Прилика је да поново утврдимо вредности које је деспот Стефан својим животом сведочио: Богосличну смиреност и Христолику кротост
Спомен плоча на цркви Светог пророка Илије у Марковцу (Црквине). Фото: Википедија
Постоје места која се не мере географијом, већ памћењем. Црквине и порта цркве Светог Илије једно су од таквих места.
На овом простору, подно Космаја, већ готово шест стотина година живи сећање на Светог деспота Стефана Лазаревића.
Пред нама је кенотаф – најстарији дворски епиграфски запис и најстарији сачувани јавни споменик на простору данашњег Београда, јединствен пример такве врсте на простору Балкана, подигнут 1427. године, непосредно након деспотовог упокојења, заслугом властелина Ђурђа Зубровића, једног од његових највернијих пратилаца.
Кенотаф који је пред нама није само историјски споменик. На његовом натпису деспот Стефан је поменут као
„Господин Стефан, добри господин, предобри и мили и слатки господин деспот.“
Мало је средњовековних владара о којима су њихови савременици оставили тако нежно и човечно сведочанство. То је било највеће признање које један владар може понети – да остане упамћен по доброти, праведности и љубави свога народа.
Кенотаф Светог деспота Стефана Лазаревића (Фото: Јасмина С. Ћирић)
На истом натпису записано је и време његовог упокојења, онако како су га бележили средњовековни Срби:
„У лето 6935, индикта петога… Сунцу круг 19 и Луне 19, месеца јула 19. дан.“
Тај кратки запис није само хронолошка белешка. Они који су подигли овај камени белег били су свесни да се тог дана окончало знаменито раздобље српске историје.
Када говоримо о Светом деспоту Стефану, не можемо га посматрати одвојено од Космаја. Космај није само планина. Он је простор молитве. Простор тиховања. Простор монашког подвига. Простор у коме је вековима стварана духовна географија српског народа. Манастири Павловац, Кастаљан, Тресије, Црквине са црквом Св. Пророка Илије нису само материјални трагови српског средњег века. Они су делови једне духовне целине која је вековима чувала Београд и читав овај крај. Они су места на којима су се сусретали молитва, градитељство, књига и монашки подвиг.
Црква Светог пророка Илије у Марковцу (Црквине). Фото: Википедија
Није случајно што је управо Космај постао једно од духовних средишта Деспотовине. Јер је и сам деспот Стефан разумео да се држава не брани само зидинама.
Да је тако заиста мислио, сведоче и његове речи.
У „Слову љубве“, једном од најлепших дела српске и европске средњовековне књижевности, он не описује само природу. Он говори о Божјој творевини као времепростору у коме човек препознаје Творца.
Записао је:
„Лето и пролеће Господ сазда,
као што и псалмопевац рече,
и у њима красоте многе:
птицама брзо, весеља брзо прелетање,
и горама врхове,
и луговима пространства,
и пољима ширине;
и ваздуха тананог
дивним неким таласима брујање;
и земаљске дароносе.“
Ове речи „слађе од меда и саћа” откривају нам управо онај Космај који нас данас окружује. Космај који нам и по материјалној култури средњег века показује да је био доживљаван као место духовног преображаја, место где се Земља и Небо сусрећу и додирују.
А какав је био човек коме је све то било поверено?
Историја га памти као једног од најобразованијих српских владара. Био је државник који је након Косовске битке успео да очува српску државу у времену када је изгледало да је њен опстанак немогућ. Био је обновитељ Београда, владар који је српској престоници, али и другим градовима, удахнуо нови живот.
Истовремено био је и човек мача. Први витез.
Константин Философ, у свом Житију деспота Стефана, испреда право плетеније словеса, у коме се историја прожима са богословљем и књижевношћу. Зато Философ каже да се међу витезовима у Будиму деспот истицао „као Месец међу звездама“.
Тешко је пронаћи снажнију слику. То поређење није говорило само о његовој војничкој слави нити о месту које је имао у чувеном Реду змаја.
Ктиторска фреска деспота Стефана Лазаревића из цркве манастира Манасије, 1418. (Извор: Википедија)
Није случајно ни то што је управо овде, под Космајем, окончан његов земаљски живот.
Константин Философ у Житију сведочи:
„Када би на месту званом Главица, обедова па изиђе мало да лови. И док је још ловио, узе крагуја на руку своју. Но када га узе, не ношаше га како треба. Затим се поче повијати час на једну час на другу страну, тако да хтеде пасти с коња, те га пратиоци прихватише с обе стране, и поведоше до боравишта. А када га спустише под шатор, он мирно лежаше, а то беше свима дирљив призор, и само испусти један глас: „По Ђурђа, по Ђурђа!” И тако ништа није разговарао до ујутро, када и дух свој предаде Господу. А престави се у години 1427, у 19 дан месеца јула, у суботу, у пети час дана”.
Јасмина С. Ћирић (Фото: Лична архива)
Данас, ове суботе, после 599 година од упокојења Светог деспота Стефана, наша је дужност да то наслеђе не посматрамо само као давну прошлост.
Космајски манастири, кенотаф и читав сакрални пејзаж Космаја и космајске подгорине представљају завет који смо примили. И који смо дужни да предамо онима који долазе после нас.
Стојимо на прагу великог троструког јубилеја који ће, ако Бог да, обележити наредну годину.
Навршиће се шест стотина педесет година од рођења Светог деспота Стефана Лазаревића, украситеља божанских храмова.
Шест стотина година од његовог упокојења.
И сто година од како га је Српска Православна Црква прибројала своду српских светитеља.
Биће то прилика да поново утврдимо вредности које је деспот Стефан својим животом сведочио: Богосличну смиреност и Христолику кротост.
Нека нас Свети деспот Стефан и даље сабира под Космајем, око његових светиња, као што нас и данас сабира око каменог кенотафа, који сведочи да велика дела и велики људи не припадају само прошлости – они постају мера будућности.
Благодарим вам на пажњи.
Беседа изговорена поводом Дана Светог деспота Стефана Лазаревића, одржана 1. августа 2026. године у порти цркве Светог пророка Илије у Црквинама, код кенотафа Светог деспота Стефана Лазаревића, у оквиру манифестације „Културно лето“ Градске општине Младеновац
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар