Милош Ковић: Векови похода на источне јеретике

Запад је и Србе и Русе видео као део једног, у основи страног и непријатељског света, који исповеда погрешне, јеретичке (православне, комунистичке, нелибералне) вредности и својом величином представља претњу

Милош Ковић (Фото: Соња Ракочевић)

Походи Запада на Русију готово по правилу су почињали на Балкану, нападима на Србе. Данашњи покрет НАТО-а ка руским границама, асимилација и уништавање руских заједница (Донбас је само једна од њих) и рат у Украјини, започели су походом на Југославију, уништењем Републике Српске Крајине, сакаћењем Републике Српске и разбијањем Србије.

Потребно је, међутим, да разумемо да је реч о древној појави, која се циклично понавља бар осам векова.

Зашто је тако? Срби, па чак и Руси, наиме, нарочито у последња два века, покушавали су да побегну са Истока и да се вежу за Запад. Завршавало се тако што би се, пре или касније, враћали Истоку.

Слободан Антонић: Дехуманизација Срба (и Руса) не слути на добро

Ма шта чинили, колико год доказивали да су део „културне Европе“, Запад их је видео као део једног, у основи страног и непријатељског света, који исповеда погрешне, јеретичке (православне, комунистичке, нелибералне) вредности и својом величином представља претњу.

Гледано са Запада, решење је било и остало само у томе да се Исток преда, одустане од себе, потчини се западној „вољи за моћ“ и колонизацији.

Доба крсташких похода Швеђана и тевтонских витезова на Русију кнеза Александра Невског започело је, у ствари, у првим годинама 13. века, римокатоличком окупацијом Србије и крсташким рушењем Византије. Први у низу крсташких похода угарских краљева против српских „јеретика“ у Босни одиграо се готово у исто време када и поход Швеђана, који је на Неви зауставио Александар Невски.

У позном 16. и раном 17. веку, у добу Брест-Литовске уније и пољске окупације Москве, Срби су се, као најзападнији православни народ, нашли први на удару римокатоличке противреформације.

Планови Римске курије, понижене успесима протестаната, подразумевали су превођење у унију православних, словенских простора од Јадранског до Баренцовог мора.

Са истока су, међутим, долазила много већа искушења. Срби су у то доба масовније прелазили у ислам него у римокатоличку веру. Управо у времену Брест-Литовске уније и устанка Кузме Мињина и Димитрија Пожарског, избио је први велики устанак Срба против Османског царства, предвођен највишом јерархијом Српске православне цркве.

Протојереј Андреј Ткачов: Методе борбе против Цркве у Украјини смишљене још у време Брестске уније

Повратак Русије у Белорусију и Малорусију (данашњу Украјину) наставио се кретањем, обалама Црног Мора и Дунава, преко Молдавије и Влашке, ка православном Балкану.

Цело тзв. Источно питање могло се свести на сукоб између римокатоличко-протестантске и православне Европе, поводом будућности османских балканских и блискоисточних поседа.

Тако га је дефинисао Милорад Екмечић, за разлику од свог претходника Васиља Поповића, великог српског историчара и западњака, који је у Источном питању видео сукоб између хришћанске Европе и муслиманске Азије.

Милорад Екмечић: Украјина је одувек Малорусија (2014)

Зато су западне силе у православним балканским хришћанимa, нарочито Србима, по правилу виделе продужену руку Русије. Таква слика Срба опстаће до данашњег дана и донеће им много невоља.

Наполеон је пре похода на Русију подстицао турске казнене походе на Карађорђеву устаничку Србију и нудио султану своје копнене трупе. Од када је Карађорђе први пут прешао Дрину и потукао босанске Турке на Мишару, нарочито пошто су се далматински католици дигли на оружје да би подржали флоту адмирала Сењавина на Јадрану, Наполеон је у Србима видео само оруђе руског продора ка Јадрану. Његов потоњи поход на Русију донеће им незапамћена страдања.

Помоћ Русије у борби балканских православних хришћана за ослобођење од турске власти, почевши од доба Петра Великог, била је, међутим, непроцењива.

Са индустријским убрзањем историје Европе и света, учестали су и походи Запада на православни Исток. Кримски рат је био изузетак од општег правила. Србија је у њему остала по страни. Нови руско-турски рат и ратна криза из 1878, када су се руске трупе и британски ратни бродови срели на обалама Мраморног мора, започели су устанком Срба у Херцеговини (1875) и српско-турским ратом, у коме су кључну улогу одиграли руски добровољци (1876). Санстефански мир и Берлински конгрес донели су, међутим, и Србима и Русима низ узајамних разочарења.

