Strauß) објавио је 8. фебруара 1993. у најтиражнијем немачком (и европском) недељнику Шпигл есеј под насловом „Anschwellender Bocksgesang“. Ретко је који есеј једног писца изазвао толике полемике као Штраусов. Сећам се веома добро тог догађаја, јер сам већ тринаест година живео у Берлину. Штампа, телевизија, радио, политичари: сви су говорили о „прворазредном скандалу“.

Веома сам пажљиво прочитао тај, по мени, литерарно одлично написан текст. Питао сам се, као и многи тог времена: како је могуће да књижевно дело постане политички скандал?

Бото Штраус одличан је познавалац древне грчке књижевности. У слободном преводу његовог есеја, реч је о песми која се у доба древне Грчке такмичи да добије престижну награду, додељивану – као и античке олимпијске игре – приликом верских и култних фестивала у част бога Дионисија. Пратња Дионисијева, глумци у театру, учествовали су у лику Сатурна, који је имао козје ноге и рогове. По својој уметничкој вредности грчке трагедије остале су до данас појам за уметничко савршенство.

У новембру 1989. Берлински зид је пао. Многе породице из Западног Берлина, па чак из Хамбурга, Минхена или Штутгарта, кренуле су до Берлинског зида, носећи „сиромашној браћи и сестрама с Истока“ кафу, банане или „Butterbrote“, како би поделили радост са њима. Одигравале су се готово библијске сцене. Нимало не претерујем, будући сведок тог догађаја.

Пад Берлинског зида (Фото: Викимедиа)

Кратко после тога распао се и Совјетски Савез. Сједињене Државе, као главна војна сила Запада, доживеле су тријумф. Од биполарног света човечанство се морало навићи да живи са само једном светском силом. Вашингтон, са својим главним савезницима Лондоном, Паризом, али и Израелом, дуго се договарао „шта да раде са овако проширеном, ојачаном и поново уједињеном Немачком“.

Есеј Бота Штрауса деловао је на немачке политичаре као нека врста алергијског шока. Један писац изазвао је земљотрес какав та држава не памти у својој историји ХХ века. Недељама и месецима после тог есеја јављали су се за реч сви – политичари и уметници, прозвани и непрозвани, пријатељи и противници. Његови непријатељи именовали су Штрауса као „поглавара нове деснице“ („der Kopf einer neuen Rechten“). Његови пријатељи, премда у знатној мањини, покушали су да га одбране позивајући се на „слободу говора и штампе“. Без те слободе, тврдили су, нема ни људских права, а ни демократије.

Године 1993. дошло је, као после сваке велике прославе и весеља, до отрежњења. Немци са Запада, деценијама подвргнути дресури „денацификације“, одједном су код своје „источне браће“ препознали своје родитеље. Москва је „своје Немце“ учила да буду поносан народ, да буду Немци, јер припадају „напредном, комунистичком делу човечанства“. Ови с Истока гледали су на браћу са Запада као на смешне фигуре, који су изгубили сваки смисао за људскост, за национални осећај солидарности и које као да интересује само плата, порез и „урлауб“ (одмор, нем).

Неконтролисани улазак у земљу стотине хиљада младих људи углавном из исламских држава, од Пакистана и Авганистана до Сирије и Сомалије, у бившој Западној Немачкој није изазвао неке знатне протесте. На истоку, међутим, у градовима као што су Лајпциг, Дрезден или Росток дошло је буквално до масовних побуна грађана против мигрантске политике немачке владе.

Нарочито је ова мисао изазвала бес код непријатеља Бота Штрауса: „Данас се суочавамо с конфликтима које, међутим, не можемо да решимо економским мерама. Систем је дошао до својих граница… Свеједно како то вреднујемо, но чињеница јесте да ће бити тешко против тога се борити: да старе ствари нису просто преживљене и мртве, да човек, као појединац и као припадник народа, не постоји просто тек од данас“. Додао је и: „Не почнемо ли да решавамо тај проблем, ,биће ратʻ“ (wird es Krieg geben).

Писац на шест страна критикује данашњу политичку ситуацију, „осећа тугу због губитка мита, религије, војничког духа и трагедије“ („Trauer über den Verlust des Mythos, der Religion, des Soldatischen, Tragischen“). Поставио је дијагнозу немачког и европског друштва коју политичари просто нису могли поднети. Они народу причају о повећању плата и пензија, инфлацији… А сад им овај писац каже да је богатији и бољи живот био у прошлости, а да данас живимо у модерном себичном друштву, лишеном митова, утехе и свега онога што је човека у прошлости чинило тако узвишеним и племенитим, за шта се вредело борити и жртвовати. За које идеале је данашњи човек спреман да се жртвује? Да смањи годишњу инфлацију са шест на два одсто? Ко је спреман да се жртвује за заједницу, за свој народ, данас бива исмејаван.

И заиста, шта хоће тај Бото Штраус? Немци су привредно економска сила, Немци као туристи добродошли су у свим државама света од Италије, Грчке и Шпаније до Мексика, Канаде и Балија. У то време имамо рат у Европи. „Немачка је умарширала у балкански рат. Јошка Фишер одједном ућуткује послератни пацифистички немачки рефлекс, упирући прстом на Аушвиц“ („Der pazifistische deutsche Nachkriegsreflex wird von Joschka Fischer mit dem Hinweis auf Auschwitz zum Schweigen gebracht“).

Бото Штаус (Извор: cicero.de)

Све се то догађа у тренутку кад у политици и култури владајући тон већ деценијама даје „левица“ (das herrschendeLinke“). Није ни чудо да „левица“ звони на узбуну против Штрауса. Писац доводи у питање владајући левичарски дискурс. Бото Штраус један је од ретких морнара на лађи који види опасност. Ако не променимо курс, брод ће се насукати. Он очајнички баца сидро, с намером да спречи катастрофу. Левичарска идеологија, слепа, будући опијена својом моћи, није способна да види опасност и води нас у сигурну пропаст.

Неки, истина малобројни, ипак увиђају опасност, солидаришући се с аутором. Бото Штраус је већ дуго година један од најпопуларнијих немачких аутора, чија се дела изводе на позорницама Хамбурга, Берлина и Минхена. Већина уметника, међутим, ћути, или су преко ноћи постали његови огорчени непријатељи, сматрајући да је дошло време да се демократија брани од поново „подивљале деснице“. И сама реч „десница“ у Немачкој представља скандал („Rechts, das Wort war der Skandal).

Десно означава нешто што је било, а што се чинило да је историјски савладано градиво. И сада се појављује Штраус и после неколико деценија поново потпуно суверено, а да не трепне, изговара реч „десница“. Стари непријатељ с деснице поново је дигао главу, и то у претежно левичарско-протестантској грађанској средини, која је од краја Другог светског рата оставила тако дубок траг у културној политици, а пре свега у театру, литератури и медијима Немачке.

Шок који је писац изазвао најкраће и најјасније изразио је тада главни интелектуалац Социјалдемократске странке Глоц (SPD-Intellektuelle Peter Glotz): „Пријатељи, забележите овај дан у свеску – Шпигел од 8. фебруара 1993. Постаје озбиљно“ („Notiert euch den Tag, Freunde, es war die ‚Spiegel‘-Ausgabe vom 8. Februar 1993. Es wird ernst“).

Немачка политичка елита после 1945. извукла је следећу поуку: „Ваља се ослободити баласта прошлости. Спас је у духовном бегу на Запад.“ („..die 1945. gezogene Lehre: Allen Ballast fort! Geistige Flucht nach Westen!“). То је у послератној Немачкој постало до те мере апсолутна истина, да и најмање одступање од тог учења изазива код политичара те земље такав панични страх, да одмах у томе виде нове младе неонацисте како марширају берлинским улицама крајем ХХ века. Овде немамо посла с рационалним размишљањем, већ рефлексом, психопатологијом. Зато и не чуди да су у таквој атмосфери линча не тако ретки гласови позивали да се Бото Штраус бојкотује. Почетак европске цивилизације догодио се пре две и по хиљаде година у древној Грчкој. Он је био неописиво богат генијалним остварењима. А данас Немачка и Европа доживљава „дебилни крај“ („debiles Ende“). Морамо ли се мирити с таквим развојем догађаја?

У лондонским, бриселским, марсељским или ротердамским квартовима видимо младе плавооке људе, како под руку воде своје светлопуте девојке, с мини сукњама, и просто не могу да верују својим ушима. Довикују им тамнокожи, брадати, крајње непријатељски расположени мушкарци: „Бежите одавде! То како се понашате је харам. Ово је исламска територија.“ Млади људи главом без обзира беже из својих европских, данас већински исламских делова града. Где да се склоне? Они су ту рођени, њихови родитељи такође. Преци су се борили и гинули за ту земљу, а сада чују да ту нису добродошли! Брзо гуглују реч „харам“ и сазнају да то по муслиманском учењу значи чинити нешто забрањено.

Мигранти код Велике Кладуше (Фото: Марко Ђурића/Ројтерс)

Есеј Бота Штрауса личи на дечака који се попео на таван, где је у једном старом дедином сандуку пронашао ствари које је сада по први пут изнео на светлост дана: крст, Хомерову бисту, шлем немачког војника из Првог светског рата. Тај дечак одједном схвата колико га је модерно образовање осакатило и лишило додира и везе с прецима. Васпитање у ком се не зна ко је учитељ, а ко ђак, ником није донело добро, а само је поспешило осећање умора, досаде и равнодушности. Аутор есеја с уздахом примећује да је штета што смо изгубили везу са својом прошлошћу. Зашто смо се одрекли старих сорти житарица, воћа и поврћа, богатијих витаминима, дакле здраве хране? Заменили смо их јефтинијим сортама, које неће да рађају ако их не прскамо хемикалијама. И то називамо напредак? А не видимо да смо тако постали зависни од свега неколико агрокорпорација, које контролишу све, од семена до количине производње и продаје.

Организовати отпор против овог зла није лако. Може нас спасти само фантазија песника, а она је увек „десна“, никад „лева“. У нашем времену владајући дискурс је левичарски. „Mainstream“ штампа је левичарска. Зато је левичарска уметност данас стерилна, мртва. Креативни су само десничари. На свим најгледанијим државним и приватним телевизијама или другим најутицајнијим медијима учествују искључиво интелектуалци из либерално-левичарског круга. Они се просто такмиче да изговоре што је могуће више сто пута поновљених, баналних, истрошених фраза и трачева.

То је разлог што су многи интелектуалци били бесни на Бота Штрауса. До овог његовог текста у Шпиглу веровали су да је „њихов“. Аутор је погодио у саму срж проблема интелектуалног дискурса у Немачкој. Штраус је уздрмао успавану, ситу, материјално обезбеђену интелектуалну елиту друштва, која делује у институцијама културе, медија и универзитета. Штраус није било ко, већ веома цењен и угледан писац и песник. Владајуће левичарско-либералне институције до јуче просто су га обасипале наградама.

У тексту их је пре свега погодила Штраусова реченица: „Чудно како се неко може називати левим, кад то одувек представља синоним за нешто неуспело“ (… „seltsam, wie man sich links nennen kann, da links doch von alters her als Synonym für das Fehlgehende gilt“), и што се аутор, доследан оваквом размишљању, залаже за десничарски став, узимајући га као принцип у животу. Штраус овде не мисли на политичку позицију, већ на философско, егзистенцијално схватање света и живота.

Огромна већина уметника, новинара и културних радника самозадовољно говоре за себе да стоје на „леволибералним и напредним“ позицијама. Та сита, самозадовољна гомила интелектуалаца, која данас диктира политику у култури, сем ароганције и стерилности нема шта друго да понуди. Политика је протерана из свих делатности друштва, па и културе. Но, ништа не може да избрише „елементарну потребу човека“ („Das elementare Bedürfnis des Menschen“) да тражи своје корене и идентитет. То не могу да спрече никакве забране владајуће либерално-левичарске клике. Штраус је просто извршио демонтажу владајућег либерално-левичарског дискурса.

Следећи литерарни скандал у Немачкој одиграо се неколико година касније. Било је то 11. новембра 1998, кад је познати немачки писац Мартин Валзер (Martin Walser) одржао говор у Франкфурту. Тада му је додељена престижна награда немачких издавача („Friedenspreis des Deutschen Buchhandels“). Наслов његове беседе гласио је „Морална батина Аушвиц“ („Moralkeule Auschwitz“).

Писац је у том говору критиковао што Немце непрестано подсећају на „Хитлера и Аушвиц“. Колико дуго ће Немци бити подвргнути том понижавајућем ритуалу? Да ли ће вечно бити приковани на стуб срама? Скандал се састојао у том што је писац критиковао Холокауст као инструмент држања Немаца у покорности и понижењу. Због овог говора на Валзера се сручила лавина критике, нарочито од стране јеврејских организација. За разлику од Бота Штрауса, Валзер се убрзо дистанцирао од свог говора и признао да је „можда био лакомислен“ („vielleicht leichtsinnig“).

Трећи случај кога Лисон спомиње односи се на младу и лепу новинарку Еву Херман (Eva Hermann). Она је била веома цењена телевизијска водитељица на популарном каналу NDR. Ева је направила емисију у којој се критички осврнула на појаву феминизма. Веома брзо после те емисије, у септембру 2007, њена телевизијска кућа дала јој је отказ. Године 2003. проглашена је за најпопуларнијег водитеља политичких вести. Објавила је и неколико књига. У једној од њих саветовала је женама да се врате васпитавању деце и кувању. Зашто да се ми, жене, старамо да конкуришемо мушкарцима? За нас би било боље да се посветимо нашим природним способностима, а то су брига за кућу и породицу: „Породица и мајчинство су, на крају крајева, важнији за срећу и задовољство него каријера.“ („Familie und Mutterschaft sind letztlich für Glück und Zufriedenheit wichtiger als berufliche Karriere.“).

Ева Херман (Фото: Rainer Unkel)

У октобру 2007. била је позвана да учествује у познатој емисији („Kerner“, на телевизији ZDF) и подробније објасни свој став. Ову сам емисију гледао. Водитељ ју је често прекидао и био крајње непријатан према њој. Ипак јој је пошло за руком да каже следеће: „Морам просто да научим, да се о догађајима из наше историје не може говорити, а да човек не дође у опасност…“ Водитељ (Johannes B. Kerner) јој није дозволио да заврши реченицу, просто је избацивши из студија јер се, наводно, није „довољно дистанцирала од породичне политике из доба нациста“.

Свака држава награђује лојалност владајућем мишљењу. Ко не поштује ова правила бива немилосрдно уклоњен из круга оних који стичу право да јавно говоре (стр. 78).

Иако је сачувано мање од десет одсто текстова грчких философа и песника, можемо слободно тврдити да „никада свет ни пре ни после тога није на једном месту, на тако малом простору, у исто време, видео такво мноштво тако великих личности: Софокле, Еурипид, Тукидид, Перикле, Алкибијад, Сократ, Платон… То су били звездани тренуци човечанства. Можда се са античком Грчком може поредити само Фиренца око 1500. године, или Немачка око 1800.“ (стр. 79)

Паскал види хришћанство као „религију бола“. Тај француски философ дословно тврди да нас та религија „учи самомржњи. Од свих постојећих религија, само нас хришћанство учи да је човек рођен у греху“ (стр. 84). Врхунац у хришћанском учењу аутошовинизма је пијетизам. Настао је у једној од бројних протестантских секти, које су цветале око 1700. године. Присталице пијетизма подвргавају се строгој аскези, физичком и духовном болу. Они патњу славе као заслужену казну због људског греха (стр. 85).

Сем у неким учењима хришћанства, а нарочито у протестантизму, појава „аутошовинизма“ посебно је видљива на примеру односа према писму и језику. Гутенбергова Библија штампана је немачком готицом („deutsche gotische Schrift“). Она је превладавала све до почетка 20 века. После другог светског рата то писмо је готово потпуно ишчезло.

Далеко драматичније и болније Немци осећају процес осиромашења језика. После Другог светског рада германисти су са жаљењем приметили да у немачки језик продире све већи број енглески речи. Овај процес, наравно, карактеристичан је за све европске језике. Лисон нам убедљиво доказује да „англицизми“ не престављају обогаћење, већ осиромашење немачког језика. А где смо сведоци осиромашења језика, ту је на делу и осиромашење мишљења“ (стр. 102).

