Поштујмо пророка Илију не само химнама већ подражавајући његов живот: његову непоколебљиву веру, неустрашиво исповедање, пламену љубав према Богу, чистоту, подвиг, састрадање, молитву и чежњу за Царством
Свети Илија, рад Марије Марковић Ђинђић
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Данас Света Црква свечано прославља славног пророка Илију и са трепетом поштује „његово огњено узношење у телу на небо”. Овај празник јесте старозаветно откровење праведног назначења човековог, његовог пуног сједињења са Богом. У личности светог пророка Илије созерцавамо свепобедно дејство Божанске благодати, славу светости, просветљење нествореном Светлошћу и тајанствено обећање нашег сопственог преображења у Христу.
Црква на Јутрењој служби уочи празника громко поје: „Величамо те, о славни пророче Илијо, и поштујемо твоје огњено узношење у телу на небо.” Ови пророчки стихови словесно уздижу наш ум са земље ка небеским висинама. Илијино узношење је чудотворни одлазак из овог временског живота, али и надахњујућа манифестација истине да је човек, саздан од праха земље, позван у вечну заједницу са живим Богом. Само тело показује да је способно да постане носилац Божанске славе када се претходно очисти и освешта благодаћу.
Како Свети Василије Велики пише у свом трактату О Светоме Духу (16.38), Свети Дух очишћује људску природу тако да само тело постаје богоносно, чинећи Илијино телесно узношење сведочанством васкрсне силе Духа унутар очишћеног тела. Пророк Илија је узнет у телу не сопственом силом, већ свемогућим дејством Божијим, поставши живи сведок да Творац не жели пропаст Своје творевине, већ њено вечно прослављење. Свето Писмо открива пророка Илију као човека обузетог пламеном ревношћу према Господу Саваоту.
Читав живот светог пророка Илије био је непрестано богослужење кроз молитву, пост, послушање и непоколебљиву веру. Стојећи пред земaљским царевима без икаквог страха, пребивајући у пустињском тиховању, храњен гавранима, чудесно умножавајући уље и брашно удовице, васкрсавајући мртве, низводећи огањ са неба на гори Кармилској, те закључавајући и откључавајући небеске уставе својом молитвом, пророк Илија је постао управо оно како га Црква велича: анђео у телу, темељ пророка, њихов угаони камен и други претеча доласка Христовог. Назива се анђелом у телу јер је, иако заодевен у пропадљиво тело, живео бестелесним животом небеских сила. Његово срце је у потпуности било погружено у Господа у Светој Тројици, потпуно ослобођено од ропства земаљским страстима.
Свети пророк Илија представља прворазредни образ монашког и подвижничког живота, чије је пустињско исихастичко тиховање утишало метеж душе и омогућило његовом уму (нусу) да неометано узноси созерцатељни молитвени разговор са Богом. Огањ који је горео у њему није првенствено био онај огањ који је сишао са неба, већ нестворени огањ Божанске љубави, разгорео у очишћеној души пророка тајновидца. Он на земљи није поседовао ништа осим милотара (плашта), па ипак је његова молитва закључала небо и спустила огањ, јер је његово право богатство била душа потпуно распаљена божанском љубављу.
Света Црква у стихирама Вечерње службе уочи празника наглашава да је пророк Илија „постао заједничар непропадљивог јединства са Богом Спаситељем”. То су дубоке, тајанствене речи. Оци Цркве уче да спасење није само формални опроштај грехова, већ реално учешће у Божанском Животу, обожење по благодати. Пророк Илија је постао „заједничар Божанства”, не по суштини, јер је то једино Богу својствено, већ по благодати, кроз сједињење са живим Богом у Светој Тројици. Његов ум био је просвећен нествореном и непатвореном Светлошћу Живога Бога.
Свети Григорије Палама, у својим беседама повезује Илијино подвижничко очишћење са виђењем ове нестворене Светлости. Он каже да пророк Илија на Хориву није видео Бога у олуји ни у земљотресу, већ у „гласу тихог и благог лахора”, што је манифестација нестворене благодати и Божанске Светлости која обожује људску личност. То је иста она Светлост која је касније засијала са лица Христовог на гори Тавору, иста Светлост коју су созерцавали сви светитељи према учењу светих Отаца.
Свети Максим Исповедник објашњава у Амбигвама да пророк Илија, стојећи на гори Тавору поред Мојсија током Преображења, представља душу која је прошла кроз делатни живот (πρακτική или πρακτικὴ βιοτή; дѣєла̀нїє или дѣє́тельное жїтїѐ) до природног созерцања (φυσικὴ θεωρία; єсте ́ственное созерца ́нїє или созерца́нїє тва́ри) и која је коначно удостојена богословског просвећења (θεολογία или θεολογικὸς φωτισμός; богосло́вїє или богосло́вское просвѣще́нїє), директно учествујући у Божанском сјају.
С обзиром на то да је Илијин ум био просвећен Божанском Светлошћу, он је посматрао свет из Божијег светоназора. Стога се није бојао земаљских властодржаца када су се супротстављали Божанским заповестима. Химна возглашава: „Видевши неправедну заповест цареву, осудио га је самим судом Божијим, а немилосрдну и грабљиву царицу такође је предао суду Божијем.” Пророкова смелост није проистекла из јогунасте силе или људског гнева, нити из политичке амбиције или личне огорчености. Његова ревност рођена је из пламене љубави према Богу и састрадалног саучешћа према Божијем народу.
Свети Јован Златоусти, проповедајући о Илијином праведном гневу (О покајању), објашњава да Илијина огорченост према Ахаву није била плод злобе, већ љубави лекара који одсеца оболело месо да би спасао душу пацијента. Грех уништава човека јер га одваја од Извора Живота. Сходно томе, свети пророк Илија се свом својом снагом супротставио идолопоклонству.
Света Црква ставља у Илијина уста пророчки вапај: „Докле ће, Господе, пут безбожника напредовати?… Донели су плод безакоња… Зашто си ми показао безакоње судија који крше закон?” Ове речи громогласно одјекују кроз свако доба. Оне нас подсећају да неправда, корупција, похлепа, лажно богослужење и злоупотреба власти нису ништа ново. Пророк Илија је био сведок властодржаца који су више волели власт него истину, више богатство него праведност, и више себе него Бога.
Па ипак, чак и овде нас Црква кроз Икос на Вечерњој учи нечему дубљем. Свети пророк Илија, вођен ревношћу, желео је суд над онима који се не кају. Али милосрђе Божије превазишло је чак и праведни гнев пророка. Вечерња химна дивно проповеда да пророк Илија „није поколебао милосрђе Благога Господа… јер Он који једини истински љуби човечанство, увек чека покајање свих људи.”
Свети Јован Златоусти истиче ову Божанску домостројитељност у својој Беседи о пророку Илији и удовици, напомињући да Бог није допустио сушу да би уништио Израиљ, већ да би зауставио њихово безакоње и обучио самог Илију Божанском Милосрђу, показујући да Божија жеља за људским покајањем непрестано надјачава људске захтеве за строгом одмаздом. Овде Црква открива чудесну хармонију Божанске правде и Божанског милосрђа. Бог мрзи грех, али љуби грешника. Његови судови су истинити, али је Његово милосрђе неизмерно. Сваки позив на покајање сам по себе јесте чин Божанске Љубави.
Централни догађај данашњег празника јесте Илијино огњено узношење (не вазнесење попут Господњег). Свето Писмо сведочи да је Илија ударио Јордан својим милотом (огртачем) и воде су се раздвојиле. Света Мајка Црква пева: „Силом твоје молитве прешао си Јордан као по сувом. Узнет си на небо у огњеној колесници, остављајући Јелисеју двоструку благодат.” Прелазак преко Јордана подсећа на пролазак Израиља у Обећану земљу и праосликава Свето Крштење. Свети пророк Илија пролази кроз воде Божанском силом, а затим се узноси на Небо. Пре одласка, он оставља свој милот Јелисеју, а са милотом долази и двострука благодат.
У преласку светог пророка Илије преко Јордана и даривању његовог милота ученику Јелисеју, видимо праслику Христа, Који је освештао воде Јордана и даровао обилан, двоструки дар Светога Духа Својим ученицима. Овде созерцавамо да се Божанска Благодат никада не затвара у себи, већ се увек излива и дарује. Илијин одлазак постаје Јелисејев почетак. Дух Који је почивао на учитељу сада почива још обилније на ученику. Отуда, живот светости доноси плод у другима. Сваки истински светитељ води душе Богу и оставља за собом живо наследство благодати, а сама огњена колесница носи дубоко созерцатељно значење. Огњена кола узнеше Илију, али га огањ не сажеже, јер препозна светост његовога сасуда; зато му огањ постаде не средство погибије, него колесница која га узнесе у Царство живота.
Огањ који прима светог пророка Илију није огањ уништења, већ нестворени огањ Божанске Славе. Кроз читаво Свето Писмо, Бог се открива у огњу: у купини неопаљеној, у стубу од огња који је водио Израиљ, на Синају, и коначно у огњеним језицима на Педесетници. Божански огањ очишћује, просвећује, освећује и даје живот. Свети пророк Илија, већ очишћен кроз подвижничку борбу и молитву, примљен је у ту Божанску Славу. Његово узношење такође указује изнад себе – на самога Христа.
Наша Света Мајка Црква назива пророка Илију другим претечом доласка Христовог. Као што је свети пророк и претеча Јован Крститељ припремио први долазак Спаситеља, тако ће, према предању Цркве, свети пророк Илија припремити срца верних пре славног Другог Доласка Христовог.
Свети Јован Дамаскин пише у свом Тачном изложењу православне вере (Књига IV, Глава 26) да је пророк Илија Божанском силом сачуван жив у телу како би се вратио по испуњењу векова да проповеда Други Долазак Христов и супротстави се Антихристу. Пророк који, по Божијем промислу и вољи, још увек није окусио смрт у телу, остаје сведок тог истог Божијег промисла и наставља да служи пред престолом Величанства на висинама до свог повратка и страдања за Истину.
Зато му се Црква на Вечерњој служби уочи празника обраћа: „О пророче и проповедниче Христов, који се непрестано молиш за ожалошћене, никада не одступајући испред престола Величанства, о ти који служиш на висинама, о ти који благосиљаш сву земљу… моли се за очишћење и спасење душа наших.” То је тајна заједнице светих. Свети пророк Илија је сада одсутан од нас у телу, али није одвојен од нас у духу. Како друга химна објављује: „Иако си се у телу раставио од нас, не одвајај се од нас у духу, него се увек моли Господу да се спасу душе наше.” Светитељи су живи у Христу. Стојећи пред престолом Божијим, они су заступници и посредници за војујућу Цркву на земљи.
Свети Симеон Нови Богослов (Етичке беседе 1.3) подсећа нас да светитељи кроз све векове чине јединствени ланац светлости, повезан Светим Духом; Илијино служење није престало када се узнео на небо. Штавише, оно се васељенски проширило. Он сада служи у Небеској Светињи, молећи се непрестано за ожалошћене и преклињући Христа за опроштај грехова оних који са вером поштују његово божанско узношење.
Црквене химне такође проглашавају светог пророка Илију „обилним извором исцељења онима који те поштују.” Благодат која му је дарована исцељује и тело и душу. Као што је очистио губаве преко Јелисеја, васкрсавао мртве и враћао живот, тако сада он посредује да Христос исцели сваку болест, сваку жалост и сваки напад непријатеља. Ипак, највеће исцељење јесте очишћење душе од греха и њено враћање у пуну заједницу са Богом.
Коначно, данашњи празник усмерава наш поглед ка Пресветој Богородици. Црква доксолошки проповеда да је Христос, „Творац, Избавитељ и Господ”, узео тело од Пречисте Дјеве, обукао се у нашу природу и ослободио човечанство прародитељског греха. Илијино узношење припрема нас да разумемо још већу тајну савршену у Христу.
Свети Максим Исповедник у Амбигвама објашњава да су сви покрети светитеља у Старом Завету били припремни кораци ка свеобухватном остварењу кроз Оваплоћење, у којем Христос сједињује земљу са Небом. Син Божији је најпре сишао у наше тело кроз утробу Приснодјеве да би се човечанство узнело на Небо. Илијино узношење праосликава оно што је Христос коначно испунио. Својим Оваплоћењем, Крстом, Васкрсењем, Вазнесењем и даром Светога Духа, наша природа је заувек ушла у Небеску Светињу над светињама.
Чему нас овај данашњи празник учи? Живимо у времену које често личи на дане Ахава и Језавеље: у времену искушаваном идолопоклонством, служењем болесним и искомплексираним аутократама и тиранима, похлепом, среброљубљем, моралном смутњом и презиром према Заповестима Божијим. Као и свети пророк Илија, позвани смо да исповедамо да је „Заиста, само Бог Један”. Позвани смо да одбацимо сваког лажног идола, било да је то богатство, представник власти, задовољство, идеологија или обожавање самога себе, и да се клањамо једино Светој Тројици.
Позвани смо такође да стекнемо Илијин унутрашњи, суптилни духовни живот. Његова снага није примарно долазила из спољашњих чуда, већ из тајне молитве, поста, тиховања, покајања и непрестане заједнице са Богом. Ако стремимо томе да наш ум буде просвећен Божанском Светлошћу, и ми морамо тражити чистоту срца. Кроз покајање, учешће у светим Тајнама, читање Светог Писма, житија Светих, списа Светих Отаца, послушање заповестима, милостињу и устрајну молитву, благодат Светога Духа нас преображава. Иста она нестворена Светлост која је просветила пророка Илију нуди се Цркви и данас.
Свети тајновидац Илија нас такође учи да сјединимо ревност са смерношћу, храброст са састрадавањем, истину са љубављу. Морамо се супротставити лажи без мржње, осудити грех без презира према грешницима, и никада не престати да се молимо да сви дођу у покајање, сећајући се увек да једино Бог у Светој Тројици љуби човечанство савршеним милосрђем.
Изнад свега, Илијино огњено узношење подсећа нас да је наша вечна Отаџбина на Небесима. Нисмо створени само за овај пролазни свет, већ за вечну заједницу са живим Богом. Позив верних није тама већ Светлост, није пропадљивост већ непропадљивост, није смрт већ живот вечни. Пророково узношење унапред проповеда победу Христову и прослављење припремљено за све који остану верни у малом и великом.
Поштујмо славног пророка Илију не само химнама на нашим уснама, већ подражавајући његов живот: његову непоколебљиву веру, његово неустрашиво исповедање, његову пламену љубав према Богу, његову чистоту, његов подвиг, његово састрадање, његову молитву и његову чежњу за Царством.
Нека свети, славни пророк Илија, анђео у телу, темељ пророка, проповедник Христов, служитељ пред престолом предвечног Величанства, који никада не престаје да посредује за ожалошћене, умоли нашег милостивог Господа да просвети наше умове Божанском Светлошћу, да нам дарује покајање, да нам помогне да очистимо и спасемо наше душе, и да нас учини достојнима, благодаћу, да са свим светима созерцавамо вечну славу Оца и Сина и Светога Духа, у векове векова.
„Анђеле у телу,
стубе пророка и крајеугаони камене њихов,
други Претечо доласка Христовог,
преподобни и свехвални Илијо,
ти си послао благодат с висине Јелисеју
да болести разгони и губавце очишћује;
о, пребогати изворе исцељења свима који те поштују”.(С јелинског и црквенословенског посрбио о. МСрбР)
Амин!
Протојереј-ставрофор Мирољуб Срб. Ружић (Фото: Лична архива)
1. август / 19. јул, л. Г. 2026.
о. Мирољуб Срб. Ружић
Categories: Гостинска соба
Амин!
Срећан Празник свима, па и мени!
Речено ми је углавном јасно, али остаје једно питање на које нигде не могу да нађем одговор, па ни код Вас, оче.
Кад се трудимо да подражавамо живот светог Пророка, како тачно би требало да подражавамо његово заклање више стотина „студних свештеника“?
И ко су данас „студни свештеници“ (шта све подразумева реч студни, у црквеносрбском и јелинском, и које су јој импликације у нашем савременом контексту)?
Ко су данас они „који једу од стола Језавељиног“ (1. Царства 18:19)?
И ко је данас, у наше апокалиптичко време, Језавеља (она којој Бог даде време да се покаје, али „она неће да се покаје од курварства свог“, па је баца Бог у постељу болесничку, оне који чине прељубу с њом у невољу велику, а децу њену погубљује смрћу; Откривење 2:20)?
Претпостављам да је буквално подражавање акта данас неприхватљиво (мада су се наша „православна браћа“ Бугари и Македонци пре само стотинак година импресивно трудили да опонашају Илију и на тај начин – и Ви то свакако знате боље него ја).
Али шта би онда подразумевало подражавање тога акта у духовном смислу?
Да ли јавно клање мачем речи (како су демонстрирала нека братија овде https://stanjestvari.com/2026/07/30/mitropolit-backi-irinej-o-poslusnosti-i-crkvenom-autoritetu/ )?
Или мучким (=муклим+под-муклим) одсецањем студних од општења са својом маленкошћу (како сам учинио ја)?
Или јуначким заклањем у машти (у својој клети, а у реалном животу настављајући љубити им живе руке руке које предају животодавни благослов Божји)?
Или нешто још ревносније, боље и узвишеније?
@ Евсевије et omnibus qui lecturi sunt:
Што се тиче Вашег питања, одговор на њега сам већ дао, мада у сажетом облику и тајнообразујуће, али ипак довољно јасно. Стиче се утисак да тај део мог одговора није пажљиво прочитан. Иако се у наведеној реченици непосредно помиње само Ахав, њен смисао се не односи искључиво на њега, већ представља херменевтички кључ за разумевање читавог питања које покрећете. Стога сам и написао: “…није била плод злобе, већ љубави лекара који одсеца оболело месо да би спасао душу пацијента.”
Овакво тумачење не представља личну конструкцију или приватно богословско мишљење, већ произлази из континуитета православног светоотачког предања са којим ћу Вас упознати, јер сте истакли да на то једно питање нигде нисте нашли одговор. Свети Оци су у више наврата разматрали ову тему, показујући да се Божији судови и казне не могу разумети у категоријама људске осветољубивости, већ искључиво у светлости Божије правде, промисла и спасоносне љубави.
У наставку овог одговора навешћу неколико репрезентативних светоотачких сведочанстава која то недвосмислено потврђују.
Уколико будем имао довољно времена, а ако Бог да, настојаћу да наведене одломке преведем непосредно са јелинског и латинског језика и источника, како би читаоцима били доступни у што вернијем облику, без посредних превода и могућих интерпретативних одступања.
Разматрање значења речи “студни” и духовног смисла Илијине ревности представља важан богословски задатак, будући да правилно разумевање овог старозаветног догађаја из Треће (Прве) Књиге о Царевима 18 отвара врата за дубљи увид у однос између старозаветног и новозаветног откровења. Пре него што се приступи дубљим егзегетским и херменевтичким питањима, неопходно је филолошки и теолошки разјаснити кључни појам “студни”, који у савременом србском језику готово да је ишчезао из свакодневне употребе, због чега се његов изворни библијски и литургијски значај лако занемарује. У црквенословенском језичком корпусу, именски корен студъ не означава просту физичку хладноћу, нити искључиво секуларно-психолошки осећај непријатности, већ примарно означава срамоту, бешчашће, поругу, бестидност и духовно понижење. Надовезујући се на то, придев студный квалификује онога који је сраман, бестидан, односно оног субјекта који је постао предмет духовне срамоте или сам пребива у стиду услед свог суштинског отпадања од Бога.
Филолошка анализа изворног јелинског богослужбеног текста, који у химнографији прославља светог пророка Илију, пружа додатну светлост на ову теолошку категорију кроз стихове:
“Ἱερεῖς τῆς αἰσχύνης, ὡς δυσμενεῖς ἔκτεινας, ἔνδοξε Προφῆτα, ζήλῳ Θεοῦ πυρπολούμενος· ὅθεν κραυγάζω σοι· Τῶν τῆς αἰσχύνης με ἔργων, καὶ διαιωνίζοντος πυρός ἐξάρπασον.”
На овом месту, квалификатив “ἱερεῖς τῆς αἰσχύνης” дословно се преводи као “свештеници срама”, односно бестидни и срамни свештеници. Међутим, у библијском и патристичком контексту, јелински појам “αἰσχύνη” није тек психолошка реакција или тренутна емоција, већ представља онтолошку и теолошку категорију која у Септуагинти служи као технички термин за идолопоклонство и лажне богове који човека доводе до коначне духовне пропасти. Из тог разлога, бројни старозаветни текстови самог паганског бога Вала идентитетски именују као “Срам”, будући да је служење идолима у својој суштини добровољно лишавање славе Божије и прихватање духовног бешчашћа.
Исту ову химнографску и егзегетску интуицију изражава и стихира на црквенословенском, који каже:
“Божественнымъ боговидѣніемъ досто́йнѡ проро́ческимъ са́номъ, и ра́зумомъ почте́нъ бы́въ, боже́ственный проро́че, прорица́еши дальняя я́кѡ бли́зъ су́щая: царя́ я́кѡ непра́ведна обличи́лъ еси́, и сту́дныя свяще́нники ноже́мъ закла́лъ еси́. Моли́ Христа́ Бо́га, спасти́ся душа́мъ на́шымъ.”
Из свега наведеног јасно произилази да се термин “студни” не може редуковати на категорију појединаца који су починили појединачни морални или прекршајни преступ, већ он означава оне који су кроз упорно, вољно и егзистенцијално отпадање од Живога Бога постали активни служитељи и промотери духовне срамоте. То је, дакле, примарно онтолошко-богословски, а не индивидуалистичко-психолошки појам.
Из овог богословског одређења нужно произилазе и важне импликације за савремени контекст, при чему је неопходан велики духовни и интелектуални опрез. Уколико бисмо појам “студни” механички и произвољно пренели на сваког савременика са чијим се мишљењем или учењем не слажемо, тиме не бисмо тумачили Свето Писмо, већ бисмо га злоупотребљавали за сопствене идеолошке или личне обрачуне.
У сакралном језику Библије, “срам” није вулгарна увреда, већ трагично духовно стање човека који је, замењујући Божију истину лажју, самога себе лишио Божанске Славе. Из тог разлога, светоотачко предање у својој пастирској мудрости непрестано помера тежиште са уништења човековог бића на уништење идола који човека држе у ропству.
Блажени Јероним Стридонски, тумачећи пророка Исаију, изричито наглашава да киша благодати не може наводнити људску душу све док се идоли претходно не разоре и не одбаце као смеће, јер се духовно семе и хришћанске врлине не могу уселити у срце док се из њега не повуку пороци.
Тежиште, дакле, никада није на мржњи према човеку као слици Божијој, него на беспоштедном искорењивању лажи.
На сличан начин, Свети Јефрем Сирин, разматрајући старозаветни догађај погубљења Валових жречева, запажа једну дубоко суптилну појединост: пророк Илија је настојао да лично преузме сву одговорност за њихову смрт како би народ сачувао од крваве одмазде и гнева царице Језавеље. Сходно томе, чак и у том страшном старозаветном контексту, основни мотив није освета или деструкција, већ заштита и очување народа Божијег.
Да бисмо ово питање још више продубили, морамо се запитати ко су данас они “који једу од стола Језавељина”, о којима се говори у Првој књизи о Царевима 18, 19. У изворном историјско-канонском оквиру, тај израз је био сасвим прецизно одређен и односио се на лажне пророке Вала и Ашере које је директно издржавао двор царице Језавеље. Они су материјално и социјално живели од њене политичке заштите и државне власти, због чега је њихово лажно богословље било у потпуности неодвојиво од идеолошких и геополитичких интереса њеног трона.
Међутим, новозаветно Откровење Јованово показује да Језавеља није само археолошка и историјска личност из прошлости, већ трајни духовни тип. Обраћајући се анђелу Тијатирске Цркве, Господ у Откривењу 2.20 каже: “…допушташ жени Језавељи… да учи и заводи слуге Моје… Дадох јој времена да се покаје… али неће да се покаје…” .
Јасно је да се ту не мисли на исту историјску царицу, већ на духовног наследника њеног духа отпадништва.
Због тога се питање о Језавељином столу мора поставити пре свега у духoвном кључу и контексту. Одговор који нуди светоотачко предање не упире прстом у ову или ону хетерогену друштвену групу, већ дефинише да је то сваки појединац или заједница која своју духовну службу, богословско сведочење или морално расуђивање подређује духу отпадништва ради користољубља, земаљске части, власти или страха од људи. Такав компромис са лажју може постојати унутар државних структура, културних институција, па чак и међу онима који (номинално) припадају самој Цркви. Из овога следи je да “сто Језавељин” стање духовне зависности и идолопоклоничког савезништва.
У истом духу, Откровење не претвара Језавељу у обичан политички симбол једне одређене историјске институције, већ у универзални духовно-типолошки образац. Она персонификује сваку палу силу која релативизује и изврће Божију истину, која духовни блуд и морални релативизам пропагира под маском лажне слободоумности, која настоји да аутентични пророчки глас замени угодничким ласкањем, која синкретистички спаја религију са самољубљем и властољубљем, те напослетку отворено прогони сведоке истине када не може да их поткупи или ућутка. Реч је о метаисторијском духу који може деловати у свакој епохи. Управо због тога је изузетно опасно произвољно проглашавати конкретне савременике за “Језавељу”, јер нам Свето Писмо даје критеријуме за духовно расуђивање, али нам не даје право да узурпирамо есхатолошки суд који припада искључиво Богу.
Ово нас доводи до централног и најважнијег питања: шта би уопште подразумевало савремено подражавање Илијиног акта у духовном смислу? Уколико прихватимо патристичко тумачење по коме су “студни свештеници” пре свега архетип духовне обмане и унутрашњег отпадништва, логично се намеће питање какву форму данас има Илијин нож.
Одговор богословског Предања овде захтева дубоку свест о томе да је Христовим оваплоћењем историја спасења ступила у нову икономију благодати. Блажени Августин више пута наглашава да је пророк Илија деловао под непосредним надахнућем Духа Божијег и са посебним Божанским овлашћењем, будући да једино Бог непогрешиво зна “Qui novit cui etiam prosit occidi”,тј. “Онај који зна коме чак и физичко погубљење може бити на корист”. Овим ставом блажени Августин не даје оправдање за произвољно људско насиље, већ спречава злоупотребу: оно што је пророку било заповеђено у специфичном старозаветном тренутку не може се аутоматски претворити у опште морално правило за све верне.
Исти светитељ у свом делу О Беседи Господњој на гори указује на темељну разлику између два Завета. Када су апостоли, испуњени незрелом ревношћу, пожелели да по примеру Илије призову огањ с неба на Самарјане који их нису примили, Господ Исус Христос их је оштро прекорио, не зато што је пророк Илија у своје време погрешио, већ зато што апостоли тада још увек нису разумели каквога су духа. Христос тиме није осудио старозаветног пророка, већ је разобличио чињеницу да су ученици желели казну из неочишћеног људског гнева, а не из васкрсне љубави. То директно имплицира да се након догађаја Педесетнице Илијина пророчка ревност у Цркви не укида, него се фундаментално преображава и одуховљује.
У тој новој, новозаветној реалности, поставља се питање где се заправо налази поток Кисон. Док су у Старом Завету Валови жреци физички сведени и погубљени код материјалног потока Кисона, у Новом Завету прави Кисон постаје само људско срце.
Свети Јероним Стридонски учи да хришћанске врлине не могу завладати бићем док се претходно у срцу не сатру сви унутрашњи идоли, што значи да пре него што било ко крене да споља исправља и сече друге људе, мора најпре погубити идоле у самом себи.
Свети Јован Златоуст неуморно понавља да је циљ сваке пастирске и црквене строгости искључиво духовно исцељење и спасење грешника, а никада лична освета или деструкција. Стога, прво и основно погубљење које се од хришћанина тражи јесте погубљење сопствене сујете, самољубља, славољубља, људског страха и унутрашње лажи, јер су управо то они истински “Валови свештеници” које сваки човек носи у дубинама своје острашћене природе.
Када се постави питање да ли се то преображено подражавање односи на јавно клање мачем речи, Апостол Павле јасно даје одговор када каже да је мач Духа управо реч Божија. Овај духовни мач није инструмент за понижавање или дискредитацију личности, већ средства за хируршко одвајање истине од лажи, о чему говори и Сам Христос када каже да Његова реч доноси корениту поделу.
Међутим, постоји суштинска амбиваленција између разобличавања идеолошке заблуде и уништавања саме личности која у заблуди пребива. Како је запазио Свети Јефрем Сирин, пророк Илија је преузео лични ризик и одговорност како би заштитио народ, што је потпуно супротно духу савремених самозваних праведника који јавно разобличавају друге ради сопствене промоције и самоуздизања. Аутентична пророчка реч увек носи нове спремности на жртву и сопствени крст, те стога онај ко говори истину по цену сопственог страдања зависно подражава Илију, док онај ко је изговара ради сопствене славе или доминације већ губи његов пророчки дух.
Исто тако, када се разматра питање да ли се то подражавање односи на “одсецање студних од општења”, мора се поступати са максималним пастирским опрезом. Црква кроз своју канонску праксу познаје прекид литургијског или канонског општења у одређеним ванредним околностима, али такав чин у здравом еклисиолошком контексту никада не сме бити приватни чин освете или озлојеђености. Он је увек замишљен као лековит, сведочански и усмерен ка очувању јединства у истини, а никада као плод духовног презира. Чак и када појединац из разлога чисте савести мора да се дистанцира, циљ таквог чина није уништење другога, већ сведочење истине у нади његовог будућег покајања. Из тог разлога је изузетно опасно приватне и сујетне духовне одлуке заодевати у драматични језик Илијиног погубљења, јер се тиме лако губи граница између трезвеног духовног расуђивања и погубне судијске осуде.
У тој анализи открива се и дубока психолошка и духовна опасност такозваног “заклања у машти”. Пустињски Оци једногласно упозоравају да човек телесно може живети у потпуном миру са свима, а да истовремено у свом срцу кроз гневљиве помисли свакодневно врши духовна убиства својих ближњих, за шта је Христос у Јеванђељу већ изрекао осуду речима: “Сваки који се гневи на брата свога…”. Према томе, уобразиљно и страсно сањарење о уништењу идеолошких или верских непријатеља представља директну негацију хришћанског идеала и манифестацију неутралисане, неочишћене ревности која је преплављена палим афектима. Истински пророк Илија није био човек који је жудео за смрћу било кога, већ човек чије је читаво биће горело од љубави према Богу, а између та два става стоји непремостива провалија.
Тиме долазимо до оног најузвишенијег и најпунијег Новозаветног димензионирања ове теме. Најдубље и најаутентичније подражавање светог пророка Илије данас се не састоји у томе да се убије човек који служи Валу, већ да се погуби сам Вал који покушава да завлада нашим сопственим срцем. То је далеко тежи, али и једини истински подвиг, будући да је много лакше савладати спољашњег противника него победити сопствену гордост, као што је много лакше анализирати и осудити туђу јерес него искоренити сопствену таштину и препознати где у сопственом бићу још увек постоји скривена тежња да се Божија истина прилагоди личним интересима, страху од света или људској слави.
Управо зато светоотачко предање не одбацује старозаветне слике, већ их узводи на знатно виши, духовно-аскетски ниво. Финејево копље, Илијин нож, Петрова строгост према Ананији и Сапфири, као и Павлова казна врача Елиме, јесу дела која Оци Цркве тумаче искључиво у оквиру ванредне Божије икономије и харизматске власти, а никако као универзални образац за појединачну људску освету. Свети Јован Златоуст изузетно прецизно наглашава да се свако људско дело мора просуђивати према његовој унутрашњој намери: када је крајњи циљ спасење других, строгост може имати лековити карактер, али када је покреће острашћеност, чак и споља најисправније дело губи своју праведност пред Богом.
Зато се у светлости целокупног светоотечког Предања даје закључити следеће: у Новоме Завету Илијин нож постаје суштаствени мач речи Божије; поток Кисон преображава се у дубину људског срца; Валови свештеници препознају се као страсти и деструктивне лажне помисли; Језавељин сто постаје сваки компромисни савез са лажју ради земаљске користи; док се највећа пророчка ревност више не мери количином савладаних непријатеља, већ дубином сопственог распећа са Христом.
Управо због тога, последњи и најузвишенији облик Илијине ревности јесте онај који се савршено сједињује са речима Светог Апостола Павла: “Са Христом се разапех; а живим не више ја, него живи у мени Христос” (Гал. 2, 20). Такву ревност више не покреће деструктивни људски гнев, већ чиста љубав према Истини која је спремна да претрпи свако страдање ради спасења других, не престајући да разобличава заблуду, али истовремено никада не престајући да жели преображај и покајање грешника, чиме се старозаветни огњени пламен пророка Илије показује коначно преображеним у вечној светлости Крста и Васкрсења Христовог.
Желим Вам свако добро од Господа!
о.МСрбР
Леп, дубок, људски, хришћански одговор. Дај Боже да буде примљен онако како је упућен!
Зла су времена, често се најискренији и најдобронамернији гледају преко нишана.
Благодарим, оче!
Вредело је, макар и кљештима, ишчупати вам ове речи из златних уста. Зато, нећемо ту стати, па и по цену да нико не настави чита нашу преопширну дискусију.
Пре свега, морам да исповедим: од свих Илијиних подвига мени је најближи онај који је непосредно претходио славном Боговиђењу – „Леже и заспа под смреком…и једе и напи се, па леже опет…па уставши једе и напи се…“ (19:5-8; не звуче лоше ни две године синекуре код удовице пре тога, на приганицама, али то није моја шоља чаја, ја сам пустинољубива животиња).
Опростићете, али у Вашем детаљном набрајању Илијиних подвига, свега оног што га је учинило иконом коју Црква велича и оног што ми треба да подражавамо, мени се учинило упадљивим избегавање да поменете Клање студних свештеника. Није ли то био управо централни подвиг његовог житија – мост између личног подвига-праксе (година пустиножитељства и две странствовања) и Теорије (Боговиђења на Хориву)? И није ли то (и обимом писма) највећа глава у повести његовог живота, како је прескочити?
Разумем ја и „максимални пастирски опрез“ и чак помало „тајнообразујући“ језик, али прећуткивање акта погубљења „архетипа духовне обмане“ може учинити да се поглед словесних оваца потпуно одврати од духовне обмане и одступништва (=Апостасије, данас). За које сте сами рекли да погубљују Божји народ.
Ипак, поправили сте утисак накнадним објашњењем.
Веома ми импонује то што сте светоотачким ауторитетом разјаснили да заклање студних свештеника представља „одсецање оболелог меса“ – и ја сам на савремене студнике гледам као на болесне (слично као о.Симеон рукумијски свог епископа), али „месо“ ми није пало на памет и битно појачава утисак. Наравно, то тајнообразујуће имплицира да је њихово одсецање питање живота или смрти народног организма, јер тело не може преживети гангренозну инфекцију у својој плоти. И ту се Ви и ја сасвим слажемо.
Драго ми је и што сте тајнообразујуће и суптилно, али ипак упечатљиво, својом ерминијом разобличили патријарха Порфирија – који је своју духовну службу подредио духу отпадништва (комунистичко-ционистичког) јавно посведочивши гнусну лаж да „Македонија никад није била српска“ – као фигуру која само номинално припада Цркви. Исто што и ја мислим. Међутим Ваша теза да „тежиште треба да буде на беспоштедном искорењивању лажи“ ту уноси двосмисленост и нејасноћу – да ли лаж искоренити из уста патријарха (и како?), или њега самог треба беспоштедно искоренити као „болесно месо“ (само ме, молим Вас, немојте поново оптужити да нисам пажљиво прочитао!)?
Као пригодан тренутку и сасвим моралан и храбар видим и ваш ударац по Архиепископу и Митрополиту Методију, кад имплицирате да је он под влашћу „пале силе која релативизује и изврће Божију истину“ јер „аутентични пророчки глас замењује угодничким ласкањем“ српском Ахаву (ÃӼAVу – ког такође нисте поштедели поменувши „служење болесним и искомплексираним аутократама и тиранима“).
И сасвим разумем дисклејмер после тога, кад кажете да је „изузетно опасно произвољно проглашавати конкретне савременике за “Језавељу”“, та ни Илија није био равнодушан пред Језом Вељом – мачем је клао студнике (Ви оштрим пером), али је срцем дрхтао и далеко бежао (не баш до Охаја). Бриљантно: ни једно име (одиозно) нисте навели, а ипак онај ко пажљиво чита и разуме Ваш тајнообразујући језик непогрешиво препознаје индивидуе о којима Дух говори.
Опалили сте мушки и све разне Бо(т)кане и ине ситне лижисахане Језавељине („компромисни савез са лажју ради земаљске користи…“), али они заиста не завређују осврт.
И нимало Вам не замерам што сте успут ошамарили и мене (мада сам ја у теми небитан – кад сте истакли како је Илијин двиг на Кармилу био „потпуно супротан духу савремених самозваних праведника који јавно разобличавају друге ради сопствене промоције и самоуздизања“ и да је „изузетно опасно приватне и сујетне духовне одлуке заодевати у драматични језик“ Илијиног контекста); то мене слабо тангира и неће омести моје уздизање, дапаче ја и у томе ревно подражавам Илију – та није ли и он истицао сам себе („Неће бити росе ни дажда, докле ЈА не речем“; не каза „докле Бог не рече“!)?
(Брат Зоран Николајевић и Ја нећемо стати док не преузмемо власт – и на Стању Ствари, и шире!)
Не замерам Вам ни што сте изоставили да наведете релевантно толковање св.Јефрема Сирина који каже да је главни смисао Илијиног послања био у томе да силним речима и делима покаже дејственост и правичност анатема (проклетстава) које су оци провозгласили против нарушитеља Закона Божјег, да оне не буду шупља прича и празне претње које су у стварности недејствене (као што слепцима данас изгледају анатеме светих отаца Цркве против несрећника који нарушавају њено Предање) – та ко може све рећи?
Али морам да признам да нимало нисам одушевљен Вашим закључком, кад све паки и паки миром сводите на личну борбу са унутрашњим страстима које нам ваља заклати у себи. Илијин подвиг разобличења и поклања студних био је јавни подвиг, по преимућству егзотерични и зрелиште за цео Израиљ; и смисао му није био у спасавању појединца (попут васкрсења удовичиног сина – душе јединице), него управо у заштити и очувању целокупног народа Божјег (како сте сами рекли). То толковање није симетрично новозаветној Истини.
Том подвигу, кључном, претходио је телесни лични подвиг (година у пустињи) и за њим духовни лични подвиг (већи и битнији, две године: удовица симболизује душу, туђинку у овом свету, која је изгубила Мужа; њен син, ум, умире за свет и васкрсава у Богу). А онда наступа јавни подвиг, пред целом старозаветном црквом (Кармил=“воћњак“, тј. Вртоград Божји, који ваља орезати, одсећи од њега оно што га чини бесплодним – а то су студни свештеници, не прости грешници!): радикална борба са лажном вером и тријумфална победа над њом.
И то бива не себе ради, него ради заштите и очувања целог народа Божјег, Цркве (како сами рекосте).
И потом, кад се терен очисти (од студа, тј. студних и јереси – што заклањају Сунце Правде) и чисто Православље васпостави, тек по том може да се догоди Боговиђење.
И Амин, Боже дај, да сви дођемо тамо – из чистог Православља, до Боговиђења.
Иначе, инсистирање на термину „идолопоклонство“ у савременом контексту може да буде заваравајуће: кад просечни православни верник чује реч основна асоцијација су му источњачке секте, јога…и сматра да то нема никакве везе с њим. Али главни идол нашег доба у православном кругу, објект врхунске духовне срамоте и гнусобе, јесте екуменизам („јединство хришћана“, „свеправославно јединство“ са јеретицима и расколницима…). И свако ко је у том колу (ССЦ, „канонско јединство“ са стамболском патријаршијом, ПЦУ, МПЦ…) учествује у перихорези око Баала и ждере и опија се са трпезе Језавељине.
Мада, моје лично мишљење, ни сергијанизам односно αισχρουργια (студни свални грех) савременог свештеноначалија са разним ахавима (путинима, вучићима) није ништа мање гнусоба.
Али, добро, можемо се сагласити да је Илија био један и непоновљив (зато мораше да се поново појави у Новом Завету). И да је, иако у Израиљу бејаше још 7 тисућа који нису преклонили колена пред Ваалом, он био Божји представник на земљи, онај један кроз кога је Бог директно делао. Тако да му данас у том послу нема пандана, па ни нама не вреди упињати се да му будемо у том подобни. То значи да данас Бог Сам дела оно што је Илија учинио на Кармилу (уосталом, толико студних има данас да их ни три Илије не би могли поклати): Он Сам својом руком коље студне свештенике, нежно, да ни не осете, и чини их духовним мртвацима, безживотним месом, живим лешевима („имаш име да си жив, а мртав си“, Откривење 3:1). Али то неко треба да објасни народу – и Ви сте то тајнообразујуће рекли, али нисте објаснили, и то дугујете и Богу и Илији и словесним овцама, чак и ако нису из Вашег стада.
И да закључимо, Вашим красноречјем: нек се из Ваше пламене љубави према Богу и састрадалног саучешћа према страдајућем Божјем народу роди и ревност Илијиној подобна – и да се и Ви попут њега, свом својом снагом супротставите савременом идолопоклонству и отпадништву потоње Језавеље, жене блуднице која јаше на црвеној Звери. Свом својом снагом, значи да као пророк и пастир морате бити спремни да (духовно) закољете оне који распуђују Стадо Божје. Бесплатне удовичке приганице, чак ни кад иду са васкрсавањем мртвих, нису довољне.
Јер како лепо рекосте са оним другим врлим Србином Јеронимом, киша Благодати не може наводнити ни људску душу, ни душу Народа, све док се сви идоли најпре не разоре и не одбаце као смеће. И нек да Бог да тако буде.
@Евсевије
Личиш на некадашњег прототипа шиптара који продаје семенке, кикирики, али му је главни артикал „коЉачи“. Ко о чему, ти о клању. Хоћеш да кољеш (духовно, али и месарски), но примети да још ниси дошао на власт, као ни онај из Ваљева. Тако да је твоја страсна жеља за клањем само вет дрим тинејџерски, с тим да си ти ближи изласку него уласку (у овај свет) па и оно „вет“ изостаје из сомнабулних епизода твојих бесовских маштарија. Пре него се ножа латиш, да кољеш и режеш вратове идолопоклоника и „студних“, присети се да би морао прво да порадиш на сасецању корова својих страсти. Ако не, личићеш на одбеглог штићеника из „Лазе“ који са белом капом на глави јури људе по улици да их доведе у поредак. У руци му нож и термометар, па за кога покаже да је студан, кољи куме, сву ту неправославно-православну жгадију.
@Евсевије
Не суставај, градинару добри, орезуј, бишти воћњак – наводниће Свемилостиви, ето кише из Огртача Плавог…
Опет ниси разумео, квака 22.
Ја само реагујем на текст у којем се велича кољач, а убиство прикрива. Треба да видиш с аутором, а и са директором портала који је текст објавио.
Ако сматраш да је закон прекршен (прикривање масовног убиства, негирање клероцида, величање убице свештеника) можеш да пријавиш случај где треба.
У ствари мораш, то ти је грађанска дужност, јер ћеш у противном и сам бити саучесник.
@Евсевије
Ево ти + од мене. Но, проблем остаје на твојој страни, јер сам ипак разумео (мада ти кажеш супротно) да сматраш како је „закон“ прекршен па јавно подижеш глас савести против злочина. Проблем је што ти пресликаваш главне узроке због којих је извршен старозаветни клероцид на данашње стање у нашој Цркви. То може значити да се питаш „где је Илија кад је потребан?“ тј. да прижељкујеш појаву истог. Само види, може се десити да ти се жеља испуни. Појави се клероцидни (или обухватнији) егзекутор, уради своје, кад оно, звао се Алија…
Брате Евсевије,
Нека нас Господ Бог у Светој Тројици сачува и од хладне равнодушности према сваком злу и свештенодуховној отпадији, али и од горко-ироничне ревности. Кроз саркастичну ревност, чак и свака исправна реч може заблудно изгубити свој благословени плод. Као што сваки острашћени или опрелешћени одговор није плод мудрости, тако ни свако неострашћено или неопрелешћено ћутање и тиховање није слабост или повлачење у духовно-бездобротољубну јаловост. Понекад је највећа победа над сопственим страстима управо богомудра одлука и усрдномнитељност да не ступамо у препирке и полемике које нам други, из њима знаних разлога и намера, намећу и увлаче нас у своје душевно и духовно стање.
Што се тиче, ничим испровоциране, провокативне оптужбе о текстуалном “прикривању“ греха или злочина Божијег пророка Илије, она пада пред самим сведочанством богослужбеног текста на црквенословенском језику који сам недвосмислено навео. У црквеној стихири је то дело пророка Илије сасвим отворено исповеђено:
„Божественнымъ боговидѣніемъ досто́йнѡ проро́ческимъ са́номъ, и ра́зумомъ почте́нъ бы́въ, боже́ственный проро́че, прорица́еши дальняя я́кѡ бли́зъ су́щая: царя́ я́кѡ непра́ведна обличи́лъ еси́, и сту́дныя свяще́нники ноже́мъ закла́лъ еси́. Моли́ Христа́ Бо́га, спасти́ся душа́мъ на́шымъ.“
Овде, дакле, нема ни говора о прећуткивању старозаветног догађаја, већ о богословском разумевању поступка пророка Илије у оквиру Светог Писма и црквеног предања.
Сардонична опаска “величања кољача” не може бити “разрешена” личним квалификацијама, иронијом или изоловањем поменутог догађаја из целокупног предања Цркве, нити његовим вредновањем кроз предрасудну компаративну релевантност у животу Цркве наших дана. То питање ћете морати да решите са духом саме Цркве и њеним светоотачким и хеортолошким ауторитетом, дакле са самом Црквом која је пророка Илију, са свим познатим старозаветним догађајима његовог живота, уврстила у календар светитеља и вековима га прославља као великог пророка и ревнитеља Божјег. На томе путу разумевања од помоћи нам увек могу бити канонски духовници и парохијски свештеници Једне, Свете, Саборне, Апостолске и Нераздељиве Православне Цркве.
Уосталом, на самом почетку сте аминовали текст моје беседе и придружили се прошлонедељном саборном слављу речима: „Срећан празник свима, па и мени!“ Тога дана сте и Ви молитвено узвеличали и обратили „кољачу“ студних жречева да се, уз речи горенаведене црквене стихире, помоли и за Вашу душу.
Да не бисмо и сами упали у душегубну замку многоглагољиве, да не кажем логодијарејичне гордости, корисно је да се подсетимо речи Светог Јована Лествичника, које овде првенствено наводим као духовно целебни лек за сопствену душу:
“…Онај чија је воља и жеља у разговору да утврди своје сопствено мишљење, чак и када је оно што говори истинито, треба да спозна да је болестан ђавољом болешћу…”. (Свети Јован ову мисао заокружује у наредне две реченице, које овде изостављам ради спречавања било каквог погрешног тумачења).
На самом крају, сетимо се и оне народне: “Свирај, свирај, па за појас задени”, јер Истина Цркве не стоји на каприциозном цеђењу комараца, већ на исповедном смирењу, љубави и плодовима Светог Духа.
о.МСрбР
Амин је амин, наравно.
Мој одговор био је упућен брату из круга двадесетдвојке, који није разумео о чему се говори, не Вама.
Он ме је оптужио да „оћу да кољем“, па хтедох да му помогнем и објасним – није реаговао адекватно: кад примети неког ко јавно показује страсну жељу и спремност да коље, па још личи на шиптара одбеглог из Лазе, грађанска дужност му налаже да то пријави без оклевања.
Па реко, да не будем сам кад дође милиција – налазим да би ми било и угодније и душекорисније да будем у ћелији са Вама и Лазићем (и искусни брат Зоран би ту био више него добродошао, ама њега нисам могао одмах да имплицирам – али планирао сам да кад дође САЈ кажем да ме он подстрекивао!). Оћу рећи, много боље него да ме спакују с неким мигрантима који сигурно вештије баратају ножем од мене. Не примајте то к срцу, из љубави је било.
Али нек сте Ви Мене изгрдили, увек добро дође!
Ја само не разумем зашто се студних једноставно не преводи са стидних, кад је у питању потпуно иста реч, древни и савремени облик.
У свему осталом, мислим да отац Мирољуб овде говори непристрасну истину и то на крајње добронамеран и ненаметљив начин. Можда другачијим језиком него неки, догматско/богословско/професорским (лично више волим апостолски/рибарски стил), али непристрасну истину. А којој се треба приволети, јер Христос је истина.
И ником неће пасти никаква круна са главе, штавише, крунисаће се смирењем.
@о.МСрбР
“…Онај чија је воља и жеља у разговору да утврди своје сопствено
мишљење, чак и када је оно што говори истинито, треба да спозна
да је болестан ђавољом болешћу…”. (Свети Јован ову мисао заокружује
у наредне две реченице, које овде изостављам ради спречавања било
каквог погрешног тумачења)“
Цитат је делимичан, незавршен и остаје питање, да ли се ово
мишљење (цитат Св. Јована Лестивчинка) искључиво односи на
теме питања вере или и на све остале теме из живота уопште?
Зато, ако сте у могућности, наведите макар извор (одакле потиче)
овај цитат.
Поступак Епископа , Николаја Мириликијског , који је своје мишљење
брани по сваку цену противећи се Аријевој јереси, и по цену губитка
епископства, ипак говори да изузетака има и мора постојати.
Јер, оно што је учинио Пророк Илија у Старом Завету, врло слично
дешава се и у Новом Завету, оличено у неопозивом, доследном,
и храбром мишљењу, ставу и поступању према јеретику Арију.
Благодарим!
@Бојан lirskimozaik.com
Брате Бојане, види се да си лирска душа (Илија је чиста епика).
У аустроугарско-вуковском дијалекту српског стидни (стидан) значи:
1 стидљив, срамежљив
2 којег се треба стидети
А изведеница стидник значи: мушки полни орган
(Речник Матице Српске).
Док у црквеносрбском реч студни, са изведеницом студник, значи:
мрски
гнусни
бестидни (сасвим супротно од стидни)
развратни (блудни)
ругобни
недостојни
безбожни
нечисти
покварени
(Речник ЦСл проте Саве Петковића, речник старогрчког…)
Није ни чудо што Новосрби не могу да разумеју концепт духовног клања (и потребе за њим), кад не појме основне појмове – тиме показују да су и сами на неки начин духовно приклани, живи клани, недоклани.
@Драган Славнић
Не морамо ићи чак до Мирликијског Николаја, који је нестандардан пример јер је исцрпео словесна средства убеђивања па прешао на лакше разумљива – довољно је да погледамо на нашег савременика Аву Јустина, и како се он упорно супротстављао Светом Архијерејском Синоду СПЦ (писма против екуменизма и чланства у ССЦ).
Ако се „изволело Светом Духу и нама“ (епископима) да такву одлуку утврде, ко је један монах да им се у томе супротставља и да тако агресивно инсистира на свом мишљењу, чак и ако је (по некима) било истинито?
https://stanjestvari.com/2022/11/15/sveti-justin-novi-celijski-cetiri-pisma-o-ekumenizmu/
Да није и он био болестан ђавољом болешћу?
@Евсевије
Ако се добро сећам, радило се о стидним свештеницима, што ни у ком случају не би били срамежљиви, већ постидни свештеници. Кад је нешто срамно или стидно, јасно је о чему се ради.
Све речи које наводите, наиме мрски, гнусни, бестидни, развратни (блудни), ругобни, недостојни, безбожни, нечисти, покварени…
Све без изузетка означавају оне којих се треба стидети! (из прве дефиниције) Тако да апсолутно не разумем како и зашто Ви не разумете да се у овом контексту ради о две потпуно исте речи. Притом, изведеница за мушки полни орган тешко да је настала у значењу срамежљивог, дакле смо опет на терену студног по старински.
Лирика, епика, све ће то народ позлатити. Цеђење комараца тешко да ће.
Размислите сами… Да су Свети Јеванђелисти размишљали као данашњи људи, вероватно би писали нешто у стилу „У почетку беше Реч, а што се по грчки каже Логос али по јеврејски Вар, што нису потпуно подударна значења, поготово што се на арамејском на коме је оригинално изговорено каже Мелто, а што опет има неке своје особености… Дакле морамо урадити упоредно изучавање словенског, грчког и два блискоисточна семитска језика да бисмо могли да дођемо до следећег исказа, а у коме ћемо објаснити да заправо Реч на једном језику може бити мушки, на другом женски, на трећем средњи род, а да је Бог дух и да се на Њега то не може односити…“ и да не идем даље.
Јеванђеље би имало 10 000 страница и не би било Свето. Плус нико жив не би знао у Кога верује, ни сами тумачи.
„Где просто, ту ангела сто. Где мудрено, нет ни одного.“
Брале Бојане, бре, па како не разумеш.
Кад на новосрпском, међу Новосрбима, кажеш „стидни свештеник“, то се односи на попа који је на срамоту Цркве, сусрамље парохије, застиђе епископа и своју срамоту: нпр, поп који воли паре више него душе парохијана, или поп који лаже, или поп који воли да попије више него што је потребно да се загреје кад је студно, или поп који има љубавницу или две… Или, ако је првосвештеник, који је ожењен, или мужеложник, или тајногомила некретнине, црквене паре држи на приватним рачунима…
Речју, који није по упутствима Павловим у Посланицама. Али тај, ипак, у Православној Цркви остаје (прво)свештеник, његова литургија бива благодатна и његова заступничка молитва може да стигне до Бога. Такав се не коље, такав се исправља.
Али студни свештеници о којима говори црквена служба на Илиндан, и о којим ми говоримо, нешто су сасвим друго; и зато не користимо „потпуно исту реч у савременом облику“ – управо да их разликујемо од горепоменутих.
То су (прво)свештеници безбожни, нечестиви (асевис), безакони, мрзостни (агенти „мрзости запушћења“), гнусни, и покварени (beyond repair)…свештенослужитељи иног бога, бога који је глава Светског Савеза Цркава, бога којем служе унијати и паписти.
Они себе представљају као истинске („канонске“) слуге Бога Истинога, Тројице Јединосуштене и Нераздјељне, облаче се у светлост као отац њихов – и варају народ.
Такве је Илија клао. Јер то су они који, скупа са новим ахAVима, развраћају Нови Израиљ (1.Царства 18:18).
И њих данас нема ко да закоље (за БиА и сараднике:=одсече од Цркве, Христа Живота). Нико, до Бога Јединога. Који их, како рекох чини живим мртвацима („имаш име да си жив, а мртав си“) – безблагодатним.
Али за оне који не желе да виде, они остају живи и благодатни. Њихове руке се целивају, они целивају руку патријарха, патријарх целива руку папи, папа целива Сатану – и тако (хијерархијски=свештеноначалијем) целив простог верника стиже до Ђавола. И где су такви прости, ту је анђела 100 – само палих анђела.
И у томе је наш проблем. И то није цеђење комарца. То је испуњавање заповести светог Антонија Великог: „Не будимо глупи“.
Ти не изгледаш као неко ко не може да види. Али ми изгледа као да не желиш да видиш – ако је тако, знај да ни Бог неће насиловати твоју вољу, и оставиће те у твојој лирској невиделици.
@Евсевије
Ако још неко ово чита, нека сам просуди има ли разлике у те две речи према Вашој сопственој употреби у претходној поруци. Према мом виђењу, Свети Илија би поклао једне и друге без разлике, у оба ваша пасуса, будући да се ради о лицу и наличју. Али, доста од мене о стиду, сраму и сродним проблемима.
@Драган Славнић
Духовно-аскетска анализа Четвртог слова Лествице Светог Јована Лествичника, посвећеног “блаженој и незаборавној послушности”, носи нарочиту тежину јер аутор прави суштинску разлику између објективне истинитости једног суда и унутрашњег настројења онога који га износи. Према Лествичнику, није довољно само формално говорити истину, већ је од пресудног значаја из ког духа, са каквом намером и ради којег циља је она изговорена. Сам светитељ о томе сведечи:
“Онај чија је воља и жеља у разговору да утврди своје сопствено мишљење, чак и када је оно што говорит истинито, треба да спозна да је болестан ђавољом болешћу. Ако се тако понаша само у разговору са себи равнима, можда га укор његових претпостављених може исцелити. Али ако се тако понаша чак и према онима који су од њега већи и мудрији, онда је његова болест, по људском суду, неизлечива.”
Кључна је, дакле, формулација о човековој тежњи да утврди сопствено мишљење, чак и када говори истину. Овде се открива темељна аскетска интуиција Православља: грех се не исцрпљује искључиво у погрешном садржају мисли, већ се пројављује и у начину на који човек присваја истину као средство самопотврђивања. Човек може бити у праву по питању предмета расправе, а ипак духовно у заблуди у односу према ближњем. Истина тада престаје да буде дар који упућује ка Богу и постаје инструмент за потврђивање сопственог ега, воље и суда.
У том контексту, наведени одломак стоји у непосредној вези са темом послушности. За Светог Јована, послушност представља аскетско одрицање од самовоље (αὐτονομία / ἰδιογνωμία) и постепено исцељење човека од потребе да сопствени суд постави као коначно мерило. Суштина није у пасивној покорности нити у одрицању од воље, већ у њеном унутрашњем преображају и прочишћењу. Човек се кроз тај пут не учи да престане да расуђује, већ да престане да буде роб сопственог расуђивања и настојчивости, чак и када је његов суд формално исправан.
Истинска слобода воље не састоји се у томе да човек увек следи оно што сам процени као исправно, већ да буде способан да се, изван сопствене потребе за контролом и сигурношћу, отвори за оно што превазилази границе његовог тренутног разумевања. Из тога произилази и суптилност гордости, која се не исцрпљује у томе што човек мисли да је бољи од других, већ у томе када верује да брани истину, док у стварности брани себе као онога који је у праву. Смирење, као супротност таквом настројењу, не значи да човек треба сваки свој суд да сматра погрешним нити да се одрекне способности расуђивања (διάκρισις), већ подразумева способност препознавања истине без потребе за самопотврђивањем кроз исту. Основно питање зато не гласи само “Да ли је ово истинито?”, већ “Да ли ову истину говорим из љубави према истој и ближњем, или из потребе да самоувереним интелектуалним цепидлачењем, под плаштом теологије, потврдим себе?”.
Хришћанска врлина није просто поседовање тачних чињеница и ставова. Тачан став изнесен кроз иронију, сарказам, свађе, сујету и антагонизам губи свој јеванђелски плод, због чега Апостол Павле позива на “држање истине у љубави” (Еф. 4, 15). Духовна борба се не води само између истине и лажи, већ и унутар човековог односа према самој Истини, а циљ живота није формална непогрешивост, већ преображење у Христу кроз смирење.
Ово учење Светог Јована Лествичника не искључује нити побија примере непоколебљивог исповедања вере, попут оних светог Николаја Мирликијског или пророка Илије. Лествичник не осуђује непоколебљивост, већ себељубно мисаоно-интелектуално самозадовољење. У богословском расуђивању од пресудне је важности сачувати јасну разлику између самовољног утврђивања сопственог мишљења и смиреног исповедања Истине, тј. Христа. Самовоља полази од личног суда и потребе да се стварност подреди сопственом мишљењу, док ревност за Истину произлази из верности истини која превазилази појединца. Када је реч о догматским расправама, попут осуде аријанске јереси у Никеји, предмет спора није било “другачије мишљење”, већ сама Христологија. Исповедање вере ту не представља изузетак од Лествичниковог правила у смислу оправдања гордости, већ пројаву ревности где је истина о Христу постављена изнад личног положаја и безбедности. Исто важи и за пророка Илију, чија је ревност била усмерена од себе ка Богу, а не од Бога ка себи.
Примери светих отаца, пророка и мученика зато не противрече Лествичнику, већ га допуњују. Док нас Лествичникова поука најпре упућује на испитивање мотива из којих бранимо одређени став, односно да ли бранимо истину или сопствено “ја”, примери исповедника поставиће пред нас друго питање: да ли смо спремни да останемо верни истини када то захтева личну жртву. У том светлу нарочито је значајна позната химнографска похвала Светом Василију Великом:
“Моисѣевоу кротость и Илииноу ревность, Петрово исповѣданиѥ и Иоанново богословиѥ, во архиерѣихъ прѣвеликыи Василии въ себѣ изобрази: источники бомоудрости излиѧвъ, Црьковь напои, и спасению всѣхъ бысть виновенъ, свѧтителю отьче, моли Христа Бога спастисѧ душамъ нашимъ.” (“Мојсијеву кротост, Илијину ревност, Петрово исповедање и Јованово богословље у себи си изобразио”).
Овај доксолошки израз сједињује четири лица једног духовног живота. Мојсијева кротост поставља темељ без којег ревност лако прелази у гордост; кротак човек може имати чврст став, али њиме не уздиже себе и није му неопходно да он буде у праву да би истина победила. Илијина ревност показује да кротост није пасивност и да постоје тренуци у којима је ћутање неверност, али управо кротост мора да очисти ревност да она не би постала средство самопотврђивања. Петрово исповедање открива конкретан догматски садржај вере (“Ти си Христос, Син Бога живога” – Матеј 16,16), где исповедник не говори да је нешто истина зато што је то његово мишљење, већ зато што је то истина коју Црква прима и сведочи. Најзад, Јованово богословље показује крајњи циљ: познање истине треба да води у заједничарење са Богом, а не у осећање интелектуалне надмоћи.
Управо се ту разуме пуноћа односа између Лествичникове поуке и примера светих: Лествичник нас учи да најпре испитамо себе, а исповедници да, након што смо се испитали, не издамо Истину, тј. Христа из страха, користољубља или жеље за победом у надмудривању. Ревност без кротости постаје фанатизам, кротост без ревности кукавичлук, исповедање без љубави претвара се у полемику, а љубав без истине у равнодушност.
Хришћанска зрелост састоји се у духовном расуђивању о томе када треба одбацити себе, а када одбацити страх и остати веран Истини. Лествичник нас учи да се одрекнемо самовоље, Илија да се не одрекнемо Бога, Петар да истину исповедамо, а Јован да та истина има свој врхунац у љубави. Критеријум духовног здравља није снага којом човек брани свој став, већ способност да напусти сопствени суд када се покаже да је погрешан, али и да остане веран Истини када Га/је препозна као Таквог/такву, чак и када га то лично кошта.
Ту се открива суштинска разлика: у смиреном исповедању човек себе подређује Истини, тј. Христу, док у гордом утврђивању мишљења Истину, тј. Христа користи да би потврдио себе. У том светлу, ни послушност ни непоколебљивост саме по себи нису врховни критеријум, већ је врховни критеријум верност Христу. Истинско смирење ослобађа човека од потребе да брани себе, како би могао непоколебљиво да брани оно што није његово, већ Божије.
Истинска мудрост није у томе да човек увек докаже да је у праву, него да остане у Истини Божијој, у Христу. Православни хришћанин призван је на смирење, послушност и расуђивање, јер се смирењем срце очишћује од самољубља и постаје способно да прими благодат Божију. Зато, ако желимо да ходимо путем Светих Отаца, нека нам буде драже да се смиримо пред Истином него да узвисимо себе пред људима. Јер “Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат” (Јак. 4, 6). А где је истинско смирење, тамо човек не тражи победу своје воље, него славу Божију и спасење своје душе.
о. Мирољуб Срб. Ружић