Никола Н. Живковић: Приказ књиге Јелене Кострикове „Геополитички интереси Русије и словенско питање“

Заједничка невоља брзо ће залечити ове ране. Први светски рат био је, у ствари, још један велики поход римокатоличке цркве на православне Србе и Русе. Тако га је видео још Томаш Масарик, али не и руска и српска историографија, које су деценијама биле заузете истраживањем Лењинове и Титове револуције.

Јуриш на руски Исток почео је притисцима на Србију. Русија је била јавно понижена 1909, када је Аустро-Угарска анектирала Босну и Херцеговину, запретила Србији ратом, да би, пошто је Русија стала иза Србије, у Петроград коначно стигао ултиматум немачке владе. Слична понижења Русија је претрпела 1912. и 1913. у две албанске кризе, настале због намере Аустро-Угарске и Немачке да по цену светског рата спрече да Србија (и преко ње Русија) изађе на Јадранско море.

Када је, после Сарајевског атентата, у Београд стигао нови ултиматум Беча, међу силама Антанте само је Русија била решена да одбрани Србију.

Свети владика Николај: Савест наша нас приморава да плачемо када Руси плачу и да се радујемо када се Руси радују (1932)

Моћ Русије, привремено поражене 1917-1918, недуго затим, у добу СССР-а, биће вишеструко увећана. Догађаји из 1941. у једном важном детаљу личе на данашња збивања. У прорачунима односа снага, добијање на времену може да буде кључни фактор. Пуч српских официра и потоњи Априлски рат 1941. године одузели су Хитлеру драгоцено време, учинивши га лакшим пленом Црвене армије и „генерала зиме“.

Од 1991. до 1999, док је освајач покоравао Србе, Русија је имала времена да се освести и припреми за одбрану. Небројене су изјаве највиших руских званичника о томе како су их агресија на Србе 1999. и отимање Косова и Метохије учинили свесним пропасти међународног поретка, као и непосредне опасности која је запретила Русији.

Протест Срба у Лондону против НАТО агресије 1999. године (Фото: Getty/Steve Eason/Stringer)

Идеолошке измаглице углавном служе отежавању освешћивања и суочавања са чињеницама. Да ли је рат у источној Европи 1941-1945. био само сукоб два тоталитаризма, или борба Руса, суочених са намером да буду истребљени, за голи живот? Постоји ли данас, у времену покушаја да се ЕУ изједначи са Европом, у евроазијској Москви јасна свест о томе да Русија није мање европска држава од атлантске Британије или Немачке, која је заборавила лекције из 1945? Схватају ли у Београду да Србија није мање европска земља од Хрватске, Босне, или Албаније, земаља у чијем званичном, јавном дискурсу и практичној политици препознајемо поруке из времена Хитлерове уједињене Европе?

Непријатељ вековима гледа на руске и српске просторе као на геополитичку целину. Да ли то чине Руси и Срби? Јесу ли заиста свесни опасности које им прете, јесу ли сасвим солидарни у нужној, одсудној самоодбрани?

Опрема: Стање ствари

(РТ Балкан, 5. 12. 2022)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

3 replies

  1. Господин Ковић, са задовољством признајем, вечерас је врсно беседио у Ваљеву…

  2. Зоћо, Ковић се мало занео у овом чланку и побркао ко је био јеретик а ко не. Можда ови Руси за које пише неће то приметити. Католици су се одвојили од цркве и постали јеретици а не православни. Цар Душан их такорећи није ни сматрао за хришћане мада је при крају живота покушао да организује заједничку одбрану Европе од Турака али су га католици и њега и Србе оставили на цедилу. Само да са жалошћу констатујемо да је по питању старе српске историје он још увек на истој позицији са Николом Самарџићем. Ево како је то изгледало у Енглеској где су католички јеретици заузели и уништили православну Британију.

    %%%%%%%

    Енглески краљ Едвард Исповедник је умро 5. јануара 1066. Годину и један дан после његове смрти, 6. јануара 1067. године, римокатолик Вилијам Освајач крунисан је за краља Енглеске у Вестминстерској опатији.

    Тада је почела страшна кампања пљачке и крвопролића од стране Освајача против енглеског народа, која је кулминирала псеудо-сабором у Винчестеру 1070. године, када су папини легати свргли православног надбискупа Стиганда, који је одбио да крунише Вилијама, и поставили римокатолика Ланфранка на његово месту.

    октобра 1072. последњи енглески православни епископ Етелрик од Дарема, након што је анатемисао папу, умро је у затвору у Вестминстеру, а милост свештенства напустила је енглеску земљу, у складу са пророчанством краља Едварда. Последњи део овог пророчанства остаје да се испуни.

    7
    1
  3. Добри мој Онорије, коментар ми је ослоњен на Ковићево “ открављивање “ – стидљиво, али приметно : поменуо је Србље у апостолска времена, вашингтонско – фанарско учитавање, ранохришћанску Србску Далмацију, секуларизацију Србске историјске свести, Завет, Жарка Видовића…

Оставите коментар