Аутор покушава да одговори на питање: „Због чега људи, упорно и грчевито, беже у други језик? Служе се енглеским идиомима, не немачким. Беже из свог матерњег језика, немачког, богатог речима и идиомимa као ретко који. Зашто траже појмове у енглеском, ако се то све може изразити на сопственом језику. Шта се у психолошко-културолошком смислу догађа с људима који се стиде свог матерњег језика? У овој појави равнодушности, којом је матерњи језик изложен демонтажи, показује се веома јасно деловање културолошког аутошовинизма у колективној свести“ (стр. 103).

Процес понижавања српског језика утолико је болнији јер се компрадорска класа и њени доминантни медији не служе само енглеским језиком, већ све више прихватају хрватске речи, као што су „зарез“, „увјет“, „позорност“. Зашто се потискују речи уобичајене у српском, као што је „запета“, „услов“, „пажња“? Да непотребно посуђујемо енглеске речи, то Срби могу лакше поднети, јер, ево, то раде и Немци и Руси и многи други бројчано већи народи. Али да узимамо речи од једне културе попут хрватске, у сваком погледу инфериорније од српске, то је питање и за лингвисте и за психологе. Јер, прве хрватске школе, речници као и први говор на хрватском језику у Сабору одржан је тек негде средином 19. века (до тада су се служили латинским или немачким).

Или, тачније, први речници у Загребу појавили су се крајем 18. и почетком 19. века, и нису носили назив „хрватски“, него „илирски“. А српски народ баштини списе из доба Немањића. Укратко, од 12. века наши владари писали су српско-црквенословенским језиком. Не видим никакав разлог да употребљавамо хрватске речи, сем да је то намеран план окупатора и компрадорске класе – која готово у потпуности влада и медијима у Србији – да додатно понизи српски народ и затре његову вишевековну културу и традицију.

За разлику од Римокатоличке цркве и Запада, хришћанство се у Византији ширило на сасвим другој основи. У византијском учењу далеко је већи утицај хеленистичке културе, а знатно мањи утицај Старог завета и јеврејске догме него код Рима и римокатоличке цркве. Нарочито се српски философ Жарко Видовић у својим Огледима о духовном искуству бавио управо питањем утицаја Платона и платонизма на културу Византије и православне вере („Die Christianisierung in Byzanz: das hellenistische Erbe ging in den neuen Glauben und so erwuchs kontinuierliche Kultur fließender Übergänge“, стр. 110).

Слободан Антонић: Компрадори (2010)

Германска племена на челу с Аларихом 410. године „опљачкали су Рим и тиме прекинули континуитет древног Рима“ (стр. 112).

Немали број немачких интелектуалаца нашег времена, после слома државе у Другом светском рату, нису видели другог излаза сем да пређу у самомржњу, понижавање себе и народа из кога су потекли, гласно уздишући: „И поново нисмо из рата изашли као победници!“ („Und wieder keine Sieger im Krieg!“, стр. 173). Тако је дошло до масовне појаве да културолошки нестају, да „беже из себе“ („Flucht aus sich heraus“) и своје националне традиције… Но, ко сам више не располаже са памћењем сопствене културе, тога више нимало не узбуђује губитак културе његовог народа (стр. 175/6).

Дакле, мрзимо друге, а можда још више себе. И ово се односи не само на појединце, већ и на целокупна друштва и народе. Једна од првих појава самомржње у новије време код једног народа била је забележена код Јевреја. Реч је наравно о Теодору Лесингу и његовом делу Јеврејска самомржња (Theodor Lessing, Der jüdische Selbsthass), објављеном 1930. године. Он је пратио неколико јеврејских личности и дошао до закључка да су психолошки аутодеструктивно писали против Јевреја, дакле о народу из ког су потекли (стр. 177).

Та необична врста аутошовинизма и „јеврејског антисемитизма“ („jüdischer Antisemitismus“) појавила се почетком ХХ века код неких јеврејских интелектуалаца којима се бави Теодор Лесинг: Ре, Ото Вајнингер, Требич, Штајнер, Кале, Харден (Paul Rée, Otto Weininger, Arthur Trebitsch, Max Steiner, Walter Calé, Maximilian Harden).

Арно Лустигер (Arno Lustiger) видео је појаву самомржње и код Јевреја који су прешли у протестантизам или римокатоличанство. А као најпознатије примере спомиње Кристијанија, Донина и Пфеферкорна (Pablo Christiani, Nicholas Donin, Johannes Pfefferkorn). Они су били толико радикални да су се залагали да Ватикан и протестантска црква учествују у прогањању Јевреја. Лустигер именује Јевреје који су били антисемити: Краус, Хофманстал, Фридел, Ноам Чоски, Моше Мењухин, Алфред Гросер, Абрахам Мелцер (Karl Kraus, Hugo von Hofmannsthal, Egon Friedell, Noam Chomsky, Moshe Menuhin, Alfred Grosser, Abraham Melzer – стр. 177).

Јеврејин Пфеферкорн толико је мрзео Јевреје да је прешао у римокатолички ред доминиканаца, и цео свој живот посветио спаљивању јеврејских књига („Der Jude Johannes Pfefferkorn, 1469-1523, hasste die Juden so sehr, dass er Dominikaner wurde und sein Leben fortan der Verbrennung jüdischer Bücher widmete“). Јеврејски философ Вајнингер сатанизовао је своје доба, јер је то најјеврејскије време и потпуно феминизовано. Он је наглашавао да не мисли „јеврејски“ него „немачки“.

Посебно је интересантан случај руског Јеврејина Брафмана (Брафман Яков Александрович). Родио се 1824. у Минској губернији. Отац му је био рабин. У немачком говорном подручју познат је као Jakow Brafman и на немачки је с руског преведена Книга Кагала (Das Buch vom Kahal). Преведена је и на готово све европске језике. Многи критичари сматрају је најантисемитскијом књигом (стр. 184).

Немали број Јевреја налазе многе сличности са Немцима. И једни и други, ма где да се појаве, осећају да их свет не воли, постављајући исто питање: „Зашто нас не воле?“ Одговор је исти: „Јер смо криви“ (стр. 185).

Немачки философ Шелер (Max Scheler) објавио је године 1917. веома запажен есеј „Узроци мржње према Немцима“ („Die Ursachen des Deutschenhasses“). Као разлог те мржње навео је Мартина Лутера и протестантизам. Они су одговорни што су Немци међу европским народима тако омрзнути. Шелер је био римокатолик, пореклом полу-Јеврејин. Но, он никако није био огорчен на протестантизам. Напротив, Шелер је у протестантизму видео мотор немачке радне етике, која је управо омогућила Немачкој да за кратко време постане светска велесила. Са задовољством је приметио, да се Немаца нарочито боје Французи и Енглези.

Шелер спомиње следећи пример: Немачки дипломата око 1910. године питао је једног паметног Француза зашто сви у Европи мрзе Немце. Француз му је кратко одговорио: „Ils travaillent trop“ („Много радите“). Шелер наводи да су главне карактеристике немачког народа марљивост и темељитост – а те врлине свој извор имају управо у протестантизму („der deutsche Fleiß, die deutsche Gründlichkeit“, стр. 178). И човек не може да се довољно начуди одакле данас код Немаца појава самопрезира („die deutsche Selbstverachtung“). А свега сто година раније, по Шелеру, свет се Немаца бојао и завидио им (стр. 179).

Лисон разликује самомржњу као појаву код појединца и као феномен „аутошовинизма“ код припадника једне националне или религиозне заједнице. У првом случају, да појединац не воли самог себе аутор види извор већ у Светом писму. Тако у Новом завету наводи из Јеванђеља по Луки: „Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан, и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан“ (10, 37).

Према томе, припадање Христу, љубав према Христу, мора да је изнад свега осталог у свету, па и најближих сродника, чак и родитеља и деце. Ова мисао је и у Матејевом јеванђељу. Лисон сматра да овакве мисли у Светом писму не могу остати без психичких последица и траума по сваког верника. Циљ овога учења јесте да се уништи човекова воља, и да се потпуно подреди Божјој. Нови завет нас учи да верник не може да се ослони на човека, него само на Господа, те да мора да мрзи себе и свој живот. Ово је нарочито наглашено у учењу Мартина Лутера.

Лисон се много бави и појмом „завичаја“. Хришћани су радикално раскинули с питањем порекла и отаџбине. За хришћане није важно ко си и одакле долазиш. Симбол вере јесте једино што је битно и што повезује чланове хришћанске заједнице. За хришћане се само у Богу налази истински „завичај“ („Die Christen finden Heimat allein in Gott“, стр. 203).

Немачки философ Мартин Хајдегер (Heidegger) не слаже се с оваквим погледом на свет. Он држи да човек, попут биљке, не може да расте на сваком тлу. Да би напредовао, мора да нађе повољну климу и земљиште. Тле које човека духовно и ментално храни може бити само завичај. А људе који немају завичај прати тешка судбина, јер бити без завичаја значи бити сам („Heimatlosigkeit bedeutet Einsamkeit“, стр. 206).

У том смислу, у првој половини XIX века писао је и Арнт (Ernst Moritz Arndt, 1769-1860). Био је уверен да се традиционалне немачке вредности као што су част, верност и љубав („die Ehre, die Treue, die Liebe“) најбоље могу очувати на селу. Зато, ако државник жели да има славну отаџбину, његов најважнији задатак јесте да сачува село и побољша економски положај сељака. Арнт је нарочито критиковао оне немачке интелектуалце који су, попут мајмуна, копирали све што долази из Париза и Лондона и желели по сваку цену да буду макар пола Енглези, или пола Французи. Само нису желели да буду Немци („Nur Deutsche mochten wir nicht sein“, стр. 222).

Такво понашање није било типично само за малограђане и безначајне публицисте. Чак се и један Шопенхауер (Schopenhauer), кад би се нашао у иностранству, стидио што је Немац, уместо тога, као да се оправдава, странцима често објашњавајући да су његови преци Холанђани (стр. 223).

Слично се понашао и Фридрих Ниче (Nietzsche). Он је године 1882. записао: „Поносан сам на своје пољско порекло. Обдареност Словена чини ми се да је већа него код Немаца“ („Ich bin stolz auf meine polnische Herkunft. Die Begabung der Slawen schien mir höher als die der Deutschen“, стр. 224).

Лисон овакво понашање генијалних немачких аутора попут Ничеа, Шопенхауера или Хелдерлина објашњава чињеницом да су били разочарани немачком интелектуалном јавношћу, те њихова дела нису наишла на признања. Били су просто огорчени и бесни на своје земљаке. Кад њихова генијаlna дела нису признали њихови земљаци, решили су да претерано хвале све што долази из иностранства, а пре свега из Енглеске и Француске (с. 224).

Конац ове изузетне студије посвећен је најновијим појавама „аутошовинизма“ у Европи, пре свега у Немачкој. Уз већ наведене разлоге, Лисон је као узрок додао и „неку врсту снобизма“ („eine Art Snobismus“). Реч је о људима који мрзе људе, мизантропима. Извор њихове мизантропије аутор види у осећању гађења према свету и људима (стр. 240). Ову појаву боље од психолога и социолога описао је Томас Бернхард (Thomas Bernhard, 1931–1989). Мучнину и одвратност – као дијагнозу модерног света – описали су у својим делима готово сви најбољи представници нашег времена: Гете, Ниче, Томас Ман, Херман Хесе, Штефан Цвајг, Макс Шелер, Сартр, Хајдегер, Ернст Јингер (стр. 266).

Како да се човек супротстави овом владајућем левичарко-либералном наративу? Одговор аутора је кратак и јасан: „Отпор може пружити само онај ко поседује снажан карактер, или да се од свега држи по страни, читајући древне грчке или старе римске философе и песнике, или да се оде на планину, у шуму, дакле што даље од партијских састанака и припрема за предстојеће политичке изборе“ (стр. 242).

А пре него што одеш у планину, препоручује се да бациш телевизор у најближи контејнер, и престанеш читати дневну штампу. То је предуслов да будеш обавештен о стварима који живот чине вредним. Јер тада си оспособљен да одвојиш оно мало битног, и одбациш гомилу неважног.

Левичарско-неолиберална идеологија влада друштвом преко невладиних организација. Она је створила нову, грађанску, атеистичку религију. Њихово понашање нас подсећа на најмрачније доба средњег века, кад су милитантни римокатолички редови прогонили своје неистомишљенике. Та нова атеистичка религија створила је бројно секуларно свештенство и оно је веома активно у бројним „невладиним организацијама“. Њихова парола је кратка и јасна: „Оне који су против наше идеологије треба да преваспитамо или одстранимо. Тај посао обављају владајући медији. Тако да смо данас сведоци борбе храбрих против плашљивих, који се боје сваке промене и воле да се са слашћу покоре, а то је својствено сваком религиозном човеку“ („… die sollte man umerziehen oder beseitigen, und dafür sorgen alle Leitmedien… die jede Veränderung fürchtet, mit einer Unterwerfungslust, die jedem religiösen Menschen eigen ist“, стр. 243)

Левичар живи само у садашњости („nur in der Gegenwart“), и мрзи историју („haßt die Geschichte“). Они су оријентисани на материјално, на потрошачко друштво. Левичари „мрзе сваког ко је другачији, левица није искрена“ („haßt alle, die anders sind, die Linke ist nicht aufrichtig“, стр. 245). Цивилизација Запада данас дозвољава само „левичарски“ начин мишљења. Свако ко се томе супротставља проглашава се неморалним. То је одлично видео Ниче: „Отмене, слободне личности разговарају с људима отворено и с поверењем. Но, људи који мрзе не могу бити ни искрени ни наивни, па тиме ни часни. Њихов поглед и дух није чист и прав, већ зрикав и воли мрачне сокаке.“ (стр. 246)

А о мржњи и њеном моралу године 1912. одличан есеј објавио је Макс Шелер. Људи опседнути мржњом су особе које знају да не могу постићи нешто изузетно, јер их природа просто за то није обдарила. Тако, из осећања инфериорности, мрзе све који су постигли много, а што би сами желели да буду, али немају способности. Зато левичари имају патолошке црте понашања. Шелер закључује: „Ресантиман је душевно самотровање“ („Ressentiment ist eine seelische Selbsvergiftung“, с. 249)

Кад је тај процес „аутошовинизма“ почео код Немаца? Лисон сматра да је он постао свеприсутан најкасније око 1980. године. Тада најутицајнији немачки медији (mainstream) саветују Немцима да је најбоље да постану припадници неке друге нације, јер бити Немац није нимало добар осећај, човек жели да изађе из себе и постане неко други“ („.. sich als Deutscher nicht gut zu fühlen, Man will ein anderer sein, einer anderen Nation angehören, man will von sich weg“, стр. 250).

Неолиберално-левичарски наратив нашег времена каже: „А шта је у томе лоше ако ми, који смо криви за толике ратове, најзад нестанемо, или се утопимо у нечему што се зове заједница грађана света, где нико више неће на нас обаћати пажњу, јер смо тако постали грађани Земље, те више нисмо Немци?“ („… endlich verschwinden oder in einer Weltgesellschaft aufgehen, in der uns niemand mehr beachtet, weil wir nur Bürger der Erde sind, und nicht mehr Deutsche?“, стр. 251). Сведоци смо конца епохе разума, јер и деца која се данас и сутра рађају треба да осећају колективну кривицу, да се кају и искупе за злочине које су починили нацисти (стр. 254).

Постоји неколико интелектуалаца које владајуће левичарско-либералне институције толеришу. Међу њима влада прећутни договор (Schweigeverabredung). То су критичари, али су заправо солидарни с онима који их добро плаћају, тачно знајући докле смеју ићи. Тако свако има своју рачуницу. Ти „критички“ интелектуалци стварају привид у јавности да је ипак могућа јавна критика – и за то су добро плаћени. Најпознатији представници су Слотердајк и Жижек (Peter Sloterdijk, Slavoj Žižek). Никад нису устали у одбрану својих колега, истинских критичара левичарско-либералног наратива. Слотердајк и Жижек су просто јалови, шарлатани, кловнови, корисни идиоти глобалних медија и транснационалних корпорација (стр. 290).

Свака држава данас организује и контролише расправу у друштву („Jeder Staat organisiert und kontrolliert die öffentliche Diskussion“). Државни и приватни канали немачке, француске, енглеске, руске или српске телевизије – увек имамо исту слику: гледамо „округле столове“, или трибине, које рекламирају „суочавања различитих ставова“. Да би, међутим, био позван на најгледаније емисије, учесник пролази одређену проверу. Ако се и деси да се неко не уклопи у процедуру, онда је то пре попут непредвиђеног квара у систему, који мајстор-режисер настоји да што пре уклони и поправи. Намера је јасна. Мора се избећи да се у дискусији појаве „марсовци“, дакле људи који не заступају владајући дискурс. Ако неко ипак озбиљно схвата истину и правду, он ће од стране учесника дискусије и водитеља бити деградиран у „смешног лика“ („… werden bald zur ,komischen Figurʻ degradiert“, стр. 291).

Сва та припрема и процедура око јавних расправа јесте средство да се обезбеди да се власт и владајући дискурс не доводе у питање. Табу теме су неприкосновене. Учесници у том ритуалу доказују своју лојалност владајућем наративу. Деси ли се да то неко доведе у питање, тај ће одмах бити искључен и више никад неће имати прилике да учествује на некој јавној трибини. Секс и новац одређују живот у цивилизацији нашег доба. А ко то поседује, тај је срећан (стр. 306). Довољно је погледати рекламе на свим европским и светским државним телевизијама. Све говоре исто: Срећан је онај ко има новаца да с младом женом проведе одмор у неком скупом хотелу на пешчаној плажи Средоземног или Јужног мора.

Најгледаније телевизијске емисије у Немачкој као најузвишенији циљ пропагирају да се буде без отаџбине. Културолошка мржња, ето, достигла је у данашњој Немачкој тај степен. „Немце поносне што су Немци треба да држимо у шаху, а по потреби и да их оградимо зидом и бодљикавом жицом. То су последице четрдесет година преваспитавања, да ширимо националну самомржњу и то уз помоћ причања о нацистичким ужасима, а свака неизмерна мржња јесте заправо психијатријски случај“ (стр. 312).

Тако је сасвим уобичајено да се у немачкој штампи често чује како су „хришћани срање“, а „Немци су говна“ („Scheissdeutsche“). Но, када би се неко дрзнуо то исто каже за црнце, Муслимане или Јевреје („Scheissjude“), на таквог би се сручило брдо оптужби, дакле, ужасавања и згранутости. И такав појединац вероватно би био и судски гоњен. Једино није кажњиво да се блате, псују и сатанизују Немци“ (стр. 314).

Уверљивије од свих аргумената често могу да послуже бројке – рецимо следећи податак: око 1900. године трећина становника на Земљи живела је у Европи. Данас Европљани чине свега 12% становништва наше планете. А године 2050. Европљани ће чинити свега 6% од укупног броја становника Земље. Већ ове бројке показују да Европљани и уопште бела раса имају пуно право да се брину за своју будућност. Но, ураде ли то, будни контролори „политичке коректности“ одмах их осуђују да распирују расну мржњу. А оптужбе, разуме се, стижу од самих белих Европљана. Самомржња не постоји нигде на свету, сем код белих Европљана“ („Selbsthaß gibt es nur bei den weißen Europäer“, стр. 316)

Пошто је свет после 1945. све Немце прогласио злочинцима, код многих се појавио психолошки рефлекс: „Ако мрзим себе, онда не могу имати било какве везе с нацистима“ (стр. 318). Како се могло догодити да самомржња у Немачкој пусти тако дубоке корене? То је постигнуто суптилном психолошком техником непрестане употребе појмова попут „ужасни нацистички злочини“, „Аушвиц“, и тако редом. На тај начин се противник доведе у положај престрављеног миша, који се скаменио од страха и мирно чека да га змија прогута. Такав човек, разуме се, није способан да пружи отпор. Кад се употреби реч попут „холокауст“, више није потребан никакав аргумент и доказ. Та овде имамо, то је свакоме јасно, борбу „добра“ против „зла“, и за то никоме нису потребни докази („Benutzung von Begriffen zur Einschüchterung, damit keine Rechtfertigung mehr nötig ist, da der Kampf des ,Gutenʻ gegen das ,Böseʻ nicht begründet werden muß“, стр. 322).

Никола Н. Живковић (Фото: Соња Ракочевић)

Сви ти Немци који за себе тврде да су „Антифа“ и „левица“, а који свакодневно упиру прстом на „нацисте“ како би сакрили своје ружно, недемократско, лице, јесу дволични. Страх претвара те људе у лицемерне авети, јер тако желе да себи обезбеде заштиту, јер сада су, ето, део „заједнице добрих“ (стр. 327).

Левица је злобна и подла („Die Linke ist niedrig und gemein“, стр. 331). Колико су „левица“ и „антифа“ до данас примили новаца у борби против Хитлера? Од ове идеологије зависе читаве индустрије, задужбине, невладине организације. Антифашизам је профитабилна инстанца која обећава новац. Новац примају од пореских обавезника. С тим парама организују „иницијативе против деснице“, јавно пропагирају мржњу против унутрашњег непријатеља, против својих неистомишљеника. Главне пароле левице гласе „Никада више Немачка“, или, „Некʼ цркне Немачка!“ („,Nie wieder Deutschlandʻ oder ,Deutschland verrecke!ʻ, sind Parolen der Linken“, стр. 332).

