Драган Крстић: Персонална димензија геноцида над Србима, за разлику од институционалне европске традиције геноцида

Јевреји су током рата са својом децом масовно убијани, али у оквиру општег функционисања система, као програма државе, а не као индивидуални чин, као приватни однос мржње

Сахрана српске деце коју су Шиптари побили док су се купала на реци Бистрици у метохијском селу Гораждевац 13. августа 2003. (Фото: Злочини над Србима)

8. IV 1982. Навикнути смо на геноцид који се врши над нама неколико деценија, па не примећујемо оно што се догађа на Косову, изузев кад стигну вести о бруталном насиљу и убиствима. Такве вести, нажалост, стижу, и оне говоре да се тамо одигравају психолошки процеси незапажени у скорашњој европској историји. Било је у Европи геноцида, и сам геноцид као такав је ружан, осим што је злочиначки, и све што се ради у оквиру геноцида увек је и ружно, али оно што се на Косову збива са Србима по својој ругоби одудара од европске традиције у тој врсти понашања, будући да Европа има доста богату традицију геноцида. Прогон Јевреја у Немачкој, геноцид над Јеврејима током Другог светског рата и нешто пре тога био је, разуме се, злочиначки, осим тога је и ружан, али није имао спонтане облике, већ само организоване, није обухватао приватне модалитете, немачки грађани нису прогањали Јевреје где год су их затекли, комшија Немац није шамарао комшију Јеврејина, знајући да му овај не сме узвратити и да због тога неће одговарати ником, најмање полицији, као што је то случај са односима на Косову, где неки Шиптар хладнокрвно извршава неко насиље над неким Србином, свеједно да ли му је овај комшија или не, да ли га познаје или не, без обзира на било какве претходне односе између њих. То насиље над неким Србином извршава се на Косову са јасном свешћу да је Србин незаштићен, и да не сме штитити самог себе, јер ће му Шиптари колективно узвратити, спалити кућу и можда истребити целу породицу, а на евентуалном суђењу пред шиптарским судијама окружење ће такође бити шиптарско, полицијско, на том суђењу Шиптари би подметнули неког малолетника, и суд би „правично“ осудио тај злочин тиме што ће малолетника кривог за убиство породице и паљење куће осудити на годину-две затвора, малолетничког, који ће ускоро бити замењен појачаним надзором. У целој Немачкој тако нешто се није десило ни са једним Немцем, и ни са једним Јеврејином.

Живојин Ракочевић: Насиље, страх и освета у Великој Хочи

Тридесетих година јеврејска деца нису прогањана по немачким улицама или школама. Јеврејско дете није шамарано на улици од стране случајног пролазника, и немачка деца нису тукла јеврејску децу у школама, групама, са понижавањем јеврејске деце. То се сваки час дешава српској деци на улици, у радњама где је требало нешто да купе, у школским двориштима, српска деца трче онда кућама, уплакана, траже од родитеља заштиту, а ови знају да је не могу дати, јер ће ствари постати само још горе, овако, ако су довољно стрпљиви, можда ће још умаћи у Србију, углавном живи и здрави. Ништа слично се са јеврејском децом у Немачкој није догађало. Јевреји су током рата са својом децом масовно убијани, али у оквиру општег функционисања институционалног система, као програма државе, а не као индивидуални чин, као приватни однос мржње. Злочин према Јеврејима довољно је очигледан и велики да га не треба доказивати, и то овде и не чиним, већ само указујем на извесну психолошку разлику између прогона Јевреја у Немачкој и прогона Срба на Косову.

Драган Крстић: „Урбанистички планови“ као један од метода расељавања Срба с Косова (1983)

Пре месец-два у новинама је осванула вест да су се неки ученици Шиптари побунили у некој школи и да су, између осталог, малтретирали српске ученике. У новинарским кулоарима, међутим, зна се више о том догађају. Ученици Шиптари заиста су се побунили против неке одлуке школе, али та побуна у облику стампеда сручила се само на ученике Србе, који су претучени. Групе Шиптара јуриле су поједине српске ученике по дворишту школе и тукли их док не би пали, а једна група српских ученика је утекла у једну учионицу и тамо се забарикадирала. Шиптари су ипак пробили врата учионице, српски дечаци и девојчице сакупили су се у угао учионице и молили своје другове Шиптаре да их не линчују, што ови нису учинили, само су их претукли и тукли све док их појединачно српски ученици нису молили за милост, и тек после тих понижења пуштали су их да оду кући.

Драган Крстић: Два сведочења о геноциду над Србима

Кукавички је то, наравно, скупити се у групу и тући појединца или мању групу, али мислим да то не представља чворну психолошку тачку у овом случају. Мислим да је у овим случајевима доминантна психолошка димензија осећања моћи и демонстрација те моћи, уз демонстрацију немоћи непријатеља, јер Шиптари очигледно сматрају Србе својим непријатељима које би требало подврћи и насиљу и понижењу. То демонстрирање моћи добро се видело у скорашњем случају убиства једног Србина, кога су двојица Шиптара држали за руке да стоји мирно, док га је трећи лагано, не журећи, комотно, као да му све стоји на располагању, убио из пиштоља великог калибра. Изгледа да су Шиптари очекивали да ће их ухваћени Србин молити за милост, али овај то није учинио, па су га онда Шиптари мрцварили очекиваном смрћу, и нису журили да прекрате ситуацију у којој су уживали, преузимајући улоге апсолутних господара туђих судбина, и знајући да ће бити благо осуђени, са брзим пуштањем на „условну слободу“, нарочито због „доброг“ држања у затвору, а ту карактеристику даје такође неки Шиптар, вероватно из исте задруге из које је и убица.

Драган Крстић: Западна идеологија послушности као темељ антагонизма према менталитету Руса и Срба (1985)

Остаје фасцинантна та персонална димензија у геноциду који се врши над Србима, за разлику од уопштене, институционалне димензије геноцида над Јеврејима. Остаје занимљиво да се уочи да су исти или сличан персонални однос у прогону и убијању Срба имали Хрвати (веома слично Шиптарима) и донекле Мађари, Бугари, а у не малом броју случајева чак и Немци. То је психолошки проблем који би морао бити много шире разматран но што то чиним у овим белешкама.

Драган Крстић, Психолошке белешке 1982-88, у припреми у издању Балканије, Нови Сад



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , ,

2 replies

  1. Још једна крстолика белешка која својом водоравни истинује шиптарско (усташко, мађарско, бугарско, немачко) изопачење и наказност у злу, а вертикалом сведочи сву дубину и небесну жиждитељност Србског мучеништва… Белешка – бисер многоцени ! Какву је душевну огрлицу господин Крстић Србљу оставио ! Атлас да нам главу носи неклонулу…

    27
  2. Све, све, али иза & изнад свих наших непријатеља ја видим српски ,,дух самопорицања“ (Мило Ломпар). И после 1918-е, а нарочито после 1945-е па све до данас. Одбијамо да казнимо злотворе туђинце, да им отмемо део земље (одн. да повратимо, јер то је наше од искони) и да им утерамо страх у кости да више никад не помисле нешто слично.
    Али не, ми смо еееевропски фини! Баш као што рече Живка министарка кад је грдила сина Раку: – ,,Несрећниче! Како си смео да псујеш оца сину енглеског конзула!? Није то наш отац па да га псује ко стигне! То је енглески отац, еееј!“

    11

Оставите коментар