Левичарско-неолиберална идеологија створила је атеистичку религију, у чијем средишту стоји „Аушвиц“. То је постала и немачка државна доктрина. Догма која проповеда о „непоновљивој, колективној кривици“ чини суштину „антифашистичке државне доктрине“ („Das ist die Deutsche Staatsdoktrin. Das Dogma von der ,unvergleichlichen, kollektiven Schuldʻ bildet die Grundlage des „Antifaschismus als Staatsdoktrin“, стр. 333).

Савле, кад је постао Павле, прво што је психолошки морао да уради било је да мрзи своју сопствену прошлост. Тек после тога могао је кренути у оснивање хришћанске цркве“ (стр. 334). Сличан пример имамо и код Светог Августина.

Левичари воде неку врсту крсташког рата против свих који не деле њихово мишљење, радећи данас потпуно исто што су од 1917. радили бољшевици. Бољшевици су уништили сами себе, и то тако што су побили најбоље“ (стр. 335).

Какав изглед има отпор против ове тоталитарне идеологије? Огромна већина на Западу су „политички резигнирани људи и једино што их брине је потрошачка корпа. Код њих је угашена свака воља за пружањем отпора (стр. 342). Ситуација друштва на Западу је да живимо у организованом кукавичлуку („leben wir in der organisierten Feigheit“) и сведоци смо сталних неискрених дискусија, које личе као да су учесници изашли из купатила за дезинфекцију. Сви су тако послушно дресирани“ („… unehrliche Diskussionen… kämen aus dem Desinfektionsbad. Alle sind so brav dressiert“, стр. 343).

Јавне дебате које се воде на главним телевизијским каналима нису искрене, већ одглумљене („nur noch Scheindebatten“). Једини истински сукоб постоји између владајуће идеологије и мањине која једина доводи у питање политичку коректност. Та мањина је нада Запада. Реч је о поносној мањини, која мора створити јавност супротну владајућој («Das ist die stolze Minderheit, die eine Gegenöffentlichkeit herstellen muß“, стр. 346).

Чињеница је да владајућа идеологија Запада отворено заговара „презир према сопственој култури“. Многи Европљани верују да је такав став чак и пожељан и треба да се поздрави као напредак. Може ли једна култура да се залаже за сопствени нестанак? Лисон верује да је то сасвим могуће („und als Fortschritt begriffen. Kann eine Kultur das eigene Verschwinden betreiben?“, стр. 346).

Франк Лисон написао је изузетну књигу. У њој расправља о једној веома распрострањеној појави у Европи, нарочито присутној у Немачкој. Кад говоримо о српском културном простору, о овој теми – колико је мени познато – веома подробно говорио је Мило Ломпар, пре свега у књизи Дух самопорицања. О појави „аутошовинизма“ много је у својим полемикама и чланцима писао Слободан Антонић. Надам се да ће се ускоро наћи српски издавач, па да вредна студија овог немачког аутора постане доступна и нашој публици.



Categories: Писма из Жумберка

Tags: , , , ,

3 replies

  1. Над морем магле

    Над морем магле
    У срцу расте Дрхтар
    У оку бљешти Огорјелица
    Муриа се буди у сјећању

    Мрзнем се
    Док гледам у Зимомор
    Зубато сунце
    Грије ме

    Момчило

    11
    3
  2. Гдине, ви не умете да дате приказ књиге. Можда је левичарски заиста debiles Ende, дебилан крај Европе, али што десничари мисле да самим тим умеју да дају рецензије из философије, теологије, историје, политике, и смисла, је подједнако глупаво као и прво.
    Ви сте Гдине направили једну нечитљиву и сваштарску папазјанију без реда и уверљивости. Али сте ме натерали да увећам немал богаташки фонд Herr Bezosa, пошто ћу да купим књигу на Амазону.

    3
    12
  3. Сви моји Преци, које често сањам
    Били су Срби, и ја им се клањам.
    .
    Полуписмени тежаци, горштаци
    И горосече, али православци.
    .
    Хвала им што нам кроз љуте године
    Сачуваше ова брда и долине
    .
    По којима се још разлеже јека
    Од Њине песме, псовке и лелека
    .
    И рађају воћке, које посадише
    Ти стари воћари, Те бивше радише.
    .
    Сад су Прах, помешан са земљом и песком
    Мир Душама њиним у Царству небеском!
    .
    И ја, Њин потомак и дужник, од главе
    До пете, земљољубац и ђак Светог Саве
    .
    Желим да проживим, остарим и умрем
    У Земљи Србији и да будем грумен
    .
    Ове Земље, о којој певам без предаха
    И у којој светли Прах мојих Предака!
    .
    И моји потомци, ђаци, земљоделци
    И војници, Срби су ко и моји Преци.
    .
    Благолики, мекодушни тврдоглавци
    И груборечићи, али светосавци.
    .
    Ако ову дугу зиму зла презиме
    Сачуваће своје име и презиме.
    .
    Хвала им што бране Гробове од траве
    А кућни праг и славски колач од троглаве.
    .
    Благосиљам им софре и колевке
    Захвалан што смем изаћи пред Претке.
    .
    Нек им се димљаци на кућама диме
    Све док укућани славе Крсно име!
    .
    А ја, њин предак, слуга без ајлука
    И без газде, песмољубац и ђак Хромог Вука.
    .
    Желим да проживим, остарим и умрем
    У Земљи Србији и да будем Грумен
    .
    Ове земље, о којој певам без предаха
    И у којој светли Прах наших Предака!

    Добрица Ерић, 1993.

    10
    1

Оставите коментар